by MoZarD
»Šta bi moglo do toga da dovede?« brinuo se kamiondžija. »Električne oluje u atmosferi? Nuklearni testovi? Šta?«
»Možda su pobesneli«, rekoh ja.
Oko sedam sati otišao sam do šankera. »Kako smo obezbedeni ovde? Mislim, ako budemo morali da ostanemo neko vreme?«
Naborao je čelo. »Nije loše. Juče je bio dan isporuke. Dobili smo dvesta — trista hamburgera, voće i povrće u konzervama, suve žitne pahuljice... mleka ima samo ono u hladnjaku, al' je voda iz bunara. Ako uzmoramo, nas pet bismo mogli da izdržimo mesec i više dana.«
Kamiondžija dođe i žmirnu na nas. »Totalno sam bez cigareta. A eto, ona ciga‐ret‐
mašina...«
»To nije moja mašina«, reče šanker. »Jok, vala.«
Kamiondžija je imao čeličnu šipku za zatezanje koju je našao pozadi u prostoriji sa
zalihama. Otišao je da poradi na mašini.
Klinac je otišao tamo gde je bleštao i svetlucao džuboks i ubacio novčić. Džon Fogerti poče da peva kako je rođen na rečnom rukavcu.
Seo sam i pogledao kroz izlog. Spazio sam nešto što mi se odmah nije svidelo.
Patroli se pridružio laki ševi kamionet, kao šetlandski poni među peršeronima.
Posmatrao sam ga kako nezaintersovano prelazi preko tela devojke iz Kedija, i zatim skrenuo pogled.
»Mi smo ih stvorili!« uzviknu devojka s iznenadnim očajem. »Ne smeju!«
Momak joj reče da ćuti. Kamiondžija je uspeo da otvori cigaret‐mašinu i poslužio
se uzevši šest ili osam kutija vajsroja. Rasporedio ih je po džepovima, a onda jedno paklo rastrgnuo. Po napetom izrazu na njegovom licu, nisam bio siguran da li namerava da ih popuši ili da ih pojede.
U džuboksu zasvira nova ploča. Bilo je osam sati.
U pola devet nestalo je struje.
Kad je nestalo svetla, devojka je vrisnula, vriskom koji se iznenada prekinuo, kao
da joj je momak stavio ruku na usta. Džuboks je zamro uz sve dublji, zavijajući zvuk.
»Šta je to, Hrista mu!« reče kamiondžija.
»Šankeru!« pozvah ja. »Imate li koju sveću?«
»Mislim da imam. Čekajte... jah. Evo nekoliko.«
Ustao sam i uzeo ih. Upalismo ih i stadosmo da ih redamo unaokolo. »Oprezno«,
rekoh, »ako zapalimo ovo ovde, koštaće nas đavo i po.«
Mrzovoljno se nasmejao. »Da znate.«
Kada smo završili sa postavljanjem sveća, klinac i njegova devojka su se šćućurili jedno uz drugo, a kamiondžija je kraj zadnjih vrata posmatrao kako se još šest teških kamiona prepliću između betonskih ostrva sa gorivom. »Ovo menja stvar, zar ne?«
rekoh ja.
»Prokleto tačno, ako je struja nestala za stalno.«
»Koliko loše?«
64
»Hamburgeri će da se ukvare za tri dana. Ostalo meso će da ode jednako brzo.
Konzerve će da budu u redu, k'o i suve stvari. Al' nije to najgore. Nećemo da imamo vodu bez pumpe.«
»Koliko dugo?«
»Bez vode? Nedelju dana.«
»Napunite svaki prazan bokal koji imate. Punite ih sve dok ne ostane samo vazduh
u slavinama. Gde su klozeti? U kazančićima ima dobre vode.«
»Prostorija za osoblje je pozadi. Al' morate napolje da dođete do klonjare.«
»Preko, do servisne zgrade?« Za to nisam bio spreman. Još ne.
»Ne. Kroz bočna vrata pa gore.«
»Dajte mi koju kofu.«
Našao je dva galvanizovana vedra. Klinac se došetao.
»Šta radite?«
»Moramo da uzmemo vode. Koliko god možemo.«
»Dajte mi onda kofu.«
Pružih mu jednu.
