Alef Science Fiction Magazine 015

by MoZarD

  »Samo Litice. Do sada je sigumo trebalo da ih već ugledamo!«

  A onda je ona pogledala gore u nebo — činilo se pravo u zenit. Tamo su oblaci počeli da se razdvajaju. Pokazala je na taj procep u visinama:

  »A ono?«

  »Oh... Bože moj.« Jer, goli vrhovi Litica nalazili su se upravo tamo. Gore, gore i još

  više, iznad mene, štrčeći u prostoru. Doživela sam šok. Jednostavno, nisam mogla da shvatim. Naravno, da nije bilo oblačno saznala bih ranije. Činilo mi se kao da je iznenada lično Bog provirio odozgo. Izgledalo je kao da vrhovi Litica lebde slobodno, nepovezano sa tlom.

  Uostalom, ove su veze postale dovoljno očligledne kad smo stigli u Tambimatu.

  Ne toliko kao neki zid preko sveta — koliko kraj sveta, tačka! Kamena zavesa povučena preko ostatka svemira. Ona koja visi upravo sa zvezda noću.

  Izgledalo je kao da se zanavek nadvija na Tambimatuom svakog trenutka spremna

  da ga sravni sa zemljom. Ipak, tamošnje stanovništvo nije ih posmatralo na taj način.

  Naprotiv, oni jedva da su, uopšte, opažali Litice više od mene, kada sam gledala u pogrešnom pravcu. Grad Tambimatu bio je lavirint zbijenih uličica i žutih kuća od cigala koje su se naslanjale jedna na drugu, sa izbačenim gomjim spratovima i balkonima u potkrovlju. Izgleda da su želeli da se izbočeni delovi spoje i sve saobraćajnice postanu tuneli. U samom gradu, s bilo kog mesta, jedva je bilo moguće videti Litice kako se pomaljaju u daljini. Što se domaćih ljudi tiče, ovaj prekid mimog toka sveta nije ni postojao.

  Ovakvim arhitektonskim stilom, stanovnici Tambimatua su se branili od smrada

  džungle koja se širila oko grada. Vlažna masa vegetacije, koja je trulila, nimalo nije bila slična cvetnim spletovima koje sam viđala na drugim mestima, niti otmenim dvoranama

  122

  divova džungle. Meni je to ličilo na pire od spanaća. Bujica zelene pulpe visoka sto pedalja.

  Naravno, za one koji su ih znali, postojali su putevi kroz nju. I tamo mora da je bilo

  nekog blaga — inače ne bi bilo ni grada. To blago se sastojalo od zlata u prahu, dragog kamenja i drugih plemenitih minerala koji su se nalazili u muljevitim jezercima i blatnim bazenima. Izgledalo je kao da Litice, pokatkad, klimnu glavom i perut bogatstva padne u pire. A u stvari, to se bogatstvo kvasilo i propadalo kroz unutrašnjost Litica u vodeni rezervoar, odakle je oticalo u džunglu. Sjajno drago kamenje za mitološke svrake — da

  bi ovde savijale gnezdo. U Tambimatuu je bilo draguljara, zlatara, sekača i brusača, majstora iskričavih ukrasa. Za razliku od aljkavih i zakukuljenih obitavalaca Port Barbre, ovdašnji su stanovnici nosili naušnice, grivne i drugi nakit.

  Mulj i oštre facete, dijamanti i turobno blato.

  Samo je s keja pažljivo oko moglo da prati te strahovite kamene gromade

  podignute u oblake koji se tako često pridržavaju za njih — prepoznajući drveće na njima prvo kao neku zelenu slamu, zatim kao nit. Onda kao prašinu, onda ništa.

  Dve milje južno od grada pojavljivala se reka...

  Kao dobrovoljac na putovanju za Novogodišnje veče, trebalo je, zajedno sa mojom

  zaštitnicom Marsijalom, prvo učiniti obaveznu posetu upravnici pristaništa. To je trajalo kratko. U stvari, to je više bilo prijavljivanje.

  Zatim je bio priređen gradski banket u čast svih dobrovoljaca.

