Alef Science Fiction Magazine 020

by MoZarD

  I venčali su se.

  Čitava Porodica dođe na venčanje. Kroz veliku jesenju lavinu javorovog,

  platanovog, hrastovog, brestovog lišća šuštali su i lepetali, padali kao kiša kestenja, lupali po zemlji kao zimske jabuke, uz sveprisutni miris minulog leta na vetru koji su stvarali svojom hitnjom. Ceremonija je bila kratka, kao kada se crna sveća upali i smesta ugasi, a dim još uvek ostane u vazduhu. Njena kratkoća, tama, izvođenje unatraške i naopačke uopšte nisu dotakli Brunilu, koja je slušala samo silnu plimu krila ujka Ejnara koja su tiho mrmorila nad njima dok su dovršavali ritual. A što se tiče ujka Ejnara, rana preko njegovog nosa gotovo je zacelila, i dok je držao Brunilu za ruku, on oseti kako Evropa postaje nejasna i kako se topi u daljini.

  Nije morao da vidi naročito dobro da bi poleteo pravo uvis ili da bi se spustio ravno dole. Bilo je prirodno da je te noći njihovog venčanja uzeo Brunilu u naručje i odleteo pravo u nebo.

  Jedan farmer, pet milja daleko, pogleda niski ponoćni oblak i ugleda daleko svetlucanje i vrcanje.

  »Sevanje zbog vrućine«, primeti on i ode da spava.

  Sišli su tek pred jutro, sa rosom.

  Brak se održao. Trebalo je samo da pogleda, i uživala je u pomisli da je jedina žena na svetu udata za krilatog čoveka. »Koja to još može da kaže?« pitala je ogledalo. A odgovor je bio: »Nijedna!«

  On, sa druge strane, otkri veliku lepotu iza njenog lica, veliku dobrotu i razumevanje. Malo je promenio svoj jelovnik da bi se prilagodio njenim idejama i bio je pažljiv sa krilima po kući; razbijeni porculan i polupane lampe značili su mnogo nerviranja i on ih se klonio. Promenio je svoje navike u vezi sa spavanjem zato što ionako nije više mogao da leti noću. A ona je zauzvrat prepravila stolice tako da budu udobne za njegova krila, dodala malo matrijala ovde ili ga skinula tamo, a stvari koje je govorila bile su stvari zbog kojih ju je voleo. »Svi smo mi u svojim čahurama. Vidiš kako sam ružna?« rekla je. »Ali jednog dana probiću se napolje, raširiti krila i biti tako pristala i zgodna kao ti.«

  »Davno si se ti probila«, reče on.

  Razmislila je o tome. »Da«, morala je da prizna. »A znam i kog dana. U šumi kada

  sam tražila kravu, a našla šator!« Nasmejali su se, a dok ju je grlio osećala se tako divno da je znala da ju je venčanje oslobodilo ružnoće, kao što se blistavi mač oslobađa korica.

  Imali su decu. Najpre je došao strah, isključivo sa njegove strane, da će biti krilata.

  »Besmislica, baš bih to volela!« reče ona. »Bar ne bismo mogli da ih nagazimo.«

  »Ali onda«, uskliknuo je on, »zaplitala bi ti se u kosu!«

  »Auf!« povika ona.

  Rodilo se četvoro dece, tri dečaka i devojčica koji, po svojoj energiji, kao da su stvarno bili krilati. Za nekoliko godina skakutali su kao žabe, a u vrelim letnjim danima tražili su od svog oca da sedi pod jabukom, hladi ih svojim osvežavajućim krilima i priča im divlje, zvezdane priče o oblacima — ostrvima, okeanima neba, o šarama magle i vetra i o tome kako ti se ukus zvezda topi u ustima, kako to izgleda kada kao kamičak počneš da padaš sa Mont Everesta i onda se pretvoriš u zeleni cvet, kada ti se krila rascvetaju neposredno pre nego što dodirneš dno!

  To je bio njihov brak.

