by MoZarD
SAMO ZA Dž‐O
OSOBLJE
Vratio se uz stepenice taman na vreme da zaduži opremu i uniformu. Starešina odeljenja zatražio mu je dozvolu i otišao da pretrese kontrolni kompujeter kada mu je Džo rekao da je nema. Džo se vratio do vrata i prošao kroz njih. Dospeo je u hodnik koji je bio toliko nizak da mu je pri hodu žuta glava češala tavanicu i kupila prašinu sa nje.
Tada je začuo muziku.
Čuo je taj instrument još davno, kad je bio šatler. Ronova gitara. S tim što je neko na ovoj gitari svirao drukčije, mnogo brže. A glas — nikad nije čuo takav glas. Bio je lagan i raskošan poput njegove okarine.
Čekao je. Mučilo ga je iskušenje da uđe i pogleda, ali mu se odupro. Saslušao je pesmu do kraja, i kada je čuo da počinje iz početka, uzeo okarinu i počeo da je prati.
Pevanje je prestalo; gitara je zanemela. Džo je dovršio pesmu i izašao iz hodnika.
Sedela je na podu ispred gomile kristalnih blokova. Stakleni zid broda propuštao je
belu svetlost Podjednakog. Podigla je pogled prema njemu i lice joj se — bilo je to lice, tamno, finih crta, okrunjeno gustom smeđom kosom koja je padala na jedno rame —
iskrivilo u grimasu nemuštog straha.
»Šta radiš?« upita Džo.
Uzmakla je i naslonila se na površinu kristalnih blokova, ruke prislonjene uz žućkasti rezonator gitare; prstima je prelazila preko drveta, ostavljajući sjajne tragove na laku.
»Jesi li videla D'ika?« upita Džo. »Osmonogo, rogato davo‐mače, otprilike ovoliko?
Ušlo je pre petnaestak minuta«.
Odmahnula je glavom, sa žestinom koja mu je govorila da je njeno odricanje opšte
i ne odnosi se samo na postavljeno pitanje.
»Ko si ti?« upita on.
Upravo tada D'ik se pomolio iza kristalnih blokova, zašenio pred njom, izvrnuo se
na leda, zamlatarao nogama po vazduhu, mjauknuo, isplazio jezik, jednom rečju potrudio se da bude savršeno dopadljiv. Džo je ispružio nogu i počešao D'ikov trbuh golim nožnim palcem. Bio je go još od zaduživanja, a uniforma mu je stajala prebačena preko ruke.
Devojka je nosila belu bluzu sa rol‐kragnom i plavu suknju koja joj je dopirala do
ispod kolena. Ono što ju je uplašilo kod njega kao da se nalazilo iza uniforme, pošto je buljila u nju kao da pokušava da je prosvrdla pogledom. Na osnovu trzaja mišića njenog lica, zaključio je da su joj se misli još više zbrkale.
»Dopada mi se tvoje pevanje«, reče Džo. »Ne bi trebalo da se plašiš. Zovem se Džo. Šta ti radiš ovde?«
Iznenada je zažmurila, pustila da joj gitara padne u krilo i šakama poklopila uši.
»Pevam«, izgovorila je brzo. »Samo pevam. Pevam najvažniju stvar na svetu, znaš.
Nikome ne smetam. Ne, ne govori ništa. Odbijam da odgovaram na pitanja«
»Izgledaš prilično zbunjena«, reče Džo. »Hoćeš li možda da ih postavljaš?«
Odmahnula je glavom, a zatim je uvukla u ramena kao da želi da izbegne udarac.
Džo se namrštio i iskrivio jedan, pa drugi ugao usana. Neko vreme je grickao usnu i
najzad rekao; »Ne verujem da si baš toliko simpleksna.« Samo se još više zgurila uz 39
kristalne blokove. »Znaš, ja u stvari nisam vojnik.«
Podigla je pogled. »Zašto onda imaš uniformu?«
»Gle! Upravo si mi postavila pitanje.«
»Oh!« Uspravila se i šakom poklopila usta.