»Džeri!« povika devojka. »Ti...«
On je pogleda i ona više ništa ne reče, već podiže salvetu i poče da je cepka po uglovima. Kamiondžija je pušio novu cigaretu i cerio se podu. Nije progovorio.
Odosmo do bočnih vrata, kuda sam tog popodneva ušao, i stadosmo tamo na tren,
posmatrajući kako senke rastu i smanjuju se dok kamioni idu napred‐nazad.
»Sada?« reče klinac. Njegova se ruka očeša o moju, i mišići su mu poskakivali i brujali kao žice. Da ga je neko tada šljepio, otišao bi ravno na nebo.
»Opusti se«, rekoh ja.
Malo se nasmešio. Bio je to bolestan osmeh, ali bolje nego da ga nema.
»Važi.«
Šmugnusmo napolje.
Noćni se vazduh rashladio. Cvrčci su cvrčali u travi a žabe lupkale i kreketale u odvodnom jarku. Ovde napolju tutnjava kamiona bila je glasnija, više preteča, zvuk zveri. Iznutra je to bio film. Ovde napolju bilo je stvarno, moglo se poginuti.
Klisnuli smo duž popločanog spoljnog zida. Mali ispust davao nam je nešto senke.
Moj kamero se zgurio uz ciklonsku ogradu prekoputa, i slabo svetio saobraćajnog znaka svetlucalo je po izlomljenom metalu i lokvama benzina i ulja.
»Ti uzmi ženski«, prošaputao sam. »Napuni iz kazančeta kofu i sačekaj.«
Postojana tutnjava dizela. To je bilo varljivo: činilo se da dolaze, ali to su se samo odjeci odbijali o sporedne uglove zgrade. Bilo je to samo dvadeset stopa, ali delovalo je mnogo dalje.
On otvori vrata ženskog klozeta i uđe unutra. Ja prođoh pored i nađoh se u muškom. Mogao sam da osetim kako mi se mišići opuštaju a dah izmiče uz zvižduk.
Spazio sam samog sebe u ogledalu, napregnuto belo lice s tamnim očima.
Skidoh poklopac porculanskog kazančeta i uronih čitavu kofu. Malo izlih nazad da
mi se ne preliva, i odoh do vrata. »Hej?«
»Jah«, izusti on.
»Spreman?«
»Jah.«
Izađosmo ponovo. Napravili smo možda nekih šest koraka pre nego što su nas svetla zablesnula. Došunjao se, s točkovima koji jedva da su se okretali po šljunku.
Čekao je u zasedi i sada je đipio na nas, plamteći divljim krugovima svojih električnih farova, sa ogromnom hromiranom rešetkastom maskom nalik na režeće čeljusti.
Klinac se sledio, s užasom otisnutim na licu, očiju praznih, ženica svedenih na veličinu čiode. Gurnuh ga snažno, prosuvši polovinu njegove vode.
65
»Kreći!«
Grmljavina tog dizel‐motora prerasla je u vrisak. Posegnuo sam mu preko glave da
cimnem i otvorim vrata, ali pre nego što sam stigao, neko ih gurnu iznutra. Klinac se baci unutra, a ja skočih za njim. Osvrnuo sam se i ugledao kamion — veliki piterbilt sa nadsvođenom kabinom — kako daje poljubac popločanom spoljnom zidu, zgulivši šiljate komade pločica. Začu se zaglušujuća, cijukava buka, kao da džinovski prsti grebu po školskoj tabli. Onda desni blatobran i uglovi maske tresnuše o još uvek otvorena vrata, izbivši staklo u kristalnom mlazu i lomeći čelične cevaste šarke na vratima kao da su od toalet papira. Vrata odleteše u noć nalik na nešto sa Dalijeve slike i kamion ubrza prema prednjem parkiralištu, dok mu je izduvna cev treštala poput mitraljeskog rafala.
Bio je to razočaran, ljutit zvuk.
Klinac spusti kofu i sruči se devojci u naručje, drhteći.
Srce mi je teško tuklo u grudima, a listovi na nogama kao da su mi bili od vode. A
kad sam već kod vode, vratili smo zajedno negde oko kofu i četvrt. Jedva da je izgledalo vredno svega toga.
