by MoZarD
Buldožer je uzmicao ne bi li je izvukao i ja pomislih da će ovaj put nastaviti sa naletom cepajući barske stolice a zatim demolirajući i sam šank.
Kleknusmo i isturismo boce napred. »Zapalite ih«, rekoh kamiondžiji.
Izvadio je šibice, ali ruke su mu se suviše tresle i on ih ispusti. Šanker ih podiže, kresnu jednu, i komadi košulje planuše masnim plamenom.
»Brzo«, rekoh ja.
Potrčali smo, klinac je vodio. Pod nogama nam se staklo mrvilo i škripalo. U
vazduhu se osećao vreli miris nafte. Sve je bilo veoma glasno, veoma svetio.
Buldožer jurnu.
Klinac se provukao ispod grede i stao, ocrtavajući se pred tim teškim sečivom od
kaljenog čelika. Ja izađoh udesno. Njegov prvi hitac podbaci. Drugi pogodi sečivo, i plamen se bezopasno razli po njemu.
Pokušao je da se okrene, ali već je bilo nad njim, kotrljajuće uništenje, četiri tone metala. Ruke mu sunuše nagore, i on nestade, sažvakan.
Zaobišao sam ga i jednu bocu lobom bacio u otvorenu kabinu a drugu pravo u mašineriju. Eksplodirale su zajedno, u bučnom skoku plamena.
Motor buldožera se na tren uzdigao do gotovo ljudskog vriska gneva i bola. On se
okrenu u mahnitom polukrugu, otkidajući levi ugao restorana, i pijano se otkotrlja prema odvodnom jarku.
Čelične gusenice bile su šarene i tačkaste od krvi, a tamo gde je klinac bio nalazilo se nešto nalik na zgužvani peškir.
Buldožer stiže gotovo do samog jarka, dok mu je plamen kuljao ispod oplate i iz kabine, a onda eksplodira u pravi gejzir.
‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐
* Američki »fudbal« varijanta ragbija — prim. prev.
69
Ja se spotakoh unazad i skoro padoh preko gomile krša. Smrdelo je nešto vrelo, i
to ne samo nafta. Bila je to kosa u plamenu. Goreo sam ja.
Zgrabio sam stolnjak, nabio ga preko glave, potrčao iza šanka, i gurnuo glavu u sudoperu dovoljno jako da je razbijem o njeno dno. Devojka je neprestano vrištala Džerijevo ime kao luđačku, vrišteću litaniju.
Okrenuo sam se i ugledao ogroman nosač automobila kako se lalgano kotrlja prema nebranjenoj prednjoj strani restorana.
Kamiondžija kriknu i jurnu prema bočnim vratima.
»Nemojte!« povika šanker. »Ne radite to...«
Ali već je bio napolju, u sprintu prema odvodnom kanalu i širokom polju iza njega.
Kamion mora da je čuvao stražu tik izvan vidokruga bočnih vrata — jedan omanji s
pločom na kojoj je bilo ispisano: »Vongova perionica — plati i nosi«. Pregazio ga je maltene pre nego što se to uopšte dalo videti. Onda je otišao, a ostao je samo kamiondžija sav iskrivljen i utisnut u šljunak. Izbacio ga je iz cipela.
Nosač automobila je lagano prešao preko betonske ivice na travu, preko ostataka
klinca, i zaustavio se gurnuvši svoju ogromnu njušku u restoran.
Njegova truba se oglasi iznenada, razornim zvukom, koga je pratio sledeći, pa sledeći.
»Prestanite!« cvilela je devojka. »Prestanite, o, molim vas, prestanite...«
Ali trubljenje se još dugo nastavilo. Bio je dovoljan minut da se uoči obrazac. Bio je isti kao ranije. Želeo je da neko nahrani i njega i ostale.
»Ja ću«, rekao sam. »Jesu li pumpe uključene?«
Šanker klimnu glavom. Ostario je za pedeset godina.
»Ne!« vrisnu devojka. Bacila se na mene. »Morate ih zaustaviti! Smrviti, spaliti, izlomiti...« Glas joj zatreperi i slomi se u hrapavi jecaj tuge i gubitka.
Šanker je zagrli. Ja odoh do ugla šanka, gazeći oprezno kroz krš, pa napolje kroz prostoriju sa zalihama. Srce mi je teško tuklo kada sam kročio na toplo sunce. Želeo sam još jednu cigaretu, ali kod ostrva sa gorivom nema pušenja.
