by MoZarD
Poludeo od ljubomore i besa, slep i pozveren od svih elementarnih strasti uvređene muškosti, ušao sam u kuću i odjurio uz stepenice do vrata sobe moje žene.
Bila su zatvorena, ali pošto sam ranije petljao i oko te brave, sad sam ih lako otvorio i uprkos crne tame uskoro sam stao uz stranu njenog kreveta. Pipanjem sam utvrdio da
je krevet razmešten ali prazan.
»Ona je dole«, pomislio sam, »i uplašena mojim ulaskom izmakla mi je u tami hola«.
Sa namerom da je tražim, okrenuo sam se da napustim sobu, ali sam krenuo u pogrešnom pravcu — tamo gde je i trebalo! Stopalom sam naleteo na nju, zgurenu u
uglu sobe. Istog trena moje su šake bile na njenom grlu, ugušile su vrisak, moja su kolena bila na njenom telu koje se borilo; i tu u mraku, bez ijedne reči optužbe ili prekora, davio sam je dok nije umrla!
57
Tu se san završava. Pričao sam to u prošlom vremenu, ali bi sadašnje bolje odgovaralo, jer se ova mračna tragedija odvija iznova i iznova u mom duhu — uvek iz
početka spremam taj plan, trpim potvrdu, ispravljam nepravdu. Onda je sve prazno; a
posle toga kiše tuku po prljavim prozorskim staklima, ili snegovi padaju na moju nedovoljnu odeću, točkovi štropoću po gnusno prljavim ulicama gde moj život leži u bedi i mizernom zaposlenju. Ako ikad ima sunca, to ne pamtim; ako ima ptica, one ne
pevaju.
Postoji još jedan san, još jedna noćna vizija. Stojim među senkama na mesečinom
obasjanom putu. Svestan sam drugog prisustva, ali čijeg, to ne mogu tačno da odredim.
U senkama jedne velike građevine primećujem sjaj bele odeće; onda se na drumu sa mnom suočava figura jedne žene — moje ubijene supruge! Smrt je u tom licu; na grlu
su tragovi. Oči su uperene u moje oči, sa beskonačnom težinom koja nije ni prekor, ni mržnja, ni pretnja, ni ma šta drugo manje strašno od prepoznavanja. Pred tim strašnim priviđenjem uzmičem užasnut — i osećam taj užas sad dok pišem. Ne mogu više oblikovati reči kako valja. Gle! one...
Smirio sam se, ali, zapravo, nema se više šta reći: taj događaj se završava kako je i počeo — u tami i sumnji.
Da, opet vladam sobom: »kapetan duše svoje«. Ali to nije predah; to je druga faza,
drugi stupanj okajanja. Pokajništvo moje, po jačini konstantno, promenljivo je po vrsti: jedna od njegovih varijanti je smirenost. Pa, na kraju, ova je kazna samo doživotna.
»Doživotno osuđen na pakao« — glupa kazna: osuđenik odabira koliko će biti njeno trajanje. Moja danas ističe.
Svima i svakome, mir koji ne beše moj.
3. Izjava pokojne Džulije Hetman, posredstvom
medijuma Bejroulza
Povukla sam se rano i skoro istog časa mirno zaspala, a iz sna sam se probudila sa onim neodredljivim osećanjem opasnosti koje je, pretpostavljam, često iskustvo u tom drugom, ranijem životu. U neosnovanost tog straha bila sam sasvim ubeđena, ali tim ubeđenjem nisam strah oterala. Moj muž, Džoel Hetman, nije bio kod kuće; posluga je
spavala u drugom delu zgrade. Ali takve okolnosti bile su dobro znane; nikad ranije me nisu uznemiravale. Svejedno, taj čudni užas postao je tako neizdržljiv da sam savladala svoju nevoljnost da se pokrenem, pa sam se pridigla u sedeći položaj i upalila lampu pokraj moga kreveta. Nasuprot mojim očekivanjima, ovim nisam postigla olakšanje; naprotiv, činilo se da svetlost znači još veću opasnost, jer, razmišljala sam, svetlece ispod vrata i odavati moju prisutnost svakoj zloj stvari koja bi mogla vrebati napolju. Vi koji ste još u mestu, i podložni užasima imaginacije, pomislite kakav to monstruozan strah mora biti koji pokušava da zaštitu od zlonamernih postojanja u noći potraži u tami. Uskočiti u bliski dodir sa neviđenim neprijateljem — strategija očajanja.