  A danas, nakon šest godina ovde je sedeo ujka Ejnar, bio je tu, trulio je pod 51

  jabukom, sve nestrpljiviji i sve neprijatniji; ne zato što je tako želeo, već zato što i nakon dugog čekanja još uvek nije bio sposoban da leti divljim noćnim nebom; njegovo posebno čulo nikada se nije povratilo. Sedeo je tu potišteno, ništa bolji od letnjeg suncobrana, zelenog i odbačenog, napuštenog od nemarnih izletnika koji su nekada tražili utočište u njegovoj prozračnoj senci. Zar treba da sedi tu zauvek, plašeći se da leti danju zbog toga što bi ga neko mogao videti? Zar da jedino leti kao sušac rublja za svoju ženu, ili da bude ventilator deci tokom vrelih avgustovskih podneva? Uvek mu je bilo posao da leti poslovima Porodice, brži od oluje. Kao bumerang fijukao bi nad brdima i dolinama i sletao poput semena maslačka. Uvek je imao novca; Porodica je znala da koristi krilatog čoveka na razne načine! A sad? Gorčina! Krila su mu treptala i lepetala po vazduhu, a zatočenik je od toga grmeo. »Tata«, reče mala Meg.

  Deca su stajala i gledala u njegovo od misli potamnelo lice. »Tata«, reče Ronald.

  »Grmi još malo!«

  »Hladan je martovski dan, uskoro će biti kiša i puno grmljavine«, reče ujka Ejnar.

  »Hoćeš li doći da nas gledaš?« pitao je Majki. »Bežite, bežite! Pustite tatu da razmišlja!«

  Bio je lišen ljubavi, deca su bila lišena ljubavi, a ljubav dece. Razmišljao je samo o nebesima, horizontima, beskrajima dnevnim i noćnim, osvetljenim zvezdama,

  mesečinom ili suncem, oblačnim ili vedrim, ali uvek su to bila nebesa, horizonti i obzorja koji se prostiru oko tebe u beskraj dok letiš visoko. Pa ipak, bio je ovde, utabavao livadu, držao se nisko u strahu da ga ne vide. Beda u najdubljem ponoru!

  »Tata, dođi da nas gledaš; mart je!« uskliknula je Meg. »Idemo na breg sa svom

  decom iz grada!«

  Ujka Ejnar zagrokta. »Kakav breg?«

  »Zmajev breg, naravno«, otpevaše svi uglas.

  Sada ih je gledao.

  Svako dete je držalo velikog papirnatog zmaja, lica su im blistala od iščekivanja i životinjske radosti. U njihovim prstićima bile su lopte belog prediva. Sa zmajeva, crvenih, plavih, žutih i zelenih, visili su repovi od pamuka i svile.

  »Puštaćemo svoje zmajeve!« reče Ronald. »Zar nećeš doći?«

  »Ne«, reče on tužno. »Niko me ne sme videti, ili ima da bude belaja.«

  »Možeš da se sakriješ i gledaš iz šume«, reče Meg. »Sami smo napravili zmajeve.

  Zato što znamo kako.«

  »Otkud znate?«

  »Ti si nam otac«, kliknuli su u jedan glas. »Eto otkud!«

  Dugo je gledao decu. Uzdahnuo je. »Praznik zmajeva, je li?«

  »Tako je!«

  »Ja ću pobediti«, reče Meg.

  »Ne, nego ja!« pobunio se Majki.

  »Ja, ja«, pištao je Stiven.

  »Sinulo mi je!« zagrme ujka Ejnar i poskoči visoko uz zaglušujuću tutnjavu krila.

  »Deco! Deco, tako vas volim!«

  »Tata, šta ne valja?« reče Majki, povlačeći se.

  »Ništa, ništa, ništa!« pevušio je Ejnar. On raširi krila najviše što je mogao i sklopi ih. Vuum! Tresnula su poput cimbala. Deca popadaše od udara vetra. »Imam ga, imam

  ga, opet sam slobodan! Vatra i gromovi! Paperje na vetru! Brunila!« pozva Ejnar prema kući. Žena mu se pojavi. »Slobodan sam!« povikao je, zajapuren i visok, podignut na vrhove prstiju. »Čuj, Brunila, više mi ne treba noć. Mogu da letim danju! Ne treba mi noć. Od sada ću leteti svakogdana i kojeg god hoću dana u godini! — ali, Bože, ja traćim vreme na priču, gle!«

  I dok su zabrinuti članovi porodice gledli, on dohvati pamučni rep jednog od malih

  52

  zmajeva, veza ga za svoj pojas, dohvati klupko konca, strpa jedan kraj u usta, dade drugi kraj svojoj deci i vinu se gore, gore u vazduh, daleko u martovskom vetru.