  Pored mene, bilo je još šest drugih. Brod kojim je trebalo da otplovimo na cmu struju bila je, zapravo, mala jedrilica sa dve katarke. Možda je izabrana zato što je imala manji gaz. Bila je opremljena mnoštvom malih jedara da bismo bolje mogli da manevrišemo kada se budemo približili struji i kako ne bismo uleteli u nju. Sada je bila ukotvljena dalje od ostalih brodova i na odgovarajući način odvojena od svakog muškog

  uticaja duž obale. Korito jedrilice bilo je obojeno cmo. I jedra su joj bila crna. Ličila je na mitološki brod smrti za prenos mrtvih, koji će, možda, biti zapaljen i potopljen. Sa strane je štrčala greda koja će nositi vedro za uzimanje struje.

  Ali ja se udaljujem od banketa.

  Na njemu sam prvi put srela moje posestrime — i odmah mi se tri od njih nisu dopale, što je, prema mom iskustvu, veoma visok procenat antipatije kada su u pitanju

  nova poznanstva. Možda su ove posebne žene bile suviše ponosne, suviše ispunjene dužnošću ili na neki drugi način zbunjene počašću koja im je ukazana. Možda sam bila i

  ja. Zbunjena, hoću da kažem. U svakom slučaju, bila sam najmlađa i stoga je moglo da

  izgleda da sam uobražena. Nadmena, čak. Stoga sam im išla na živce, baš kao što su i

  one pokušavale da poraze mene.

  Od preostalih, dve su, mislim, bile u redu, a, uz to, veoma opuštene. Jedino mi se

  poslednja, u stvari, dopala — i odmah sam osetila da sam sa njom uspostavila odnos.

  Zvala se Peli i bila iz Aladalije što je u meni izazvalo lepe uspomene. Peli je bila krupna u svojim tridesetim, sa gužvom kose boje slame i crvenim, preplanulim licem — ili joj je, možda pritisak bio neuobičajeno visok. Bila je žustra, nagla, obaveštena, a govorila je vrlo brzo. Moram, međutim, da kažem nije imala ničeg umetničkog u sebi. I pored toga,

  ona je jedina od nas dobrovoljaca išla u kupovinu u Tambimatu. Sada je nosila jednu izuvijanu grivinu koja ju je koštala deset i po peraja (posle cenkanja). To mora da je bila jedina, stvamo grozna, drangulija koja se mogla kupiti u gradu. Volela sam je zbog toga.

  Banket se održavao u sali zlatarske gilde koja je, inače, služila kao mesto gde se prodavalo drago kamenje. Za ovu priliku, međutim, nije bilo nijednog muškarca na vidiku, jer je ovo bilo čisto ženski posao.

  Promrmljale smo jedna drugoj reči upoznavanja, nazdravile jedna drugoj, a večera

  se sastojala od ribe sa roštilja. Zatim je ustala upravnica i prisutnima pročitala sve naše 123

  zasluge. Moje su izgledale pomalo blede, kao da sam izborila svoje mesto jednostavno

  pentranjem po jarbolima kao majmun. (Naravno, nisu bile pomenute SVE okolnosti.) A

  takođe i zbog majstorstva u držanju četke. S obzirom da su se na mojoj šaci mogli videti sveži ožiljci, to se činilo neverovatnim. »Nečija mala favoritkinja«, čula sam nečiji prigušeni glas.

  Posle toga smo ispile još nekoliko zdravica i, uopšteno govoreći, propustile da se

  bolje upoznamo (izuzev Peli), ili je to, bar, bio moj utisak.

  Nema veze. Upravnica pristaništa u Tambimatuu, organizatorka događaja

  Novogodišnje večeri, mimo je najavila za naredni dan putovanje do mesta odakle dolazi

  reka, kako bismo se što bolje uklopile u radni tim.

  Mirno, rekoh? Pa, to je tačno. Bilo je mirno. Upravnica nas je dopratila do crne jedrilice — koja, što je bilo veoma čudno, uopšte nije imala ime ispisano sa strane i na krmi, kao da ono što nema ime ne može biti pozvano niti naterano da dođe. Nikada ranije nisam plovila polaganije, izuzev, možda, kada smo se lenjo udaljavali iz Džangalija posle onog sudbonosnog festivala.

