Alef Science Fiction Magazine 023

by MoZarD

  Otrežnjen, ustao sam i oteturao u spavaću sobu, gde je gužva bila manja, ali još uvek

  prevelika za moje raspoloženje. Zgrabio sam ogrtač, vezao ga pojasem i otključao vrata

  radne sobe.

  Kada sam ušao, Kerolajn je naglo ustala od mog kompjutera. Na ekrani se videlo

  nešto što je izgledalo kao stranica iz mojih ličnih beleški. Pokušala je da isključi ekran, ali sam je uhvatio za ruku i proverio stranu: nisam se prevario. »Šta to radiš?« povikao sam odgurnuvši je od kompjutera.

  »Samo sam bila znatiželjna.« Pokušala je da se iščupa.

  Onda sam ugledao mikrokocku spojenu na kompjuter: snimala je. »Šta je to? «

  upitao sam terajući je da gleda u tom pravcu. »Šta je to? Za koga ti, dovraga radiš? «

  Počela je da plače, ali to me nije dirnulo. Jedno drugo smo izdali hiljadu puta, ali

  nikad u ovoj meri.

  »Prokleta bila!« Ošamario sam je. »Ko je to?«

  Iz nje je navrla priča o Brentovom planu, o njegovim zahtevima. »Žao mi je«, rekla

  je jecajući. »Žao mi je.«

  Toliko sam toga tada osećao da to ne bih mogao okarakterisati ni kao strah ni bes

  ni bilo koju emociju. U mislima sam video to dete, tu mrvu moje duše, kako nestaje na

  nekom zemaljskom đubrištu. Zbacio sam ogrtač, navukao kombinezon.

  63

  »Kuda si krenuo?« upitala je Kerolajn, brišući suze.

  Zakopčao sam kombinezon.

  »Nemoj!« Kerolajn je pokušala da me odvuče od vrata. »Ti ne razumeš!«

  Odgurnuo sam je, zaključao vrata za sobom i izjurio kroz zabavu u koridor. Bes me

  preplavio. Trebalo mi je da povredim Brenta. Rezonovanje mi je bilo toliko zamućeno

  da, kada sam došao do njegovog apartmana, nisam ništa posumnjao iako su vrata bila

  otvorena... mada sam kasnije shvatio da mora da je imao špijuna na zabavi da ga upozori na išta nepovoljno. Unutra Brent se zavalio na jednoj od onih glupavih svetlećih fotelja sa samozadovoljnim izrazom na licu i taj izraz me je više od ičega, više i od blagog struganja iza mene, upozorio na opasnost. Okrenuo sam se i ugledao stražara iz

  obezbedenja kako nišani laserom na mene. Bacio sam se na njega osetivši toplinu hica

  pored uveta i zajedno smo pali. Pokušao je da mi iskopa oči, ali sam se izvinuo, upleo

  obe ruke u njegovu kosu i udario njegovom glavom u zid. Treći put kada je udarila, njegova glava je zazvućala mekše nego prva dva i mogao sam osetiti lobanju kako se miče pod kožom kao polomljeni crepovi u vreći. Otkotrljao sam se sa njega, užasnut, ali ne manje besan. I kada sam video da je Brentova fotelja prazna, kada sam ga čuo kako

  viče u koridoru, iako sam znao da će njegova vika prizvati druge stražare, bes mi se toliko pojačao da me nije bilo briga za sebe, samo sam želeo da on umre.

  Kada sam izašao iz apartmana, on je jurio duž zakrivljenog koridora. Moj laser je

  spržio deo zida iza njega momenat pre nego što mi je nestao iz vida. Potrčao sam za njim. Nekoliko vratnica duž koridora se otvorilo, glave su izvirile i kada bi me videle, ponovo se uvukle. Pretrčao sam krivinu, ugledao Brenta i ponovo opalio... nekoliko centimetara previsoko. Pre nego što sam mogao da bolje naciljam, pola tuceta stražara

  je kuljnulo iz pokrajnjeg hodnika i odvuklo ga u zaklon. Njihove zrake su urezale pušeće linije pored mog boka, pred mojim nogama i povukao sam se istovremeno pucajući, lupajući po vratima, misleći kako ću se zabarikadirati u jednoj od soba i pokušati da raskrinkam Brentove laži, da razotkrijem njegovu prevaru preko interkoma. Ali nijedna

  se vrata nisu otvorila; stanovnike tih Prostorija je očigledno uplašilo moje oružje.