Kamioni su još uvek bili u stroju. Kamion iz vešeraja čučao je na šljunku prekoputa
kao lovački pas, režeći i stružući. Jedan sumnjiv pokret, i on bi me spljeskao. Sunce mu je svetlucalo na praznom vetrobranu, i ja se stresoh. Bilo je to kao da gledaš u lice idiota.
Prebacio sam pumpu na »uključeno« i izvukao brizgalicu; odvrnuo sam prvi
poklopac za benzin i počeo da pumpam gorivo.
Trebalo mi je pola sata da ispraznim prvi rezervoar, a onda sam prešao na sledeće
ostrvo. Prelazio sam sa benzina na dizel. Kamioni su marširali u beskraj. Sada sam počinjao da shvatam. Počinjao sam da uviđam. U čitavoj zemlji ljudi su radili ovo, ili ležali mrtvi kao kamiondžije, izbačeni iz sopstvenih čizama, sa jasnim tragovima gusenica u zgnječenoj utrobi.
Onda se ispraznio i drugi rezervoar, pa predoh na treći. Sunce je bilo nalik na čekić, i glava je počela da me boli od isparenja. Na mekoj opni između palca i kažiprsta imao sam plikove. Ali oni za to nisu mogli da znaju. Mogli su da znaju za procurele cevi i loše zaptivače i zamrznute kardanske zglobove, ali ne i za plikove ili sunčanicu ili potrebu za vrištanjem. O svojim bivšim gospodarima morali su da znaju samo jedno, i to su znali.
Da krvarimo.
I poslednji rezervoar bi ispražnjen, pa bacih brizgalicu na tle. Bilo je još uvek kamiona, postrojenih iza ugla. Nakrivio sam glavu da razgibam vrat i zagledao se. Stroj je izlazio sa prednjeg parkirališta, uz put i izvan vidokruga, u dve ili tri kolone. Bilo je to nalik na košmar o losanđelskom autoputu u vreme najveće gužve. Horizont je treperio i poigravao od njihovih izduvnih gasova; vazduh je zaudarao na karburizaciju.
»Ne«, rekoh ja. »Nema više benzina. Nestalo, momci.«
70
I tada se začu dublja rika, bas ton od koga se zubi tresu. Zaustavljao se ogroman
srebrnasti kamion; cisterna. Sa strane je bilo ispisano: »Punite Filips 66 — goriva za aerodrome«!
Pozadi se otkači teško crevo.
Otišao sam tamo, uzeo ga, preklopio poklopac za napajanje na prvom rezervoaru, i
pričvrstio crevo. Kamion poče da pumpa. Obuzeo me zadah petroleja — isti miris koji
mora da su osećali dinosaurusi umirući posle pada u jame s katranom. Napunio sam i
druga dva rezervoara, a onda se vratio poslu.
Svest mi je odsvetlucala do tačke gde sam izgubio pojam i o vremenu i o kamionima. Odvrtao sam, zabijao brizgalicu u rupu, pumpao sve dok se vrela, teška tečnost ne bi prolila napolje, a onda vraćao poklopac. Plikovi su mi pukli, i limfa mi se slivala sve do ručnih zglobova. U glavi mi je tuklo kao da imam kvaran zub, a stomak mi se bespomoćno prevrtao od zadaha ugljovodonika.
Onesvestiću se. Onesvestiću se i to će biti kraj. Pumpaću sve dok se ne srušim.
Tada osetih na ramenima ruke, tamne šankerove ruke. »Uđite«, rekao je.
»Odmorite se. Ja ću da nastavim do mraka. Probajte da spavate.«
Pružio sam mu pumpu.
Ali ne mogu da spavam.
Devojka spava. Pružila se dole u uglu s glavom na stolnjaku, ali lice neće da joj se opusti čak ni u snu. To je bezvremeno lice žene u vihoru rata, neodređene starosti. Još samo malo pa ću je dići. Sumrak je, i šanker je napolju već pet sati.
A oni stižu i dalje. Gledam kroz izlomljeni prozor a njihova se svetla protežu više od milje, svetlucajući kao žuti safiri u sve većoj tami. Mora da ih ima sve do autoputa, a možda i dalje.
