Alef Science Fiction Magazine 023

by MoZarD

  »Pa, sad«, govorio je pukovnik, smešten između egipatskog faraona i šerifa, »Zašto

  jednostavno ne dokrajčite tu flašu, gospodine?«

  »Gotova je«, reče šerif, izvršavajući naredbu bez oklevanja.

  Pukovnik se nagnu napred u polusvetlu i zagleda se u zlatnu amajliju na prsima mumije.

  »Vi verujete u te stare izreke?«

  »Kakve stare izreke?« šerif upita.

  »Ako čitate te hijeroglife naglas, mumija oživi i šeta.«

  »Gluposti«, reče šerif.

  »Samo pogledajte ove gizdave egipatske simbole«, pukovnik je i dalje navaljivao.

  »Neko mi je ukrao naočari«, šerif se izlanu. »Pročitajte mi to. Naterajte glupu imiju

  da ide.«

  Čarli je ovo shvatio kao znak za pokret i on brzo nestade u senkama, približivši se

  egipatskom kralju.

  »Evo.« Pukovnik se saže još bliže prema faraonovoj amajliji, dok je šerifove naočare neprimetno i hitro stavljao u svoj džep. »Prvi simbol ovde je jedan soko, drugi je šakal. Treći je sova. Četvrti je jedno žuto lisičje oko...«

  »Nastavite«, šerif je komandovao.

  Pukovnik je tako i učinio, i njegov glas se pojačavao i stišavao, a šerif je klimao glavom i sve drevne egipatske slike i reči su tekle i dodirivale mumiju, sve dok na kraju pukovnik nije duboko uzdahnuo i pokazao prstom. »Zaboga, šerife, pogledajte!«

  Šerif je zatreptao i širom otvorio oči. »Mumija«, rekao je pukovnik, »ona ide u nju!« »Nemoguće!« šerif je viknuo. »Nemoguće!«

  »Moguće«, rekao je neki glas odnekud, možda faraon, tiho.

  I mumija se podiže, lebdeći u vazduhu i polako se uputi ka vratima.

  »Pa«, šerif je predložio sa suzama u očima, »mislim da bi mogla i da leti!«

  »Bolje bi bilo da idem za njom i da je vratim« rekao je pukovnik.

  »Učinite to«, ponovi šerif.

  Mumija je nestala. Pukovnik je potrčao, vrata su se zalupila.

  »O, Bože«, šerif je podigao bocu i protresao je. »Prazna.«

  Vozili su se kroz avenije jesenjeg lišća što su odjednom bile hramovi prašnjavog Egipta i stubovi vremena sa ljiljanima. Čarli je pustio da mu motor bruji u duši dok se iza njegovih ramena, na zadnjem sedištu, udišući drevni vazduh, uživajući u toploj reci 79

  vetra, mumija naginjala na ovu stranu i onu, dok su kola išla iz krivine u krivinu.

  »Reci to, pukovniče«, Čarli kaza na kraju.

  »Šta?« upita starac.

  »Volim da slušam kad govoriš. Reci ono što ja želim da čujem. O mumiji. Šta je ona

  u stvari. Od čega je zbilja napravljena. Odakle dolazi...«

  »Pa, sinko. Bio si tamo. Pomogao si mi da napravim. Video si...«

  Ali dečak ga je netremice gledao svetlim očima boje jeseni. Mumija, njihovo

  starovremsko remek‐delo sa dna reke Nila, sasušeno kao duvan iz neke drevne žetve,

  nagnulo se na vetru koji je duvao preko njihovih ramena, očekujući, isto koliko i dečak, da počne priča.

  »Ti želiš da znaš ko je on zbilja bio, nekada davno?«

  Pukovnik prikupi punu šaku prašine u svoja pluća i lagano je izduva pre nego što je

  odgovorio.

  »On je bio svako, niko, neko. Ti. Ja.«

  »Nastavi.« Čarli prošaputa.

  Nastavi, reče lazurni odsjaj u mumijinim očima.

  »On je bio, on je«, pukovnik promrmlja, »jedan svežanj starih subotnjih stripova,

  natrpanih na tavanu da se sami od sebe zapale od svih onih zaboravljenih misli i stvari.