  A njegova deca su trčala po livadama i preko farmi, puštala vrpcu u dnevno nebo,

  vičući i saplićući se, dok je Brunila stajala pozadi u dvorištu, mahala i smejala se gledajući šta se dešava; a njena deca odjuriše do dalekog Zmajevog brega i tamo su stajala, njih četvoro, držeći klupko konca u radosnim, ponositim prstima, svako od njih je povlačilo, upravljalo i vuklo. A deca iz Melina stizala su trčeći da puste uz vetar sopstvene male zmajeve, pa bi ugledala ogromnog zelenog zmaja kako poskakuje i klizi po nebu i uskliknula:

  »Oh, oh, kakav zmaj! Kakav zmaj! Oh, i ja bih da imam takvog zmaja! Gde, gde ste

  ga nabavili!«

  »Naš otac ga je napravio!« povikali bi Meg, Majki, Stiven i Ronald i slavobitno povukli kanap, a brujavi, grmoviti zmaj na nebu pojurio bi naniže, ponovo se vinuo i napravio veliki i čarobni znak uzvika preko oblaka.

  53

  54

  1. Izjava Džoela Hetmana junior
a

  Ja sam najnesrećniji među svim ljudima. Bogat, ugledan, prilično dobro obrazovan, zdrav — i sa mnogim drugim prednostima koje obično cene oni koji ih imaju i zbog kojih zavide oni koji ih nemaju — a ponekad mislim da bih bio manje nesrećan kad bih te prednosti izgubio, jer onda kontrast između mog spoljašnjeg i mog unutrašnjeg života ne bi neprestano zahtevao bolnu pažnju. Možda bih pod udarima oskudice i napora ponekad zaboravio sumornu tajnu koja večito prinuđuje na razmišljanje ali i sprečava razumevanje.

  Jedino sam dete Džoela i Džulije Hetman. On je bio imućni provincijski džentlmen,

  ona — prelepa i uspešna žena kojoj je on bio strasno privržen, naklonošću, sada znam, ljubomornom i despotskom. Porodična kuća se nalazila nekoliko milja od Nešvila u Tenesiju; bila je to velika građevina nepravilnih oblika, bez usmerenja ka nekoj određenoj arhitektonskoj vrsti, malo po strani od druma, okružena parkom koji se sastojao od drveća i žbunja.

  U ono doba o kome pišem bilo mi je devetnaest godina i bio sam student na Jelu.

  Jednog dana dobio sam telegram od moga oca, sa neobjašnjenim zahtevom koji bejaše

  iskazan sa takvom hitnošću da sam, poslušavši, smesta krenuo kući. Na železničkoj stanici u Nešvilu jedan daleki srodnik me je čekao da me obavesti o razlogu što sam pozvan natrag: moja majka bila je varvarski ubijena — zašto i od strane koga, niko nije mogao pretpostaviti, ali okolnosti bejahu sledeće:

  Moj otac bio je otišao u Nešvil, sa namerom da se vrati sledećeg popodneva.

  Nešto ga je sprečilo da obavi taj posao, pa se vratio iste noći, stižući baš pred zoru. Kad je svedočio pred mrtvozornikom, objasnio je da nije imao ključ, a nije hteo da uznemirava poslugu koja je spavala, pa je zato, bez neke jasno određene namere, pošao iza kuće. Dok je zaokretao za ugao zgrade, začuo je zvuk kao da se neka vrata tiho zatvaraju, i video u mraku, nejasno, figuru jednog čoveka, koja je istog trena nestala među drvećem parka. Žurno gonjenje i kratkotrajna pretraga terena u uverenju da je uljez bio u tajnoj poseti nekome od posluge nisu dali rezultata, zato je on ušao kroz ta otključana vrata i popeo se stepenicama do sobe moje majke. Vrata te sobe bila su otvorena, on je zakoračio u crni mrak i pao naglavačke jer se sapleo o nešto teško na podu. Mogao bih da poštedim sebe detalja: bila je to moja jadna majka, zadavljena ljudskim šakama.

  Ništa nije bilo odneto iz kuće, sluge nisu čuli nijedan zvuk, i, sa izuzetkom onih užasnih tragova prstiju na grlu mrtve žene — dragi Bože! Kad bih bar njih mogao zaboraviti! — nikakav trag ubice nikad nije nađen.

  Napustio sam studije i ostao uz svog oca, koji se, prirodna stvar, mnogo promenio.

  Oduvek staložen i ćutljiv, zapao je sada u tako duboku potištenost da ništa nije moglo zadržati njegovu pažnju, a ipak je sve — zvuk nečijeg koraka, iznenadno zatvaranje nekih vrata — moglo pobuditi u njemu kratkotrajno, grčevito interesovanje; strah, moglo bi se reći. Svako malo iznenađenje čula navelo bi ga da se vidno trgne, ponekad i da pobledi, potom da opet zapadne u melanholiju i apatiju dublju nego ranije.

