Alef Science Fiction Magazine 023

by MoZarD

  PRESUDA

  30. mart ‐ Sudija je bio milostiv. Odseći će mi ruke. Milovanje nikad nije bilo i nikad neće biti društveno prihvatljiv čin.

  Lionel Evrard

  SAMOUK

  U školi su me uvek poučavali o stvarima. Nikada o ljudima. Bez sumnje se stoga danas osećam među sebi sličnima u potpuno nepoznatom svetu, kao da nisam jedan od

  njih. Mogao sam da istražujem sam tu prostranu ljudsku oblast. Ali sve u svoje vreme.

  Ja nisam od onih površnih i naivnih koji prihvataju onakav privid stvari kakav im je nametnut. Iskoristio sam svaki trenutak svog vremena da produbim lekcije svojih učitelja. Dostigao sam takvo poznavanje predmeta da oni za mene nemaju nikakvih tajni. Sada sam jedan od njih. Spadam među njih. Samo sam radoznaliji. I

  preduzimljiviji. Kamenje na pločniku pomaže mi da izazovem pad onog na kome ću obaviti svoje novo istraživanje. Mračna i hladna slepa ulica, zidovi ispunjeni radoznalošću okupljaju se oko nas. Kiša spušta blagoslov na ovu scenu. Pun mesec čuva

  stražu. Hvatam zamorče ispod pazuha i predajem ga u snažne metalne ruke ulične svetiljke. Pogled skalpela blista od zdravog osećanja radosti pod avetinjskim električnim osvetljenjem. Moj svet stvari koji me okružuje steže svoj obruč. Čelično sečivo polako

  raseca telo, od pupka do pleksusa. Tako započinje naš dugoočekivani čas o ljudima.

  96

  97

  Komandna soba bila je prazna i kapetan odahnu. Pre no što je ušao, zastao je pred vratima spreman da se vrati ako bi čuo glasove. No, biće da niko više nije dolazio ovamo, barem on nikoga nije sreo kada je svraćao. Svi su ostajali u svojim brlozima.

  Samo je on hodočastio željan čuda.

  Polako je zatvorio vrata i, naslonjen na njih, utonuo u ustajali, pregrejani vaz‐duh.

  Soba je bila u mraku. Prišavši, po navici, radnom pultu pronađe dugmad jednog monitora i uključi ga. Ekran blesnu, bez slike, samo blistava pozadina muka.

  Uključio je redom sve monitore sa istim rezultatom. Spoljnih kamera nije bilo.

  Samo jedna je preživela prvi udar ali ne zadugo: obrisao ju je sledeći talas. Ipak, ono što su videli pre njenog nestanka nisu mogli odagnati. Moglo se samo ne verovati.

  Hotimice ne gledajući u ekrane, da ga ne bi opet posednula belina koja upija, tražio je po sobi.

  Našao je tražene slušalice ispod druge stolice — biće da ih je tamo, besan, ba‐cio

  prošli put — priključio ih na radio, pa pogasio monitore. Zatim je seo, stavio slu‐šalice i uključio radio. Kada ga zapljusnu šum, nesvesno zatvori oči.

  Divovske snage su se borile. Eksplozije i urlici, nestanak i povratak elektricite‐ta.

  Ničega ljudskog.

  Drhtavim dodirima je menjao talasna područja i klizio niz njih. Ništa. Iza grčevito

  stisnutih kapaka video je šta se dešava tamo gore, to već viđeno.

  Oči su mu ovlažile. Zašto i antene nisu otišle sa kamerama? Pile su mu snagu. Nije

  želeo da veruje. Ne želi da veruje. A znao je: nije bilo neba, vazduh je stenjao ce‐pan munjama, pritisnut uzvitlanom zemljom. Noć bez novog dana. Potpuna, sveop‐šta

  hladnoća. Sve sile puštene na pir razaranja.

  Skinuo je slušalice dok mu je utroba drhtala. Oteturao je do vrata, zamahom ih otvorio i izleteo.

