Alef Science Fiction Magazine 020

by MoZarD

  »Želeli ste da me vidite, Jorže, pogrešili ste što niste odmah došli.«

  Nisam rekao ništa; on me je dugo posmatrao.

  »Uzdržanost tipična za individualiste! Ah, Jorže, koliko je samo takvih ljudi kao što ste vi potrebno da bi naš posao pobuđivao interesovanje javnosti; ako ne nudimo neprestano nove stvari već samo one standardne, svi će nas brzo zaboraviti. To je normalno, mi smo našu planetu pretvorili u svet stvaralaštva. Stvarati, to je ono što kao krv napaja našu civilizaciju. Znate, žalićemo za vama! Ali želja za umiranjem se mora poštovati kao svetinja.«

  Sve to mi je zvučilo nekako visokoparno. Uzdržao sam se da išta kažem. Čudna stvar, Tifar je bio vitak, čak dosta privlačnog izgleda i pored veoma velike starosti, ali nisam mogao da sprečim samog sebe da ga ne vidim debelog, sa trostrukim

  podvoljkom i isto tolikim stomakom; jednim pogledom skinuo sam mu s glave bujnu kosu kao najobičniju periku. Osmehnuo sam se i licemerno pretvorio tu ironiju u izraz naklonosti.

  »Na nesreću, više neću moći da učestvujem u tom sveopštem osećanju

  blaženstva.«

  Tifar je podigao obe ruke uvis jednim dvosmislenim pokretom koji je istovremeno

  izražavao i beskrajno čuđenje i veliku radost, rekavši:

  »Došlo je vreme za vas! Verujte da ću žaliti za vama. Ali, u isti mah, ja shvatam vašu sreću. Vidite, ja nisam imao tu priliku. Verovatno spadam među najstarije stanovnike ovog grada, ali nikad nisam stekao pravo na samoubistvo.«

  Mada je među nama postojala velika razlika u položaju koji smo zauzimali, pokuša

  sam da budem iskren.

  »Ne znam da li treba da čestitam vama ili sebi.«

  »Vidite, Jorže, već odavno nemam nikakvu želju da stvaram. Ali vi, vi ćete umreti

  na vrhuncu svoje karijere. Mislim da vam zavidim.«

  »Samo ako budem uspeo da to ostvarim.«

  »Kako to mislite?«

  Ispričao sam mu sve neprijatnosti koje sam doživeo u kancelariji za izdavanje dozvole. Tifar je prsnuo u grohotan smeh.

  »Vi ste, očevidno, želeli da sve postignete sami. Ali smrt nije nešto što može doći

  bez pripreme. Evo molbe koju treba da uputite pripremnoj kancelariji...«

  Videvši da ne razumem o čemu govori, dodao je:

  »To je mesto gde se dobija odobrenje da se može uputiti molba za dobijanje dozvole za umiranje.«

  Pošto je moje lice odavalo sve veće i veće nerazumevanje, Tifar je počeo da mi objašnjava, uz podsmešljiv ali srdačan osmeh:

  »Ne možemo se naprečac lišiti jednog tako dragocenog saradnika kao što ste vi.

  75

  Potrebno je da od mene dobijete odobrenje za samoubistvo«.

  »Ali smrt je neprikosnoveno pravo svih besmrtnika!«

  »Pod uslovom da ne lišava društvo njegovih najboljih ljudi. Evo, potpisao sam vašu

  molbu, od sada bi trebalo da sve formalnosti budu jednostavne.«

  Mene, na kraju krajeva, uopšte nije zanimala organizacija društva; ja sam tražio jedino da umrem i nije me se ticalo da li neki ljudi pribegavaju zloupotrebi vlasti! Vlast je oduvek živela na teret onih koji proizvode, koji rade, koji stvaraju, verujući da predstavaju samo srž civilizacije, dok su, u stvari, samo njen otpad. Zahvalio sam Tifaru uzimajući dokument. Napravio je pokret rukom kao da odbija moju zahvalnost, a onda

  je rekao zamišljeno:

  »Nema na čemu, nema na čemu. Ah, da samo znate, vaš najnoviji model

  krmenadle s koskom ima velikog uspeha. (Pošto sam hteo da prekinem taj razgovor, nastavio je.) Da, da, ne pravite se previše skromni, taj model prodajem na svih pet kontinenata.«

