by MoZarD
»... bleb?«
»O, bože. Ni to nisam htela da kažem. Gospođica Peripiker bi dobila napad«.
»Ovaj... šta tačno znači bleb?«
Zakikotala se i nesvesno prigušila glas kad se nagnula prema njemu. »To je ono što
skupljaju sve devojke kod gospođice Peripiker!«
Džo klimnu glavom. »Jasno mi je otprilike šta hoćeš da kažeš. Nisi dugo
multipleksna, zar ne?«
»Nisam. A do pre koju nedelju, pokazala je na Slimpa, »on je bio Slisp«.
»Znaš«, reče Slimp, »ne moraš baš sve da mu kažeš«.
»U redu je«, reče Džo. »Razumem«.
»Doživela sam toliko pustolovina otkako sam krenula. Sve jednu neobičniju od druge«.
»Kakvih pustolovina?« upita Džo. »Pričaj mi o njima«.
»Poslednju sam doživela na brodu na kome sam bila pre ovoga — tamo nisam morala da se krijem — na njemu je bio šatler kome sam davala časove međujezika.
Otkrila sam da piše prekrasne pesme. Mislim da su potpuno izmenile moj život — znam
da to zvuči prilično melodramatično i pretpostavljam da ti nije jasno kako je to moguće.
U svakom slučaju, on me je upoznao sa Slimpom. Slimp mu je bio prijatelj pre nego što je postao Slimp. Slimp kaže da je zamisao o sakrivanju na ratnom brodu potekla od njega. Očigledno je jednom i tog momka gonila vojska, i...«
»Ni Taj je to već radio?«
»Otkudznašda se tako zove?«
»Čitao sam njegove pesme«, reče Džo. »Jasno mi je kako su ti izmenile život. On ti
stavlja do znanja koliki deo tvog života pripada tebi, a koliki istoriji«.
»Da. Da, baš to me se najviše dojmilo«.
Oborila je pogled u krilo. »A ako si prestolonaslednica Carstva, toliko pripada istoriji da jedva ako nešto ostaje tebi«.
»Ponekad čak i ako nisi.« Posegao je u vrećicu i izvukao okarinu. »Svirajmo zajedno.«
»U redu«, reče ona i uze gitaru. Započeli su tihu, lelujavu melodiju. Iza staklenog
zida mirno je proticala noć, kao da sluša svirku mladića i devojke dok brod klizi kroz tamu.
»Gledaš me«, reč ona najzad, »kao da veoma mnogo znaš o meni. Da li mi čitaš misli?«
Džo odmahnu glavom. »Radi se samo o simpleksnom, kompleksnom, i multip‐
leksnom.«
»Čak i govoriš kao da znaš.«
»Znam da je ovaj Slimp zasnovan na svesti Mjuelsa Eronlajda.«
44
Okrenula se. »Slimpe... nisi mi to rekao!«
»Nisam znao. Ni Taj mi nije rekao. Rekao mi je samo da sam zasnovan na Elu, a ne i
na kom.«
»A ti si San Severina.«
Ponovo se okrenula prema njemu. »Ali malopre si rekao da...«
»A sad kažem da znam.«
»Kako vreme prolazi«, izjavi Slimp, »ljudi stiču nova znanja. To nam je jedina nada.«
Kroz zid ratnog broda nazirale su se tamne i usplamtele mase multipleksnog sistema Carske Zvezde.
San Severina je otišla do zida i naslonila obraz na staklo. »Džo, jesi li ikad prošao kroz prolaz na Carskoj Zvezdi? Možda zato toliko znaš o budućnosti.«
»Ne. Ali vi ćete proći.«
Podigla je glavu i oči joj se raširiše. »Oh, poći ćeš sa mnom, zar ne? Bojim se da idem sama.«
Dotakla mu je rame.
»Džo, da li znaš hoćemo li uspeti ili ne?«
»Znam samo da će sve potrajati duže nego što mislimo, uspeli mi ili ne.«
Prsti su joj skliznuli niz njegovu ruku i sklopili se oko nje. »Ali ti ćeš mi pomoći.
Pomoći ćeš mi.«
Podigao je ruke i položio joj ih na ramena. Učinila je isto. »Pomoći ću ti«, reče on.
