by MoZarD
»Sad ti slušaj«, reče Slimp.
Džo je naslonio glavu na bočnu stranu stola. D'ik mu je iskočio iz krila, izašao i vratio se trenutak kasnije vukući plastičnu vrećicu. Džo ju je otvorio i izvukao okarinu.
»Ima stvari koje mogu da ti kažem, i većinu sam ti rekao. Ima i stvari koje moraš da me pitaš. Postavio si mi veoma malo pitanja. Znam mnogo više o tebi nego ti o meni. I ako treba da budemo prijatelji — što je veoma važno za obojicu — stvari se moraju promeniti«.
Džo spusti okarinu. »Tačno je — ne znam mnogo o tebi, Slimpe. Odakle si ti?«
»Izgradio me je El na samrti da sačuvam svest koja mu se rastakala.«
»El?« upita Džo.
»Skoro si ih zaboravio, zar ne?«
»Nisam«
»Vidiš, ja imam um jednog Ela.«
»Ali ne rastužuješ me.«
»Ja sam pola El‐pola mašina. Zato nemam zaštitu.«
»Ti si El?« ponovo je, s nevericom, upitao Džo. »Nikad mi nije palo na pamet.
Misliš li da će se nešto promeniti pošto si mi to rekao?«
»Sumnjam«, reče Slimp. »Ali ako samo kažeš nešto o nekom od svojih najboljih prijatelja, izgubiću dobar deo poštovanja prema tebi.«
»Šta je s mojim najboljim prijateljima?« upita Džo.
»Još jedna aluzija. Kao da ni nju nisi shvatio.«
»Slimpe, zašto ne krenemo zajedno?« iznenada upita Džo. »Ja idem — odlučio sam. Zašto ne pođeš sa mnom?«
»Sjajna zamisao. Mislio sam da se nikad nećeš setiti. Uostalom, to je i jedini način da odeš odavde. Naravno, sredina u koju idemo veoma je neprijateljska za slobodnog
Ela. Idemo pravo na teritoriju Carstva. Oni štite Elove i prilično se uznemire ako neki odbaci zaštitu i odluči da bude slobodan. Zna se da su radili prilično svirepe stvari.«
»Pa, ako neko bude pitao, samo kaži da si kompjuter. Kao što rekoh, ne bih ni sam
znao da mi nisi rekao.«
»Nemam nameru da se izvlačim«, neumoljivo reče Slimp.
»Onda ću ja reći da si kompjuter. Ali hajdemo sada. Zadržaćemo se još satima ako
ovako nastavimo. Osećam da smo na rubu nove rasprave.« Izvukao se ispod stola i krenuo prema vratima.
»Kometa?«
Džo je zastao i osvrnuo se preko ramena. »Da? Nemoj sada da se predomišljaš.«
»Oh, ne. Zasigurno idem. Ali... pa, kad bih se — budimo pošteni — prosto vukao
23
ulicama, zar zaista misliš da bi rekli samo, »Oh, evo ga sveprisutni lingvistički multipleks« a da ne posumnjaju da sam El?«
»Ako bih išta rekao, to bi bilo to.«
»U redu. Uhvati tunel za Ploču, a ja ću ti se pridružiti za četrdeset minuta.«
D'ik je osmonoške skakutao za Džoom dok je ovaj trčao preko ispucale, prašnjave
Mesečeve ravnice prema jajastom brodu.
Tunel je bio veštačka stazisna struja koja je brzo prebacivala brodove iza Plutona, odakle su mogli da napuste sistem bez straha od teških oštećenja sunčevim vetrom.
Velika plastična ploča, stranice desetak milja, služila je kao oslonac za zgrade, atmosferu i nekoliko zabavnih parkova. Džo je spustio brod na sporednu ulicu i iskoračio u studeni vazduh.
Na trgu su vojnici uvežbavali strojevi korak.
»Zašto to rade?« upitao je čoveka u uniformi koji je stajao po strani.
»To je ratna jedinica carske vojske. Odlaze odavde za nekoliko dana; neće se dugo
zadržavati.«
»Ne žalim se«, reče Džo. »Samo sam radoznao.«
»Oh«, reče vojnik i zaćuta.
»Kuda idu?« upita Džo trenutak kasnije.
