by MoZarD
Džo je već bio navikao da mu te tri reći guraju pod nos kao odgovor na sve što ne
razume, ali ovog puta je rekao: »Hoću drugi odgovor.«
Kapetan se naslonio laktovima na kolena, utisnuo palac u nos i namrštio se. »Vidi,
17
došao si na brod i rekao da na Carsku Zvezdu moraš da odneseš poruku o Elovima, pa
smo...«
»Čekaj malo, Elmere. Otkud znaš da poruka ima veze sa Elovima?«
Elmer je izgledao iznenađen. »Zar nema?«
»Ne znam«, reče Džo.
»Oh«, reče Elmer. »Zato ja znam. Ima veze sa Elovima. Prirodu te veze moraćeš sam da ustanoviš kasnije, ali uveravam te da ona postoji. Zbog toga ti ih je Ron odmah pokazao, a i San Severina je toliko zainteresovana za tebe iz istog razloga.«
»Ali kako je to poznato svakom osim meni?« Ponovo je osetio kako mu se grlo steže od rastućeg ogorčenja.
»Ideš na Carsku Zvezdu«, ponovo otpoče Elmer, »a Carska Zvezda je ta koja štiti Elove.«
Kometa Džo klimnu glavom.
»Oni veoma vode računa o njima, kao što i treba, kao što svi mi činimo. Sa sobom
nosiš kristalizovanog Tritovijanca, a Tritovijanci predvode pokret za emancipaciju Elova.
Rade na tome skoro hiljadu godina. Zbog toga postoji veoma velika verovatnoća da se
poruka odnosi na Elove.«
»Oh... To ima smisla. Ali čini mi se da San Severina zna stvari koje nije mogla da vidi niti da dozna nešto o njima.«
Elmer je rukom pokazao Džou da mu se približi. »Da bi neko preživeo rat koji populaciju od šezdeset osam milijardi svede na dvadeset sedam pojedinaca, mora mnogo toga da zna. Pomalo je glupo biti iznenađen što takva osoba ima koju mrvicu znanja više nego ti ili ja. Ne samo glupo, već i neverovatno simpleksno. A sada nazad na posao, šatleru.«
Priznavši da je to zaista simpleksno, Džo je sišao u rupu da prevrće bojš i mesa kilpob. Neće morati da svira Elovima sve do posle večere.
Dva dana kasnije, spustili su se na Pacovsku Rupu. San Severina ga je odvela u kupovinu na otvorenu tržnicu i kupila mu pripijeni crni somotski ogrtač sa srebrnim porubom čija se šara menjala u skladu sa jačinom svetlosti pod kojom se posmatrao.
Zatim ga je odvela u kozmetički salon. Tokom putovanja postao je prljav kao i svi drugi šatleri. Blago ga držeći za uvo, odvukla ga je do vlasnika odevenog u beli mantil.
»Sredite ovo«, rekla je.
»Za šta?« upitao je vlasnik.
»Prvo za Zemlju, zatim za dug put.«
Kad su završili, griva mu je bila ošišana, nokti odsečeni, a on sam očišćen od zuba
do noktiju na nogama. »Kako ti se dopada?« upitala je, prebacivši mu ogrtač preko ramena.
Džo je provukao ruku kroz kratku žutu kosu. »Izgledam kao devojka.« Namrštio se.
Tada je pogledao nokte. »Nadam se samo da usput neću naleteti na keparde.« Vratio je pogled na ogledalo. »Ali ogrtač je moćan.«
Kada su izašli, D'ik je jednom pogledao Džoa, zatreptao, i toliko se uznemirio da se kikotao do štucanja, pa su morali da ga nose nazad do Transportne zone, češkajući mu trbuh dok se nije smirio.
»Šteta što ću se ponovo isprljati«, rekao je Džo San Severini. »Prljav je to posao.«
San Severina se nasmejala. »Ti predivno simpleksno derište. Ostatak puta ćeš preći
kao moj štićenik.«
»A šta je sa Ronom i Elmerom?«
»Već su uzleteli. Elovi su prebačeni na drugi brod.«
Džo je bio iznanađen, tužan, pa radoznao.