Carska Zvezda se približavala. »Naravno da ću ti pomoći, San Severina. Kako bih to mogao da odbijem posle svega što si učinila za mene?«
»Šta sam učinila?« upitala je, ponovo zbunjena.
»Psst«, rekao je i prstom joj dotakao usne. »Ako postavljaš pitanja na koja ti niko
ne može dati odgovor, treba samo da pričekaš i vidiš.«
D'ik je štucnuo u snu a Slimp se nenametljivo nakašljao. Ponovo su se okrenuli da
pogledaju Carsku Zvezdu, a iz zaštitne duplje od kostiju i mesa pogledao sam i ja, i video mnogo dalje.
Ja sam Dragulj.
XV
Multipleksni čitalac je do sada već uvideo da je priča mnogo, mnogo duža nego što mislite, ciklična i samoobjašnjavajuća. Veliki deo sam morao da izbacim; ali dovoljno je da uredite svoja opažanja multipleksno i praznine vam neće smetati.
Nema kraja! čujem jedan iskompleksirani glas.
Nije tačno. Pogledajte drugu stranicu. Tamo sam rekao da smo D'ik, okarina i ja ostali uz njega do kraja, dakle, kraj postoji.
Hoćete kamenčić za mozaik?
Evo jednog. Kraj je došao uskoro pošto su San Severini (posle mnogih putovanja kroz prolaz), tada ćelavoj, izboranoj, povredenoj, lečenoj i sto godina staroj, dopustili da se odrekne vlasti, a s njom i imena i većeg dela bolnijih uspomena. Odabrala je 3‐Psa za sadruga i ime Harona, i povukla se na satelit zvani Rajs, gde tokom narednih petsto godina nije imala nikakvih napornijih obaveza osim da čuva kapiju transportne zone i bude ljubazna prema deci, što je odgovaralo njenim godinama.
Još jedan kamenčić? Bleb je rosa koju, kap po kap, sa listova ljubičaste paprati, u zoru skupljaju devojke iz akademije gospođice Peripiker za mlade dame.
Oh, mogao bih vam pričati dobre i loše vesti o pobedama i porazima. Princ Naktor
je započeo rat koji je spržio osam svetova, uništio pedeset dve civilizacije i trideset dve hiljade trista pedeset sedam celovitih i međusobno različitih etičkih sistema: mali poraz.
A sada, velika pobeda: princ Naktor je, sticajem okolnosti do koga vam ostavljam da 45
sami dođete, u ludom strahu, obliven znojem, u ponoć bežao kroz džunglu Central Parka na Zemlji kada je D'ik zevnuo, pojavio se iza cestara drveća i sasvim ga slučajno zgazio — dostigavši do tog vremena punu veličinu od pedeset stopa.
Ispričao sam kako je San Severina, stara i ćelava i pod imenom Harona, prva govorila dečaku Kometi Džou o simpleksnom, kompleksnom i multipleksnom pod
građevinom zvanom Bruklinski most na svetu zvanom Rajs. Mogao bih isto tako pričati
kako je Džo, podjednako izboran i star i pod imenom Norn, prvi naučio devojčicu San
Severinu pesmi koju su kasnije zajedno svirali u napuštenom odeljku ratnog broda, na svetu koji u ovoj priči nije pominjan — pod građevinom zvanom Bruklinski most.
Mogao bih pričati kako se, prilikom konačnog oslobođenja Elova, kada se gomila
utišala da čuje raskošnu muziku, čovek po imenu Ron, koji je kao dečak pevao Elovima kad je bio šatler, dok su mu u uglovima očiju treperile suze, grla stegnutog od navale osećanja i onda i sada, okrenuo prema Elu koji mu je stajao sa strane, sabijen u neverovatnom mnoštvu ljudi, i prošaputao — misleći ne samo na napregnutu pažnju koja ga je okruživala i neverovatan učinak kratke pesme, već i na potresni trenutak oslobođenja — »Jesi li ikada video nešto slično?«
El je ćutao, ali je zato momak istočnjačkog lica koji mu je stajao sa strane uzvratio sa strahovitim, prigušenim besom, »Ja jesam!« a zatim rekao Elu, »Hajde, Mjuelse, da se čistimo odavde, a?« i El i momak su se počeli probijati ka rubu gomile, da bi potom započeli putovanje neverovatno koliko i ono o kome sam vam pričao, dok je Ron stajao kao ukopan razjapljenih usta, sa nevericom posmatrajući to svetogrđe.