»Slušaj«, reče vojnik, obraćajući se Džou kao nekom nasrtljivom detetu, »sve što je
u vezi sa carskom vojskom, a ne vidi se, predstavlja tajnu. Ako te se njihovo odredište ne tiče, otkači se. Ako te se pak tiče, vidi da li možeš nešto da saznaš od princa Naktora.«
»Naktora?« upita Džo.
»Onoga tamo.« Vojnik pokaza na tamnoputog čoveka šiljate bradice koji je
predvodio jedan vod.
»Ne bih rekao da me se tiče«, reče Džo.
Vojnik ga je pogledao s gađenjem, ustao i udaljio se. Crni ogrtači su zalepršali kao jedan kad su se vojnici oštro okrenuli nalevo krug.
Među posmatračima nasta komešanje. Uperili su pogled naviše i počeli nešto da
pokazuju uzbuđeno se dovikujući.
Sunce ga je obasjalo dok je obrćući se padao prema trgu i postajao sve veći. Bio je
grubo kockast i — ogroman. Kad bi jednu stranu obasjala svetlost, druga bi nestala; Džo ga je posmatrao dok mu se iznenada nije vratio osećaj za razmere: stranica tog predmeta iznosila je skoro četvrt milje.
Udario je o trg, i Džo i svi vojnici i jedna od većih zgrada se srušiše. Nastala je opšta pometnja, sirene su zavijale, a ljudi trčali prema predmetu i od njega.
Džo je potrčao prema njemu. Niska gravitacija mu je pomogla da stigne prilično brzo. Nekoliko velikih pukotina prostiralo se u cik‐cak liniji preko cele ploče. Skočio je preko jedne i ispod sebe ugledao zvezde.
Zadržavši dah, spustio se s druge strane i nastavio nešto sporije. Predmet je bio prekriven ključalim želatinom koji mu je bio iznenađujuće poznat, ali nije mogao da se seti odakle. Koliko je mogao da vidi kroz smesu koja se blago pušila, strana pred kojom je stajao bila je od stakla. A iza stakla su se kroz tamu transplutonske noći nazirali mikrospojevi, logički moduli i bledo treperenje kontrolnih lampica.
»Slimp!« uzviknu Džo, trčeći prema njemu.
»Pssst«, začu se poznati glas, prigušen želatinom. »Pokušavam da ne skrenem pažnju na sebe.«
Pojavili su se vojnici. »Šta je ovo kog vraga?«— reče jedan.
»Sveprisutni lingvistički multipleks«, reče drugi.
Prvi se počešao po glavi i pogledom odmerio zid. »Stvarno ga svugde ima, zar ne?«
Treći je ispitivao ivicu pukotine na trgu. »Misliš li da će morati da dovuku nekog 24
prokletog Ela da ovo popravi?«
Slimp prošaputa: »Neka mi samo jedan kaže nešto u lice. Samo jedan...
»Oh, umukni«, reče Džo, »ili ti neću dati da se oženiš mojom kćerkom.«
»Šta to treba da znači?«
»To je aluzija«, objasni Džo. »Malo sam čitao prošle nedelje dok si se odmarao.«
»Jako zabavno, jako zabavno«, reče Slimp.
Vojnici počeše da se udaljavaju. »Neće dovlačiti Ela«, reče jedan, češući se iza uva.
»Ovo je vojna gradnja. Uostalom, mi zapravo najviše i gradimo. Mada bih voleo da je neki prokleti El ovde.«
Nekoliko Slimpovih kontrolnih lampica promeni boju iza želatina.
»Kakvim si to džupom prekriven?« upita Džo, odmakavši se.
»To je moj svemirski brod«, reče Slimp. »Koristim organoformu. Mnogo je
udobnije za nežive predmete kao što sam ja. Jesi li ikada video neku?«
»Ne — da. Tamo na Rajsu. U njoj su stigli Tritovijanac i ostali.«
»Čudno«, reče Slimp. »Obično ih ne koriste. Nisu baš preterano neživi.«
Oko kompjutera se okupljalo sve više ljudi. Sirene su se približavale.
»Hajdemo odavde«, reče Džo. »Kako si ti«?