»Hoću da blokiram taj ulaz«, rekoh šankeru. »Šta da upotrebim za to?«
»Pa...«
Kamiondžija se ubaci: »Zbog čega? Nijedan od tih kamiončina ne bi tuda mogao ni
točak da proturi.«
»Ne brinem se zbog kamiončina.« Kamiondžija krenu u lov na pljugu.
»Imamo u prostoriji sa zalihama nešto panel ploča«, reče šanker. »Gazda je 'teo da
digne šupu 'de bi čuv'o butan.«
»Stavićemo ih preko i podupreti sa nekoliko separea.« »To će pomoći«, reče kamiondžija.
Trebalo nam je oko sat za to, i na kraju se svi uključismo, čak i devojka. Bilo je prilično čvrsto. Naravno, prilično čvrsto nije isto što i dovoljno dob
ro, pogotovo ne ako ga nešto udari pri punoj brzini. Mislim da su svi to znali.
Tri separea ostadoše postrojena duž velikog staklenog izloga i ja sedoh u jedan od
njih. Sat iza šanka zaustavio se na 8:32, ali činilo se da ima već deset. Napolju, kamioni su krstarili i režili. Neki su otišli, žureći po neznanim zadacima, a drugi su pristigli. Sada je bilo već tri kamioneta, koji su važno kružili među svojom većom braćom.
Počeo sam da dremam, i umesto da brojim ovce, brojao sam kamione. Koliko u državi, koliko u Americi? Prikoličari, kamioneti, nosači, šleperi, kamioni od tri —
četvrtine tone, vojni kamioni za konvoje u desetinama hiljada, i autobusi. Košmarna vizija gradskog autobusa, s dva točka u slivniku i dva na trotoaru, kako urla i ore kroz vrišteće pešake kao kroz čunjeve.
Stresoh to sa sebe i zapadoh u lagan, nervozan san.
Mora da je bilo rano jutro kada je Snodgras počeo da vrišti. Tanušan mladi mesec se digao i ledeno sjao kroz visoko hitanje oblaka. Pridružio se nov, kloparavi zvuk, kao kontrapunkt grlenoj rici praznog hoda velikih kamiona. Potrazih ga i ugledah kombajn kako kruži oko zamračenog znaka. Mesečina se odbijala o okretanje oštrih zubaca njegove vršalice.
Vrisak se ponovo začu, očigledno iz odvodnog jarka. »Pomozite... miiii...«
»Šta to bi?« Bila je to devojka. Oči su joj bile razrogačene u senkama, i izgledala je užasno preplašeno.
»Ništa«, rekoh ja.
»Pomozite... miiii... «
»Živ je«, prošaputa ona. »O, Bože. Živ.«
Nisam mogao da ga vidim. Ali i suviše dobro sam mogao da zamislim. Snodgras kako leži napola unutar, napola izvan odvodnog jarka, polomljenih nogu i kičme; sa 66
blatom skorenim na pažljivo ispeglanom odelu, i belim, dahćućim licem okrenutim prema nezainteresovanom mesecu...
»Ne čujem ništa«, rekoh. »A ti?«
Pogledala me je. »Kako možete? Kako?«
»Da si ga sada probudila«, rekoh, pokazujući palcem na klinca, » on bi možda čuo
nešto. Možda bi otišao tamo. Da li bi to volela?«
Lice poče da joj se trza i povlači kao da ga bodu nevidljive igle. »Ničega«, prošaputa ona, »ničega tamo nema.«
Vratila se svom dečku i naslonila glavu na njegove grudi. Njegove je ruke obgrliše u snu. Niko se drugi nije probudio. Snodgras je plakao i jecao i vrištao dugo, a potom prestao.
Zora. Stigao je još jedan kamion, nosač džinovskog tegljača za kola. Pridružio mu se i buldožer. To me je uplašilo.
Kamiondžija dođe i povuče me za ruku. »Dođite pozadi«, prošaputao je uzbuđeno.
»Dođite ovo da vidite.«
Pratio sam ga pozadi do prostorije sa zalihama. Tamo je napolju patroliralo oko deset kamiona. Isprva nisam primetio ništa novo.
»Vidite?« reče on i pokaza. »Baš onamo.«
Tada sam ga ugledao. Jedan od kamioneta bio je nepokretan. Sedeo je tamo kao
grumen, iz kojeg je iščilela svaka pretnja.