  Dva stražara su izvirila, opalila i jedna zraka je pogodila toliko blizu da je zapalila, tkaninu mog kombinezona na kolenu. Udarcem rukom sam ugasio plamenova i potrčao

  iz sve snage. Povici iza mene, zrake rubinske svetlosti što paraju vazduh nad mojom glavom. Ispred sam ugledao crvena vrata koja su vodila do rukavca za ukrcavanje i, nemajući izbora, otključao sam i krenuo uzanim prolazom. Prva tri sidrišta su bila prazna, ali je na četvrtom svetlost pored ulaza sjala plavo označavajući prisustvo broda.

  Uvukao sam se unutra, zatvorio vrata i krenuo duž tunela u vazdušnu komoru; zatvorio

  sam je, a onda brzo krenuo rešetkastim mostićem do kontrolne prostorije, do radija.

  Samo što nsam ušao, kada sam osetio drhtaj koji je prošao brodom i znao da je lansiran, da kreće ka Suncu.

  U panici, upao sam u kontrolnu prostoriju. Stolice pred instrument‐tablom su‐biie

  prazne, sama tabla bleštava od svetala; brodom je upravljao kompjuter. Seo sam za komande, pokušavajući da preuzmem upravljanje, ali nikakva taktika nije davala efekta.

  Onda se iz zvučnika začuo Brentov glas. »Samo si dobio malo vremena, Rejnoidse«, rekao je. »To je sve. Kada se brod vrati, imaćemo te.«

  Nasmejao sam se.

  Moja je nada bila da je on inicirao ovaj let, ali njegovi komentari su ukazivali da krećem ka suočavanju koje sam se tako dugo trudio da izbegnem, doveden do toga kompjuterom kojeg je kontrolisalo biće za kojim sam tragao čitavog života, biće od plamena. I snova, tvari duše. Znao sam da to neću preživeti. Ali, iako sam se uvek užasavao pomisli na smrt, sada, kada mi se smrt približila, obuzela me je neobična samosvesi i mirnoća... dovoljno mirnoće da pošaljem ovu poruku, da ispitam suženost

  svog kovčega, čak i da pročitam priručnike koji objašnjavaju njegovo funkcionisanje.

  Nikad nisam pokušao da saznam kako radi sunčev brod i bilo mi je interesantno da čitam o principima koji utiču na svaki let. Dok se brod približava Suncu, kontroliše 64

  smerove magnetskih polja i odlučuje da li će arhimedovska spirala Sunčevog vetra biti

  upravljena spolja.

  Ukoliko sve bude bilo kako treba, približiće se unutar jedne A. J. i odskočiti od tvoreno‐divergentnog magnetnog polja koronalne rupe. Ići će takvom silnom brziom da

  će njegove kretnje biti poput onih nabijenih čestica uhvaćenih u magnetno olje i, dok se polje bude otvaralo, biće odbačen nagore, prema Heliosu... naime, biće izbačen uvis i

  napolje ukoliko biće koje se održava u životu lišavajući čestice njihovog naboja ne obitava u dotičnoj rupi. A za to nema mnogo šanse.

  Pitam se kakav će osećaj biti skidanje mog naboja. Ne bih želeo da proživim agoniju svog oca.

  Što se više približavam Suncu, sve sam mirniji. Moje smrtničke nesavršenosti kao

  da otpadaju. Osećam se čistim i minimalnim, i imam predstavu da ću uskoro biti još jednostavniji, tek osnovni iver čoveka. U meni je ostalo tako malo želje da mi na pamet pada samo još jedna stvar koju bih da kažem.

  Kerolajn, ja...