  Ali inače? Budući da je bila iz Tambimatua, upravnica je mogla sebi da dozvoli da

  ne bude uzbuđena u vezi sa našim putovanjem. Mene je ono ispunjavaio

  strahopoštovanjem, jer je ličilo na nekakav obred hrabrosti, a, istovremeno, i fasciniralo na neki stravičan način. Plovile smo sve bliže i bliže toj, na izgled, beskonačnoj barijeri, do tačke gde reka, koja neprekidno teče kroz naše živote, iznenada nestaje. Tamo gde

  se reka završava, gde iščezava. Ili bolje, gde sve POČINJE — ali počinje kao da je stvorena ni iz čega.

  Vode su klizile napred kao da su jezici nekih usta debelih usana. Stubovi kamenog

  podupirača su stajali, kao zubi, stotinama pedalja jedan od drugog. Voda će, na kraju,

  sigumo da podloče ove podupirače — i tada će čitave Litice da se sruče na nas. Možda

  danas.

  Dalje na zapadu, cma struja je izranjala iz jednog užeg potpomog luka. Izrazi kao:

  »lukovi« i »stubovi« mogu, međutim, da stvore pogrešan utisak. Oni izazivaju

 
; predstavu da reka teče ispod neke vrste mosta. A, u stvari, postojale su samo stene koje su se pružale pravo do površine vode, pa čak i nešto ispod nje, sprečavajući ikakav prilaz ili pogled u ono što leži u toj dubokoj jami u Liticama. Podupirači su se mogli primetiti samo zbog svojih ispupčenja i grebena, i to onoliko koliko se može videti kroz mutno staklo same vode. Stoga se činilo da reka ističe iz nečega čvrstog — kao trag sluzi iz puža /samo u obmutom pravcu/. Ogroman puž, silan trag.

  Bilo mi je drago što je Peli na brodu sa mnom: tako prostodušno samopouzdana —

  kao starija sestra koju nikada nisam imala. Bilo mi je još draže kada smo okrenuli brod

  /pri tom smo skoro mogli da Litice dodimemo rukom/ i zaplovili natrag prema gradu.

  Sledećeg dana je održan sastanak, neka vrsta tajnog veća rečne gilde, na brodu SANTAMARIJA koji je takođe bio ukotvljen. Bila je pozvana i naša sedmorka.

  Pored zapovednice pristaništa i Marsijale, prisutno je bilo i nekoliko zapovednica

  gilde. /Marsijala i ja smo čamcem na vesla došli sa HITRE GUSKE, s tim što sam ja bila za veslima./ Sastanak je počeo svečanim čitanjem odlomaka iz tajne Knjige Gildinih Statuta, a nastavio se praktičnim savetima i upozorenjima. Otišla sam sa sastanka osećajući se samopouzdanijom nego kad sam došla, u pogledu našeg svetog i opasnog

  zadatka. Ne bih, međutim, mogla reći da sam se osećala i inspirisanom. Sutra je bilo Novogodišnje veče.

  I tako smo nas sedam zaplovile, jedan sat pre ponoći, tim bezimenim brodom. Noć je bila vedra. Na jednoj polovini neba stajale su zvezde sijajući kao drago kamenje. Na drugoj polovini — ništa: ničega sem zida tame. Podižući jedro, učinilo mi se da crni zid 124

  predstavlja pravu sliku koja je dolazila, sadržavajući samo tamu smrti. Ovde nije bilo malih fosforescentnih stvorenja da posrebre vodu. Naš jedini vodič bila je polovina zvezdanog neba, mada smo imali lampe, ukoliko odlučimo da ih upalimo. Nismo

  odlučile.

  Pošto smo plovile vrlo polako, ja sam mogla da se predam razmišljanju o struji.

  Možda suviše. A i ostale. Na našoj maloj jedrilici vladala je jeziva tišina, kao da smo sve zadržavale dah. U stvari, bila je tišina dok Peli nije predložila: »Da zapevamo?«

  »Tišina!« Prosikta neko.

  »Struja nema uši, draga!« I Peli je, iznad usamljenih, gluvih voda, treperavim glasom zapevala jednu od pesama sa reke:

  »Reka caruje,

  Život daruje

  Ženo sa vode...!«

  Ne, Peli, definitivno, nije imala ničeg umetničkog u sebi. U stvari, nije imala sluha.

  Mada je, bez sumnje, pesma koju je pevala dobro zvučala u njenoj sopstvenoj glavi.

  »Tišina!« naredila je ona mršava žena iz Spenglstrima, koja je nominalno bila zapovednica. »Struja oseća vibracije.«

  Zaista? Da li je čula? I dalje sam razmišljala.