»Nema benzina?«
»Tako je, drugar. A sami svoje ne mogu da pune. Sređena stvar. Sve što treba da
radimo jeste da sačekamo.« Nasmešio se i počeo da petlja oko cigarete.
Bilo je oko devet sati, i ja sam jeo parče jučerašnje pite za doručak kada je počelo da trubi — dugim, kotrljajućim zvucima koji su tandrkali lobanjom. Otišli smo do prozora i pogledali napolje. Kamioni su nepokretno stajali u praznom hodu. Jedan prikoličar, ogromni reo s crvenom kabinom, došao je gotovo do same ivice trave između restorana i parkirališta. Na toj udaljenosti četvrtasta rešetkasta maska bila je ogromna i ubilačka. Gume su mu dosezale do visine ljudskog grudnog koša.
Trube ponovo počeše da trešte; snažni, gladni zvuči izbacivani u pravim, ravnim linijama, odjekivali su nazad. Postojao je obrazac. Kratko i dugo u nekoj vrsti ritma.
»To je Morze!« klinac, Džeri, uzviknu iznenada.
Kamiondžija ga pogleda. »Otkud ti to znaš?«
Klinac blago pocrvene. »Naučio sam u izviđačima.«
»Ti?« reče kamiondžija. »Ti?Au.« Odmahnuo je glavom.
»Nema veze«, rekoh ja. »Da li se sećaš dovoljno da...«
»Naravno. Pustite me da čujem. Imate olovku?«
Šanker mu pruži jednu i klinac poče da piše slova po salveti. Nešto kasnije prestade. »Stalno samo ponavlja 'Pažnja'«, reče on.
Čekali smo. Truba je tukla svojim dugim i kratkim, po nepomičnom jutarnjem vazduhu. A onda se obrazac izmenio i klinac ponovo poče da piše. Visili smo mu nad glavom i posmatrali kako se formira poruka. »Neko mora da pumpa gorivo. Niko neće
biti povređen. Svo gorivo mora da se pumpa. To će se uraditi sada. Sada će neko pumpati gorivo.«
Zvuči se nastaviše, ali klinac prestade da piše. »Opet samo ponavlja 'Pažnja'«, reče.
Kamion je nastavio da bez prestanka ponavlja svoju poruku. Nije mi se sviđao izgled tih reči, ispisanih na salveti u blokovima. Delovale su mašinski, nemilosrdno. Sa tim rečima neće biti kompromisa. Uradili ste, ili niste.
»Pa«, reče klinac, »šta ćemo?«
67
»Ništa«, reče kamiondžija. Lice mu je bilo uzbuđeno, u pokretu. »Sve što moramo
da radimo jeste da čekamo. Mora da im svima ponestaje goriva. Jedan od malih je već
stao tamo iza. Sve što moramo da radimo...«
Truba zamuče. Kamion se vrati nazad i pridruži se svojim pajtašima. Čekali su u polukrugu, farova uprtih u nas.
»Napolju je i jedan buldožer«, rekoh ja.
Džeri me pogleda. »Mislite da će ovo da sravne sa zemljom?«
»Da.«
Pogledao je šankera. »Ne bi mogli to da urade, zar ne?«
Šanker slegnu ramenima.
»Treba da glasamo«, reče kamiondžija. »Nikakva ucena, prokleti bili. Sve što moramo da radimo jeste da čekamo.« Ponovio je sada to tri puta, poput čarolije.
»Važi«, rekoh ja. »Glasajmo.«
»Čekajte«, reče kamiondžija odmah.
»Mislim da bi trebalo da ih napunimo gorivom«, rekoh ja. Možemo da sačekamo
bolju priliku da pobegnemo. Šankeru?«
»Ostanite unutra«, reče on. »Hoćete da im budete robovi? Na to će izaći. Hoćete
da provedete ostatak života menjajući filtere za ulje svaki put kad jedna od tih stvari zatrubi? Jok ja.« Pogledao je mračno kroz prozor. »Nek crknu od gladi.«
Pogledao sam klinca i devojku.
»Mislim da je u pravu«, reče on. »To je jedini način da ih zaustavimo. Da je neko
nameravao da nas izbavi, već bi to uradio. Sam Bog zna šta se dešava na drugim mestima.« A devojka, sa Snodgrasom u očima, klimnu glavom i koraknu bliže njemu.
