Alef Science Fiction Magazine 015

by MoZarD

  ispod obrva, »da ću reći dečakovim roditeljima. Misliš da će im biti milo da im se klinac vrti oko jednog matorog — pardon na izrazu — pedera? Reći ću im ako ne dobijem sud

  o izvodljivosti. Mislim da to možeš da uradiš do kraja ove nedelje— za dva dana. Zar ne?« »Ne mislim da mogu«, reče Tati meko. »Odlazi.«

  »Znam da si ovde ilegalno. Nema zapisa da si ušao u zemlju. Sa problemima koje si

  imao u Engelskoj sigurno nisi poželjan stranac. Dovoljna je reč prosleđena INS‐u i bićeš deportovan.«

  »Nemam vremena za taj posao«, reče Tati.

  »Izmisli ga. Umesto da podučavaš tog klinca.«

  »Izlazi napolje.«

  80

  »Dva dana, Piter.«

  Tokom večere, Tati je objasnio Lorin kakvu je raspravu imao sa Hokramom. »Misli da zavodim Pala. Gnusni podlac. Nikad više neću raditi za njega.«

  »Onda bi bilo dobro da popričam sa advokatom«, reče Lorin. »Siguran si da ga ne

  možeš... usrećiti, okončati ovu nepriliku?«

  »Mogu da rešim njegov mizerni problem za samo nekoliko sati. Ali ne želim

  ponovo ni da ga vidim, a kamoli da pričam s njim.«

  »Uzeće ti opremu.«

  Tati zatrepta i bespomoćno odmahnu rukom kroz vazduh. »Onda ćemo morati da

  požurimo sa radom, zar ne? Oh, Lorin, ispala si budala što si me dovela ovamo. Trebalo

  je da me pustiš da istrulim.«

  »Ignorisali su sve što si za njih učinio«, reče Lorin gorko. Zurila je kroz kuhinjski prozor u natmureno nebo i šume. »Sačuvao si njihove tajne za vreme rata, a onda...

  hteli su da te zatvore.«

  Konus je ležao na stolu kraj prozora, okupan jutarnjim suncem, povezujući mikro-kompjuter i tronklavir. Pal je aranžirao muziku koju je komponovao stojeći kraj stalka ispred sintisajzera. »Liči na Bahov kanon«, reče, »ali će za njih biti bolje odsviran. Ima jednu vrstu kontrapunkta ili suprotnog ritma koji ću odsvirati na donjem kraju zvučnika.«

  »Zašto mi ovo radimo, Pal?« upita Tati dečaka dok je sedao za klavijature.

  »Ti, u stvari, ne pripadaš ovde, zar ne, Piter?« upita Pal. Tati je zurio u njega.

  »Mislim, ti i gospođica Dejvis se dobro slažete — ali ti ne pripadaš ovde, sada?«

  »Zašto misliš da ne pripadam?«

  »Čitao sam neke knjige u školskoj biblioteci. O ratu i tako to. Potražio sam 'Enigmu'

  i 'Ultra' projekat. Naišao sam na tipa koji se zove Piter Tornton. Na slici izgleda kao ti, samo mlađi. U knjizi se o njemu govori kao o heroju.«

  Tati se prazno nasmeja.

  »Bila je tamo i sledeća beleška, u jednoj od tih knjiga. Nestao si 1965. Bio si optužen za nešto. Nisu čak ni pomenuli šta je to bilo za šta si optužen.«

  »Ja sam homoseksualac«, mirno reče Tati.

  »O, pa šta?«

  »Lorin i ja smo se upoznali u Engleskoj, 1964. Hteli su da me strpaju u zatvor, Pal.

  Dopali smo se — zavoleli smo jedno drugo, i tako me je ona prošvercovala u SAD preko

  Kanade.«

  »Ali ti si homoseksualac. Oni ne vole žene.«

  »To nije sasvim tačno, Pal. Lorin i ja veoma volimo jedno drugo. Možemo da razgovaramo. Poverila mi je svoje snove o tome kako želi da bude pisac, a ja sam joj pričao o matematici i o ratu. Gotovo sam umro u ratu.«

  »Zašto? Bio si ranjen?«

  »Ne. Naporno sam radio. Sagoreo sam i doživeo nervni slom. Moj ljubavnik...