Devojka će morati da odredi svoju smenu. Mogu da joj pokažem kako. Reći će da
ne može, ali moći će. Živi joj se.
Hoćete da im budete robovi?rekao je šanker. Na to će izaći. Hoćete da provedete
ostatak života menjajući filtere za ulje svaki put kad jedna od tih stvari zatrubi?
Mogli bismo, možda, da bežimo. Sada bi bilo lako stići do odvodnog jarka, s obzirom na to kako su se nagomilali. Da bežimo kroz polje, kroz močvare gde bi se kamioni zaglibili poput mastodonata, i odemo...
...nazad u pećine.
Da crtamo slike ugljenom. Ovo je bog sunca. Ovo je drvo. Ovo je mek koji gazi lovca.
Čak ni to. Toliko je delova sveta sada asfaltirano. Asfaltirana su čak i igrališta. A za polja i moč
vare i guste šume postoje tenkovi, poluguseničari, nosači lasera, mejzera, radara koji reaguju na toplotu. I malo pomalo, oni ga mogu pretvoriti u svet kakav žele.
Mogu da vidim konvoje kamiona kako pune močvaru Okifinoki peskom, buldožere
kako rastržu nacionalne parkove i divljinu, ravnajući tlo, tabajući ga u jednu veliku ravnicu. A onda stižu kamioni s asflatom.
Ali oni su mašine. Bez obzira šta da im se desi, kakvu god da smo im masovnu svest podarili, ne mogu da se razmnožavaju. Za pedeset ili šezdeset godina biće to samo rđajuće olupine iz kojih je nestala svaka pretnja, nepokretna trupla koja slobodni ljudi mogu da kamenuju i pljuju.
A ako zatvorim oči mogu da vidim proizvodne trake u Detroitu i Dirbornu i Jangstaunu i Makinaku, nove kamione koje sklapaju radnici koji više čak ni ne otkucavaju svoje radne sate već samo padaju i bivaju zamenjeni.
Šanker sada pomalo posrće. I on je stari momak. Moram da probudim devojku.
Dva aviona ostavljaju srebrne trake kondenzacije ugravirane preko sve tamnijeg istočnog horizonta.
Želeo bih da mogu da poverujem da u njima ima ljudi.
71
72
A šta vi ovde radite?« obratio mi se vratar.
»Došao sam po dozvolu, čekam već skoro pola dana!«
»E, moraćete doći ponovo. Kancelarija za prijem prijava je za danas završila s radom. Uostalom, možda vam se baš i ne žuri toliko«, zaključio je, cerekajući se blesavo.
Poželeo sam da mu odgovorim da nemam vremena za gubljenje, ali on mi ionako
ne bi verovao. Niko mi nije verovao kada sam izražavao tu svoju neodložnu želju da dobijem dozvolu. Ta neverica je verovatno vladala na svim stepenima hijerarhije jer sam, evo, već treći dan provodio čekajući pred kancelarijom za predaju molbi, a nisam uspeo da dođem na red pre njenog zatvaranja. Jednom sam došao pola sata, a drugi put čitav sat pre otvaranja kancelarije, ali sve uzalud, sala je uvek bila puna sveta. Jutros sam došao čak četiri sata ranije: tu se već nalazila gomila ljudi. Da sam već tada raspolagao svim činjenicama koje bi mi pomogle da shvatim, mo‐gao bih da zaključim
da su sva mesta neprekidno zauzeta, osim tri ili četiri rezervisana za nove kandidate. A to nikako nije značilo da molbi nije bilo. Da već unapred nisam bio čvrsto odlučio da se po svaku cenu dočepam te dozvole, ova gužva bi verovatno doprinela čvrstini moje odluke. Čak i kada se radi o smrti, kod ljudi se može javiti želja za takmičenjem, ako smrt počnu da smatraju svojim krajnjim ciljem.
A ja sam upravo to odlučio: da umrem. Vi mi ne verujete?