Gaseći lampu, navukla sam prekrivač preko glave i ležala drhteći, ćuteći, nemoćna
da vrištim, zaboravljajući da se molim Bogu. U tom bednom stanju ležala sam — vi biste to rekli »satima«; kod nas sati ne postoje, kod nas ni vreme ne postoji.
Najzad je došlo — tihi, nepravilni zvuk koraka na stepeništu. Spori to bejahu koraci, oklevajući, nesigurni, kao koraci nečega što nije videlo kud ide; mom poremećenom razumu utoliko strašniji, kao da se primiče neka slepa i bezumna zla spodoba koju ne vredi moliti. Čak sam pomišljala da sam možda ostavila lampu u holu
upaljenu, te da pipavo kretanje tog stvora potvrđuje da je to monstrum noći. To je bilo glupo, i u neskladu sa mojim ranijim strahom od svetlosti, ali šta biste vi hteli? Strah nema mozga; strah je idiot. Kad posmatra, zapaža sasvim loše, a zatim daje kukavičke 58
savete koji sa tim zapažanjima čak nisu ni povezani. To dobro znamo mi koji smo prešli u Zemlju straha, koji se šunjamo kroz večni suton među prizorima iz naših ranijih života, nevidljiv čak i samim sebi i jedni drugima, a ipak skrivajući se žalosno po usamljenim mestima; čeznući za razgovorom sa našim voljenim osobama, a nemi, plašeći se njih koliko i one nas. Ponekad nemoć nestane, zakon bude suspenodvan: besmrtnom snagom ljubavi ili mržnje razbijemo čaroliju — pa nas vide oni koje želimo da upozorimo, utešimo ili kaznimo. Ne znamo kako im izgledamo; poznato nam je samo to
da delujemo zastrašujuće čak i na one koje najviše želimo da utešimo, i za čijom nežnošću i saosećanjem najviše čeznemo.
Oprostite, molim vas, za ovu nevažnu digresiju od strane jednog stvorenja koje je
nekada bilo žena. Vi koji tražite naše savete na ovaj nesavršeni način — vi ne razumete.
Postavljate glupa pitanja o stvarima neznanima i stvarima zabranjenim. Mnogo od onoga što znamo i što bismo mogli preneti našim govorom, lišeno je značenja u vašem
govoru. Mi sa vama moramo komunicirati kroz jednu mucavu inteligenciju u onom deliću našeg jezika koji je vama sve što možete govoriti. Mislite da smo iz drugog sveta.
Ne, mi ne poznajemo nikakav svet sem vašeg, mada on za nas nema ni sunca, ni topline, ni muzike, ni smeha, ni ptičje pesme, ni ma kakvog druženja. O Bože! kako je to duh biti, zguren i drhtav u izmenjenom svetu, predat strahu i očajanju.
Ne, nisam umrla od straha. Stvar se okrenula i otišla. Čula sam je kako ide niz stepenice, i to, činilo mi se, žurnim hodom, kao da se iznenada nečeg uplašila. Onda sam ustala da zovem pomoć. I tek što je moja drhtava ruka našla kvaku, ja — milostivo nebo! — začuh kako se to vraća. Dok se ponovo pelo uz stepenište, koraci su bili brzi, teški i bučni; od njih se kuća tresla, Pobegla sam u ugao i čučnula na pod. Pokušala sam da se molim Bogu. Pokušala sam da prizovem ime mog dragog muža. Tada sam čula naglo otvaranje vrata. Usledio je interval nesvesti, a kad sam došla sebi, osetila sam daveći stisak na grlu — osetiia sam kako moje ruke nejako udaraju po nečemu što me je nosilo unazad — osetila kako mi jezik izlazi između mojih zuba, napred. A onda sam prešla u ovaj život.
Ne, ne znam šta je to bilo. Zbir svega onog što znamo u momentu smrti mera je
onoga što kasnije znamo o svemu pre smrti. O toj egzistenciji mnogo znamo, ali ni na jednu njenu stranicu ne pada nikakvo novo svetio; u pamćenju je zapisano sve ono što možemo čitati. Nema ovde visova istine nadnetih nad konfuznim pejzažom područja sumnje. Još uvek boravimo u Dolini senke, vrebamo iz njenih pustih prikrajaka, zurimo iz njenog trnja i žbunja ka njenim ludim, opakim stanovnicima. Pa kako onda da stičemo nova znanja o toj bledećoj prošlosti?
