by MoZarD
čuo o njemu. Ali kako se on našao na brodu koji je trebalo da bude automatizovan?
Vasilij Nikolajevič je uglavnom leteo kad su u pitanju bile važne akcije. Bila su to brza, kružna putovanja, diplomatske misije ill hitni slučajevi.
— Nisam očekivao pilota na brodu. Obično se ja prvi budim.
— Čuo sam kad si se probudio, pa sam pomislio da ti je možda potrebna pomoć.
8
Za razliku od ostalih pilota, Vasilij je uvek imao košulju zakopčanu do grla. Ona je
pokrivala sve sem krajička ožiljka, koji je ostao nakon operacije, kad mu je prirodno srce zamenjeno rotacionom mašinom koja ne pulsira.
Radu reče:
— Ovo je trebalo da bude automatizovan brod.
Tek što je izgovorio ove reči, zažalio je zbog svoje nesmotrenosti. Međutim, nije želeo da vidi nijednog pilota i to je bilo jače od njega.
Protrljao je lice obema šakama, kao da je time hteo da odstrani malaksalost nakon
tranzitnog sna. Ponovio je:
— Ovo je trebalo da bude automatizovan brod. Šta se dogodilo? Da li smo
skrenuli s kursa? Ovo je neki neobičan let, zar ne?
Radu je znao da se moralo nešto dogoditi. Nikad se ne prave izmene u redu letenja
u poslednji čas. Ako je do pre kratkog vremena ovo trebalo da bude brod bez pilota, onda se nešto važno dogodilo pa su iz stanice naredili ovu izmenu.
Pilot odvrati:
— Ne znam. Niko mi nije rekao da je u pitanju nešto važno.
— Zar nisi pitao?
Radu pogleda okolo. Korišćene su samo kabine za osoblje. Nije bilo neobičnog tereta, niti je na brodu bilo medicinskog osoblja.
— Nisam.
— Možda nosimo lekove? Ili medicinske uređaje?
— Ne nosimo nikakav tovar. Priključena je puna kapsula na prazan brod.
— Ali zašto?
— Ne znam, rekao sam ti. Da ti iskreno kažem, nije me ni briga. Nisam oduševljen
što sam ovde. Planirao sam da idem u istraživačku ekspediciju, kad su mi iz kontrole naredili da se priključim ovom letu, koji baš nimalo nije zanimijiv i nema nikakve draži.
— Možda i nije tako.
Vasilij se ironično nasmeja:
— U poredenju sa istraživačkom misijom?! Nemoj me zasmejavati. Dobro, došao
sam ovamo pošto sam mislio da će vam biti potrebna pomoć. Ako ste dobro, idem na
svoj zadatak.
Činilo se da je Vasilij uvređen što je član posade ovog broda. Radu ga je potpuno
razumeo. Šansa da se bude u nekoj istraživačkog ekspediclji ne ukazuje se svaki dan.
Mada se ponadao da će ovo putovanje biti ipak uzbudljivo, Radua su Vasilljeve reči razočarale. Možda je ovo ipak rutinski let.
Kad će se njemu dogoditi nešto kao Linei, na primer, kad je rizikujući život došla na
Sumrak da spasava ljude za vreme kuge? Verovatno nikad! Neće biti prilike za junaštvo.
Ovo je, ipak, samo tranzitni brod.
Zato je odgovorio Vasiliju:
— Hvala, nije mi potrebna pomoć. Ipak, hvala!
Obuo se. Ruke su mu drhtale. Ne samo zbog nervoze, nego i zbog toga što je za
trenutak pomislio da je u nekoj važnoj misiji. Bio je uzbuđen i zbog prisustva pilota.
Pokušao je da se sabere, ali sve dok je Vasilij Nikolajevič u blizini, znao je da neće moći da bude miran.
Zašto je tako? I dokle će da traje taj strah od pilota? To što mu se dogodilo sa Lineom je prošlost i treba da je zaboravi. Ne treba da reaguje tako pri susretu sa svakim pilotom. Brinuo se i plašio ovakve reakcije.