  Ona je nevolja od papirusa, ostavljena u nekom jesenjem polju još davno pre Mojsija,

  papirno testo trave doduvano iz davnina, ovim putem davno prošlog sumraka, onim putem nove zore... karta Sijama, izvor Plavog Nila, vreli pustinjski vihor, svi konfeti od izbušenih tranvajskih karata, isušeni, žuti znakovi poluzatrpani u peščanim dinama...

  suvo, izlomljeno cveće iz albuma sa venčanja, pogrebni venci... trake sa telegrafskih aparata razvučene od zauvek nestalih parada do Far Rokveja... izgubljeni svici iz velike, izgorele biblioteke u Aleksandriji... osećaš li miris kao da nešto gori? Njegov grudni koš, pokriven čime!? Posteri odlepljeni sa ambara u Nordstormu u Ohaju, što se kotrljaju južno prema Fulfilmentuju Teksas... potvrde iz napuštenih rudnika zlata, najave venčanja i rođenja... sve stvari koje su nam nekada bile potrebne, nada, san... prvi novčić u džepu, dolar na zidu, požutela pisma, umotana i vezana trakom, koja su pisali

  nemoćni starci, žena koju je vreme uništilo, te govori Sutra i Sutra... biće jedan brod u luci, konj na putu, kucanje na vratima... On je... telegrami koje se bojiš da otvoriš, pesme koje si napisao i bacio... sve neme, strane senke koje si ikada nosio u sebi, sinko, ili koje sam ja ikada zapisao u svojoj glavi u tri sata noću, izgužvane, nabijene i sada oblikovane u jedan oblik pod našim rukama i ovde, u našem pogledu. To, to, to je ono

  što Stari Kralj Faraon sedme Dinastije Svete Prašine jeste.«

  »Au«, Carli uzdahnu.

  Pošto su se dovezli i parkirali ispred njegove kuće, pukovnik Stonstil izviri oprezno.

  »Da li tvoji ikada idu na tavan, sinko?«

  »Isuviše je mali. Oni šalju mene da tražim po njemu.«

  »Dobro. Podigni našeg starog egipatskog prijatelja tamo sa zadnjeg sedišta. Nije težak. Najviše dvadeset dve funte. Ti si ga odneo, Čarli. Oh, to je bio prizor. Ti trčiš iz zgrade pošte, i tako mumija šeta. Trebalo je da vidiš šerifovo lice!«

  »Nadam se da neću zapasti u nevolje zbog ovoga.«

  »O, on će udariti glavu i izmisliti lepu priču. Ne može baš tako priznati da je video

  da mumija ide u šetnju, zar ne? On će smisliti nešto — organizovaće poteru. Videćeš.

  Ali, baš sada, sinko, našeg drevnog prijatelja smesti ovde gore, dobro ga sakrij, posećuj ga svake nedelje. Hrani ga večernjom pričom, zatim, posle trideset, četrdeset godina...«

  »Šta?« Čarli upita.

  »Za vreme loše godine, toliko preplavljene dosadom da ti ona kaplje sa ušiju, kada

  grad bude davno zaboravio ovaj prvi dolazak i odlazak jednog jutra, kažem, kad ležiš u

  postelji i ne želiš da ustaneš, ne želiš čak ni da namigneš okom ili trepneš, toliko ti je užasno dosadno. Pa, tog jutra, Čarli, ti se, jednostavno, popni do svog tavana za 80

  preturanje i prodaju i prodrmaj ovu mumiju iz postelje, baci je u kukuruzno polje i posmatraj prokletu rulju kako se otkačila. Život počinje tog časa, tog dana, za tebe, za mene, za grad, svakog. Sad je zgrabi i sakrij, sinko! Skokni!.

  »Mrzim što će ova noć proći«, Čarli reče veoma tiho. »Zar ne možemo da obiđemo

  kolima još nekoliko ulica i onda sve okončamo sa limunadom na tvom tremu i s njim,

  takođe?«

  »Limunada!« pukovnik Stonstil lupi potpeticom o pod kola. Kola grunuše i

  podigoše se. »Za Izgubljenog i Pronađenog Kralja i faraonovog sina iz Ilinoisa!«

  Bilo je kasno uveče na praznik rada. Njih dvojica ponovo su sedeli na tremu, ljuljajući se na lepom povetarcu sa limunadom u ruci, ledom u ustima, usisavajući slatki ukus noćnih neverovatnih avantura. Vetar je duvao. Mumija iza Čarlijeve stolice za ljuljanje, naslonjena na zid trema, izgledalo je kao da sluša.