Srećan poraz: kada je princ Naktor spalio Džoovo telo na zaleđenim ravnicama planete koja je kružila oko Podjednakog — srećan zato što je Džou dao slobodu da koristi mnoga imena i mnoga tela.
Tragična pobeda: kada je Slimp uništio um princa Naktora svega nekoliko časova
pre njegovog susreta sa D'ikom u Central Parku, tresnuvši u punoj veličini — što će reći daleko, daleko veći nego u ovoj priči — u Geodetsku osmatračku stanicu, gde je Naktor bio sakrio svoj mozak,
smestivši ga u jaje od slonovače ispunjeno hranljivim rastvorom duboko unutar stanice — tragična zato što je pri sudaru i Slimp bio konačno uništen.
Mogu da pričam i o samom kraju, koji se dešava kad i sam početak, kada se najzad
zaista pojavio neko ko će osloboditi Elove, i Kometa Džo — tada još uvek pod imenom
Norn — Kaj, Marbika i ja smo nosili poruku sa S. Doradusa na Carsku Zvezdu u organoformi, kada je iznenada otkazao mehanizam za oblaganje, usled čega smo skrenuli sa kursa. Dok sam se sa ostalima borio da spasem brod, za trenutak sam se okrenuo i ugledao Norna na pramcu kako zuri u blistavo sunce prema kome smo padali.
Počeo je da se smeje.
Trudeći se iz petnih žila da vratim brod na kurs, upitao sam, »Šta tu ima smešno?«
Polako je odmahnuo glavom, ne skrećući pogled. »Jesi li ikad pročitao neku Ni Taj
Lijevu pesmu, Dragulju?«
Kao što rekoh, to je bilo na početku, i tada još nisam bio pročitao nijednu. Nisam
bio ni kristalizovan. »Nije vreme za književne rasprave.« povikao sam — iako me je on neposredno pre nesreće satima strpljivo slušao kako opisujem knjigu koju sam nameravao da napišem.
Kaj je doplivao kroz proto‐protoplazmu. »Mislim da ništa ne možemo da učinimo.«
Svetlost koja se probijala kroz zelenkasti želatin obasjala je njegovo lice iskrivljeno od straha.
U trenutku kada sam ponovo pogledao Norna, koji je i dalje nepomično stajao, u
tami je zablistala razlivena mrlja svetlosti. Prestao je da se smeje i niz lice su mu potekle suze. »Tu je jedan satelit«, povikala je Marbika iz tame unutrašnjosti. »Možda se možemo spustiti...«
46
Što smo i učinili.
Na satelit zvani Rajs gde nije bilo ničega osim simpleksne kulture sa jednim proizvodom i transportne zone.
Oni su umrli. Jedino sam ja bio u stanju da nastavim, mada je Norn uspeo da preda
poruku drugom nosiocu, i nastavio sam da bih obezbedio predaju poruke...
Jesam li već ispričao ovaj deo priče?
Sumnjam.
U ovom ogromnom multipleksnom svemiru ima skoro isto toliko svetova zvanih Rajs koliko i građevina zvanih Bruklinski most. To je početak. To je kraj. Vama ostavljam da multipleksno uredite svoja opažanja i pređete put od početne do krajnje tačke.
47
48
Trebaće ti samo minut«, reče slatka ženica ujkaEjnara.
— »Odbijam«, reče on. »A za to mi je potrebna samo sekunda.«
»Čitavo jutro sam radila«, reče ona i podboči svoj vitki struk, »a ti nećeš da pomogneš? Grmi, znači, padaće kiša.«
»Neka samo pada«, reče on mrgodno. »Neću da me prosvira munja samo zato da
bih ti prosušio veš.«
»Ali ti si tako brz u tome.«
»Ponovo odbijam.« Njegova široka, kožasta krila nervozno su treperila iza
ozlojeđenih leđa.