  Verovatno niko od šesnaest članova posade nije verovao da će jednom morati na svoju dužnost. Utonuli u svakodnevicu, proživeli su svojih mesec dana dužnosti ne‐gde

  između radnih smena, redarstva i spavanja, slobodno vreme provodeći u karta‐nju, svađama, praćenju TV‐programa, skrivenom cuganju i fiksanju. Cilj i svrha ba‐ze kojoj su služili bili su im nepotrebni. Uostalom, godinama unazad biti vojnik zna‐čilo je tek imati uniformu i drugačije radno vreme. Vojna snaga bila je adut političa‐ra u njihovim ravnotežama, pretnjama i popuštanjima. Za posadu baze, deset meta‐ra ispod zemlje, u

  ljušturi od metar debelih betonskih zidova, važna je bila rutina održavanja i planiranje lude zabave posle dužnosti. Tek bi poneka pretnja terorista ili trenutna zategnutost na površini unosila ton važnosti i ozbiljnosti u smene rada i odmora.

  I uzbuna je bila samo stvar vežbe...

  ...izađe u hodnik. Vrata za njim lupiše i zatvoriše se.

  Za trenutak bio je zaslepljen mrakom oko sebe i svetlaci mu zaigraše pred oči‐ma.

  No, nastavio je da korača dodirujući rukom skliski zid hodnika. Zakačio bi i od‐gurnuo nogom ponešto meko i navala smrada sunula bi odozdo na njega. Otpadaka je bilo svuda. Lagano su trulili. Niko ih nije sakupljao niti je kome do toga stalo. A narediti, čak ubeđivati, ko je mogao imati to pravo?

  Postepeno je počeo da razaznaje okolinu i zaobilazio je gomile na podu. Čitav hodnik osvetljavala je jedna sijalica. Njeno crveno kućište bilo je razbijeno još kad su prvi put provalili. Ostatak rasvete, sem tog nužnog minimuma, bio je isključen, u ime štednje, dužeg trajanja akumulatora. U neko ime isključeni su i rashladni ure‐đaji.

  Ventilacioni sistem nije trebalo dirati. Neki od gornjih filtera odmah su prestali sa radom, uništeni ili zatrpani.

  Na raskršću je zastao. Kao da je lakše disao. Vazduh je bio manje težak. Otro je vlažne ruke o krute nogavice.

  98

  Levo od njega hodnik je vodio u skladište. Njegovo nekadašnje carstvo. Mogao bi

  da ode i uzme čistu uniformu, čarape. Samo zašto? Ništa ne bi promenila kao ni ova koju ima, prljava i skorela. Lako je sada odlučivati, oslobođen.

  Kad bi prošao kroz skladište, mogao je da dođe do ulaza u tunel koji vodi do pomoćnog izlaza. Tamo je ušao komandant sa dvojicom pre nekog vremena. Biće da je

  to bilo pre sedam ili osam dana, što i nije važno. Nisu se vratili.

  Desno je hodnik ulazio u, kako se to zvalo, stambeni deo sa sanitarijama,

  spavaonama, menzom, ambulantom, njegovom sobom.

  Stajao je na raskršću lagano podigavši glavu. Iznad njega bio je ventilacioni otvor.

  Pokušavao je da oseti struju nadolazećeg vazduha. Trebalo bi da bude hladna. Izdigao

  se na prste, otvorio usta i isplazio jezik. Ne, nema je. Tu gde bi trebalo da je on miriše samo kiseli znoj, isparenja upotrebljenog vazduha. Spustio se na pete. Pod zubima je krunio zrna prašine.

  Nastavio je da korača postajući svestan..,

  ... ratne igre koja ima svoj raspored, vreme kada bi počinjala i završavala.

  Za sve one koji bi se zatekli na dužnosti bila je to loša sreća, izbacivanje iz kolotečine zbog koje se mogla, ako se ne snađu, dobiti slabija ocena i tako se usporiti napredovanje. No, ratovati u bazi nije bilo preteško, trebalo je samo poštovati pravila: četiri smene po dva vojnika u komandnoj sobi, obezbeđenje u pripravnosti, doktor i intendant spremni, komandant budan i trezan. Timski rad i zalaganje. Prati svaki izveštaj Glavnog štaba, osmatraj okolinu baze. I postupaj po naređenjima! U slučaju crvene uzbune, komandant potvrđuje naređenje, otvara sef, uzima ključeve i,

  istovremeno, na tri metra razdaljine dva vojnika ubacuju ključeve u mehanizam i okreću

  prekidače.