  »Au!« Čarli uzviknu. »Mogu da vidim sutrašnje naslove u Klarionu DRAGOCENA

  MUMIJA KIDNAPOVANA. RAMZES‐TUT NESTAO. VELIKI NALAZ NESTAO. NAGRADA

  PONUĐENA. ŠERIF ZBUNJEN. OČEKUJE SE UCENA.«

  »Nastavi da pričaš, sinko, kao što sam te učio.«

  Poslednji vatromet povodom dana rada je umirao na nebu. Njegovo svetio je

  bledelo u lazurnim očima dečaka, čoveka i njihovog sasušenog prijatelja dok su svi netremice gledali u senku.

  »Pukovniče!« Čarli je buljio u budućnost. »Šta, ako, kada budem i star, ako mi nikada ne zatreba moja sopstvena, posebna mumija?«

  »A?«

  »Šta ako budem imao ispunjen život, nikada mi ne
bude dosadno, otkrijem šta želim da radim, radim to, učinim da svaki dan vredi, svako veče bude sjajno, spavam čvrsto, probudim se veselo uzviknuvši, puno se smejem, ostarim, još uvek trčeći brzo,

  šta onda, pukovniče!?«

  »Pa onda, sinko, bićeš jedan od najsrećnijih ljudi na Zemlji.«

  »Jer, znate, pukovniče«, Čarli reče, gledajući ga netremice iskrenim, okruglim očima. »Ja sam odlučio. Biću najveći pisac koji je ikada živeo.«

  Pukovnik prestade da se ljulja i potraži nevinu vatru na tom malom licu.

  »Bože, ja to vidim. Da. Bićeš. Pa onda, Čarli, kada budeš veoma star, moraćeš da nađeš nekog dečka, ne toliko srećnog kao što si ti, da mu daš Oziris Ra. Tvoj život će, možda, biti ispunjen, ali drugima, izgubljenima na putu, biće potreban naš prijatelj Egipćanin. Dogovoreno? Dogovoreno.«

  Poslednja svetleća raketa se vinula, pala, poslednji vatreni cvetovi su zaplovili među nežne zvezde. Kola i ljudi su išli kući, neke majke i očevii su nosili svoju umornu, već zaspalu decu. Dok je tiha parada prolazila kraj trema pukovnika Stonstila, neki su ih pogledali i mahnuli starcu, dečaku i visokom slugi u polumraku, koji je stajao između njih. Noć je prošla zauvek.

  Čarli reče: »Reci još nešto, pukovniče.«

  »Ne, ja sam zaćutao. Slušaj šta on ima da kaže sada. Neka on kaže tvoju

  budućnost. Čarli. Neka on započne tvoje priče. Spreman?«

  Vetar se digao, duvao u sivi papirus i prosejavao drevne omote, drhtale su čudne

  ruke i meko se trzale usne njihovog drevnog/novog četiri hiljade godina starog noćnog

  posetioca, šapućući.

  »Šta kaže, Čarls?«

  Čarli je zatvorio oči, čekao, slušao, klimao glavom, pustio da jedna jedina suza sklizne niz njegov obraz i na kraju rekao: »Sve... Sve što sam oduvek želeo da čujem.«

  81

  82

  12 KRATKIH SF PRIČA

  Nema nijednog čoveka koji nije pronalazač. Prvo počinje da otkriva gorak ili slan ukus, otkriva da je nešto ulubljeno, glatko ili hrapavo, svih sedam duginih boja i sva slova abecede; zatim otkriva lica, karte, životinje i nebeska tela; na kraju otkriva sumnju i veru i skoro potpuno ubeđenje u sopstveno neznanje.

  Horhe Luis Borhes

  Neil Vilgus

  SUDAR U VREMENU

  Tempis, Florida (Agencija LEAK). — Dva vremeplova sudarila su se u 13. veku danas, uzrokujući pogibiju 843 osobe čija tela su se rasula kroz nekoliko vekova. Ovaj hrono‐sudar, najgori u istoriji, dogodio se blizu godine 1293. naše ere, kada se vremeplov kompanije Pan‐tem na liniji 997 u kome je bilo 640 putnika i koji je bio na

  putu ka vremenima Rimske imperije našao u vremenskoj putanji Tempotursovog

  Specijala koji se vraćao iz trojanskog rata. U TT Specijalu bilo je 203 osobe, uključujući pilota, posadu i 190 pripadnika Trojanskog oslobodilačkog fronta.