Ona mu pruži tanki kanap za koji je bilo prikačeno četiri tuceta sveže opranih komada rublja. Zgađeno ga je vrteo medu prstima. »Znači dotle je došlo«, gorko je promrmljao. »Dotle, dotle, dotle.« Gotovo se rasplakao gnevnim i gorkim suzama.
»Ne plači; opet ćeš ga pokvasiti«, reče ona. »Skoči sada, projuri sa njim.«
»Projuri sa njim.« Glas mu je bio šupalj, dubok i strašno povreden. »A ja kažem: neka grmi, neka lije!«
»Da je lep, sunčan dan, ne bih ni pitala«, reče ona razložno. »Sve moje pranje propade ako nećeš. Visiće svuda po kući...«
To je upalilo. Više od svega mrzeo je kad se veš rasprostre i okači na sve strane tako da čovek mora da puzi ispod njega da bi prešao sobu. Skočio je na noge. Njegova široka zelena krila zabrujaše. »Samo do kraja pašnjaka!«
Fijuk: on skoči; krila su mu gutala i milovala svezi vazduh. I dok kažete »Ujka Ejnar ima zelena krila«, on je već jedrio nisko iznad svog imanja, vukući za sobom rublje u vidu duge, lepršave petlje kroz mlatarave udare i zamahe svojih krila.
»Hvataj!«
Kada se vratio sa puta, on spusti rublje, suvo poput kokica, na niz čistih prostirki koje je ona raširila za to.
»Hvala!« kliknula je.
»Gahh!« povikao je i odleteo pod jabukovo drvo da turobno premišlja.
Divna, svilasta krila ujka Ejnara visila su iza njega poput zelenih jedara i šuštala i šaptala sa njegovih ramena kad god bi kihnuo ili se naglo pokrenuo. Bio je jedan od nekolicine članova Porodice čija je obdarenost bila vidljiva. Svi njegovi tamni nećaci i rođaci krili su se po gradićima širom sveta, činili neviđene stvari svojim umom ili veštičjim prstima i belim zubima; sipali sa neba u vidu vatrenih jezika ili hitali po šumama u vidu vukova obasjanih mesečinom. Živeli su u srazmernoj bezbednosti pred
normalnim ljudima. Ali to nije bilo slučaj sa čovekom velikih zelenih krila.
Nije on mrzeo svoja krila. Daleko od toga! U mladosti je uvek leteo noću, zbog toga
što je noć doba kao izmišljeno za krilate ljude. Dnevno svetio sadržavalo je opasnosti, uvek je tako bilo, uvek će tako biti; ali noćima, ah, noćima, jedrio je nad ostrvima oblaka i okeanima letnjeg neba. Bez ikakve opasnosti po sebe. Bilo je to bogato, puno krstarenje, pravo veselje.
Ali sada više nije mogao da leti noću.
Vraćajući se kući, prema nekom visokom planinskom prevoju u Evropi, nakon
Okupljanja članova Porodice u gradu Melinu, Ilinois (pre više godina), popio je previše bogatog, grimiznog vina. »Sve će biti u redu«, rekao je sebi, smušeno, dok je mahao krilima na dugom putu pod jutarnjim zvezdama, nad usnulim seoskim bregovima obasjanim mesečinom iza grada Melina. A onda — pukotina usred neba...
Visokonaponski stub.
Poput patke na ražnju! Silno varničenje. Lice mu je pocrnelo u plavom blesku žice,
odbranio se od elektriciteta silovitim udarom krilima unazad, i pao.
Njegov udarac o mesečinom osvetljenu livadu pod stubom napravi zvuk kao da je
veliki telefonski imenik pao s neba.
49
Rano sledećeg jutra, dok su mu se rosom natopljena krila silovito tresla, on ustade.
Bilo je još uvek mračno. Na istoku se videla bleda traka zore. Uskoro će se traka obojiti i letenje će biti sasvim nemoguće. Nije mogao ništa drugo da učini nego da se sakrije u šumi i čeka čitav dan u najdubljem gustišu dok nova noć ne pokloni njegovim krilima tajnovito kretanje nebom.
Tako je sreo svoju ženu.