Ono što ću sada ispričati desilo se jedne noći. Mi znamo kada je noć, jer tada se vi povlačite u svoje kuće, a mi onda možemo da se pokrenemo iz svojih skrovišta i da kružimo, bez straha, oko svojih starih domova, da zavirujemo kroz prozore, čak i da ulazimo i zurimo u vaša lica dok spavate. Dugo sam se zadržavala oko onog boravišta
gde sam tako surovo pretvorena u ovo što sam sad; tako mi radimo dokle god preostaje iko od onih koje volimo ili mrzimo. Uzalud sam tražila neki način da se manifestujem, da bih moga muža i moga sina obavestila o svojoj nastavljenoj egzistenciji i o svojoj velikoj ljubavi oštroj žalosti. Ako su spavali, svaki put bi se probudili, a kad sam se u svom očajanju usuđivala da im se približim kad su budni, okr
etali su ka meni te užasne oči živih, tako da su pogledi koje sam želela onemogućavali nameru koju sam imala.
Te noći uzalud sam ih tražila, plašeći se da ću ih naći: nije ih bilo nigde u toj kući, i nigde u parku pod mesečinom. Iako je za nas sunce zauvek izgubljeno, mesec nam ostaje, svejedno da li pun ili uzan. Ponekad sija noću, ponekad danju, ali uvek se diže i zalazi, baš kao u tom drugom životu.
Napustila sam park i išla kroz belu svetlost i kroz tišinu duž puta, besciljno, u tuzi.
Iznenada sam čula glas mog jadnog muža kako nešto zapanjeno uzvikuje, a i glas moga
59
sina kako hrabri i odvraća; i tu, pokraj senke jedne grupe drveća stajahu njih dvojica —
blizu, tako blizu! Njihova su lica bila ka meni okrenuta, oči starijeg uprte u mene. Video me je — najzad, najzad me je video! U saznanju da je tako, moj strah nestade kao surovi san. Magija smrti bila je razbijena: Ljubav je potukla Zakon. Luda od radosti povikala sam — mora biti da sam povikala: »On vidi, on vidi: shvatate!« A onda, ovladavajući sobom, krenula sam napred, smešeći se, svesno lepa, da se ponudim njegovom zagrljaju, da ga nežno utešim, i da, držeći ruku svoga sina u svojoj, progovorim reči koje bi trebalo da ponovo uspostave pokidane veze između živih i mrtvih.
Avaj! avaj! Njegovo lice je pobelelo od straha, njegove oči su postale slične očima
lovljene životinje. Uzmicao je od mene, dok sam prilazila, i najzad se okrenuo i pobegao u šumu — nije mi dato da saznam u kom pravcu.
Mom jadnom dečaku, koji je ostao dvostruko usamljen, nikad nisam uspela da prenesem osećanje o mojoj prisutnosti. Uskoro i on mora preći u ovaj nevidljivi život i biti za mene izgubljen zauvek.
60
61
Tip se zvao Snodgras, i video sam da je sve spremniji da uradi nešto ludo. Oči su mu bile uvećane, videlo mu se dosta beonjače, kao kod psa koji se sprema za borbu. Dvoje klinaca što su se svojim starim fjurijem sjurili na parkiralište pokušavali su da razgovaraju s njim, ali on je nakrivio glavu kao da osluškuje druge glasove. Imao je stomačić utegnut i obložen dobrim odelom koje je na turu bilo malo izlizano. On je bio trgovački putnik i svoju torbu sa uzorcima držao je uza se, poput usnulog psa mezimca.
»Probajte opet s radiom«, reče kraj šanka vozač kamiona.
Kuvar slegnu ramenima i uključi ga. Provozao ga je kroz sve frekvencije i dobio samo atmosferske smetnje.
»Prebrzo ste ušli«, protestovao je kamiondžija. »Možda ste nešto propustili.«
»Đavola«, reče kuvar. Bio je to postariji Crnac zlatnog osmeha i nije gledao kamiondžiju. Gledao je kroz izlog koji se pružao čitavom dužinom restorana, na parkiralište.