Ćutanje se odužilo. Radu nije podigao pogled, a pilot se polako udaljio.
Radu se sad bolje osećao. Slušao je korake pilota koji se udaljavao. Otvorila su se
vrata na pilotskoj kabini i odmah potom i zatvorila.
Radu se smirio. Obrisao je oznojeno čelo. Nikad nije čuo da je neki član posade 9
tako razgovarao sa pilotom. Uostalom, piloti nikad ne govore o svojoj nadmoćnosti nad
drugim Ijudskim bićima. To čuvaju za sebe, ali se odmah primećuje iz njihovog ponašanja. To sprečava obične ljude da im se približe i razgovaraju s njima.
Radu je provirio u škrinje gde su spavali Atna i Orka. Nisu se probudili. Ostavio ih
je. Tiho je prošao pokraj pilotske kabine u pravcu kontrolne prostorije na drugoj strani.
Bio je zapanjen onim što je video.
Iznad njih je bio smaragdno zeleni svet, prepun oblaka.
Brod se ispravio iz tranzita. Automatizovanim brodovima je ovaj okret bio
nedostižan, a Radu je dobro znao da su samo odlični piloti poput Vasilija u stanju da to izvedu.
Većina brodova se vraća u istu orbitu i ponovo uranja i ponire pa ponovo pokušava
da se hitro ispravi i izađe iz orbite. Za to je ponekad potrebna nedelja ili dve, a posada se tad nalazi u čudnom stanju lebdenja, ošamućena od tranzitne droge, kojju uzimaju
zbog spavanja.
Nekad se događalo da brod izroni daleko od svog kursa, tako daleko da se ponovo
morao vraćati i ponovo zaroniti. Često u takvim situacijama posada nije mogla da otkrije gde se nalazi. Nestajali su. Niko nije znao šta se dogada s brodovima koji nestaju.
Bili su izgubljeni, a nije bilo dokaza da su ostali zauvek u tranzitu.
Radu ponovo pogleda na svetli svet iznad sebe. Bio je impresioniran pilotovim znanjem. Vasilij Nikolajevič nije uzalud važio za jednog od najboljih pilota.
Hteo je da sazna šta se u međuvremenu dogodilo i Radu zato pogleda brodski dnevnik. U međuvremenu su iskrcali teret, dobili pilota i naravno, novo odredište: Ngthumulun.
Radu se nije trudio da otkrije gde je to. Nije se čak potrudio da sazna kako se izgovara.
Plan leta je predviđao kratko zaustavljanje ovde gde se sad nalaze, a onda direktnu
rutu nazad na Zemlju.
Ponudena je velika suma novca za ovo putovanje i to je delimično objašnjavalo činjenicu da je u poslednjem trenu ubačen pilot. Radu se iznenadio kad je video koliko
treba da zaradi na ovom putovanju. Međutim, ono što je za njega bilo važno, bilo je to
što nikako nije želeo da se vrati na Zemlju.
Može odmah, bez spuštanja da pređe na drugi brod ili, možda, da se žali što su ga
uputili na brod koji se tako brzo vraća na Zemlju. Međutim, da li bi takva molba imala
smisla? Imao je premalo godina staža da bi iko njegovu žalbu ozbiljno razmatrao.
Novac, koji će zaraditi, možda je bar delimično pravdao ovo iznenadno skretanje s
kursa. U dnevniku nije bilo ni reči o tome koji tovar su nosili ili kakva je misija bila u pitanju.
Vratio se u prostoriju za posadu i pristavio kafu. Ponekad su mu zamerali zbog kuvanja, ali Radu je jednostavno uživao u tome da pripremi posebna jela. Tako je uradio i sada. Pripremio je jelo koje je kasnije svaki član posade mogao da dovrši po ukusu.
Tek što je završio, čuo je zvuk iz Atnine spavaone. Pokušavao je da se uspravi.
— Atna, čekaj, daj da ti pomogneml
Uhvatio ga je za ramena, a potom za ruke i pomogao mu da ustane i izađe iz spavaone. Navigator je drhtao. Radu ga je zagrlio i pokušao da ga ugreje.