  Pretpostavljam da se za takve ljude kaže da su »nervno upropašćeni«. A ja, ja sam tad bio mlađi nego što sam sad — o, mnogo to znači. Mladost je planina Gileada, u kojoj

  postoji melem za svaku ranu. Ah, kada bih mogao opet boraviti u toj čarobnoj zemlji.

  Neupoznat sa jadom, nisam znao kako da ocenim veličinu svoje ožalošćenosti; nisam mogao dobro da procenim koliko je udarac bio jak.

  Jedne noći, nekoliko meseci posle tog strašnog događaja, vraćali smo se pešice iz

  grada, moj otac i ja. Pun mesec bejaše oko tri sata iznad istočnog horizonta; čitavim pejzažom vladao je svečani mir letnje noći; uzletali su samo zvuci naših koraka i 55

  neprestana pesma cvrčaka. Crne senke drvoreda presecale su drum poprečno, a na kratkim prostorima između tih senki drum je blistao avetinjski belo. Dok smo se približavali kapiji našeg boravišta, čija je fasada bila u senci, i u kome nije gorelo nijedno svetio, moj otac iznenada stade i zgrabi me za mišicu, govoreći glasom jedva čujnijim od daha: »Bože! Bože! šta je ono?«

  »Ja ništa ne čujem«, odvratio sam.

  »Ali vidi‐vidi!« reče on, pokazujući prstom niz put, pravo napred.

  Rekao sam: »Ničeg tamo nema. Hajdemo, oče, da uđemo — nije ti dobro.«

  Pustio je moju mišicu, stajao je kruto i nepomično na sredini osvetljenog druma i

  zurio kao neko koga je um napustio. Na njegovom licu su se, na mesečini, videli bledoća i krutost neizrecivo bolni. Blago sam ga povukao za rukav, ali on je bio zaboravio da postojim. Ubrzo potom počeo je da uzmiče unatraške, korak po korak, ni za tren ne skrećući svoj pogled sa onoga što je video, ili što je mislio da je video. Napola sam se okrenuo da pođem za njim, ali sam stajao neodlučan. Ne sećam se da sam osetio ikakav strah, osim ako je iznenadna jaka hladnoća fizička manifestacija straha. Činilo se da je neki ledeni vetar dotakao moje lice i obuhvatio moje telo od glave do pete; osećao sam pomicanje pramenova kose na mojoj glavi.

  U tom trenutku moju pažnju je privuklo svetio koje je iznenada poteklo sa jednog

  od gornjih prozora kuće; jedna sluškinja je, probuđena ko‐zna‐kakvim predosećanjem zla, slušajući neki svoj impuls koji nikad nije umela da imenuje, upalila jednu lampu. Kad sam se okrenuo da potražim svog oca, njega tamo nije bilo, i za sve ove godine koje prođoše, nijedan šapat o njegovoj sudbini nije prešao preko granice nagađanja iz oblasti nepoznatog.

  2. Izjava Kaspara Gratana

  Danas se za mene kaže da sam živ; sutra će, ovde u ovoj sobi, ležati besvesni oblik od gline koji je predugo bio ja. Ako neko podigne platno sa lica te neprijatne stvari, biće to radi zadovoljavanja obične morbidne radoznalosti. Neki će, nesumnjivo, ići i dalje, i pitati; »Ko je to bio?« Pišući ovo, dajem jedini odgovor koji sam u stanju da sačinim: Kaspar Gratan. To bi, nesumnjivo, trebalo da bude dovoljno. To ime je zadovoljavalo moju malenu potrebu tokom dvadeset godina u jednom životu čije je ukupno trajanje

  nepoznato. Istina je, to ime sam dao sam sebi, ali pošto nikakvo drugo nisam imao, postupio sam ispravno. U ovom svetu čovek mora imati ime; time se spre‐čavaju zabune, čak i ako se ne utvrđuje identitet. Neki ljudi su, međutim, obeleženi brojevima, koji su takođe, čini se, neadekvatna obeležja.

  Na primer, jednog dana sam išao ulicom nekog grada, daleko odavde, i sreo dvojicu uniformisanih, od kojih jedan, napola zastajući i radoznalo piljeći u moje lice, reče svom drugaru: »Ovaj liči na 767.« Nešto u tom broju učinilo mi se poznatim i užasnim. Pokrenut neodoljivim impulsom, bacio sam se u pobočnu uličicu i onda trčao

  sve dok nisam pao, iscrpljen, na nekom seoskom putu.