  Pan‐temov putnički vremeplov srušio se u Mediteran u rano proleće 1293. godine,

  a TT Specijal na planinu Ararat na dan 31. decembra iste godine. Oba vremeplova su nedavno pregledana i data im je dozvola za upotrebu, mada je, prema nedavnim izveštajima u »Hronološkom Tajmsu«, ova Pan‐temova letilica već imala nekoliko slučajeva zamalo izbegnutih sudara i nepropisno bliskih mimoilaženja. Ovoga puta, preživelih nije bilo.

  Tim Trevler, hronologičar zaposlen u Temporalnom servisu za izvlačenje olupina (TSIO), izjavio je da je poslato šest ekipa paramedikusa sa zadatkom da prikupljaju tela koja suse rasula u oba smera od mesta sudara. Neka od tih tela nađena su čak od godine 1899. naše ere pa sve do 1100. godine pre naše ere―»...ili obrnuto, zavisi kako

  vam se sviđa da gledate«, dodao je Trevler.

  Trevler je procenio da će biti prikupljeno samo oko osamdeset odsto tih tela, što je

  približni prosek koji se postiže kod intervencija temporalnih paramedikusa. »Zapravo, većina će dislokacija nastati zbog onih dvadeset odsto nepronađenih tela«, nastavio je

  Trevler, »zato što će neka od njih neizbežno ostati u godini gde su zapala i tamo biti dovoljno dugo da budu ugrađena u strukturu istorije nepovratno«. Činjenica da će se u

  vremenskim linijama našeg sveta morati naći mesta za blizu 200 leševa mogla bi imati

  značajno dejstvo — »ali ipak marginalno«, tvrdi Trevler.

  Objašnjavajući ovu tvrdnju Trevler je istakao da će neki od hrono‐leševa imati i pozitivan efekat na istoriju »možda umanjujući one druge, religio‐histerične efekte«.

  Neka od tih tela, dodao je, upotrebiće tj. već je upotrebio Galen, jedan od prvih anatoma, a slično su učinili tj. učiniće i Paracelsus, Vilijam Harvi, zatim izvesni slikari, skulptori, čak i Pikaso u nekim od svojih neobičnijih trenutaka. »Čak se pojavljuju i nagađanja, ponavljam samo nagađanja, da su delovi tela nekih žrtava iz onog sudara 83

  upotrebljeni pri sklapanju prvog Frankenštajnovog čudovišta, i da su bitno doprineli efikasnijem funkcionisanju tog bića.«

  Najgora temporalna tragedija pre ove bio je čeoni sudar u godini 10.000 pre naše

  ere, kad su se dva vremeplova sudarila iznad Južnog pola. Tada je poginulo 799 ljudi.

  Drugi slučaj po težini bio je takozvani »mikronezijski masakr« u godini 3087. naše ere, kad je poginulo 755 putnika kroz vreme. Predstavnik TSIO, Trevler, odbacio je sugestije da bi trojanski oslobodioci ili komandosi Erisa mogli biti umešani u Pan‐tem — TT sudar, i rekao: »Nema apsolutno nikakvih dokaza o nečem takvom, ali ima mnogo više dokaza

  da je Pan‐tem 997 izgubio orijentaciju i zalutao na putanju nailazećeg TT Specijala.«

  Ova najnovija temporalna tragedija prešla je graničnu crtu određenu zakonom o hrono‐limitacijama iz godine 4127. koji precizira da ako poginulih ima 800 ili više, intervencione ekipe TSlO‐a moraju krenuti u misiju sprečavanja odlaska takvih

  vremeplova. »Naša intencija je prevencija, to nam je egzistencija«, rekao je Trevler, šarmantno gomilajući reći koje se završavaju na »‐encija«. Po njegovom mišljenju »baš

  je zgodno što će ovaj sudar na taj način biti izbegnut tj. nije se ni dogodio, i baš je šteta što visoka cena ovakvih intervencija sprečava da se one preduzimaju kad se radi o manjem broju od 800.«

  Trevler je precizirao da će tela koja su već ugrađena u vremenske linije tj. u istoriju našeg sveta ostati tamo, i ti putnici će ostati mrtvi, bez obzira što ni jedan ni drugi vremeplov neće nastradati tj. nije nastradao. »To vam je jedan od tih paradoksića u našem poslu sa vremenom«, rekao je Trevler, »ali jedan od onih koje moraju da rešavaju advokati i sudije u saradnji sa osiguravajućim društvima. TSIO je samo agencija za odbranu integriteta istorije, i mi branimo.« Poslednje Trevlerove reči za novinare bile su: »Nemam više vremena.«.