»Imam uniformu zato što sam bio veoma blizu toga da postanem vojnik. Moram
da je nosim jedino kad izađem. Ako te plaši, skloniću je.« Zavitlao je uniformu preko kristalnog zida. Devojka je opustila ramena i vidno odahnula. »Kriješ se od vojnika«, polako reče Džo. »Kad bi te našli, najviše bi ti odgovaralo da te smatraju simpleksnom. I ti ideš na Carsku Zvezdu?«
Klimnula je glavom.
»Ko si ti?«
Podigla je gitaru. »Radije ti ne bih rekla. Nije da nemam poverenja u tebe, ali što
manje ljudi na ovom brodu to zna, tim bolje.«
»U redu. Ali hoćeš li mi onda dati odgovor na drugo pitanje?«
»Da. Svi ovi vojnici pod komandom princa Naktora idu na Carsku Zvezdu da me ubiju u slučaju da stignu tamo pre mene.«
»To nije odgovor na pitanje koje sam želeo da ti postavim.«
Videlo se da se oseća užasno neprijatno.
»Ali mislim da je prilično dobar.« Nasmešio se.
Pružila je ruku da počeše D'ika po trbuhu. »Jednog dana ću naučiti i to odgo‐vori‐
pre‐nego‐što‐te‐pitaju. Ostavlja takav utisak kad uspe. Mislila sam da ćeš pitati šta se ovde dešava.«
Džo je izgledao zbunjen. Onda se nasmejao. »Kriješ se od vojnika sedeći im pred
nosom. Vrlo multipleksno. Vrlo multipleksno.« Prekrstivši noge, seo je na pod tako da se D'ik nalazio između njih.
»Isto tako, ali idem s njima, prilično je sigurno da neću stići posle njih. U najgorem slučaju, stići ćemo istovremeno.« Napućila je usne. »Ali moram naći načina da stignem prva.«
Džo je takođe počeo da češka D'ika, i prsti im se sretoše. Iscerio se. »Hteo sam samo da te pitam odakle dolaziš. Znam kuda si se uputila i gde si sada.«
»Oh«, reče ona. »Jesi li čuo za gospođicu Peripiker?«
»Koga?«
»Šta. Akademija gospođice Peripiker za mlade dame.«
»Šta je to?«
»Odatle dolazim. To je savršeno grozno mesto na koje dolaze u suštini dobre devojke iz najboljih porodica i uče da se ponašaju tako simpleksno da ne poveruješ.«
»Ne verujem ti«, reče Džo.
Nasmejala se. »Ja sam jedan od promašaja gospođice Peripiker. Tamo ima dosta
zabave — tenis, anti‐g odbojka, rukomet na četiri gola — moj omiljeni sport — i trodimenzionalni šah. Bilo je svega nekoliko nastavnika koji su zaista nešto znali. Ali ono što zaista volim — pevanje i sviranje gitare — naučila sam sama.«
»I to vrlo dobro.«
»Hvala«. Izmamila je iz žica opadajući niz akorda, otvorila usta i zapevušila melodiju čija se visina menjala u širokim, neobičnim razmacima koji su naizmence pobuđivali zadovoljstvo, čežnju i radost kakve Džo nije osetio otkako je pevao Elovima.
Zastala je. »Tu pesmu su sastavili Elovi. Ona mi je jedna od najdražih.«
»Predivna je«, reče Džo, zatreptavši. »Nastavi, molim te. Otpevaj je dokraja.«
»To je sve«, reče ona. »Vrlo je kratka. Samo tih šest tonova. Oni prenesu svoju poruku i pesma se prekida. Sve što Elovi naprave veoma je ekonomično.«
»Oh«, reče Džo. Melodija je bila kao duga razapeta kroz njegove misli, široka i umirujuća.
40
»Otpevaću dru...«
»Ne«, reče Džo. »Pusti me da malo promislim o ovoj.«
Nasmešila se i ćutke spustila ruku sa žica.
Džo je kružio rukom po D'ikovom trbuhu. Đavo‐mače je tiho frktalo. »Reci mi«, reče Džo, »zašto princ Naktor želi da te ubije na Carskoj Zvezdi?«
»Otac mi je vrlo bolestan«, objasnila je. Iznenada su me pozvali da napustim gospođicu Peripiker i vratim se, jer izgleda da može umreti svakog časa. Kad umre, naslediću presto Carstva — ako budem tamo. Ako ne, oteće mi ga princ Naktor. Celim
putem se utrkujemo.«
»Ti si prestolonaslednica Carstva?«
Klimnula je glavom.