Tokom dana, koji je bio topao za prvi novembar u državi Ilinois, mlađana Brunila
Veksli izašla je da dozove izgubljenu kravu pa je u jednoj ruci držala srebrnu vedricu dok se probijala kroz grmlje i lukavo dozivala nevidljivu kravu da se, molim, vrati kući, ili će utroba da joj pukne od nepomuženog mleka. Činjenica da bi se krava sigurno vratila kada stvarno oseti potrebu da joj se potegnu vimena uopšte se nije ticala Brunile Veksli.
Bio je to divan izgovor za lutanje po šumi, oduvavanje drača i grickanje cvetova; sve je to Brunila Veksli i radila kada je naletela na ujka Ejnara.
Usnuo kraj grma, učini joj se kao čovek pod zelenim skrovištem.
»On«, reče Brunila vatreno. »Čovek u šatoru za logorovanje.«
Ujka Ejnar se probudi. Šator za logorovanje rasprostre se iza njega poput velike zelene lepeze.
»Oh«, reče Brunila, tragačica za kravama. »Krilati čovek.«
Tako je ona to primila. Bila je zapanjena, to da, ali nikada je niko u životu nije povredio i zbog toga se nije plašila nikoga, a videti krilatog čoveka baš je bilo zabavno i ona je bila ponosna što ga je srela. Ona poče da priča. Za sat već su bili stari prijatelji, a za dva je zaboravila da njegova krila uopšte postoje. A on joj nekako priznade kako se zgodilo da se nađe u šumi.
»Da, primetila sam da si nekako izubijan«, reče ona. »To desno krilo baš loše izgleda. Najbolje da te odvedem kući i da ga namestim. Ionako nećeš moći tako da letiš sve do Evrope. A ko bi danas i da živi u Evropi?«
Zahvalio joj je, ali nije baš jasno video kako bi mogao da prihv
ati poziv.
»Ali ja živim sama«, reče ona. »Jer, kao što vidiš, baš sam ružna.«
Ustrajao je na tome da nije.
»Kako ljubazno od tebe«, reče ona. »Zato što jesam, neću da se zavaravam. Moji
su pomrli, meni je ostala farma, velika, samo za mene, podaleko od Melina, a meni je potrebno društvo za razgovor.«
Ali zar ga se ne plaši, upita on.
»Ponosna sam i zavidim ti, to je bliže istini«, reče ona. »Moduli?« I ona pogladi njegov veliki, opnasti ogrtač s brižnom zavišću. Zadrhtao je na dodir i ugrizao se za jezik.
I tako, nije mu preostalo ništa drugo nego da pođe do njene kuće po lekove i meleme i bre! kakvu je opekotinu imao preko lica, pod očima! »Imaš sreće što nisi oslepeo«, reče ona. »Kako se to dogodilo?«
»Pa...«, reče on, i već su bili na farmi, jedva primetivši da su prepešačili čitavu milju, zagledani jedno u drugo.
Prođe dan, pa još jedan, i on joj zahvali na vratima i reče da mora da ide, da je duboko zahvalan za meleme, negu, hranu. Bio je sumrak, a između ovog trenutka, a to
je šest uveče, i pet sati sledećeg jutra, moraće da prede jedan okean i jedan kontinent.
»Hvala; zbogom«, reče on, poče da leti po sumraku i tresnu pravo u javorovo stablo.
»Oh!« vrisnu ona i dotrča do njegovog besvesnog tela.
Kada se sledećeg sata probudio, znao je da više nikada neće leteti po mraku; njegovo osetljivo noćno čulo je nestalo. Krilata telepatija koja ga je upozoravala gde su mu se tornjevi, drveće i bregovi isprečili na putu, prefinjeno čulo i osećaj koji ga je vodio kroz lavirinte šuma, obronaka i oblaka, sve to bilo je zauvek spaljeno onim udarcem po njegovom licu, onim plavim električnim prženjem i siktanjem.
50
»Kako?« tiho je zaječao. »Kako da idem u Evropu? Ako budem leteo danju, videće
me i — bedna šala — možda ustreliti. Ili će me možda zadržati u zoološkom vrtu, kakav bi to bio život! Brunila, reci mi, šta da radim?«
»Oh«, prošapta ona, zagledana u svoje ruke. »Smislićemo već nešto...«