  muškarac... održao me je u životu tokom četrdesetih. U Engleskoj je bilo gadno posle rata. No, on je umro 1963. Njegovi roditelji su došli da se usele u stan i, kada sam im ja osporio pravo na useljenje preko suda, bio sam uhapšen.« Bore na njegovom licu su se

  produbile, dugo je držao zatvorene oči. »Pretpostavljam da zaista ne pripadam ovde.«

  »Ni ja. Moje je za mene baš briga. Nemam previše prijatelja. Čak nisam ni rođen

  ovde, a o Koreji ne znam ništa.«

  »Sviraj«, reče Tati okamenjena lica. »Da vidimo da li će slušati.«

  »O, slušaće«, reče Pal. »To je slično načinu kojim se oni sporazumevaju.«

  Dečak postavi prst na dirke tronklavira. Konus spojen sa klavijaturom i mikro-kompjuterom sitno je podrhtavao. Sat vremena je prečešljavao svoju kompoziciju na-81

  pred i nazad, ponavljajući prelaze i praveći varijacije. Tati je sedeo u uglu, brade naslonjene na ruku, osluškujući mišje cijukanje i pijukanje koje je proizvodio konus, koliko je teže interpretirati četvorodimenzionalnu muziku, mislio je. Bez ikakvih vizuelnih indicija. Konačno, dečak je prestao, skršio, pa potom ispružio ruke. »Mora da su čuli. Treba samo da sačekamo, pa ćemo videti.« Prebacio je tronklavir na automatski

  plejbek i odgurnuo stolicu od klavijatura.

  Pal je čekao do sutona, a onda nevoljno otišao kući. Tati je ostao u radnoj sobi do

  ponoći, slušajući tanušne zvuke koje je proizvodio zvučni konus. Više od toga nije mogao da učini. Laganim hodom je sišao kroz hodnik do spavaće sobe, opuštenih ramena.

  Tronklavir je celu noć svirao preprogramirani izbor Palovih kompozicija. Tati je ležao u postelji u svojoj sobi, dvama vratima razdvojen od Lorin, posmatrajući prugu mesečine kako klizi po zidu. Koliki put treba da pređu četvorodimenzionalna bića dovde?

  Koliko je trebalo ja da pređem da dođem dovde?

  Zaspao je bez odgovora, i sanjao, i u snu mu se ukazao lelujav Palov lik, mrdajući

  rukama kao da pliva, široko otvorenih očiju. Dobro sam, rekao je dečak ne mičući usnama. Ne brini za mene... Dobro sam. Bio sam u Koreji da vidim na šta liči. Nije loše, ali mi se ovde više sviđa...

  Tati se probudio u znoju. Mesec je bio zašao, a soba je bila crna poput smole. U

  radnoj sobi je hiperkonus nastavljao svoj daleki, cijukavi program.

  Pal se vratio rano ujutro, zviždeći odvojene odlomke Mocartovog violinskog kon‐

  certa br. 4. Lorin mu je otvorila glavna vrata i on je ustrčao stepenicama do Tatija. Tati je sedeo ispred monitora, puštajući sebi ponovo Palovu skicu četvorodimen‐zionalnih bića. »Vidiš li ih sada?« upita dečaka.

  Pal klimnu glavom. »Približavaju se. Zainteresovani su. Možda bismo mogli da

  pripremimo stvari, znaš — da budemo pripravni.« Zaškilji. »Da li si ikad razmišljao na šta bi ličio četvorodimenzionalni otisak stopala?«

  Tati je uzeo pitanje u razmatranje za trenutak. »To bi bilo vrlo zanimljivo«, reče.

  »Bio bi čvrst.«

  Sa donjeg sprata čuo se Lorinin vrisak.

  Pal i Tati su se gotovo preturili jedan preko drugoga silazeći niz stepenice. Lorin je

  stajala u dnevnoj sobi ruku ukrštenih na grudima, jednom rukom zatiskujući usta. Prvi

  prodor je zahvatio deo poda dnevne sobe i istočni zid.

  »Stvamo nespretno«, reče Pal. »Mora da je jedan od njih naleteo na ovo.«

  »Muzika«, reče Tati.

  »Šta se, do đavola, ovde događa?« raspitivala se Lorin, glasom koji je isprva ličkio na škripanje, a završio kao urlanje.

  »Možda bi bilo bolje da isključiš muziku«, zaključi Tati.

  »Zašto?« upita Pal dok mu se lice krivilo u nekakav uzbuđen osmeh.