»Sasvim dobro«, reče Slimp. »Zanima me u kakvom je stanju trg.«
»Okrvavljen ali uspravan«, reče Džo. »Još jedna aluzija. Sad kreni. Vidimo se na Podjednakom.«
»U redu«, reče Slimp. »Odmakni se. Polećem.«
Proključao je i načinio čudovišno srrrk. Džo se zateturao pod naletom vetra. Ljudi
ponovo zavrištaše.
Na Džoovom brodu, D'ik se skrivao ispod komandne table, prekrivši glavu
prednjim šapama. Džo pritisnu dugme za uzletanje i roboti preuzeše brod. Zbrka na trgu ostade ispod njih. Džo proveri sistem hiperstazisa i dade signal za skok.
Stazisni generatori se uključiše, i brod polako poče da tone u hiperstazis. Džo je j
oš tonuo kad se brod propeo i bacio ga na komandnu tablu. Dočekao se ispruženim rukama i odbio se, bolnih zglobova. D'ik je vrisnuo.
X
Džo je iščupao očnjake iz donje usne.
»Ne igraš šah«, nastavi glas. »Ako zauzmeš moje polje, neću nestati sa table.
Sledeći put pazi.«
»Gnnnnnnnngh«, reče Džo, trljajući usta.
»I ja tebi, sve po spisku.«
Džo je zatresao glavom i stavio senzorski šlem. Mirisalo je na ustajali džup. Zvučalo je kao staro gvožde pod pritiskom hidraulične prese. Ali izgledalo je vrlo lepo.
Rampe su se uvrtale u oblike što su se rascvetavali poput cvetova. Iz njihovih vrhova izvijali su se tanki metalni izdanci, a krhke osmatračke kupole počivale su na vitkim stubovima.
»Mogao bi da izađeš i vidiš da li si nam pričinio neku štetu.«
»Oh«, reče Džo. »Da. Naravno.«
Došao je do brave i upravo se spremao da je otvori, kad je primetio da znak upozorenja još uvek svetli. »Hej«, povikao je u interkom, »tamo napolju nema vazduha.«
»Mislio sam da ćeš se sam za to pobrinuti«, odvrati glas. »Samo trenutak.« Znak se
ugasi.
»Hvala«, reče Džo. Povukao je polugu za otvaranje. »Ko si ti uopšte?«
S druge strane vrata ugledao je proćelavog čoveka u belom mantilu kako silazi niz
25
jednu od rampi. »Zamalo si razneo Geodetsku osmatračku stanicu, balavče. »Njegov stvaran glas bio je mnogo slabiji. »Bolje uđi u polje sila pre nego što ovaj vazduh nestane. Nije mi jasno šta si uopšte mislio da radiš«.
»Okončavao sam stazisni skok ka Podjednakom. Simpleksno od mene, zar ne?«
Džo pođe uz rampu sa čovekom koji slegnu ramenima.
»Nikad ne prihvatam takve sudove«, reče on. »Sada mi reci šta ti je struka«.
»Rekao bih da je nemam«.
Ćovek se namršito. »Mislim da nam u ovom trenutku nije potreban sažimač.
Obično su izuzetno dugovečni«.
»Znam otprilike sve o uzgajanju i skladištenju plijazila«, reče Džo.
Čovek se nasmešio. »Bojim se da to neće biti od neke koristi. Došli smo tek do sto
šezdeset sedmog toma: Bba do Bbaab«.
»Obično ga zovu džup«, reče Džo.
Čovek se dobrodušno nasmešio. »Dž je još uvek jako daleko. Ali, ako budeš živ kroz
petsto ili šesto godina, prihvatićemo tvoj prilog«.
»Hvala«, reče Džo. »Ali dotle ću zaboraviti«.
»Vrlo dobro«, reče čovek, okrenuvši se prema njemu. »Zbogom«.
»Čekajte, šta ćemo sa oštećenjem mog broda? Zar nećete proveriti? Kao prvo, ne bi trebalo da se nalazite ovde. Dobio sam slobodan prolaz kroz ovu struju«.