  »Čujte, Tifar, to je samo nešto malo mesa izvađenog iz posuda sa protoplazmom i

  veštačka kost.«

  »Kost treba oblikovati, meso treba napraviti; sve to zahteva maštu kojom sada raspolaže mali broj naših ljudi. Da da, verujte mi, kada ne bi bilo ljudi poput vas, zbog jednoličnosti niko više ne bi jeo.«

  Zahvalio sam mu još jednom i otišao. Prošao sam kroz nekoliko praznih stanova, a

  zatim sam se našao u jednoj ulici‐lavirintu koja je vijugala u tri dimenzije, ali kroz lavirinte teško prolaze samo oni koji to žele i ja sam odlučio da se vratim brzo u svoj dom ulaskom u vozilo intra‐muros. Ušao sam u unutrašnjost zidne pregrade gde me je

  očekivala jedna pokretna struktura. Sve je tu bilo belo, nalik na mleko, na pamuk: moj pogled što se pomalo gubio u toj nejasnoj mekoći, ubrzo se zaustavio na putniku koji je sa mnom delio moju strukturu. Vladao je običaj da se vodi razgovor, da bi se izbegla dosada. Moj sused je iskoristio priliku:

  »Jeste li dobili pravo da podnesete molbu?«

  Pogledao sam ga sa nelagodnošću.

  »Ko vam je to rekao?«

  Čovek je imao prepreden izraz na licu, a ni sam izgled lica nije mu išao u prilog, čak sam se začudio što izgleda tako star: ljudi nove ere nemaju tako duboke bore, osim ako žele da im se one naprave hirurškim putem.

  »Slušajte, Jorže, da li dozvoljavate da vas zovem Jorž?«

  Zašto se u govoru koristio izrazima iz jednog drugog doba? Svi ljudi su se jedni drugima obraćali po imenu.

  »Recite mi najpre odakle me poznajete?«

  »Ko ne poznaje najvećeg umetnika za meso našeg vremena?«

  To je bilo sasvim moguće: holovizijska mreža je često prikazivala reportaže o mom

  radu. Klimnuo sam glavom i dodao:

  »U redu, ali to ipak ne objašnjava kako znate za postojanje formulara koji je upravo potpisan.«

  Njegovo čudnovato izgužvano lice prekrilo se borama od smeha.

  »Reći ću vam iskreno: ne događa se svaki dan da neka čuvena ličnost dobije dozvolu za umiranje. Imam ljude koji me obaveštavaju i čim sam doznao da želite da se ubijete, naredio sam svojim ljudima da vas prate.«

  Ustao je, podigao podlakticu, dok mu je lakat bio savijen. Morao sam da ga pozdravim na isti način. Naše ruke su se dodirnule: njegova koža je imala čudnu čvrstinu, bila je topla i izgledalo je kao da je pokrivena znojem ili, bolje rečeno, ona me podsetila na arhaičan pojam znoja. Sada više nijedan čovek ne može dokazati da znoj

  postoji jer, jednostavno, ne može da ga proizvede.

  »Zovem se Slogo, ja sam stručnjak za samoubistva.«

  U tom trenutku su sva moja osećanja opreza i nepoverenja namah nestala. Osmeh

  76

  mu je bio tako otvoren i srdačan.

  »Vi kao da se čudite? Pa da, jasno mi je, nikad niste sebi postavili jedno takvo pitanje! Lepo je zamišljati kako ćemo napustiti ovo društvo pošto smo dobili dozvolu za umiranje, ali treba posedovati sredstva za samoubistvo, pored hrabrosti, samo se po sebi razume. Evo, ja vam nudim svoje usluge.«

  Sve što je rekao bilo je tačno, od kada sam odlučio da se ubijem, nijednom nisam

  pomislio kako ću to uraditi; to mi je izgledalo kao obična formalnost. Mislio sam da će Marija dobiti potreban materijal kada bude pokazala moju dozvolu i da će me onda ona ubiti; ako ona bude odbila, što je potpuno razumljivo, jedan od mojih prijatelja bi mogao da izvrši legalno ubistvo. Sve to me je, u stvari, veoma malo interesovalo.

  Međutim, ovaj čovek je sada pobudio moju pažnju.