  »Možda im se ne sviđa.«

  Svetloplava opnasta gromuljica naglo se proširila do prečnika od jedne jarde

  pokraj Tatija, promeškoljila se, ukočila i onda naglo iščezla.

  »To je bilo nešto kao lakat«, objašnjavao je Pal. »Jedna od njihovih ruku. Mislim da

  pokušava da pronađe odakle muzika dolazi. Idem ja gore.«

  »Isključi je!« zahtevao je Tati.

  »Odsviraću nešto drugo.« Dečak je ustrčao uz stepenice. Iz kuhinje je doprla grozna šuplja lomljava, zatim zvuk vakuuma koji se ispunjava — obrnuti prasak koji se

  završio siktanjem — praćen vibracijama koje su uterivale jezu u zube.

  Vibracije prouzrokovane struganjem četvorodimenzionalnih bića po njihovom

  82
>
  trodimezionalnom 'podu'. Tatijeve ruke zadrhtaše od uzbuđenja.

  »Piter!« kriknu Lorin, napuštajući svo svoje dostojanstvo. Ispružila je ruke stisnutih

  pesnica kao da se sprema da vežba ili da boksuje.

  »Pal je privukao posetioce«, objasni Tati.

  Okrenuo se prema stepenicama. Prva četiri stepenika i deo poda su se zavrteli i nestali. Navala vazduha ga je gotovo oborila u rupu.

  Pošto je povratio ravnotežu kleknuo je i opipao precizno isečenu, konkavnu ivicu.

  Ispod je bio mračni podrum.

  »Pal!« zazvao ga je Tati »Isključi ga.«

  »Sviram im nešto novo«, viknu Pal. »Mislim da će im se dopasti.«

  Zazvonio je telefon. Tati je bio najbliži prostoru u dnu stepeništa i instinktivno je

  posegao za slušalicom. S druge strane je bio Hokram, urlao.

  »Ne mogu sad da razgovaram«, reče Tati. Hokram je ponovo urliknuo, dovoljno

  glasno da ga Lorin čuje. Tati je naglo prekinuo vezu. »Pretpostavljam da su ga otpustili«, reče. »Čini se da je besan.« Napravio je tri duga koraka unazad, okrenuo se, potrčao i iz zaleta preskočio ponor do prve nedirnute stepenice. »Ne mogu sad da razgovaram.«

  Grabio je uz stepenice, zaustavivši se na odmorištu. »Isuse«, reče kao da mu je nešto

  iznenada palo na pamet.

  »Zvaće vladu«, upozori ga Lorin.

  Tati je odmahnuo. »Znam šta se dešava. Odvaljuju komade treće dimenzije i

  prebacuju u četvrtu. Četvrta dimenzija. Kao što reče Pal: trapavi grubijani. Mogli bi da nas ubiju.«

  Sedeći pred tronklavirom, Pal je sav srećan svirao novu melodiju. Tati je prišao, a

  zatim stao naglo blokiran debelim zelenim stubom, čvrstim kao stena i sa vrlo sličnom

  teksturom. Vibrirao je i opisivao luk u vazduhu. Deo plafona širok jardu bio je odfikaren iz trodimenzionalnog prostora. Vetar zaleprša Tatijevu kosu. Stub se suzi na veličinu drške od metle, prekrivene dlakama koje su se uvijale poput zmija.

  Tati pogladi čupavu dršku od metle i izvuče utikač tronklavira. Kavez od smeđih kobasica u obliku cepelina okružio je kompjuter, zavrteo se, izdužio, toliko da je dosezao plafon, pod i gornju površinu stola s monitorom, a onda se usukao do tanušnih

  niti i nestao.

  »Oni ovo ovde ne vide baš najjasnije«, reče Pal neuznemiren prekidom koncerta.

  Lorin se popela spoljnim stepeništem i stala ispred Tatija. »Uf, izvini za štetu.«

  Jednom ravnomemom spiralnom kretnjom, tronklavir, konus i sve žice kojima su

  bili povezani, jednostavno su se sljuštili poput samolepljivih etiketa i uklonili sa ravne površi.

  »Heeej«, reče Pal; lice mu je odjednom odavalo uzbunu.

  Došao je red na dečaka. Bio je preseljen mnogo sporije, sa vise pažnje. Poslednje

  što je iščezlo bila je njegova glava koja je visila okačena o vazduh nekoliko sekundi.

  »Mislim da im se dopala muzika«, rekao je s osmehom.