Kad vam kažem da sam besmrtan i da živim već više od... više od... Istinu govoreći,
u to vreme nisam bio u stanju da se setim tačnog datuma svog rođenja: bio sam jednostavno uveren da živim već čitavu večnost, a sećanje na događaje koje sam proživeo, moglo je samo da učvrsti to moje uverenje. Ja, zapravo, nisam bio umoran od života. Još uvek su me zanimale mnoge stvari u mom poslu, još uvek sam strašno voleo društvo muškaraca i žena. Bio sam jednostavno prezasićen životom, kao da sam ga se
prejeo. Eto razloga koji me je nagnao da zatražim tu dozvolu. Ja, u stvari, nisam mogao da izvršim samoubistvo, besmrtnik ne može da se ubije kao neki preistorijski čovek; za njegovu smrt potrebna su sredstva koja se mogu dobiti samo zakonskim putem. Bilo je
stoga apsolutno neophodno da se obratim administrativnim službama da bih mogao da
umrem.
Podne je već bilo prošlo, izašao sam iz kancelarije za predaju molbi u komatoznom
stanju; kada kažem komatozno, ja se u stvari koristim jednom stilskom figurom, jer ljudska bića nove ere ne pate od takvih poremećaja. Naša psihosomatska ravnoteža se
upostavlja već pri rođenju i traje celog života. Međutim, ja volim da ponekad napravim neku takvu aluziju, mada ima veoma malo mojih savremenika koji se još interesuju za
stare zaboravljene boljke. Suprotno većini ljudi, mislim da posedujem neophodnu osećajnost i maštu da bih postao pravi neurotičar; ipak moja mentalna ravnoteža je tako snažna da neutrališe sve podsticaje nesvesnog. Evo, sada sam izrekao tu veliku reč: ono što je čoveku omogućilo da se oslobodi davnašnjeg božanskog prokletstva, to je uklanjanje njegovog nesvesnog; čista metafora koja se medicinski gledano ovaploćuje u stalno istom duševnom raspoloženju, od početka do kraja našeg dugog postojanja. Ali
nije me ta jednoličnost podstakla da poželim smrt. Ne, kao što sam vam već rekao, bio sam prezasićen godinama, nakljukan časovima, do guše sit sekundi, sve mi se smučilo.
Grad se mekano pružao preda mnom unedogled; njegova blaga zatalasanost
podsećala je na one pejzaže s brežuljcima kojima su se ljudi nekada divili, ali nigde nije bilo nijednog drveta, nijednog spomenika. Zlatasto sunce, koje se naziralo kroz toplotnu izmaglicu, davalo je tom turobnom pejzažu izuzetnu ljupkost. Sve senke su imale tople bakarne prelive kao na crtežima urađenim crvenom olovkom. Veoma sam voleo grad,
svoj grad koji je pokrivao najveći deo svih pet kontinenata. Čitava večnost ne bi bila dovoljna da se ceo grad obiđe. Jednom sam poverovao da sam grad upoznao s kraja nakraj, dok sam koristio svoje slobodno vreme za brojna i česta putovanja. Docnije sam shvatio da sam otkrio samo delić njegovog prostranstva.
»Dakle, šta je bilo?« zapitala me je Marija.
73
»Ništa, nemoguće je doći na red!«
»Neverovatna stvar! Rekla sam ti da je apsolutno neophodno imati podršku. Isto
se dogodilo kada je moj brat hteo da izvrši samoubistvo. Tvrdoglavo je istrajao čitav mesec dana, odbijajući da pridobije nekog funkcionera. Kasnije je ipak popustio. Treba da se koristiš tom istom vezom«.
Pogledao sam Mariju: bilo mi je čudno da vidim kako nestrpljivo očekuje moje samoubistvo. Meni je poznato da pravo na dobrovoljnu smrt predstavlja svetinju među
besmrtnicima, ali kada sam utvrdio da žena, s kojom sam proveo najveći deo poslednjih šest godina svog života, počinje da se buni zato što imam teškoća da ostvarim svoju opravdanu želju za smrću, osetio sam izvesnu nelagodnost.
»Dosta si lako sve ovo prihvatila«, rekao sam Mariji.
»Slušaj, Jorže, treba da porazgovaramo; ti dobro znaš da ja ne pokazujem svoja prava osećanja. Osećanja koja se nalaze ovde (udarila je snažno rukom po svom trbuhu), prećutkujem zbog tebe.
Očekivao sam da će se na njenim očnim kapcima pojaviti suze, ali kao i obično, suza nije bilo. Shvatio sam da mi se dopada da je malo mučim, možda sam imao nejasnu želju da se svetim zbog svoje bliske smrti. Bilo kako bilo, sve to nije imalo velikog dejstva na njen metabolizam. Mi se trudimo da vladamo našim životima i ne dozvoljavamo da oni upravljaju nama. Približio sam se Mariji i rukama obuhvatio njeno lice. »Vidiš, moj položaj nije jednostavan: na intelektualnom planu, ja osećam neodoljivu želju za tim samoubistvom. Ali svi atomi mog tela se grčevito drže života«.