  »A šta vi nudite?«

  Struktura se polako pokrenula i mi smo se uputili prema mom stanu, krećući se veoma malom brzinom, klizeći kroz pokretljive zidove.

  »Zavisi od toga šta želite. Imamo na raspolaganju čitavu skalu smoubistava, od najsurovijeg do najbezbolnijeg.«

  »Zar ima ljudi koji ih žele?«

  »A šta to?«

  »Surova ili bolna samoubistva.«

  »Imam ih više nego što biste mogli poverovati, smrt je i suviše važan događaj da ga

  čovek upropasti ubijajući se neosetno i neprimetno.«

  Nasmejao sam se na njegove reči; nema sumnje, ovaj Slogo nije bio običan građanin. Ipak sam ga zapitao:

  »Mislio sam sve do sada da postoji samo jedan način da se ubiju besmrtnici?«

  »To je tačno,
postoji samo jedan poznat način, ali mogu se praviti neke izmene...

  kako da kažem, iznenadni preokreti.«

  »A šta to znači?«

  »To znači da je moguće, ako se proizvod vešto dozira, postići postepeno opadanje

  neobično velike odbrambene moći organizma besmrtnika, tako da se oni biološki vrate

  unazad sve do stadijuma homo sapiensa. Posle toga, postoji beskrajni niz mogućih načina umiranja.«

  Njegovo oduševljenje je prešlo i na mene; shvatio sam da pred sobom imam prvog

  stvaraoca. Možda mi jeupravoo najviše nedostajalo u životu, prisustvo drugih ljudi s kojima bih mogao da govorim o svojim problemima, osećajući da me razumeju. Grad je,

  svakako, sadržavao ogromno etnološko bogatstvo, njegov izgled je pokazivao beskrajnu raznolikost, a stanovništvo se menjalo od jedne do druge gradske četvrti; u celom tom narodu mogla se zapaziti nesvakidašnja raznovrsnost običaja, načina odevanja, ishrane, zabave, mišljenja, ali ja sam neprekidno imao utisak da se radi o nekakvom folkloru kojim se prikriva banalnost, da svi ti muškarci i žene samo primenjuju određena uputstva, da oni nisu odgovorni za svoju prividnu originalnost. Ja sam, u stvari, stekao utisak da se posvuda radi o jednom jedinom tipu civilizacije kome su na brzinu pridodate neke živopisne karakteristike. Ja sam, svakako, mogao kad god zaželim da obilazim zemlju tražeći neke novine i ja bih te novine uvek i nalazio, ali one su postojale samo naizgled.U gradu se mogao naći neizmerno velik broj različitih ljudskih prototipova, ali veoma malo ljudi‐ličnosti. Ipak, uopšte nisam želeo usluge jednog stranca da bih izvršio samoubistvo.

  »Sve što ste mi izneli veoma je zanimljivo, ali više volim da umrem u krugu porodice, odjednom. Izvinite, ja sam stigao kući.«

  Na brzinu sam se oprostio od njega i izašao iz zida. U stvari, žarko sam želeo da nastavim razgovor sa Slogoom, ali je tema tog razgovora u meni izazivala strah. Usput sam pozdravio nekoliko suseda, prolazeći kroz njihove stanove. Jedan od njih, koji je upravo vodio ljubav sa svojom prijateljicom, hteo je u znak gostoprimstva da me zadrži da bismo zajedno uživali u seksu. Ja ne spadam u vatrene pristalice tih potajnih 77

  orgijanja, ali ovoga puta zamalo nisam pristao. Čudna stvar, blizina smrti je podsticala moje seksualne funkcije i osetio sam erekciju čim sam saslušao njegov predlog.

  Međutim, iznenadna pojava tog refleksa nije mi prijala; uvek osećam potrebu da razmišljam, da se pripremim za ljubavni čin. Taj čin nikad za mene nije bio samo ono kratkotrajno uzbuđenje koje možemo osetiti i ako žvaćemo haš‐gumu, niti je to bila ritualna ceremonija namenjena razmnožavanju, kako se to radilo u starim vremenima.

  Nije to bilo samo uživanje u telu radi samog tela, ni ljubavni čin radi njega samog; ja sam vodio ljubav kao što se piše knjiga ili stvara novo umetničko delo od mesa.