Tamo je bilo sedam ili osam teških kamiona čiji su motori hučali dubokom tutnjavom praznog hoda, kao da predu velike mačke. Bilo je tu nekoliko mekova, jedan hemingvej, i četiri ili pet rea. Kamioni s prikolicama, tegljači dugoprugaši sa mnogo registarskih tablica i CB antena pozadi, nalik na bičeve.
Fjuri onih klinaca ležao je na krovu, na kraju dugih petljastih tragova klizanja u rastresitom tucaniku parkirališta. Bio je izudaran u bezobličnu olupinu. Na ulazu u okretnicu postaje za kamione nalazio se uništeni kadilak. Njegov vlasnik je buljio kroz zvezdasto izlomljen vetrobran poput ribe sa očišćenom utrobom. Sa jednog uveta visile su mu naočari s rožnatim okvirom.
Na pola puta odatle pa preko parkirališta ležalo je telo devojke u ružičastoj haljini. Ona je iskočila iz kedija kada je shvatila da neće uspeti. Dala se u trk ali nije imala ni trunčicu šanse. Ona je bila u najgorem stanju, mada je ležala sa licem okrenutim nadole. Oko nje su bili oblaci muva.
Prekoputa, stari ford karavan spljeskan je kroz zaštitnu ogradu. To se desilo pre sat vremena. Od tada nikoga nismo primetili. Autoput se kroz izlog nije video, a telefon je bio u kvaru.
»Prebrzo ste išli«, protestovao je kamiondžija. »Trebalo bi...«
U tom trenutku, Snodgras skoči. Preturio je sto ustajući, lomeći šoljice za kafu, raspršivši mlazeve šećera na sve strane. Oči su mu bile pomamnije nego ikada, a usta su mu opušteno visila dok je blebetao: »Moramo napolje moramo napolje moramo
napolje...«
Klinac uzviknu, a njegova devojka vrisnu.
Moja barska stolica bila je najbliža vratima i zahvatio sam mu deo košulje, ali on se otrgnuo. Totalno je šiznuo. Taj bi prošao i kroz vrata trezora banke.
Otvorio je vrata s treskom i već se dao u sprint preko šljunka ulevo, prema odvodnom jarku. Dva se kamiona nadadoše za njim dok su im ispušne cevi izbacivale izduvne gasove dizela, tamnosmeđe nasuprot boji neba, a ogromni zadnji točkdvi raspršivali šljunak poput mitraljeza.
U trku mu je nedostajalo najviše pet ili šest koraka do ivice ravnog parkirališta kada se osvrnuo da pogleda, lica iškrabanog strahom. Noge su mu se uplele jedna u drugu, on posrnu i skoro pade. Povratio je ravnotežu, ali bilo je prekasno.
Jedan kamion je odustao, a drugi se sjurio dok mu je ogromna prednja rešetka divljački blistala na suncu. Snodgras vrisnu, i taj zvuk bi visok i tanak, gotovo izgubljen u teškoj rici reovog dizela.
Nije ga podvukao. Kako se ispostavilo, bolje bi bilo da jeste. Umesto toga, podigo
ga je i izbacio, kao fudbaler koji šutira loptu. Za trenutak se ocrtao naspram vrelog popodnevnog neba poput ubogaljenog strašila, a onda nestao u odvodnom jarku.
Šištanje kočnica velikog kamiona bilo je nalik na zmajev dah, prednji točkovi mu 62
zablokiraše rijući brazde u šljunkovitoj koži parkirališta i on se zaustavi samo nekoliko inča pre nego što je upao unutra. Đubre.
Devojka u separeu vrisnu. Zarila je obe šake u obraze, vukući meso nadole, pretvarajući svoje lice u veštičju masku.
Lomljava stakla. Okrenuo sam glavu i video da je kamiondžija stegnuo svoju čašu
dovoljno snažno da je polomi. Mislim da toga još nije bio svestan. Mleko i nekoliko kapi krvi padoše na šank.
Crni šanker se sledio pored radija, zapanjen, s krpom za sudove u ruci. Zubi su mu
blistali. Za trenutak, jedini zvuk bilo je zujanje vestkloksa i tutnjava reovog motora dok se ovaj vraćao svojim pajtašima. Onda devojka poče da plače, i to je bilo u redu — ili, barem, bolje.