  Nikad ne zaboravih taj broj; u pamćenje mi se vraća uvek u pratnji luđačkih nepristojnosti, bučnog bezradosnog smeha, i treska gvozdenih vrata. Zato velim da je ime, makar i samoizabrano, bolje nego cifra. A ja ću u registru onog lončarevog polja uskoro imati oba. Kakvo bogatstvo!

  Moram da zamolim nalazača ovog spisa da ima malo obzirnosti. Ovo nije moj životopis; meni je uskraćeno znanje potrebno da se to napiše. Ovo je samo zapis izlomljenih i po svemu sudeći nepovezanih uspomena, od kojih su neke jasne i nanizane kao brilijantna zrna na koncu a druge daleke i čudne, nalik na grimizne snove 56

  razdvojene prostorima praznim i crnim — veštičje vatre koje gore nepomično i crveno u velikoj pustoši.

  Stojeći na obali večnosti, okrećem se da poslednji put pogledam kopno, duž staze

  kojom sam došao. Tu se vide, prilično jasno, otisci stopala, u dužini od dvadeset godina: otisci krvarećih stopala. Vode kroz bedu i bol, krivudaju nesigurno, kao kad se čovek tetura pod teretom...

  Dalek, prijatelja lišen, sumoran, spor.

  Ah, pesnikovo predskazanje mene — tako divno, tako užasavajuće divno!

  Još unazad, iza mesta gde počinje ova via dolorosa — ova epopeja patnje sa epizodama greha — ne vidim ništa jasno; ponešto se pomalja iz oblaka. Znam da putanja obuhvata samo dvadeset godina, a ipak, ja sam star.

  Čovek ne pamti svoje rođen
je — o tome mu se mora pričati. Ali sa mnom je drukčije; život je meni prišao punih ruku i darivao me svim mojim sposobnostima i moćima. O nekoj mojoj ranijoj egzistenciji ne znam ništa više nego što o njoj znaju drugi, jer raspolažem samo mucavim nagoveštajima koji mogu biti uspomene, ali ne mogu biti i snovi. Znam da sam se osvestio sa zrelim telom i umom—svest prihvaćena

  bez iznenađenja ili nagađanja. Jednostavno sam se našao u šumi, u hodu, poluobučen,

  oguljenih nogu, neiskazivo umoran i gladan. Videvši jednu farmu, približio sam se i zatražio hranu, koju mi je dao neko ko me je pitao za ime. Nisam znao ime, a ipak znao sam da svi imaju imena. Bilo mi je silno neprijatno, i povukao sam se, pa pošto je dolazila noć, legao sam na šumsko tlo i zaspao.

  Sledećeg dana, ušao sam u jedan veliki grad koji neću imenovati. Niti ću prepričavati dalje događaje ovog života koji se sad okončava — života provedenog u lutanju, uvek i svuda pod avetinjskim prisustvom neodoljivog osećanja da je neki zločin počinjen kao kazna za nešto rđavo i da se sada treba užasno plašiti kazne zbog zločina.

  Da vidim mogu li to pretvoriti u priču.

  Kao da sam nekad živeo blizu nekog velikog grada, i bio imućni farmer, oženjen ženom koju sam voleo ali u koju nisam imao poverenja. Imali smo, čini se ponekad, jedno dete, mladića brilijantnih osobina i perspektiva, taj mi je uvek samo mutna figura, nikad jasno ocrtan, često sasvim izvan slike.

  Jedne zlosrećne večeri palo mi je na um da vernost svoje žene proverim na onaj

  vulgaran, banalan način dobro znan svakome ko je upoznat sa literaturom stvarnog i izmišljenog. Pošao sam u taj grad, govoreći ženi da bi trebalo da budem odsutan sve do sledećeg popodneva. Ali vratio sam se pre zore i zašao iza kuće, sa namerom da uđem

  kroz vrata koja sam prethodno, u tajnosti, tako sredio da i kad se čini da su zaključana mogu lako da se otvore. Približavajući im se, čuo sam njihovo tiho otvaranje i zatvaranje i video kako se jedan muškarac iskrada u tamu. Sa ubistvom u srcu bacio sam se za njim, ali nestao je čak i bez zle sreće da ga identifikujem. Sada mi se čak dešava, ponekad, da ne uspem sebe da ubedim čak ni da je to bilo ljudsko biće.