  Konačno smo domilele pedeset pedalja od dublje tame koja je cepala mračne

  vode. Bacile smo plutajuće sidro. Osmatrač je pažljivo pazila da ne kliznemo bliže uprkos plovku sidra.

  »Jalin«, stizale su naredbe, »izbaci gredu celom dužinom. Peli, na čekrk. Andra, pripremi se da prihvatiš prvo vedro. Sandra...« Nešto drugo.

  I tako sam, stojeći na dugačkoj gredi, nadnela prvo vedro sa poklopcem iznad ivice

  struje i čekala naredenje da ga spustim dole i izvučem deo cme materije.

  »Sve spremno?«

  »Da.« »Da.« »Da.«

  »Spuštaj.«

  I vedro je pljesnulo u struju...

  Tada me je ščepalo ludilo.

  Ludilo me je zahvatilo kao vatra. Još sam bila svesna šta radim. Ali nisam imala pojma zašto to radim. Niti da li sam mogla da biram. Bilo je kao da me je u sebe uvukao onaj špil karata za bacanje i zarobio me u neku od slika. Odlično se sećam kako sam se

  popela na rub ograde broda na kojoj je bila pričvršćena greda za vedro. Čak sam čula i

  Peli kako mi viče mada nisam mogla da obratim pažnju. Čak sam osetila vrhove njenih

  prstiju kada je pokušala da me povuče natrag u bezbednost. Čak sam čula i onu mršavu

  ženu kako viče: »Ne! Ako ona želi neku od nas, pusti je!« Nisam više marila.

  Ne obraćajući pažnju, potrčala sam po toj tankoj gredi koja je bila isturena nad vodom — kao akrobata. Ali ja akrobata nisam bila. Nije bilo načina da se smirim u svojoj žurbi. Nije bilo načina da se okrenem i vratim taman da sam to i želela. Tada već više

  nisam imala sopstvenih želja. Samo me je moj ludački zamah napred žadržavao da ne

  padnem u reku i pre nego što stignem do struje. Ali me je zadržao, i otrčala sam do ivice grede — a zatim preko nje. Za trenutak se, čak, učinilo da nastavljam da trčim kroz vazduh. Ali sam, naravno, pala. I bila progutana.

  Oko mene su plivali neki oblici koji su me ispitivali; bila sam zaslepljena bleskovima; meki pipci skliznuli su mi u nozdrve, niz vrat i druga mesta — ušli su u svaki otvor u mom telu. Ali nisam osećala da se gušim ili davim.

  Htela — ne htela, ceo život mi je u trenu izišao pred oči. Scene mog devojaštva u

  prašnjavom Pekavaru. Moje posvećivanje, kada sam popila cmu struju. Haso koji me defloriše u svojoj sobici na tavanu. Verino i njegovi Osmatrači. Lomača na drugoj obali...

  125

  Sve moje tajne, sve.

  Bilo je kao da sam zaspala. I počela da sanjam. Ali ne iz sopstvenog zadovoljstva.

  Snovi su naišli da bi me ispitali, da bi ušli u moju glavu i videli šta se tamo nalazi.

  »JALIN«, pevali su snovi. »JA — LIIIN!« Cvileli su.

  Bila sam svesna nečeg ogromnog, starog... ne bih mogla reći da li i tako mudrog.

  Ono nas je posmatralo, ali ne očima. Pre bi se reklo, sopstvenim ćelijama koje su

  putovale kroz nas, probajući nas i naslađivajući se nama pre no što se vrate tamo odakle su došle.

  Pipalo nas je, mada ne prstima. Da, pomoću VIBRACIJA. Ali nisam razumela kakve

  su to bile vibracije.

  Ili je to jednostavno bilo ono što su mi do sada rekli o struji? Ono što sam sama o

  njoj mislila? I sada mi čita misli?

  Kako sam mogla da odvojim sebe od ovog čudnog stanja u kome sam se nalazila —

  i da znam šta sam JA, a šta je ONA? Skoncentrisala sam se, kao spavač koji pokušava da

  prekine snove i probudi se ali ne u normalnom, spoljnom svetu jave, nego u svetu istih

  snova. Gnevno sam pomislila:

  ŠTA SI TI? ponovo sam pomislila, dvostruko gnevno — jer nije bilo načina da vičem

  glasno.