  Glava, osmeh i ostalo je otišlo putem koji Lorin i Tati nisu mogli slediti. Soba usisa

  vazduh kroz otvorena vrata, zatim tiho izdahnu do normale. Lorin je ostala u istom položaju nekoliko minuta, dok je Tati pregledao šta je nestalo iz radne sobe, prolazeći rukom kroz razbarušeni vazduh.

  »Možda će se vratiti«, reče Tati. »Čak ne znam ni...« No, nije završio. Može li trodimenzionalni dečak preživeti u ćetvorodimenzionalnoj praznini, ili štogod da je to što je dore ili gole?

  Tati se nije protivio kada je Lorin preuzela na sebe da pozove dečakove usvojitelje i

  policiju. Kad je policija stigla, Piter je stoički podneo pitanja i optužbe, nepomičnog lica, rekavši im sve što je znao. Nisu mu poverovali — niko nije tačno znao u šta da veruje.

  Načinjene su fotografije.

  83

  Samo je pitanje vremena, rekla mu je Lorin, kada će jedno od njih, ili oboje, biti uhapšeni. »Onda ćemo smisliti priču«, reče on. »Reći ćeš im da je krlvica moja.«

  »Neću«, reče Lorin. »Gde je on?«

  »Nisam siguran«, reče Tati. »U svakom slučaju, dobro je.«

  »Otkud znaš?«

  Ispričao joj je svoj san.

  »Ali to se desilo pre ovoga«, reće ona.

  »Savršeno izvodljivo u četvrtoj dimenziji«, objasnio je. Neodređeno je pokazao na

  gore, zatim dole i slegnuo ramenima.

  Poslednjeg dana Tati je proveo jutarnje časove u razorenoj radnoj sobi ušuškan u

  kućni ogrtač i kaput, puštajući svoj program iznova i iznova, pokušavajući da vizualizuje ana i kata. Zatvorio je oči, zaškiljio, klimnuo glavom, isprepleo prste i nacrtao čudne male grafove na monitoru — no, nije pomagalo. Mozak mu je bio isuviše grubo zavaren.

  Tokom doručka je ponovio Lorin da mora svu krivicu da svali na njega.

  »Možđa će od svega da dignu ruke«, reče ona. »Nemaju slučaj. Nikakve dokaze...

  ništa.«

  Da dignu ruke od svega, razmišljao je, prelazeći rukom preko glave, ironično se smeškajući. Ionako nikad neće saznati.

  Neko je pozvonio na vratima. Tri čoveka u sivim odelima, jedan s aktovkom, stajali

  su u tremu. »Gospodin Piter Tati?« upitao je najviši.

  »Da«, dade im do znanja Tati.

  Komad dovratka i zida nad vratima je iščezao bučno, uz siktavi prasak. Tri čoveka

  pogledaše u zjapeći prostor. Ignorišući ono što je nemoguće, najviši ponovo usmeri pažnju na Tatija i nastavi: »Gospodine, naša je dužnost da vas privedemo. Imamo informaciju da ste u zemlji ilegalno.«

  »Oh?« reče Tati.

  Nepravilna plava opnasta gromuljica naraste do veličine od četiri stope i podiže se

  u vazduh vibrirajući. Tri čoveka ustuknuše. Iz sredine gromuljice izronila je Palova glava, a ispod nje njegova ispružena ruka. Tati se nagnu napred da ispita prikazu. Pal pucnu prstima ispred njega.

  »Ovde je zabavno«, reče Pal. »Prijateljski su nastrojeni.«

  »Verujem ti«, smireno je odgovorio Tati.

  »Gospodine Tati«, junački je produžio najviši, iako mu je od glasa ostala samo škripa.

  »Zar nećeš poći sa mnom?« upita Pal.

  Tati se osvmu i pogleda u Lorin. Ona mu sitno klimnu glavom, jedva shvatajući za

  šta daje pristanak, i on uhvati Pala za ruku. »Reci im da sam ja kriv«, ponovi on.

  Od pete do glave Piter Tati je izvučen iz ovog sveta. Vazduh nahrupi. Iščeze polovina mesingane lampe i čitav prostor izmedu nje i jedne strane vrata. Ljudi iz INS‐a vratiše se u svoj auto vlaznih pantalona, začudenog, dubokozabrinutog izraza lica i bez daljih pitanja. Odvezoše se, ostavljajući Lorin da promisli o ostalom.

  Tri noći nije spavala, a kad je zaspala, Tati i Palje posetiše zovući je da im se pridruži.