  Čim sam ugledao Mariju, osetio sam želju da vodim ljubav s njom. Ona to nije odbila, naprotiv, ali ja nisam uspeo da održim svoje obećanje. Dok sam pri pogledu na poluodeveno telo nepoznate žene odmah doživeo erekciju, raskošno Marijino telo i primamljiv polni organ delovali su na mene kao hladan tuš. Ona se nije naljutila. Pošto još nismo imali priliku da razgovaramo, sada me upitala:

  »Zar nisi uspeo? Predsednik sindikata nije želeo da ti pomogne?«

  »Naprotiv, već sam poslao u pripremnu kancelariju molbu koju je on potpisao.«

  »Pa šta ti je onda?«

  »Ništa.«

  Međutim, uporno mi se nametala misao da, od kada se ideja o umiranju ukorenila

  u meni, ona počinje da mi nanosi štetu na psihološkom planu, mada se još ništa značajno nije dogodilo zbog moje izvanredne vagosimpatične regulacije. Nastavio sam

  da govorim:

  »Čak sam sreo nekog čoveka koji mi je nudio svoje usluge. Čudno, nikad nisam razmišljao o tome kako ću umreti. Za mene je pomisao na smrt uvek bila praćena mirisom bolnice.«

  Verovatno sam izgledao uznemiren jer me Marija zapitala:

  »Jesi li siguran da još uvek želiš da umreš, možda si preuranio. Moguće je da si popustio u trenutku depresije a sada, kada postaje jasnije, počinješ da uzmičeš.

  Razmisli dobro, Jorže! Pokušaj da tačno utvrdiš kakav je tvoj sadašnji stav u pogledu smrti.«

  Očajnički sam pokušavao da to utvrdim. Ali moj strah je od toga samo porastao:

  otkrio sam da uopšte više ne znam šta želim. Uvek sam verovao da imam jaku ličnost. A sada je ona odjednom nestala. Oslušnuo sam svoje misli i osećanja i zapazio da nisam ljudska jedinka, kao što sam to ranije mislio. Bio sam samo splet mišića, živaca, krvi, mozga, ljudskog mesa lišenog svake volje. Rekao sam to Mariji.

  Ona se privila uz mene, osetio sam prijatnost pri dodiru njenog svežeg tela, zatim

  me okrenula na stranu i mi smo se tako kotrljali po mekom podu, ošamućeni od poskakivanja. Zaustavili smo se, dahćući, kada smo stigli do suprotnog zida. Marija je povikala:

  »Jadna moja budalo! Hajde, pođi odmah i povuci svoju molbu za dobijanje dozvole

  za umiranje i nećemo više o tome govoriti do sledećeg veka.«

  Ta rečenica je bila dovoljna da odmah osetim olakšanje. Vratila mi se i seksualna

  sposobnost, a Marija je tog dana bila veoma predusretljiva. Morfotropski tepih nam je omogućio da probamo neke nove položaje. Ipak, u izvesnim trenucima, odjednom bi mi

  se događalo da posmatram zadnjicu svoje prijateljice i polagano kretanje mog polog organa koji je ulazio u njeno telo, kao neki mehanički čin koji obavljaju delovi mašine.

  Zatim bi opet došlo do buđenja strasti i ponovo bi me preplavila sva punoća osećanja mojih čula. Na kraju orgazma, imao sam utisak da sam zauvek i nepovratno izgubio jedan veoma važan deo svog bića i obuzela me je nesavladiva tuga, ali ona nije imala nikakve veze sa depresivnim fazama u koje su ulazili moji preci posle vođenja ljubavi.

  Bila je to tako snažna tuga, jednaka onoj koju izazivaju holo‐televizijske serije, jačine između četiri ili pet na lestvici emfatije. Pao sam u nesvest.

  Kad sam došao sebi, prvo što sam upitao Mariju bilo je:

  »Jesi li se oprala?«

  78

  »Nisam, zašto pitaš?«

  »Hoću da vidim svoju spermu medu tvojim nogama.«

  Ona me je pogledala s izrazom lica koji bi imao čovek kada bi mu rekli da je dete

  koje je usvojio bilo loše doterano pri rođenju.