Trajalo je to nekoliko minuta. Drhtavica je jenjavala. Atna ga zahvalno pogleda:
— Hvala ti. Sad sam dobro.
Delovao je umorno i nekako starije nego pre putovanja. Obukao je toplu trenerku i
zakopčao se. Na brodu mu je uvek bilo hladno.
Radu mu je pomogao da dođe do sobe za posadu, doneo mu kafu i seo prekoputa.
— Znaš li šta se dogada, Atna? Zašto ovim brodom upravlja pilot?
Atna obuhvati šolju svojim dugim prstima. Pokušavao je da zagreje sake.
10
— Oni su nam doveli Vasku. Bili smo skoro kod tranzitne tačke kad je stiglo nare‐
đenje. Neki brod je morao da izvrši naređenje, pa sam se ja dobrovoljno prijavio.
&n
bsp; Nadam se da se ne ljutiš.
Radu sleže ramenima. Više nije imalo smisla da se ljuti. Ne može ništa da izmeni.
— Ali zašto si se prijavio, Atna?
— Iz čiste sebičnosti, Radu. Nemoj da mi zameriš. Nghtumulun je moja rodna
planeta. Mi ne uvozimo mnogo robe, pa ni brodovi ne dolaze često ovamo. Nisam bio
kod kuće već dugo, veoma dugo.
— Zašto baš sad idemo tamo?
Radu je pokušavao da zapamti kako se pravilno izgovara ime Atnine rodne
planete.
— Nisam siguran, ali s obzirom da je stvar toliko hitna, mislim da naslućujem pravi
razlog. Možda ću moći da ti pokažem.
Radu je jedva čekao da čuje mogući razlog ovog putovanja kad začu zvuk dizanja
poklopca Orkine škrinje za spavanje.
Atna htede da ustane i pođe da vidi da li Orki treba pomoć, ali Radu ga umiri pokretom ruke.
— Ja ću joj pomoći. Ti popij kafu.
— Dobro, hvala ti.
Kad je prišao Orkinoj škrinji, video je da je već ustala, mada još nije bila svesna gde se nalazi. Tako dubok san je ostavljao traga na svakom članu posade.
Radu je nežno uhvati za ruke, pazeći da joj pri torn ne povredi membrane za plivanje izmedu prstiju. Pospano se smešila, ruke su joj kliznule na njegov struk i zagrlile ga. Milovao ju je po leđima i ramenima dok joj se mišići nisu opustili.
Duboko je uzdahnula.
— Hvala ti — prošaputala je.
Proteglila se, a potom očešljala svoju kratku, svetlu kosu prstima.
— Dobrodošla — reče Radu.
— Kako je Atna prebrodio buđenje?
— Prilično dobro. Izgledao je priličnp umorno, ali sad je sve u redu.
Objasnio joj je sve u vezi sa promenom kursa broda, prisustvom pilota i Atninom
rodnom planetom.
— Svaki put kad ga ponovo vidim, primetim da tranziti izvlače pomalo života iz njega — reče Orka zabrinuto.
Odmahnula je glavom, kao da je htela da otrese sve brige i nasmeja se.
— Drago mi je da je Atna odlučio konačno da se malo odmori.
Orka je podnosila tranzitni san podjednako dobro kao i svi članovi posade koje je
Radu dosad sreo. Upitala je:
— Da li si nešto pripremio za večeru? Umirem od gladi!
— Uskoro će biti gotovo.
Vratili su se u sobu za posadu. Atna je još uvek pio svoju kafu i zamišljeno gledao u
crnu tečnost.
Radu je posmatrao Orku. Sve na njoj je izgledalo manje‐više normalno. Na prvi pogled se nije moglo primetiti šta je izmenjeno, a šta je ostalo prirodno. Uski kukovi, male grudi i krupne oči, sve to je izgledalo normalno. Pažnju je privlačila kožica izmedu prstiju koja je verovatno bila urođena. Bar je Radu to pretpostavljao.