  »... Čovek hoda po polju zlatne trave pod svetlim nebom, hoda postojano, iako bez

  jasnog cilja, jer se travnjaci prostiru od horizonta, i njegove su misli kristalno iste, i njegovo srce je takođe čisto, jer njegova prošlost je postala deo njegove sadašnjosti, a njegova budućnost — vidljiva kao prostranstvo zlatne trave koje pokriva udaljena brda, iza kojih leži grad blistav kao blesak mogućnosti — tečna je i čista oput njegovih misli, i zna da će njegova budućnost biti oblikovana njegovim hodom, njegovim mislima i moći u njegovim rukama, posebno tom moći, i o svemu ovom on sada želi da priča ženi čiju je ljubav porekao, čije telo poseduje čistotu jasnog, bistrog neba i zlatnih trava koja je uvek bila srce njegovog života čak i u zemlji laži, i ovde u središtu zemlje istine najzad je iskreno voljen...«

  Iz Odvažnog ljubavnika

  dela Ciklusa Belog Zmaja

  5

  Kerolajn

  Nakon što je Rejnolds ukrao Sunčev brod — što je, kako su me informisali, bilo u pitanju — Brent me je zatvorio u moj apartman i optužio me da sam kovala zaveru sa

  Rejnoldsom da ga ubijemo. Za Rejnoldsovu smrt sam saznala od stražara iz

  obezbeđenja koji mi je doneo večeru te prve noći; rekao mi je da je izbočina (z
amislila sam je kao plameni pecački mamac) izbila iz Sunca i sagorela brod. Plakala sam nekontrolisano. Čak i nakon što su kompjuteri počeli da prevode šifrovane rafale čestica koji su izbijali iz Paukove koronalne rupe; čak i kada se ispostavilo da su to kompletirane Solarne jednačine, izražene ne samo matematički već i u obliku shvatljivom laicima, još sam plakala. Bila sam previše obuzeta tugom da bih shvatila šta to može predskazati.

  Mogla sam da pratim prevode na Rejnoldsovom kompjuteru i kada su se priče iz

  Ciklusa Belog Zmaja pojavile, razumela sam da je onaj ili ono koji ih je naveo imao upravo nešto da kaže meni. Upravo me je Odvažni ljubavnik, prvi u ciklusu, sa vojim brojnim aluzijama na prelepu ženu kojoj je učinjena nepravda, ubedio u to. Stalno sam

  je čitala i čitajući setila sam se Brentovog opisa osećaja koje je imao dok je proučavao jednačine. Osećala sam se kao u fokusu nekog čarobnog sočiva, osećala sam treperenje

  u telu, zbrku u mislima... ne zbrku motiva, već misli koje idu novim tokovima, sudarajući se jedna sa drugom poput atoma koje izbacuje poludeli rektor. Izgubila sam predstavu

  o vremenu, živela sam u prostranstvu zlatne trave, u egzotičnom gradu gde koncepti jedinstva i podeljenog nisu bili suprotstavljeni, gde su zlikovci i heroji i zveri glumili ritualne strasti, gde je ljubav bila kucavica vodilja postojanja.

  Jednog dana, Brent me je posetio. Bio je naduven od uobraženosti, od trijumfa.

  65

  Ali, iako sam ga mrzela, osećanja nisu imala veze sa mojim ciljem — ciljem kojim je njegova poseta pomogla da se oformi — i reagovala sam na njega mirno gledajući dok

  se on kretao po sobi, gledajući me i smeškajući se.

  »Smirenija si nego što sam očekivao«, rekao je.

  Za njega nisam imala reći, samo smirenost. U mojoj glavi, Odvažni Ljubavnik je gledao u kristal Znanja očekujući prispeće moći. Verujem da sam se ja, takode smešila.

  »Pa«, rekao je. »Stvari se ne dese uvek onako kako smo planirali. Ali zadovoljan sam rezultatom. Pauk će biti velika Rejnoldsova pobeda... to se ne može izbeći. Ipak sam uspeo da uhvatim ulogu Sanča Panse uz njegovog Don Kihota, razumnog čoveka koji je usmerio ludaka na pravi put.«

  Moj osmeh je bio brijač, nož, plamen.

  »Sasvim dovoljno«, nastavio je, »da osigura i moj položaj... i možda čak moju besmrtnost.«

  Obratila sam mu se nečujnim glasom koji je rekao Smrt.

  Njegovo vladanje je postalo nervoznije; micao se po sobi dodirujući stvari. »Šta da

  radim sa tobom?« rekao je. »Ne bih voleo da ti se sudi. Naše noći zajedno... pa, dosta bi bilo da kažem da bih bio najsrećniji da ostaneš sa mnom. Šta misliš? Da li da svedočim u tvoju korist ili bi više volela period u Urbanim Rezervatima?«

  Brent, Brent, Brent. Njegovo ime bilo je neka vrsta izbora.