»Mladiću«, reče čovek, »pre svega, mi imamo pravo prvenstva. Drugo, ako nećeš
posao, zloupotrebljavaš gostoprimstvo time što udišeš naš vazduh. Treće, u toku je izrada preliminarnih radova za stavku biologija čoveka — i ako mi još budeš dosađivao, uzeću te kao uzorak i dati da te iseckaju na komadiće. Nemoj misliti da neću«.
»A moja poruka?« bunio se Džo. »Moram da odnesem na Carsku Zvezdu poruku
koja se tiče Elova. Važno je. Zato sam se i zakucao u vas«.
Čovekovo lice postade neprijateljsko.
»Jednog dana«, reče on ravnim glasom, »dovršićemo ovaj projekat, i tada će biti
dovoljno znanja da Elovi postanu ekonomski neisplativi, pošto će gradnja moći da se nastavi i bez njih. Ako hoćeš da im učiniš uslugu, odmah ću narediti da te iseckaju. Otac upravo radi na adrenalinu. Ima strahovito mnogo posla kod bronhiola. Tek smo započeli ciste, a dvanaestopalačno crevo je potpuna misterija. Ako hoćeš da predaš poruku, učini to ovde«.
»Ali ja ne znam kako ona glasi« reče Džo, povlačeći se prema ivici polja sila.
»Mislim da bi trebalo da idem«.
»Imamo kompjuter baš za probleme kao što je tvoj«, reče čovek. »Nikuda ti nećeš
sa plućima punim našeg vazduha«, dodade i baci se na Džoa.
Džo je video kuda se baca i jednostavno ga tamo više nije bilo.
Polje sila je bilo propustljivo i on se izmigoljio izvan njega. Uskočio je u brod i zalupio vrata za sobom. Znak upozorenja zasvetleo je svega sekundu kasnije.
Krenuo je unazad, iskreno se nadajući da je automatski pilot još uvek u stanju da
savlada struje i pređe u niži stazisni nivo. Uspeo je, mada pomalo trzavo. Geodetska osmatračka stanica izbledela je na vizirima senzorskog šlema koj je ležao na komandnoj tabli licem naviše.
Lako se spojio sa Slimpom na orbiti oko Podjednakog. Bila je to planeta od zaleđenog metana, sa tako snažnom vulkanskom aktivnošću da joj je površina stalno pucala i bivala raznesena. Predstavljala je jedinog pratioca usijanog belog patuljka, a sa orbite su ta dva tela izgledala kao dva oka koja zure u noć, jedno blistavo i nalik na dragulj, a drugo srebrno‐sivo.
»Slimpe, hoću kući. Na Rajs. Odustani od svega«.
»Za ime sveta, zašto?« začu se preko interkoma glas kompjutera, pun neverice.
Džo se nalaktio, mrko gledajući okarinu.
26
»Multipleksni svemir me ne privlači. Ne sviđa mi se. Hoću da pobegnem od njega.
Ako sam sada kompleksan, to je jako loše, to je greška, i ako se ikada vratim na Rajs, daću sve od sebe da budem simpleksan. Zaista hoću«.
»Šta te je spopalo?«
»Ljudi mi se prosto ne dopadaju. Mislim da je to prosto. Jesi li ikad čuo za Geodetsku osmatračku stanicu?«
»Kako da ne. Naleteo si na njih?« »Aha«.
»To je zaista nesreća. Pa, postoje neke žalosne stvari u multipleksnom svemiru sa
kojima moraš izlaziti na kraj. Jedna od njih je simpleksnost. »Simpleksnost?« upita Džo.
»Kako to misliš?««
»I treba da si zahvalan što si stekao nešto multipleksnosti viđenja, inače se nikad
ne bi živ izvukao odande. Čuo sam da su ih sretala druga simpleksna bića. Nisu se vratila«.
»Oni su simpleksni?«
»Gospode bože, naravno. Zar nisi mogao i sam da zaključiš?«
»Ali oni skupljaju sve te podatke. I mesto na kome žive — predivno je. Ne može se
tako nešto izgraditi ako si glup«.
»Kao prvo, najveći deo Geodetske osmatračke stanice izgradili su Elovi. Drugo, kao
što sam već dosta puta rekao, inteligencija i stepen složenosti uma ne moraju da idu zajedno«.
»Ali kako sam mogao da znam?«
»Pretpostavljam da neće biti naodmet da utvrdim simptome. Da li su te išta upitali?«
»Ne«.