Morao je da prizna sebi da je fasciniran njom. Ma ko da je uobličio Orku, učinio je
to s puno ukusa. Bila je ljupka i okretna, mada nije bila skrojena prema klasičnim merilima. Ostavljala je na prisutne snažan utisak.
Radu se trže. Činilo mu se kao da izdaje Lineu, jer već pokazuje interesovanje za
drugu ženu.
11
Orka se naže i poljubi Antu u obraz.
— Zdravo, Atna!
Pomilovao ju je po ruci. Radu stavi još jednu šolju sa kafom na sto. Orka mu zahvali.
U tom se oglasio interkom:
— Još sat vremena do preorbitalne provere.
Glas kompjutera je bio ujednačen. Još uvek je bilo dosta vremena da se pripreme.
Posada je imala na raspolaganju sat vremena.
Radu je to dobro znao. Ponekad mu je zaista bilo drago što ima osećaj za vreme,
pa ne mora uvek da pogleda koliko je sati. Ustao je.
Voda je išarala površinu Ngthumuluna hiljadama reka i milionima jezera, što su dodirivali neodređena tamna mesta zelenila.
Na Ngthumulunu su imali samo primitivnu opremu za spuštanje, pa su teretna
kola morala da budu spuštena ručno. Atna je upravljanje poverio Raduu, koji je zbog toga postao nervozan. Vasilij je jasno dao do znanja da se teret mora spustiti kroz prozor. To znači da nema pogrešnog spuštanja, niti ponovnih pokušaja.
Radu je odvezao kola bliže površini.
Površina je izgledala meko i naborano, poput tkanine. Sva tamna mesta plavog i zelenog bila su išarana tačkicama, koje su se sve više povećavale, što su se teretna kola pribižavala.
Radu se koncentrisao na upravljanje i signale. Ispod njih se prostirala šuma, poput
zelenog somota, i bila je takode išarana svetlucavim tačkicama sjajnim kao sneg.
Pista za spuštanje se pojavila iznenada, kao tamni kanjon.
Atna tiho reče:
— Dobar si, prilično dobar.
Teretna kola su skliznula između drveća. Radu je usporio i spustio se na tlo lako,
kao što je to uvek činio. Smanjio je obrtnu snagu i zaustavio brod. Klizio je do stanice.
Kad je sve bilo gotovo, odahnu i zavali se u sedište.
Atna ga je ponovo pohvalio:
— Veoma dobro. Teško da bi neko mogao to da izvede bolje.
Radu mu zahvali. Bio je prenapet. Atna je uvek bio veoma obazriv i zato Radu nije
na vreme ni primetio koliko je ozbiljan zadatak koji je obavio. Zato valjda nije imao preveliku tremu.
Sve je bilo u redu. Nije napravio nijednu grešku.
Ako je tovar spreman, sve će obaviti na vreme. Radu je bio zadovoljan što ga ja Atna pohvalio. To mu je mnogo značilo. Više se tome radovao nego što će biti izvršena
Vasilijeva naredba da brod poleti na vreme nazad.
Radu otvori vrata.
Zapljusnuo ih je vlažan, vreo vazduh. Tropski krajevi su ga uvek interesovali.
Skočio je na uzletnu stazu i okrenuo se da pomogne Atni da siđe. Medutim, bio je
iznenađen, kako je Atna živnuo. Kretao se slobodno i mnogo hitrije. Razgledao je kišom
opranu šumu. Duboko je udahnuo i uživao u vazduhu svoje rodne planete.
Velika kopnena kola su im se približavala. Atna skide svoju trenerku. Bilo je toliko
toplo, da je Radu hteo da skine košulju. Odustao je u poslednjem trenu jer se setio da
nema ništa ispod, a nije znao da li je tako nešto bilo pristojno na ovoj planeti.
Kad su se kopnena kola zaustavila, Atna srdačno pozdravi posadu jezikom koji Radu nikad nije čuo. Kad su se pozdravili, Atna ih je upoznao sa Raduom. Svi su prešli na govorni standard.
— Šta utovarate na brod? — upita Atna.
— Viunas — odvrati šef posade. — Ovo je prva žetva.