»San Severina?«
»Da?«
18
»Zašto si sve ovo učinila za mene?«
Poljubila ga je u obraz i uzmakla od poluozbiljnog zamaha D'ikovih roščića. Džo ga
je još uvek češkao po trbuhu. »Zato što si veoma lep dečko, i veoma značajan.«
»Oh«, reče on.
»Razumeš li?«
»Ne«. Produžili su prema brodu.
Nedelju dana kasnije, zajedno su stajali na stenovitom uzvišenju, posmatrajući kako srazmerno mali sunčev disk zalazi iza Bruklinskog mosta. Slabašan potočić vukao se po dnu sasušenog blatnog jarka koji su vodiči još uvek spominjali kao Ist river. Iza njih je šaputala džungla, a sa druge strane »reke« zamršeni kablovi spuštali su most na beli pesak Bruklina. »Manji je od onog kod kuće«, reče Džo. »Ali je vrlo lep.«
»Kao da si razočaran.«
»Oh, nije to zbog mosta«, reče Džo.
»Već zbog toga što te ovde moram ostaviti?«
»Pa...« zastao je. »Voleo bih da kažem da je tako, jer mislim da bi se bolje osećala.
Ali neću da lažem.«
»Istina je uvek multipleksna«, reče San Severina, »i moraš se navići da imaš posla
sa multipleksnošću. Šta imaš na umu?«
»Sećaš se da sam rekao kako su do sada svi bili tako dobri? Na to si odgovorila da
mogu da prestanem da očekujem da ljudi budu dobri kad stignemo na Zemlju. To me
plaši«
»Rekla sam i da će biti dobrih stvari koje nisu ljudi.«
»Ali pod ljudima se podrazumevaju sva razumna bića bilo koje biološke vrste.
Tome si me naučila. Šta će biti dobro, ako ne ljudi?« Iznenada ju je uhvatio za ruku.
»Ostavićeš me samog i možda te nikad više neću videti!«
»Tačno«, reče ona. »Ali ne nameravam da te tek tako bacim u svemir. Zato ću ti
dati jedan savet: nadi Slimpa.«
»Hm.... gde misliš da bih ga mogao naći?« Ponovo je bio zbunjen.
»Suviše je veliki da bi došao na Zemlju. Poslednji put sam ga videla na Mesecu.
Čekao je neku pustolovinu. Ti bi mogao biti baš ono što mu treba. Sigurna sam da će biti dobar prema tebi; uvek je bio jako dobar prema meni.«
»On nije čovek?«
»Ne. Tako, dala sam ti savet. Sad idem. Moram mnogo da uradim, a znaš i sam kakav bol trpim dok se to ne završi.«
»San Severina!«
Čekala je.
»Onog dana na Pacovskoj Rupi, kada smo išli u kupovinu, nasmejala si se i nazvala
me predivno simpleksnim derištem — da li si bila srećna kad si se smejala?«
Odmanula je glavom, smešeći se. »Elovi su uvek sa mnom. Sad moram da idem.«
Povlačila se dok joj lišće nije počelo doticati srebrnu kosu, haljinu i nokte. Onda se okrenula, odnoseći sa sobom nepojamnu tugu posedovanja Elova. Džo ju je neko vreme
posmatrao, a onda se okrenuo da vidi kako poslednji sunčevi zraci padaju na pesak.
VIII
Bila je noć kada se vratio na transportni terminal. Zemlja je bila dovoljno značajna turistička oblast da bi ispod svetlucave tavanice uvek bilo ljudi. Još nije ni počeo da razmišlja kako da dospe na Mesec, jednostavno se vrteo tamo‐amo utažujući
radoznalost, kad mu je prišao krupan, dobro odeven gospodin i započeo razgovor.
»Koliko vidim, mladiću, šetkaš se ovde već dosta dugo? Čekaš brod?«
»Ne«, reče Džo.
19
»Video sam te popodne sa onom lepom mladom damom, i nisam mogao da te ne
primetim večeras. Zovem se Oskar.« Pružio mu je ruku.
»Kometa Džo«, reče Džo, prihvatajući je.