  Ono što bi dalje trebalo da sledi, niko zasigurno ne zna. Uvek bi trenutak pre no

  što se prekidači uključe, opasnost bila opozvana. Začula bi se himna a zatim bi svima bilo zahvaljeno na ispravnom držanju zbog koga je vežba uspela i kojim je potvrđena potpuna spremnost za protivudar.

  Devet megatonskih interkontinentalnih nuklearnih bojevih glava ostajalo je da leži

  u svojim silosima pod zemljom.

  Niko ne bi pomislio na njih do...

  ...zadah klozeta.

  I pored svih mirisa u kojima je živeo ipak je, prilazeći vratima, pokušao da što duže

  izbegne nadolazeći oštri zadah mokraće i izmeta. Zato je disao plitko, isprekidano, nikako punim plućima.

  Morao je da uđe i obavi nuždu.

  Vrata su bila izvaljena. Na podu su se, u svim pravcima, sa centrom na pragu, širili

  otisci čizama. A unutra se već gazilo po tankom sloju vode po kome su plivali o
pušci i

  gužve upotrebljenog toaletnog papira. Kugla sijalice bleskala je talasajući.

  I vrata kabina, sleva, bila su izvaljena. Skrenuo je pogled sa njihovih unutrašnjosti

  obuzdavajući gađenje i prišao pisoarima. Bili su prekriveni žutim kamencem. Voda nije

  tekla u njih jer se smela koristiti samo za piće.

  Dok je otkopčavao šlic on začu tiho stenjanje iza sebe. Pogledao je preko ramena,

  uplašen.

  U poslednjoj kabini stajala je, u raskoraku, prilika sa licem u senci. Pantalone su bile spuštene do kolena a ud u erekciji. Čovek je onanisao.

  Za tren je bio sleđen a onda, prskajući okolo, istrča. Za njim je, saplićući ga, jurio

  glas: — Nemoj da se stidiš. Možemo mi i udvoje da se zabavljamo! Onda se onaj zasmejao, duboko i muklo, da bi se na kraju smeh pretvorio u iskidan kašalj. Gotovo je

  pao čuvši.

  Zadihan, naslonio se na zid. Prokletnici. Nikako ne može da bude sam. Svuda ih 99

  ima. Leđa i lice su mu bili mokri. Da li od vlage koja se cedila niz zidove i kapala sa tavanice ili od znoja ili od one vode kroz koju je bežao?

  Otresao je glavom. Prokletnici. Nikad ih nije toliko sretao. Pre su uvek dolazili njemu, potpisivali i nosili sledovanje. Nije morao da govori ni sa kim. Vojnici, oficiri, ćutali su i odlazili. A sada... Otresao je glavom ali nije pomoglo. Sve je ostajalo. Osećao je kako mu se unutra nešto zateže, pući će ako ne uzme tablete.

  Odgurnuo se od zida stisnutih zuba. Samo da prođe...

  ...nove uzbune za koju se nije pretpostavljalo da može biti prava.

  Tišina je sekla dah. Dlanovi su mu bili mokri. Ljudi iza njega su ćutali, poneko bi premestio težinu s noge na nogu.

  Predsednikov govor kao da je tekao satima. Reči koje bi čuo nisu bile one koje je

  izgovorio. Kasnile su.

  —...dužnost mi je da, u skladu sa Ustavom, iznesem pred vas trenutnu situaciju koja zahteva preduzimanje hitnih mera kako bi se zaštitili i sačuvali naši interesi u svetu a samim tim i naša bezbednost.

  Na ekranu predsednik je zaćutao a reči su mu još pristizale.

  — Pre dva sata potvrđen je izveštaj o napadu na našu Zonu A...

  Okrenuo se da pogleda druge. Da li oni imaju isti doživljaj. Nije mogao da vidi ničije

  lice. —...desno krilo naše odbrane može biti odsečeno, zato je pretnja protivudarom

  jedina...

  Nije mogao da otvori usta.

  —...branimo naš pravedni, Bogom dani demokratski poredak. Ne možemo

  dozvoliti da naši vitalni interesi i životni prostor budu ugroženi.... Nije osećao da ima telo. Glava mu je lebdela.

  Za treptaj oka sirena ga je raspolutila. Izgubio je sva čula...

  ...pored spavaona.