  Hvala, više mi se ovde sviđa, odgovorila je.

  Jako je zabavno, insistirao je dečak. Vole muziku.

  Lorin zatrese glavom na jastuku i probudi se. Nedaleko odatle se čulo nekakvo zviždukanje, slabašan zvuk praćen potmulim vibracijama. Njoj je to zvučalo kao aplauz.

  Duboko udahnu vazduh, ustade iz postelje i maši se sveske.

  84

  85

  »Iza mene je otvoreno nebo, oko mene otvorena zemlja. Manastir je ispred, okružen bijelim zidinama, s prilaznim drvoredom napola zatrpanim pjeskom. Žapečene oči ne ispuštaju zidine. Traže ih danima.

  Iskopat ću rupu, tu pored zida, i u nju baciti tajnu. Pjesak je suv i curljiv, klizi mi kroz prste dok ga vadim i bacam u stranu. Zauzet će svoje mjesto čim odmaknem ruke.

  Poklopit će smolastu masu koju je izbacila moja duša i ja ću slobodno krenuti naprijed.

  A moja tajna će ležati, rame uz rame s drugima, tu ispod pjeska, sve do kraja svijeta kad će se svakom vratiti ono što mu pripada.«

  Slika nestaje. Sjedim u senzo‐naslonjaču i gledam kroz prozor. Uvijek biram takav

  položaj naslonjača koji će me brzo vratiti u stvarnost. Krovovi svjetlucaju na suncu.
r />   Mora da je padala kiša. Ostaci slika tonu iza očiju. Nikad ne puštam program duže od tri sata. Znam ljude koji danima ne napuštaju naslonjač. Ja nisam fanatik nego sladokusac.

  Da bi u nečemu mogao uživati, moraš ga imati u pravim količinama.

  Vrijeme je za moju prvu dnevnu šetnju. Ništa me ne zadržava u stanu. Namjestio

  sam ga oskudno: dvije senzo‐stolice, jedan stariji i jedan noviji model, automat za obroke, polica s programima i ležaj koji koristim prigodno. Trebale su mi godine da naučim svesti život na jednostavne predmete. Isto sam tako godinama uhodavao

  korake moga dana. Red donosi mir. Čak i povremene disharmonije imaju svoje mjesto.

  Na primjer, tjedna masaža. Organizam posvećen senzo‐stolici zahtjeva posebnu njegu.

  Imam salon u koji radovno odlazim isto kao što imam prodavnicu programa kod koje sad završava moja jutamja šetnja.

  Prodavačica posjeduje nešto magično. U njih odlazimo zbog stvari, onih koje će nas zagolicati svojom novinom, staviti nas u iskušenje da ih dodirujemo i ponesemo kući. Vrata su starinska, bez foto‐ćelije i otvaram ih sam, sopstvenom rukom.

  Marta je nagnuta nad terminalom; uvodi pristigle i prodate programe. Lice joj je

  blijedo, skoro prozirno, kosa se stapa sa sjenkama. Ona je savršeni program ovog dućana. Fasciniraju me njene velike ravnodušne oči. Miče prstima po tipkama onako kako sam je video da to radi tisuću puta prije.

  »Marta, ima li šta novo?« pitam dok me zahvata poznato uzbudenje. Što će

  odgovoriti danas? Hoće li mi ponuditi svete trkače Tibeta, dramu Velikog inkvizitora ili rudnike Marsa?

  »Imam nešto za vas«, kaže ona svojim pouzdanim načinom.

  Slijedim njen pogled. U uglu, uza sam zid, stoji senzo‐naslonjac. Model je star; cijelom dužinom presvlake, od držača glave do postolja za noge, širi se sivkasto‐bijela mrlja.

  »Poznajete li onu zgradu, zovu je 'saće', što stoji na sjevemom ulazu u grad?« pita.

  »Da«, kažem s iščekivanjem, »stara zgrada«.

  »To je bio nekadašnji Senzo‐centar. Ovaj naslonjač je pripadao tamo.«

  »Praistorija«, mrmljam začudeno ga gledajući.

  »Da, to je bilo onda kad se dugovremenski programi nisu mogli organizirati kod kuće. Zgrada je bila izdjeljena na male zasebne prostorije sa senzo‐stolicama. Ako je netko htio gledati duži program, tjedni ili mjesečni, odlazio je u Centar, napravio bi izbor, platio i zatim dobijao svoju sobu.