»Kuda si se uputio?«
»Hteo bih na Mesec. Doleteo sam sa Rajsa.«
»Oho. To je dug put. Na koji ćeš brod da se ukrcaš?«
»Ne znam. Pretpostavljam da se sa terminala na može dobiti besplatan prevoz, zar
ne? Mislim da bi bilo bolje da pokušam sa teretnim letom.«
»Svakako, ako hoćeš besplatno. Naravno, ako se Alfred ne pojavi, možda bi mogao
da iskoristiš njegovu kartu. Već je propustio dva leta; ne znam zašto se još uvek motam ovuda čekajući ga, ako se izuzme to što smo zaista planirali da idemo zajedno.«
»Na Mesec?«
»Da.«
»Oh, divno«, reče Džo, razvedrivši se. »Nadam se da
neće ni doći...«
Zastao je. »To je bilo baš simpleksno, zar ne?«
»Istina je uvek multipleksna«, izjavio je Oskar.
»Aha. To je i ona rekla.«
»Mlada dama s kojom si bio ovog popodneva?«
Džo klimnu glavom.
»Ko je ona uopšte?«
»San Severina.«
»Čuo sam za ime. Šta ona radi u ovom galaktičkom kraku?«
»Samo je kupila nekoliko Elova. Ima nekog posla.«
»Kupila nekoliko Elova, a? I nije ti ostavila ni pare za kartu? Čovek bi pomislio da je bar mogla da odvoji sto pet kredita za kartu do Meseca.«
»Oh, ona je veoma velikodušna osoba«, reče Džo. »Ne biste smeli imati loše mišljenje o njoj zato što je kupila Elove. Užasno je tužno imati ih.«
»Kad bih imao dovoljno para da kupim Ela«, reče Oskar, »ništa, baš ništa me ne bi
moglo rastužiti. Nekoliko Elova? Koliko ih je kupila?«
»Sedam.«
Oskar je stavio ruku na čelo i zazviždao. »A cena raste geometrijski. Dva su četiri
puta skuplja nego jedan, znaš. Nije ti dala baš ništa?«
Džo odmahnu glavom.
»Neverovatno. Nikad nisam čuo ništa slično. Imaš li predstavu koliko ta žena mora
biti neizmerno bogata?«
Džo ponovo odmahnu glavom.
»Nisi baš mnogo bistar, zar ne?«
»Nikad je nisam pitao koliko koštaju, a ona mi nikad nije rekla. Bio sam samo šatler na njenom brodu.«
»Šatler? Zvuči uzbudljivo. Uvek sam želeo da radim tako nešto kada sam bio tvojih
godina. Ali nikad nisam imao hrabrosti.« Krupni čovek je iznenada prešao pogledom po terminalu, uznemirenog izraza lica. »Čuj, Alfred se neće pojaviti. Uzmi njegovu kartu.
Jenostavno idi na šalter i zatraži je.«
»Ali ja nemam Alferdova dokumenta«, reče Džo.
»Alferd nikad ne nosi dokumenta. Uvek gubi novčanik i tome slično. Kad god rezervišem mesto za njega, obavezno kažem da će se najverovatnije pojaviti bez dokumenata. Samo im reci da si Alferd A. Daglas. Daće ti je. Sada požuri.«
»Pa, dobro.« Progurao se kroz gužvu do jednog šaltera.
»Oprostite«, reče on. »Imate li kartu za Alfreda A. Daglasa?«
Službenik je pretražio evidenciju. »Aha. Evo je.« Iscerio se na Džoa. »Mora da ste
se sjajno provodili na Zemlji.«
20
»A?«
»Karta vas čeka već tri dana.«
»Oh«, reče Džo. »Bilo mi je u neku ruku loše i nisam želeo da me roditelji vide pre
nego što se oporavim.«
Službenik klimnu glavom i namignu. »Evo vaše karte.«
»Hvala«, rekao je Džo i vratio se do Oskara.
»Upravo se ukrcavaju u sledeći brod«, reče Oskar. »Hajdemo, hajdemo.