Moja rođena kola bila su tamo, sa strane, takode izudarana u olupinu. Bio je to kamero iz 1971, i još uvek sam ga otplaćivao, ali nisam smatrao da je to više važno.
U kamionima nije bilo nikoga.
Sunce je sijalo i blistalo na praznim kabinama. Volani su se sami okretali. O tome
se nije moglo razmišljati previše. Da previše o tome razmišljate, poludeli biste. Kao Snodgras.
Prošla su dva sata. Sunce je počelo da se spušta. Kamioni su napolju patrolirali u
sporim krugovima i osmicama. Upalili su svetla za vožnju i parkiranje.
Dvaput sam prešao dužinu šanka ne bih li protegnuo noge, a onda seo u separe kraj dugog prednjeg izloga. Bila je to standardna postaja za kamione, blizu glavnog tranzitnog puta, s kompletnim servisnim instalacijama pozadi, kako za benzin tako i za dizel gorivo. Kamiondžije su ovamo svraćale na kafu i pitu.
»Gospodine?« Glas je bio neodlučan.
Ogledah se oko sebe. Bilo je to dvoje klinaca iz fjurija. Dečko je imao, izgleda, devetnaest godina. Imao je dugu kosu i bradu koja je tek počinjala da se hvata. Devojka mu je, čini se, bila mlada.
»Jah?«
»Šta se vama desilo?«
Slegnuo sam ramenima. »Išao sam međudržavnim za Pelston«, rekoh. »Iza mene
se pojavio kamion — spazio sam ga izdaleka u retrovizoru — i svojski nagario. Čuo se čitavu milju niz put. Sunuo je da obiđe folksvagen bubu i jednostavno ju je šibnuo s puta trzajem prikolice, kao kad lopticu od hartije prstom ćušneš sa stola. Pomislio sam da će i kamion da sleti. Ali nije. Folksvagen se šest‐sedam puta prevrnuo i eksplodirao.
A kamion je sledećeg koji je naišao sredio na isti način. Dolazio je za mnom, pa sam požurio da skrenem na izlaznu rampu.« Nasmejao sam se, ali šuplje. »Od svih mogućih
mesta, pravo na postaju za kamione. S tiganj
a u vatru.«
Devojka proguta knedlu. »Mi smo ugledali grejhaunda kako ide na sever trakom čiji je smer prema jugu. On je... orao... kroz kola. Eksplodirao je i izgoreo, ali pre toga...
klanica.«
Autobus grejhaund. To je bilo nešto novo. I loše.
Odjednom, napolju se svi farovi jednoobrazno uključiše, kupajući parkiralište jezivim, beskrajnim bleskom. Krstarili su režeći tamo‐amo. Kao da su im farovi dali oči, a u rastućem sumraku tamne kutije prikolica izgledale su poput pogrbljenih, zaravnjenih ramena praistorijskih džinova.
Šanker reče: »Da li je bezbedno da se upali svetio?«
»Uradite to«, rekoh ja, »pa ćete saznati«.
Okrenuo je prekidače, i nad glavama nam se upali niz muvama išaranih kugli.
Istovremeno, tamo napolju, neonski znak zamuca oživljavajući: »Konantova postaja za
kamione i restoran — dobra klopa«. Ništa se nije desilo. Kamioni su nastavili da patroliraju.
63
»Ne mogu da shvatim«, reče kamiondžija. Sišao je sa svoje barske stolice i hodao
unaokolo, šake umotane u crvenu bandanu. »Nikakve probleme nisam im'o sa svojim
kamionom. Dobra je to cura. Nešto iza jedan stao sam ovde da ručam špagete, i eto ti ga sad.« Zamahao je rukama i bandana zaleprša. »Moj rođeni kamion, eno ga baš sad
tamo, onaj sa slabim levim zadnjim svetlom. Već šest godina ga vozim. Ali ako bih kročio kroz ta vrata...«
»Tek počinje«, reče šanker. Oči su mu se smračile, tamno poput rude. »Mora da je
gadno čim nema radija. Tek počinje.«
Devojka je prebledela kao mleko. »Pustite to«, rekoh ja šankeru. »Još ne.«