»Mora da si prilično značajna«, začuđeno reče Džo.
»Biću niko i ništa ako ne preteknem Naktora. Godinama je čekao da se ovo desi.«
»Zašto da presto ne nasledi Naktor, već ti?«
»Zato što bih, između ostalog, oslobodila Elove. Princ Naktor hoće da ih zadrži pod
zaštitom.«
»Shvatam.« Klimnuo je glavom i obgrlio kolena. »Kako bi to učinila i zašto Naktor
to ne želi?«
»Ekonomski razlozi«, reče devojka. »Imam podršku dvadeset i šest najbogatijih ljudi Carstva. Uzdaju se da ću stvar rešiti multipleksno. Čekaju me na Ca
rskoj Zvezdi da čuju kakav je ishod mog sukoba sa Naktorom. Odbijaju da podrže Naktora, tako da on
raspolaže samo vojskom. Iako je prilično multipleksna osoba, poseduje samo jedan instrument moći kojim je u stanju da se koristi. A ako možeš da ideš samo u jednom pravcu, vrediš koliko i da si simpleksan, želeo ti to ili ne. I tako me oni čekaju, okupljeni u odaji Saveta, poduprtoj bronzanim stubovima, gde vitraži na prozorima od zatamnjenog stakla bacaju mnogostruke senke na plave pločice, a negde, na kristalnom krevetu, moj otac leži na samrti...«
»Džup«, zadivljeno reče Džo.
»Nikad nisam bila tamo. Čitala sam o tome u romanu Mjuelsa Eronlajda. Svi smo
čitali njegovu političku trilogiju kod gospođice Peripiker. Jesi li čitao njegova dela?«
Džo odmahnu glavom. »Samo...«
»Da?«
»Mislim da imam poruku za njih, tamo u odaji Saveta.«
»Poruku?«
»Zato i idem na Carsku Zvezdu. Treba da predam poruku, i mislim da je kucnuo čas
da to učinim.«
»Kakvu poruku?«
Džo je spustio ruke sa kolena. »Nisi baš preterano željna da mi kažeš ko si; mislim
da će biti najbolje da zadržim poruku za sebe dok ne stignem u odaju Saveta.«
»Oh.« Pokušala je da se napravi zadovoljna time, ali na licu joj se videlo da je i dalje radoznala.
»Reći ću ti samo ovo«, reče Džo, smešeći se. »Odnosi se na Elove.«
»Oh«, ponovi ona, sporije. Iznenada je klekla i naslonila se na gitaru. »Čuj, hajde
da se dogovorimo. Ne možeš ući u odaju Saveta bez moje pomoći...«
»Zašto?«
»Niko ne može. Snažni energetski prsten koji štiti odaju otvara se samo na dvadeset osam otisaka misli — najbolje da pročitaš kod Eronlajda. Dvadeset i šest se već nalazi unutra. Moj otac umire, i sumnjam da je njegov otisak još prepoznatljiv. Tako preostajem samo ja. Pomoći ću ti da uđeš u odaju Saveta ako mi pomognes da savladam princa Naktora.«
»U redu«, reče Džo. »U redu. To je pošteno.Kakva ti je pomoć potrebna?«
41
»Hm«, reče ona. Ponovo je sela. »Imaš uniformu, pa možeš da se iskradeš odavde i
ponovo se ušunjaš.«
Džo je klimnuo glavom i čekao da nastavi.
Ona je, međutim, samo slegla ramenima, a zatim ga upitno pogledala. »To je već
nešto, zar ne?«
»Hoćeš da kažeš da sam treba da dođem do ostalog«, reče Džo. »Pokušaću. Kakvu
si pomoć imala do sada?«
»Imam mali kompjuter koji ometa prisluškivače i tragače.«
»Možda sam mali«, začu se glas ispod Džoove uniforme prebačene preko
nagomilanih blokova, »ali još nisam dostigao punu veličinu.«
»A?« reče Džo.