Jednostavno će morati da nađe drugi način da dospe tamo.«
Na brodu Džo upita:»Znate li da je Slimp još uvek na Mesecu?«
»Očekivao bih da jeste. Čuo sam da nikad nikuda ne ide.«
»Mislite li da će mi biti teško da ga nađem?«
»Sumnjam. Zar nije lep ovaj prizor napolju?«
Oskar mu je pripovedao ko zna koju po redu bezobraznu pričicu kada su izašli sa terminala na Mesecu. Blistav srp sunčeve svetlosti presecao je plastikupolu koja se uzdizala milju iznad njih. S njihove desne strane, Mesečeve planine su zavijale u daljinu, a iza njih je lebdela Zemlja, nalik na zelenkastu pločicu.
Neko je iznenada povikao: »Evo ih!«
Neka žena je vrisnula i uzmakla.
»Drž'te ih!« povikao je neko drugi.
»Šta, za ime...« zamucao je Oskar.
Džo se osvrnuo i po navici podigao levu ruku. Ali kandži nije imao. Bilo ih je četvoro — jedan ispred, jedan iza, po jedan sa svake strane. Trgao se unazad i udario u Oskara, koji se raspao. Parčići su se vrteli i zujali oko Džoovih stopala i ispod njih.
Osvrnuo se kada su još četvorica eksplodirala. Vazduhom su se uz šumno zujanje
kovitlali parčići, okružujući ga, približavajući se, zamagljujući zapanjena lica ostalih putnika. Iznenada su se svi stopili i prekrili ga drhtavom tamom. Svetio se pojavilo u trenutku kad je padao u nesvest.
»Bozi!« vrištao je neko »Bozi...!«
Džo se spustio u mehurastu stolicu u veoma maloj sobi koja je, činilo se, bila u pokretu, ali nije bio siguran. Oskarov glas reče: »Aprilili! Iznenađenje.«
»Džup!« dreknu Džo i ustade. »St' s' koji džup — šta se dešava?«
»Aprilili«, ponovi glas. »Meni je rođendan. Grozno izgledaš; nisi valjda dopustio da te sve ovo uznemiri?«
»Na smrt sam preplašen. Šta je ovo? Ko si ti?«
»Ja sam Slimp«, reče Slimp. »Mislio sam da znaš.«
»Da znam šta?«
»Čitavu zvrčku sa Oskarom i Alfredom i Bozi. Mislio sam da se samo poigravaš.«
»Poigravam čime? Gde sam?«
»Na Mesecu, naravno. Prosto sam mislio da bi to bio pametan način da te dovučem ovamo. Znaš, San Severina ti nije platila kartu. Čini mi se da je jednostavno pretpostavila da ću ja to učiniti. S obzirom da ja plaćam, moraš mi dopustiti malo zabave. Nisi shvatio?«
»Shvatio šta?«
»Bila je to književna aluzija. Stalno ih pravim.«
»Pa, pripazi malo sledeći put. Ko si ti uopšte?«
»Sveprisutni lingvistički multipleks. Za tebe, Slimp.«
»Nekakav kompjuter?«
»Hm, hm. Manje‐više, da.«
»Šta sad treba da se desi?«
»To ti treba da mi kažeš«, reče Slimp. »Ja samo pomažem.«
»Oh,« reče Džo.
21
Iza mehuraste stolice začuo se kikot, i napolje je izmarširao D'ik, seo ispred Džoa i prekorno ga pogledao.
»Kuda me vodiš?«
»Do moje matične konzole. Tamo se možeš odmarati i kovati planove. Sedi i opusti
se. Bićemo tamo za tri ili četiri minuta.«
Džo sede. Nije se opustio, već je uzeo okarinu i svirao dok se u prednjem zidu nisu
otvorila vrata.
»Dome, moj dome, istog ti se dana vratih«, reče Slimp. »Zar nećeš da uđeš?«
IX
»Ja« — bacio je ogrtač na konzolu — »moram« — zavitlao je vrećicu u stakleni zid —
»da odem odavde!« Njegov završni pokret bio je šut iz zaleta i D'ik se izmakao; Džo je posrnuo i dršćući povratio ravnotežu.
»Ko ti brani?« upita Slimp.