»To mu je što mu je«, rekoh ja.
Otišao sam do cigaret‐mašine i uzeo paklo ne gledajući koje je marke. Prestao sam
da pušim pre godinu dana, ali ovo je izgleda bio dobar trenutak da ponovo počnem.
Dim mi je oštro zastrugao po plućima.
Dvadeset minuta prođe brzinom puža. Kamioni su čekali ispred. Pozadi su se postrojavali kod pumpi.
»Mislim da je sve to bio samo blef«, reče kamiondžija. »Samo...«
Tad odjeknu glasniji, oštriji, burniji ton, zvuk motora koji daje pun gas. Buldožer.
Svetlucao je na suncu kao zolja, katerpilar s kloparavim čeličnim gusenicama. Crni
dim bljunu iz njegove kratke izduvne cevi dok se okretao da se suoči sa nama.
»Napašće«, reče kamiondžija. Na licu mu je bio izraz apsolutnog iznenađenja.
»Napašće!«
»Nazad«, rekoh ja. »Iza šanka.«
Buldožer je još uvek davao gas. Poluge za menjanje brzina pomerale su se same.
Vrelina mu je treperila iznad zadimljene cevi. Odjednom, sečivo buldožera se diže, sa teškim čeličnim zakrivljenjem na kojem se zgrušala sasušena zemlja. A onda, uz vrištavi urlik moći, on zatutnja pravo na nas.
'Šank!' Gurnuh kamiondžiju, i to ih prenu.
Između parkirališta i
trave nalazila se niska betonska ivica. Buldožer nalete preko
nje, dižući sečivo za tren, a zatim se glavačke zabi u prednji zid. Staklo eksplodira unutra s kašljućom rikom, i drveni ram prsnu u iverje. Jedan od kuglastih lustera se sruši, pljusnuvši još stakla. Grnčarija popada sa polica. Devojka je vrištala ali zvuk je bio gotovo izgubljen pod neprekidnom, treštavom rikom katovog motora.
On krenu unazad, zveckajući preko sažvakane trake travnjaka, pa onda ponovo sunu napred razbacujući i kršeći preostale separee. Vitrina sa pitama srušila se sa šanka, razbacavši trouglaste komade pite po podu.
Šanker je čučnuo stisnuvši oči, a klinac zagrlio devojku. Kamiondžija se izbuljio od straha.
68
»Moramo da ga zaustavimo«, brbljao je. »Recite im da ćemo uraditi, uradićemo bilo šta«.
»Malo je kasno, zar ne?«
Kat krenu unazad i pripremi se za novi nalet. Sveži zaseci na njegovom sečivu blistali su i svetlucali na suncu. Bacio se napred sa zaglušujućom rikom i ovaj put srušio glavni potporni stub s leve strane onoga što je nekada bilo prozor. Parče krova se uruši uz škripavi tresak. Podiže se talas prašine od maltera.
Buldožer se izvukao napolje. Mogao sam iza njega da vidim grupu kamiona, kako
čeka. Zgrabio sam šankera. »Gde su burad s naftom?« Pećnice su radile na butan, ali
primetio sam i čunkove za peć s toplim vazduhom.
»Iza skladišta«, reče on.
Ščepah klinca. »Hajdemo.«
Ustadosmo i odjurismo u skladište. Buldožer udari ponovo, i zgrada se zatrese. Još
dva—tri udarca pa će moći da dođe pravo do šanka, na šoljicu kafe.
Tamo su se nalazila dva velika bureta od po pedeset galona, sa priključkom za peć i
obrtnim slavinama. Kraj zadnjih vrata bila je kutija praznih boca od kečapa. »Džeri, uzmi i ono.«
Dok ih je on uzimao, ja sam skinuo košulju i iscepao je u krpe. Buldožer je udarao i dalje, i svaki udarac bio je propraćen novim zvukom lomljave.
Sa slavine sam napunio četiri boce od kečapa, i on nabi krpe u njih. »Igraš fudbal*?«upitah ga ja.
»U gimnaziji.«
»U redu. Pravi se kao da ulaziš sa petice.«
Izađosmo u restoran. Čitav prednji zid zjapio je prema nebu. Mlazevi stakla svetlucali su poput dijamanata. Jedna teška greda pala je dijagonalno preko otvora.