»To je prvi znak, mada ne i sam po sebi dovoljan. Da li su te ispravno procenili, koliko si mogao da zaključiš iz njihovih reci?«
»Ne. Mislili su da tražim posao«.
»Iz čega sledi da je trebalo da postavljaju pitanja. Multipleksna svest uvek postavlja pitanja ako mora«.
»Sećam se«, reče Džo, spustivši okarinu, »da me je Harona, kada je pokušavala da
mi to objasni, pitala koja je najvažnija stvar na svetu. Da sam ih to pitao, znam šta bi rekli: njihov prokleti rečnik, ili enciklopedija, ili šta već jeste«.
»Vrlo dobro. Svako ko može da da apsolutno određen odgovor na to pitanje, simpleksan je«.
»Ja sam rekao džup«, čežnjivo se priseti Džo.
»Oni prikupljaju i sređuju celokupno znanje svemira«.
»Pretpostavljam da je to važnije od džupa«, reče Džo.
»Sa kompleksne tačke gledišta, možda. Ali multipleksno gledano, obe stvari izlaze
na isto. Pre svega, u pitanju je prilično težak posao. Poslednje što sam čuo je da su stigli do B, a siguran sam da nemaju Aaaaaaaaaaaaaavdqx.
»Šta je... pa, ono što si upravo rekao?«
»Ime za prilično komplikovah skup determinističkih moralnih vrednovanja
ustanovljenih relativističkim viđenjem dinamike trenutka. Proučavao sam ga
pre koju godinu«.
»Izraz mi nije bio poznat«.
»Upravo sam ga izmislio. Ali ono što označava sasvim je stvarno i dostojno stavke
u rečniku. Ne verujem da bi ga uopšte razumeli. Ali od sada ću ga zvati Aaaa-aaaaaaaaaaaadqx, a pošto obojica znamo reč, ona je važeća«.
»Mislim da shvatam«.
»Pored toga, prikupljanje svog znanja, čak i svog dostupnog znanja, iako je vredno
divljenja, jednostavno je... jedina reč je simpleksno«.
27
»Zašto«?
»Neko može naučiti sve što mu treba ili ono što želi. Ali potreba da se nauči sve
što se želi, kakvu ima Geodetska osmatračka stanica, lišena je svakog smisla. Šta se to desilo tvom brodu?«
»Sudar sa Geodetskom osmatračkom stanicom«.
»Ne sviđa mi se to«.
»Uzletanje je bilo nekako trzavo«.
»To mi se uopšte ne sviđa. Osobito ako imamo u vidu koliki nam put predstoji.
Zašto ne skokneš kod mene, pa da putujemo zajedno? Ova organoforma je prava lepotica, a čini mi se i da sam malo bolje ovladao poletanjem i sletanjem«.
»Ukoliko obećaš da mi nećeš slomiti kičmu pri sletanju«.
»Obećavam«, reče Slimp. »Uspostaviću vezu. Okreni se ulevo i slobodno napusti tu krntiju.«
Spojili su se.
»Džo«, reče Slimp, dok se elastična cev spajala sa vazdušnom komorom, »možeš
da se vratiš ako to zaista želiš. Ali dolazimo do tačke posle koje je povratak teži od napredovanja. Stekao si obimno usko stručno obrazovanje. Ne mislim samo na ono čemu smo San Severina i ja pokušali da te naučimo; učio si čak i na Rajsu.«
Džo je krenuo kroz cev. »Još uvek hoću kući.« Usporio je kad se približio sobi sa konzolom. »Slimpe, čak i ako si simpleksan, ponekad upitaš: ko sam ja? U redu, rekao si da je Geodetska osmatračka stanica simpleksna. Zbog toga se osećam malo bolje. Ali u suštini sam još uvek običan klinac koji želi da se vrati na polja džupa i možda sredi par divljih keparda. Eto ko sam i šta znam.«
»Kad bi se vratio, otkrio bi da si okružen ljudima vrlo sličnim onima sa Geodetske
stanice. Džo, napustio si dom jer nisi bio srećan. Sećaš li se zašto?«
Džo je stigao do sobe sa konzolom i zastao, oslonivši se rukama na dovratak.