»Da, znam, to su nedeljivi atomi«.
Oči su joj blistale. Poželeo sam da i dalje živim, zbog nje. Zašto mi se moj posao toliko dopadao, zašto sam osećao toliku naklonost prema ovom gradu, zašto sam voleo
Mariju i zašto sam tako snažno želeo da umrem? Bilo je u svemu tome neke protivrečnosti koja mi se neprestano jasno ukazivala i protiv koje sam bio nemoćan. A nije se radilo ni o nervnom rastrojstvu ni o duševnoj bolesti! Već sam vam rekao; ne samo da smo besmrtni, već prosto pucamo od zdravlja.
Legao sam na pod: meke izbočine su mi pošle u susret i okružile moje telo sa svih
strana. Marija se ispružila pored mene, smešeći se nekako čudno. Svuda unaokolo, udobna toplina stana, bolje rečeno grada, ili još bolje, tog izvanrednog skupa polimornih struktura koje su se uklapale jedna u drugu, predstavljajući istovremeno stanove, trgove, ulice, spomenike i prevozna sredstva, a sve se to nalazilo ispod velike zaštitne opne koja pokriva najveći deo planete. Nismo mi vodili nekoliko nuklearnih ratova da sada ne bismo želeli da se zaštitimo od njihovih posledica, čak i ako znamo da je čovečanstvo jedno i jedinstveno. Sanjario sam. Odjednom zapitah Mariju.
»Šta Ze
mlja, u stvari, predstavlja za tebe?«
Izgovarajući ovo pitanje, mislio sam da ono sadrži objašnjenje moje želje za umiranjem. Odvajanje od planete je prouzrokovalo tako dubok poremećaj da se on kod
besmrtnika ispoljavao tek nekoliko vekova posle njihovog rođenja. Odgovorila mi je s puno naivnosti:
»Ovaj grad.«
To je bilo tačno. Mi smo Zemlju pretvorili u mnogo lepši i raznolikiji svet nego što je ona bila u svom prirodnom stanju: dali smo nove oblike pejzažima, napravili smo novi raspored ekoloških vrednosti, ukinuli smo katastrofe. Kad bih pogledao Zemlju onakvu kakva je sada, onu kojoj sam se toliko puta divio u toku svojih putovanja, često bih pomišljao da su ljudi samo zbog toga stvoreni: da od bezoblične geološke mase, od neskladne flore i faune, naprave istinsko umetničko delo, u stalnom obnavljanju, izvanredni povod za razmišljanje o stvarnosti. Rekao sam jednostavno:
»U pravu si, Marija.«
Uzeo sam je u zagrljaj. Dok sam osećao kako njene dojke polagano uranjaju u moje
grudi, ošinuo me kao munja nalet očajanja i tako užasnog beznađa da sam nekoliko 74
trenutaka ostao kao gromom pogođen. Prvi put mi se dogodilo da osetim takav duševni
bol. »Nije li tvoj brat, kada je poželeo da umre«, zapitao sam je, »imao utisak da se poremetila njegova psihosomatska ravnoteža? Nije li možda osetio, kako da kažem, neku vrstu nazadovanja, vraćanje na stadijum homo sapiensa?«
»Ćuti, ćuti, Jorže, ne govori, dobro znaš da je to nemoguće. Nije nam poznat nijedan takav slučaj na petnaest milijardi stanovnika grada«.
I ovog puta je izgledalo da je ona u pravu. Dok sam je rasejano milovao, počeli smo
da razmatramo samu srž problema; kako da stupim u vezu sa odgovornim
funkcionerima, u pravi čas, da bih uspeo da savladam sve etape i dobijem tu dozvolu za umiranje za koju nisam čak ni formular popunio do ovog časa.
Sutradan sam krenuo pravo ka cilju: potražio sam predsednika svog sindikata. Zašto to nisam ranije učinio? Sav taj ponos na pragu smrti sada mi je izgledao smešan. Čim se blenda na ulaznim vratima otvorila, Tifar se, srdačnog izgleda, uputio brzim koracima prema meni.