12
Atna se nasmeja.
— Dakle, u tome je stvar. To objašnjava sve. Skretanje s kursa i unajmljivanje pilota.
Ponovo se nasmeja. Ovo ga je zaista zabavljalo.
Šef posade sa kopnenih kola se takođe smejao.
— Ova pošiljka će biti svečano ispraćena. Imali smo dobro vreme i ranu žetvu. Ako
sve bude u redu i brod ne naiđe na neke prepreke, ova pošiljka će stići na vreme na Zemlju.
— Misliš za praznike? — upita Atna.
— Da, naravno.
— Ništa ne brini. Sve će biti u redu, jer je Vaska pilot. Ali s obzirom da se radi o
ekspresnom prevozu, troškovi će vam pojesti zaradu.
Žena koja je stajala pokraj komandira kopnenih kola odmahnu glavom.
— Ako se viunas proda po onoj ceni kojoj se nadaju da će postići, izdaci za pilota i
troškovi oko broda će biti zanemarljivi u odnosu na zaradu.
Atna je podsmešljivo pogleda, ali ništa ne reče. Žena nastavi:
— Ne budi toliko nepoverljiv. Znaš i sam da nam je potrebna strana valuta.
Uostalom, dosta o tome. Drago mi je da si kod kuće Atna. Da te odvezem do grada?
— Da, hvala.
— Dobro, čim ovo završimo, polazimo u grad.
Pratioci su otvorili vrata kopnenih k
ola i počeli da istovaraju male kutije na kojima
je pisalo »lomljivo«. Odmah su ih prebacivali u brod.
— Šta je to viunas? — upita Radu.
— Pođi sa mnom. Možda mogu da ti pokažem.
Atna ga povede kroz šumu koja se graničila sa poljanom. Staza je vodila kroz močvarno zemljište izmedu visokog drveća i paprati.
Radu je poslušno išao za Atnom. Vodio ga je ka nekoj uskoj dolini.
Tlo je bilo sve suvlje, a drveće više nije bilo tako visoko. Atna je zarezao jedno stablo, i kapljice vode se raspršiše na sve strane.
Atna je provirio kroz grane.
— Ovo je obrano.
Pošli su dalje. Konačno je Atna pronašao stablo na kojem je još bilo voća.
— Evo, ovo nije obrano.
Ušli su u šumu. Raduu se činilo kao da se nalazi u šumi usred zime, neposredno nakon letnje oluje. Grane drveća su bile sjajne, a lišće koje je opalo i ležalo po zemlji još više je isticalo sjaj drveća.
Iz kore drveća su virile sjajne loptice veličine klikera, sa različitim šarama u obliku prstena, spirala i ko zna još kakvim. Svaka loptica je bila drugačija od prethodne, kao pahuljice ili otisci prstiju.
Drveće je pevalo, šumelo i njegov melodičan šapat bio bi nečujan na svakom
drugom mestu, sem među drhtavim kristalima.
Atna skide nekoliko plodova sa grane i pruži ih Raduu. U njima se prelamala sunčeva svetlost u hiljade majušnih duga.
— Da li je to semenje?
Atna se nasmeja:
— Da ti kažem iskreno, to je kao neka vrsta bradavice. Bradavice na drveću.
Naravno, tako nešto ne govorimo u reklamama, jer nisu zarazne i svako biće koje ih nosi odmah se prilagođava bez ikakvih posledica. Ipak, ime kao bradavica nije baš prijatno čuti.
— U pravu si, Atna. Ime viunas je, svakako bolje. Ali šta je to zapravo?
— To je naš plod. Bio nam je potreban i mi smo ga stvorili.
13
Radu je shvatio. Sumrak je izvozio drvo koje je raslo u visokim šumama.
Ngthumulun je nastao od zvezde. Ovde ničega nije bilo i sve što sad postoji doneto je sa drugih planeta. Drveće je evoluiralo uz pomoć stanovnika ove planete.
— Misliš, čemu to služi?
Radu je već zamislio primenu ovih kristala u komplikovanim procesima, u en‐