  Vrata su bila pritvorena. Srećom. Istina, sijalica pred spavaonom bila je razbijena

  ali, ako bi neko otvorio vrata, unutrašnje svetio bi ispuzalo, otkrilo ga i zgrabilo.

  Zadržavao je dah pokušavajući da izbegne gomile na podu. Sigurno spavaju.

  Bože kako ih se plašio. Pijani, smrdljivi, ludi.

  Osetivši kako jara zadaha bije kroz otvor on, mahinalno, pogleda unutra. Samo se

  jedno oznojeno, golo stopalo belasalo u mraku. Ćuo ih je kako hrču. Kašljali su i kreveti su škripali pod njima.

  Stoka.

  Sada su već pili čisti alkohol. Kada su potrošili sve zalihe pića, provalili su, besni, divlji, u skladište, apoteku, kod njega i uzeli sav alkohol i pilule koje su našli. Ali, kad i toga nestane niko neće biti na pomoći. Prevmuće i porazbijati sve, kao i prvi put, samo da pronađu i poslednju kap. Ubiće ako treba. A kad ništa ne ostane...

  I opet će tražiti one koji moraju da umru prvi. Krivce.

  Provaliće blistavih očiju, zapenjeni. Gnev dolazi u talasima. Prvi put je klečao pred

  njima. Pljuvali su i pišali po njemu. Ipak, niko nije zgrčio kažiprst. Bilo im je dovoljno ponižavanje. Mogli su se još nadati. Komandant je obećao i sa dva dobrovoljca otišao

  kroz tunel.

  Ali sada... Sve je razbijeno, nema nikoga, nema laži. Jasno je sve. Ništa se ne može

  odložiti.

  Prošao je. Ali morao je da se osvrće. Mogli bi da ga zaskoče, s leđa, uvuku unutra.

  Nekome može da se prohte da ga opet tuku, ritaju.

  Otresao je glavom.

  Zašto da ne? On nije sa njima. Mrze ga. Mogu mu se osvetiti kad god im se hoće.

  I on je, i pored sve zbrke u glavi, znao da to dolazi.

  Zastao je, ruke su mu se trzale. Kao da se mišići zategnu a onda naglo opuste.

  100

  Polako je i čitavo telo prihvatilo taj ritam. Grčio se, srce je počelo da ga guši, nije mogao da udahne. Usta su zjapila u nemom kriku. Osećao je da će mu oči iskočiti. Onda je sve, u trzaju, prošlo. Naslonio je čelo na zid i disao otvorenih usta. U grudima mu je šištalo.

  Gospode, umreće.

  Beton je bio hladan i vlažan. Naslonio je i obraz. Voda mu je ulazila u oko i usta.

  Bila je gorka.

  Gledao je razroko u kapi koje su klizile niz zid. Onda uoči pokret u hodniku. Neko je

  izašao iz spavaone i odlazio u klozet. Pogurena prilika, slabo osvetljena, češala se i posrtala.

  Trzajem se odlepio. Mora da nađe zaštitu. Da se pridruži.

  Osećajući još uvek hladnoću zida na obrazu on ode do ambulante...

  ...sem vida, jedine veze sa postojanjem.

  Ljudi su plesali.

  Dvojica su zauzela stolice, komandant između njih. Publika je pratila njihove kretnje. Sve su oči bile vezane za njegove ruke. Stajao je, slušao, ispružio ruku, otvorio sef, govorio. Druge ruke su ubacile ključeve, bile na prekidačima.

  Komandant je podigao ruku, lagano, lako. Sve su oči bile u njoj.

  Visila je.

  Treba samo da je spusti, da pusti da padne.

  On čeka.

  Himnu.

  Svi čekaju.

  Hvala.

  Zatvorio je oči. Ne. Potonuo u strah, hvatao vazduh.

  U sledećem trenutku potres ga je bacio...

  ...i zakuca.

  Niko se ne odazva. Pokušao je ponovo, bez uspeha. Oni su tamo, ali neće da se jave. Pokuca pa prisloni usta na vrata i tiho pozva:

  — Otvorite, ja sam. Molim vas!

  Niko nije odgovarao. On se uspravi. Onda se začu neko mrmljanje. Neko je ustao i

  sklonio naslagane stvari. Vrata se odškrinuše. Osvrnuo se na hodnik pa postrance kliznuo u sobu. Za njim se zatvoriše vrata i na njih naguraše ormar.