  »Možda želiš vreme da razmisliš?«

  Želela sam da je moj dah otrov.

  Pomaknuo se prema vratima. »Kada doneseš odluku, samo reci stražaru napolju.

  Imaš dva meseca do sledećeg broda. Kladim se da ćeš odabrati opstanak.«

  Moje oči su mu poslale crni poljubac.

  »Stvarno, Kerolajn«, rekao je. »Nikada nisi bila verna supruga. Zar ne misliš da ova

  poza žalosti ne odgovara tvom karakteru?«

  Onda je otišao, i vratila sam se čitanju.

  Ljubav.

  Koju je ulogu ona igrala u mojoj želji za osvetom, mojoj besnoj mirnoći? Ža‐lost je

  možda imala veću ulogu, ali je i ljubav sigurno bila faktor. Ljubav kakvu je upražnjavao Odvažni Ljubavnik. Priča je prenosila ovu strogu emociju i moja utučenost ju je pretvarala u osvetnički oblik. Moj osećaj nestvarnog, osećaj drhtećeg bivstvovanja, iz dana u dan se pojačavao i jedva sam i doticala, obroke.

  Nisam sigurna kada su se Jednačine otelotvorene pričom počele da osvajaju, kada

  je posejano znanje postajalo moć. Verujem da je bilo skoro dve nedelje nakon Brentove

  posete. Ali, iako sam osećala svoj potencijal, svoju snagu, nisam odmah stupila u akciju.

  Uistinu, nisam bila sigurna da mogu stupiti u akciju ili moj smer treba da bude akcija.

  Bila sam luda na isti način na koji je to bio i Rejnolds: ludilo samozaokupljenosti, koncentracija takvog intenziteta da ništa manje intenzivno nije imalo nikakav značaj.

  Jedne noći sam ostavila čitanje, otišla u spavaću sobu i obukla providnu halji‐nu,

  pa se umotala u ogrtač sa kapuljačom. Nisam imala pojma zašto to radim. Za‐vodljivi ritmovi priče su mi se vrzmali po glavi i sprečavali da mislim. Otišla sam u prednju sobu i stala naspram vrata. Jaki trzaji su mi protresli telo. Osećala sam se krhkom, nematerijalnom, pa ipak istovremeno u posedu fantastične snage: znala sam da mi ništa ne može odoleti... ni čelik ni meso ni vatra. Inspirisana ovom sigur‐nošću, posegnula sam desnom rukom ka vratima. Ruka je sijala bledom belinom, oblik joj je lepršao, prsti su se izduživali i tanjih izgledajući kao da talasaju, kao u elegantnom plesu. Nisam se čudila tome. Sve je bilo kako i treba da bude. I kada mi je ruka kliznula u vrata, u metal, nisam to ni smatrala značajnim. Mogla sam opipati mehanizam brave,

  i ja ― ili pre moji avetinjski prsti — izgleda da sam znala tačnu funkciju svakog parčeta metala, i u momentu je brava zašištala otvarajući se.

  Stražar je zavirio unutra, preneražen, i sakrila sam ruku iza sebe. Ustuknula sam,

  66

  puštajući da mi se ogrtač rastvori. Zabuljio se, pogledao levo i desno po hodniku i ušao.

  »Kako si aktivirala bravu?« upitao je.

  Nisam ništa rekla.

  Stavio je ključ u bravu proveravajući je i zaključao, i nađosmo se sami u sobi.

  »Huh«, rekao je. »Mora da je kompjuter zabrljao.«

  Prišla sam blizu, glave zabačene kao da očekujem poljubac, i on se nasmešio, obgrlio me oko struka. Pritisnuo je usne na moje i moja desna ruka je, skoro sopstvenom voljom, kliznula u njegovo telo i dotakla nešto što je divlje kucalo koju sekundu, a onda se zgrčilo. Odgurnuo me je hvatajući se za grudi, lice mu je potamnelo

  i srušio se na pod. Bez emocija, prekoračila sam ga i izašla u hodnik hodajući bez žurbe, krijući ruku pod ogrtačem.