»To je Slimp«, reče devojka. »Sveprisutni...«
»... lingvistički multipleks«, dovrši Džo. »Da. Jednog sam već upoznao.« Tek tada je shvatio da su razbacani kristali u stvari logički moduli. Međutim, bilo ih je iznenađujuće malo. Bio je navikao da ih vidi poslagane na šezdeset stopa visokom zidu sobe sa konzolom.
»On je došao na ideju da se sakrijemo na ratnom brodu.«
Džo klimnu glavom i ustade. »Ako svi budemo sarađivali, možda možemo da
sredimo stvar, mada imam osećaj da će biti pomalo zapetljano. Da, mislio sam da priupitam nešto. Na koju planetu u sistemu Carske Zvezde idemo?«
Devojka je izgledala veoma iznenađena.
»Pa, ne idemo na samu zvezdu, zar ne?«
Slimp reče: »Ne bih rekao da mu je poznato. Stvarno bi trebalo da pročitaš Eronlajda.«
»Mislim da ne zna u čemu je stvar«, reče ona, grickajući palac. »Da mu kažem?«
»Ja ću.«
»Hoćeš da kažeš da ljudi zaista žive na zvezdi?«
»Mogli bi«, reče Slimp. »Površinska temperatura Aurige je niža od hiljadu i po stepeni. U pitanju je veoma tamna zvezda, i ne bi bilo teško postaviti sistem za hlađenje koji bi snizio temperaturu do razumne...
»Ne žive na njoj«, reče devojka. »Ali oko Aurige nema planeta«.
»Gde se onda...«
»Pusti mene. Molim te«, ponovi Slimp. »Aurige nije samo najveća zvezda u
galaksiji — stotinama puta masivnija od Sunca, hiljadama puta veća. Ali nije samo zvezda u pitanju...«
»Stvar je komplikovanija...«
»Multiplikovanija«, reče Slimp. »Odvajkada je poznato da je Aurige dvojna zvezda.
Međutim, tamo najmanje sedam džinovskih zvezda — u poređenju sa Suncem — izvodi
prilično složen, ali lep ples jedna oko druge«.
»A sve oko jedne tačke«, reče devojka. »Ta tačka je središte Carstva«.
»Stalna tačka«, reče Slimp, »u svetu koji se okreće. To je aluzija. Ta tačka je gravitaciono središte tog ogromnog multipleksa materije i središte moći Carstva«.
»I mesto odakle se njime upravlja«, reče devojka.
»Možeš li da zamisliš kakvom su nepojamnom naprezanju izloženi i prostor i vreme u toj tački? Tamo se razdvajaju niti stvarnosti. Vremenska sadašnjost spaja prostornu prošlost sa mogućom budućnošću, i oni se potpuno prepliću. Samo
najmultipleksniji umovi mogu da odu tamo i vrate se putem kojim su i došli. Ako stigneš u sredu, izaći ćeš u četvrtak, sto godina ranije i hiljadu svetlosnih godina dalje«.
»Tu se nalazi prostorno‐vremenski prolaz«, objasni devojka. »Savet ga kontroliše i
na taj način drži vlast u rukama. Hoću da kažem, ako možeš da skokneš u budućnost i
vidiš šta će se desiti, a zatim u prošlost da središ da se to odvija kako tebi odgovara, 42
onda manje — više imaš svemir u šaci«.
»Manje‐više«, reče Džo. »Koliko imaš godina?«
»Šesnaest«, reče devojka.
»Dve godine si mlada od mene«, reče Džo. »A koliko si puta prošla kroz prolaz na
Carskoj Zvezdi?«
»Nikad«, iznenađeno reče ona. »Ovo je prvi put da napuštam gospođicu Peripiker.
Samo sam čitala o tome«.
Džo klimnu glavom. »Reci mi« — pokazao je prstom na gomilu logičkih modula —
»da li je ovaj Slimp zasnovan na svesti Ela?«
»Znaš šta...« poče Slimp.
»Da znaš da si veoma netaktičan«, izjavi devojka, uspravivši se. »Od kakvog je to
značaja...«
»Ni od kakvog«, reče Džo. Uzdahnuo je. »Jedino mi se čini da se sve ovo već desilo.
Takode mislim da imam mnogo da ti kažem«.