  »Marija, ja nisam nenormalan; jednostavno sam shvatio ovog trenutka da nikad nisam video ni najmanji trag svojih izlučevina. Izgleda da imam krv koja teče u meni, ali ne znam kakve je boje, kakvog sastava. Pošto sam besmrtan, ne mogu da se povredim,

  moja koža je otpornija od najtvrđeg metala, ne može istrunuti, ne može se izmeniti, ne može se zapaliti, ne može se istrošiti, ne može se probiti, ona je otporna na svaku zarazu virusima ili mikrobima. Nikad neću videti svoju krv. I zato, pošto se mi više ne znojimo, pošto se u našim ušima više ne stvara ušna mast, pošto se naš urin i naš izmet metaboliziraju, želim da vidim ono jedino što sam u stanju da proizvedeni: svoju spermu!«

  Zbog nekog neobjašnjivog stida, Marija ni po koju cenu nije htela da dozvoli da pogledan njen polni organ. Mada sam to jako želeo, nisam imao hrabrosti da i dalje navaljujem. Marija je izgledala zabrinuta.

  »Stupi u vezu s Tifarom, treba da povučeš svoju molbu.«

  Učinio sam ono što je tražila od mene; nisam osećao nikakvu želju ni za čim, razgovor je bio veoma kratak; predsednik sindikata se izvinio što više nije u mogućnosti da mi ispuni želju: dokument se već nalazio u pripremnoj kancelariji.

  »Obratite se neposredno Centru vašeg sektora... osim ako se ne dogodi da već sutra promenite mišljenje. Setite se, Jorže, kad ste došli do mene prvi put, blistali ste od sreće. Uvek postoji jedan period neodlučnosti posle donošenja krupnih odluka kao što je vaša i ja mislim da ćete se opet vratiti prvobitnoj nameri. Znate, za umornog besmrtnika, nema boljeg rešenja od samoubistva, to je neka vrsta vrhunskog ostvarenja.«

  Neodređen izraz njegovog lica nije mi govorio da li žali što ću umreti
ili se nada da ću promeniti mišljenje.

  Sutradan je bio dan magle: ceo grad je potonuo u oblak pare koju su ispustili gradski raspršivači. S vremena na vreme, morali smo da pribegavamo ovom načinu

  pročišćavanja našeg metabolizma; prodirući u naša tela, ova magla je putem osmoze upijala sve štetne materije koje su se nakupile u našim organizmima tokom obeda, orgija, brojnih pijanki; one su zatim oticale prema velikom kolektoru gde se pristupalo preradi. Pomoću ovih štetnih materija, funkcionisale su one posude sa proteinima od kojih sam pravio skulpture od mesa.

  Čarobna belina gradske četvrti u kojoj sam stanovao postajala bi od ove magle još

  lepša. Obrisi bi postali meki, nejasni, sjajni. Pokoravajući se Marijinoj želji, otišao sam u Centar da poništim molbu za dobijanje dozvole za umiranje. U prevoznom sredstvu intra‐muros nisam nikog sreo. U čekaonici je, kao i obično bilo puno sveta; neki su me prepoznali i pozdravili. Tek što sam seo, već su me prozvali.

  »Vi ste Jorž«, reče sekretar, čovek hladne krvi, iz roda ofidija. (Njegov mali ružičasti jezik provirivao je između savršenih zuba). Dugo me je posmatrao i pošto nisam ništa odgovorio, nastavio je: »Dobili ste dozvolu za umiranje; evo je.«

  Instinktivno, moja šaka je obuhvatila pločicu koju mi je pružio.

  »Zar već, ali ja sam upravo hteo...«

  »Suviše kasno, federalni savet je potpisao dokument.«

  Prevukao je rukom po kosi koja mu je bila prilepljena uz glavu kao zmijska, koža.

  Nastavio sam uporno:

  »Ali mora postojati neki način za poništavanje! Hajde, recite mi, koji formular treba da popunim?«

  Nasmešio se preko volje.

  »Žao mi je, Jorže, odluka je neopoziva. Vama je jasno da savet ne može da se bavi

  svim slučajevima kao što je vaš. Odluka je doneta posle dugog većanja. Kada ste predali 79

  molbu bili ste zdravi telom i duhom. Nema žalbe protiv presude, nema Vrhovnog suda.