  Kada sam došla do Brentovog apartmana, pritisnula sam zvonce i momenat kasnije

  vrata su se otvorila, i on je izvirio izgledajući pospan i iznenađen. »Kerolajn!« rekao je.

  »Kako si izašla?«

  »Rekla sam stražaru da planiram da ostanem sa tobom«, rekla sam i, kao što sam

  uradila i sa stražarom, raskopčala ogrtač.

  Oči su mu se spustile na moje grudi. »Uđi«, rekao je, zamućenog glasa.

  Čim sam ušla, odbacila sam ogrtač, krijući ruku iza sebe. Bila sam toliko puna mržnje, razum mi je bio težak i gladak poput kamena. Brent je sipao neko vino, ali sam

  odbila čašu. Glas mi je zvučao mrtvo i on me je ispitivački pogledao i zapitao osećam li se dobro. »Odlično«, rekla sam mu.

  Odložio je vino i prišao mi, ali sam se odmaknula.

  »Prvo«, rekla sam, »želim da saznam šta je s mojom kćerkom.«

  To ga je zaustavilo u mestu. »Ti nemaš kćerku«, rekao je posle male pauze. »To je

  sve bila prevara.«

  »Ne verujem ti.«

  »Kunem se da je istina«, rekao je. »Kada si otišla na ispitivanje, izveo sam da te jedan tehničar informiše da si trudna. Ali nisi bila. A kada si došla radi implantacije, dao ti je anesteziju i jednostavno stajao pored tebe dok se nisi probudila.«

  Bilo bi u skladu sa njegovim karakterom da uradi tako nešto, shvatila sam. Ipak, bio je dovoljno lukav da izmisli priču i tako stekne moć nada mnom, o čemu me je mogao obavestiti ako se pokažem tvrdoglavom.

  »Ali možeš imati dete«, rekao je oprezno mi se približavajući. »Naše dete,

  Kerolajn. To bih voleo, to bih jako voleo.« Izgleda da je imao teškoća sa izgovaranjem

  sledećih reči, ali na kraju su izašle: »Volim te.«

  Kakav izobličeni vid, zapitala sam se, l
jubav poprima u njegovom mozgu?

  »Stvarno?« rekla sam.

  »Znam, da je u to teško poverovati«, rekao je. »Nikako ne možeš razumeti pritiske

  pod kojima sam bio, zahteve koji su me prisilili da tako postupam. Ali kunem ti se, Kerolajn, oduvek mi je bilo stalo do tebe. Znao sam koliko te Rejnolds ugnjetava. Zar ne vidiš? U izvesnoj meri sam delao u tvoju korist. Hteo sam da te oslobodim.«

  Sve ovo je rekao cvilećim tonom, stalno se približavajući, približivši se toliko da sam mogla osetiti njegov gorki dah. Stavio mi je ruku na dojku, podigao je... Možda me

  je na svoj način voleo, jer je to ličilo na brižan dodir. Ali moj nije bio. Položila sam mu svoju bledo sjajeću ruku na potiljak. Zavrištao je, ukočio se, i oh, kakve je osećaje taj vrisak izazvao u meni! Bio je kao muzika, njegov bol. Zateturao se unatrag, prevrnuo se preko jedne od svetlećih fotelja i ležao uvijajući se, hvatajući se za vrat.

  »Gde je ona?« upitala sam kleknuvši pored njega.

  Pljuvačka mu je curila između stisnutih zuba. »Ja... naći ću je, dovesti je... oh!«

  Uvidela sam da mu nikad neću moći verovati. Očajan, rekao je bilo šta. Mogao bi

  mi dovesti tuđe dete. Dodirnula sam mu stomak ušavši u meso do prvog zgloba prstiju,

  i onda ih prodrmala. Ponovo je zavrištao. Krv je zamrljala prednji deo njegovog kombinezona.

  67

  »Gde je ona?« Više nisam mislila na dete: ono je izgubljeno, i samo sam ga mučila.

  Nije mogao da govori pokušao je da se izmakne. Pokazala sam mu svoju ruku, dok

  je sijala, i iskolačio je oči.

  »Da li me još voliš?« upitala sam ga dodirnuvši mu prepone, zgrčivši prste i povukavši nekakvo vlakno.