»Idi u džup«, promrsio je Džo. »Slušaj, ovde sam već tri nedelje, i svaki put kada se spremam da odem, zaglavimo u jednom od onih smešnih razgovora koji traju po devet
sati, a onda sam suviše umoran.« Krenuo je preko dvorane i uzeo ogrtač. »U redu, glup sam. Ali zašto toliko uživaš da mi time probijaš uši? Nisam ja kriv što sam levi bespleksnjak«
»Nisi bespleksnjak«, reče Slimp. »Tvoj pogled na svet je sada prilično kompleksan
— mada u tebi ima još dosta sasvim razumljive čežnje za starim simpleksnim shvatanjima. Ponekad pokušavaš da ih podržiš čisto radi prepirke. Kao onda kad smo raspravljali o ograničavajućim psihološkim činiocima u razumevanju varljive sadašnjosti, a ti si uporno tvrdio da«
»O, ne, nemoj opet!« reče Džo. »Neću da se upuštam u još jednu raspravu.«
Stigao je do vrećice na drugom kraju dvorane. »Odlazim. Idemo, D'ik«.
»Ti se«, reče Slimp, mnogo autoritativni je nego inače, »glupo ponašaš«.
»Dakle simpleksan sam. Svejedno idem«.
»Inteligencija i stepen složenosti uma nemaju veze jedno s drugim.«
»Tamo je svemirski brod kojim si me naučio da upravljam za četiri dana«, reče Džo, pokazujući kroz stakleni zid. »Stavio si mi hipnotički implantat kursa u um prve noći koju sam proveo ovde. Za ime svetlosti sedam sunaca, šta mi stoji na putu?«
»Ništa«, odgovori Slimp. »I ako bi izbacio sebi iz glave pomisao da te nešto sprečava, mogao bi da
se opustiš i uradiš to na razuman način.«
Džo se ogorčeno okrenuo prema trideset stopa visokom zidu prekrivenom
mikrospojevima i logičkim modulima, treperavim kontrolnim lampicama i tastaturama
reprogramatora. »Slimpe, sviđa mi se ovde. Fino je imati tebe za druga, zaista jeste. Ali ja svu hranu i vežbe dobijam na gotovo; počinjem da ludim. Misliš li da mi je lako da tek tako išetam i ostavim te?«
»Nemoj biti tako uzbuđen«, reče Slimp. »Nisam programiran da izađem nakraj sa
takvim nečim?
»Znaš li da sam, otkako sam prestao biti šatler, radio manje nego tokom bilo kog
perioda slične dužine u ranijem životu?«
»Takođe si se promenio više nego u bilo kom periodu slične dužine.«
»Čuj, Slimpe, probaj da shvatiš«. Ispustio je ogrtač i vratio se do konzole, velikog stola od mahagonija. Izvukao je stolicu, uvukao se na njeno mesto i obgrlio kolena.
»Slimpe, mislim da me ne razumeš. Zato slušaj. Pogledaj sebe: u kontaktu si sa svim bibliotekama i muzejima u ovom galaktičkom kraku. Imaš mnogo prijatelja, ljude kao San Severina i druge koji uvek svrate da te vide. Pišeš, komponuješ, slikaš. Misliš li da bi mogao biti srećan u malom društvu sa samo jednim proizvodom, gde u subotu uveče
22
možeš samo da se napiješ, imaš jedno jedino telepozorište, nijednu biblioteku, gde je možda njih četvoro završilo Univerzitet i, u svakom slučaju nikad ih ne vidiš jer mnogo zarađuju i svi znaju sve o tuđim problemima?«
»Ne.«
»Vidiš, Slimpe, a ja bih.«
»Zašto si onda otišao?«
»Zbog poruke i mnogih stvari koje, zapravo, nisam umeo da cenim. Nisam siguran
da sam bio spreman da odem. Ti tamo ne bi mogao biti srećan. Ja bih. To je vrlo jednostavno, ali nisam siguran da me u potpunosti razumeš«.
»Razumem«, reče Slimp. »Nadam se da možeš biti srećan na takvom mestu, zato
što se svemir uglavnom od njih i sastoji. Suđeno ti je da veći deo vremena provedeš na njima, i bilo bi prilično tužno kad ne bi umeo da ih ceniš.«
D'ik je zavirio pod sto i skočio Džou u krilo. Uvek je bilo deset stepeni toplije pod stolom, i D'ik i Džo su se kao toplokrvna stvorenja, nezavisno ili zajedno, neprekidno vraćali tom mestu.