»A šta to?«
»O čemu on to priča?« upita Slimp.
»Slušaj«, reče Džo. »Za oslobođenje Elova trebaće ti više vremena nego što misliš.
Moraćeš da iskusiš nepodnošljivu tugu vlasništva nad Elovima...«
»Oh, nikad ne bih posedovala.«
»Posedovaćeš«, tužno reče Džo. »I to više nego što je iko ikada posedovao. To je
verovatno jedini način na koji ćeš moći da ih oslobodiš«. Džo odmahnu glavom. »Izbice rat, i mnogo toga što smatraš lepim i važnim biće uništeno«.
»Oh, rat! S kim...«
Džo slegnu ramenima. »Verovatno s princem Naktorom«.
»Oh, ali čak ni u slučaju rata ne bih... Oh, Slimpe, znaš da nikad ne bih...
»Mnogi će umreti. Mislim da će prilike biti takve da ćete Savet i ti zaključiti da je nabavka Elova jedini način da se sve ponovo izgradi. I nabavićete ih. Oboje ćete morati da ponesete težak teret tuge i još gorih stvari. Ali daleko u budućnosti, kada se sve što pričam bude dešavalo, srešćeš jednog momka«. Osmotrio je svoj odraz u staklu. »Hteo
sam da kažem da će ličiti na mene. Ali ne previše. Njegove oči — pa, neće imati ovu staklenu stvar umesto desnog oka. Ruke — imaće kandže na levoj. Biće mnogo tamniji
od mene jer je provodio mnogo više vremena napolju nego ja u poslednje vreme.
Govor će mu biti sko
ro nerazumljiv. Iako će mu kosa biti otprilike iste boje kao i moja, biće mnogo duža i jako raščupana...« Džo je iznenada posegao u vrećicu i počeo da je prekopava. »Evo ga. Zadrži to dok ga ne sretneš. Tad mu ga daj«. Dao joj je crveni češalj.
»Zadržaću ga«, reče ona zbunjeno. Okrenula ga je u ruci da ga prouči. »Ako tako
loše govori, mogu mu davati časove međujezika. U tom pogledu, gospođica Peripiker bila je pravi fanatik«.
»Znam da možeš«, reče Džo. »Oboje me zapamtite, i kada ga sretnete, pokušajte
da ga načinite što sličnijim meni. Evo, ovako ćete ga prepoznati«. Pokazao je na D'ika.
»Vodiće ovakvu zverčicu kao ljubimca. Hteće da ide na Carsku Zvezdu, kao mi sada, ali ti ćeš tada ići na drugu stranu. Nosiće poruku koju treba da preda, ali neće znati kako ona glasi. Biće veoma nesiguran u sebe, i neće znati kako je došlo do toga da poseduješ tako neverovatna stvorenja kao što su Elovi«.
»Ali ni ja ne razumem«.
»Tada ćeš razumeti«, reče Džo. »Umiri ga. Reci mu da će saznati sadržaj poruke kad bude trebalo da je preda. On je veoma nesiguran dečkić«.
»Po tvom opisu mi se ne čini preterano privlačnim«.
Džo slegnu ramenima. »Verovatno ćeš do tada proširiti svoj osećajni opseg. Biće nečega u njemu...«
43
»Znaš«, iznenada reče ona, podigavši pogled sa češlja, »mislim da si veoma lep dečko«. Nasmešila se osmehom u kome je bilo i skromnosti i iznenađenosti sobom.
Džo je zaurlao od smeha.
»Nisam mislila... Oh, izvini ako sam išta rekla...«
»Ne!« Džo se otkotrljao na pod. »Ne, sve je u redu!« Mlatarao je nogama po vazduhu. »Ne, sasvim je u redu«. Vratio se u sedeći položaj i prestao da se smeje.
Preplela je šake, uhvativši nabor na suknji.
»Nisam imao nameru da ti se smejem«, reče Džo.
»Nije to u pitanju«.
Nagnuo se napred. »Onda mi reci šta je«.
»Jednostavno — pa, otkako sam otišla od gospođice Peripiker, dešavaju mi se najneobičnije stvari. A svako koga sretnem kao da zna za bleb bolje od mene šta se dešava«.