  A iz daljine sam začula nerazgovetan glas:

  »CRV SVETA SAM. NEMA CRVA VEĆEG. CRV SE NE KREĆE. ON PLOVI U SEBI. ONOG

  DANA KADA SE POKRENE, CEO SVET ĆE SE OKRENUTI NA SVOJIM ŠARKAMA....

  »DO TADA, CRV ĆE POSMATRATI... TOK STVARI.«

  »O ŽENI I MUŠKARCU...«

  Tišina

  ALI ZASTO? KAKO? KO...?

  Nešto skriveno prišlo mi je sleđa i uvilo se oko mene. I u meni se uvijalo: uvijalo se

  oko moje svesti. Rušeći, gušeći, brišući. Gubeći svest učinilo mi se da sam osetila neko drugo, različito biće, ogromno, klizavo i prekriveno krljuštima kako se diže pored mene.

  Na svoje iznenadenje, probudila sam se na svetlosti u životu.

  Bila sam potpuno mokra i ležala sam na muljevitom sprudu.

  Podigavši glavu, ispred sebe sam videla samo pire od spanaća, izmešan sa

  tropskim drvećem. Jedan obraz mi je brideo kao da me je neko išamarao. Desna ruka

  mi je pulsirala zbog crvene rane koju je napravila neka žara. Ali to je bilo sve što se bolova tiče.

  Zarivši šaku u blato digla sam se na kolena i pogledala iza sebe. Reka je tekla skoro

  zapljuskujući vrhove mojih čizama.

  Ustala sam da pogledam preko vode. Sasvim daleko — čak iz cme struje —

  ugledala sam jedra i jarbole nekog broda. Broda koji je mogao biti jedino na istočnoj str
ani reke.

  I drhteći, uprkos lepljivoj vrelini, shvatila sam: nalazila sam se na zapadnoj obali.

  Sunce je već prošlo polovinu svog puta po nebu. Bio je prvi dan Nove godine, a ja sam

  još uvek bila živa. I potpuno sama.

  Crna struja me je zgrabila, provukla kroz sopstvenu supstancu — a, takođe, i svoju

  materiju kroz mene — i zatim me odbacila. Bila sam ostavljena na drugoj obali. Možda

  me je ovde donela neka gigantska riba, riba čiji je to bio zadatak...

  Moja prva, iracionalna, misao bila je da pokušam da otplivam natrag, na istočnu obalu. Ne vodeći računa ni o kakvim žarama, s obzirom da ih ovde nije bilo tako mnogo.

  Ne vodeći računa o cmoj struji. Da se probijem bez obzira na sve. Mahala bih i vikala pa bi me pokupio neki brod koji prolazi tuda. Postojala je i mogućnost da preplivam celu

  126

  razdaljinu.

  Čak sam i ušla u vodu do članaka.

  Stvamost je, međutim, ipak prevagnula nad takvom sumanutom besmislicom.

  Zadovoljila sam se time što sam brzo oprala ruke, vratila se na obalu i počela da razmišljam o svom položaju.

  Na kraju sam zaključila da mi je jedina nada da odem na deo obale preko puta Verina, gde je Kapsi prvi put poslao signale posmatračima sa Šiljka.

  Mogla bih da potražim njegovo gnjuračko odelo i masku protiv žara. Mora da ih je

  ostavio tamo negde. Možda bih mogla da ih iskoristim. Možda su odelo i maska još uvek tamo gde ih je sakrio. Nijedan zapadnjak nije rado lutao pored vode. Sem rečnih

  veštica.

  A možda su ga Adamovi Sinovi mučenjem naterali da im oda gde je sakrio opremu,

  pa su i nju spalili...

  Osmatrači sa Špica u Verinu će me sigumo primetiti ako im budem slala signale nekim ogledalom ili parčetom slomljenog stakla. Samo bi oni, duž celog toka reke, očekivali signal sa ove strane. Ili, ako ne baš očekivali, dovoljno su strpljivi i usredsređeni da posmatraju.

  Verino! Tamo je ležala moja jedina nada: jedina nada koju sam mogla da nađem u

  ovom užasu.

  Nalazila sam se tu, prekoputa Tambimatua u džungli od spanaća. Verino je bio udaljen četiri stotine četrdeset milja — razdaljina veća od polovine dužine reke.