  Kad je skinuta krpa sa sijalice iznad vrata, on obrisa oči. Lekar ga zaobiđe i leže na

  krevet. Na fotelji je dremao oficir bezbednosti. Glava mu je visila na grudima. U krilu mu je ležala povređena ruka.

  Lekar dohvati bocu sa ploče pisaćeg stola, potegnu iz nje pa mu je pokaza.

  Odmahnuo je. Lekar slegnu ramenima, vrati bocu i zavali se.

  — Sedi negde — reče.

  Soba je bila mala i pretrpana. Ogledao se oko sebe. Nigde nije bilo mesta.

  — Skloni te gluposti sa stola pa sedi.

  Pokupio je papire sa stola gledajući gde da ih stavi.

  — Ma baci ih negde. — Lekar se podiže. — Baci to.

  On otvori fioku i složi papire u nju. Onda je seo. Sto je podupirao vrata koja su bila

  cela. Kad su provalili, pucali su u bravu.

  Ćutali su.

  Lekar je ponovo legao. Izvadio je pilule iz džepa i progutao ih. Nije mu ih nudio.

  Ponovo je potegnuo iz boce pa njome gurnuo bezbednjaka. Ovaj podiže glavu. Otvorio

  je oči i čkiljio malo. Otpio je dug gutljaj zatvorenih očiju. Glava mu je pala na grudi.

  Smiren, on je gledao u svoje sklopljene ruke. Naslonio se... na pod.

  Kad se osvestio, osetio je slanu krv u ustima. Lagano, zvuci su ulazili u glavu: sirena, kašljanje, sirena, varnice, sirena.

  101

  Otvorio je oči, zakašljao se. Ljuti dim izgorele izolacije
i pisak sirene potopili su sobu. Osvetljena crvenom svetlošću tela su se pridizala, sa mukom savlađujući dim i zvuk. Preturio se na leđa. Sve u njemu se kovitlalo, pritisnuto. Zaustio je da krikne, ali neko je isključio sirenu, skinuo teret, i on se oslobođen pridiže. Tlo je podrhtavalo.

  Svetla se vratiše. Varničenje prestade. Neko je otvorio vrata i dim se iskrade u hodnik.

  Svi su ćutali.

  Komandant sede za pult. Utišao je radio i uključio monitore. Nikakve slike nije bilo

  na prva četiri. Samo blistava, neodoljiva belina. Bez reakcija na komande. Kamera jednostavno nije bilo.

  Peti monitor bio je živ. Prvo su videli samo mrak koji je bledeo. Onda je blesnuo.

  Svi začkiljiše. I opet mrak. Svetlo.

  Jedna ruka se izdvoji, spusti niz komandantovo rame, skloni njegovu ruku i zaigra

  po tastaturi. Mrak postade potpun, svetio je i dalje bilo prejako. Komandant ustade i čovek sede na njegovo mesto. Svi su gledali u njega. Prsti su mu leteli.

  — To je leva bočna kamera. Motor je crk'o i okreće se oko sebe. Ne može se za‐

  ustaviti. Ali svetio... Probaću da spustim filter.

  Pritisnuo je dugme i oni videše.

  Kad je podigao ruku, svetio opet buknu. Opet je pritisnuo i gledali su.

  Horizont je goreo pod crnim oblacima. Vetar je kovitlao stabla, automobile,

  stubove, sve na dvadeset ili trideset metara od zemlje. Na stotine kilometara unaokolo

  nije bilo gradova i šuma. Ponekad bi se pokrov oblaka pocepao, ali iznad njega bio je novi. Ono crno u svakom okretu bila je zemlja, brdo zemlje na njihovoj bazi, na izlazu.

  Mesto udara bilo je blizu.

  Onda na horizontu blesnu novo sunce i usisa sve u sebe. I sliku.

  I dalje su gledali. Utišani radio je pucketao. Osećao je da mu je nepce obloženo ledom. Belina ekrana ga je gurala, puzala ka njemu.

  Posle je komandant govorio. Sve će biti u redu, spasiće nas, rekao je. Odredio je

  straže kraj radija, racionalizaciju vode, hrane, struje, svega. Izdržaćemo, rekao je.

  A on je nestajao, posednut, obavijen nitima mukle beline.