  Džejms Stivens

  SLAVLJENIK

  Nikada nisam sreo klinca koji bi želeo brže da poraste nego što je to želeo Stju Kaningem. Nikad taj nije bio zadovoljan svojim brojem godina; uvek je gledao ka onoj

  sledećoj godini. Spadao je u onu vrstu dečaka koji, kad ih pitaš koliko imaju godina, odgovore: »još malo pa šest«. Nije važno ni ako je juče napunio pet godina, danas je već »još malo pa šest«.

  To me dovodi do Stjuovog šestog rođendana, koji nikada neću zaboraviti. U to vreme ja sam imao pet i po godina i još uvek sam živeo na američkom Srednjem zapadu, u gradiću Sampejn, u saveznoj državi Ilinoi.

  Bio sam jedan od petnaest ili šesnaest klinaca u tom bloku zgrada; naša starost se

  kretala od tri do sedam godina. Svuda okolo su bile porodice sa mnogo dece, a ja —

  jedinac. I taj Stju bio je jedinac, što je možda i navelo njegove roditelje da mu popuštaju više nego većina roditelja, ali je mogao biti i razlog što smo se on i ja izuzetno dobro slagali.

  Možda su Stjuovi roditelji bili tako popustljivi i zato što su izgubili svog drugog sina

  — to se desilo pre nego što sam ja rođen, ali sam za to saznao tek mnogo kasnije, kad

  sam već odrastao — imali su, dakle, jednog dečaka pre Stjua, dali su mu ime T
ad (po

  njegovom dedi) ali je u petoj godini života umro od leukemije. Pretpostavljam da su zato imali takav, specijalan, stav prema Stjuu; plašili su se da bi mogli i njega izgubiti.

  I zato su, valjda, odlučili da prirede tako ogromnu zabavu za njegov šesti

  84

  rođendan, posle koga će on imati »još malo pa sedam«. Mislim, imali smo rođendanske

  zabave i mi ostali klinci u tom bloku, ali one nisu bile ništa neuobičajeno. Poneki šešir za zabavu, koji počne da popušta čim ga prvi put navučeš na glavu; torta, i izvesna količina sladoleda, nedovoljno očvrsnutog; malo se poigramo »okači‐rep‐na‐magarca«; i tako, ništa neobično.

  Za Stjua su priredili čitav banket, a hranu i ostalo nisu spremali sami, nego je Stjuov bogati tata, koga su njegovi kolege advokati zvali »Veliki Stju«, angažovao jednu snabdevačku firmu da sve donese, pripremi i posluži.

  Došao je veliki dan, o kome je Stju pričao svima nama, klincima, tokom poslednje

  tri nedelje, i to svakog dana iz početka. Izuzetno lepo vreme je bilo; u aprilu, a naročito u kasnom aprilu, na Srednjem zapadu SAD često nailaze oluje, pljuskovi, oblačimo kaljače i kišne ogrtače. Međutim, za Stjuov rođendan svanuo je najvedriji dan, sa najčistijim plavim nebom koje bi ste mogli poželeti, dan kao sveže odštampana dolarska

  novčanica, kao da je i sama sudbina sklopila ugovor da sarađuje sa tom snabdevačkom

  firmom. A bila je i subota tako da niko od starijih klinaca nije morao u školu. Majke su nas izuzetno dobro oprale, oribale, i obukle, i onda nam dale skupe poklone koje ćemo

  njemu uručiti; jer, treba se dobro »isprsiti« na rođendanskoj zabavi jednog Stjuarta Kaningema juniora. Tate su tužno stezali novčanike; morali su dati pare. Mali Džo Stilz od prekoputa spremio je poklon od preko sedamdeset dolara, model aviona braće Rajt.

  Ja sam spremio komplet hemijske opreme, sa epruvetama, hemikalijama, lakmusom, retortama i Bunzenovim gorionikom, za 39 dolara i 95 centi (pojeftinilo, prvobitna cena je bila 49,95).