by MoZarD
zimatskim manipulacijama pretvaranja materije.
— Služi? Ti kristali ne služe ničemu. Oni su dragulji ako tako želiš. To je ukras. To
nam najbolje prolazi u trgovini sa Zemljom.
Radu je bio razočaran. Pa da, u elektronici se sigurno ne bi mogli koristiti jer nisu
identični. Svaka viunas bila je unikat, a unikati na Zemlji prolaze odlično. To je na Zemlji dekorativno i cenjeno.
Podigao je dragulj ka svetlu, da bi poslednji put pogledao spektakularne boje.
Pružio ga je Atni.
Atna ga je nepomično gledao, a lice mu je bilo bezizražajno. Radu ga lako dodirnu.
— Atna, da li si dobro? Šta ti je?
— Šta?! — Atna se trže, koraknu unazad i ponovo se zagleda u dragulje. — Zadrži
ih.
Njegov glas kao da je dolazio iz daljine.
— Daj nekoliko Orki i Vasiliju, ako želiš. Biće to kuriozitet na Zemlji. Bar za nekoliko dana.
— Dobro, hvala ti. — Radu stavi dragulje u džep. — Jesi li siguran da je sve u redu?
— Da.
Bilo je vreme da se vrate na uzletnu stazu. Radu je osećao kako vreme do uzletanja
protiče.
Atna ga je vodio u tišini, buljeći u zemlju. Ramena su mu bila povijena. Čak su mu i
koraci bili nečujni. Sunčeva svetlost, što se probijala kroz lišće, išarala je njegovu kožu.
Na ivici piste, Atna zastade.
Teretna kola su odvučena do kraja piste i bila su spremna za poletanje.
— Zbogom, Atna.
Zagrliše se kao što uvek čine članovi posade kad se rastaju. Atna položi glavu na
Raduovo rame i čvrsto ga zagrli. Činilo se kao da ne želi da ga pusti.
— Šta nije u redu, Atna? — pitao je Radu.
— Ne odlazi! Ne vraćaj se na Zemlju. Nešto će se dogoditi. Radu je bio iznenaden i
zbunjen.
— Ti si u opasnosti!
— U opasnosti? Kako...
— U voćnjaku sam... Video sam... Ne mogu da ti objasnim šta se dogodilo. Ti nisi
odrastao ovde i ne bi shvatio. Sanjao Sam... imao sam vizije. Plašim se za tebe.
Radu je bio u nedoumici. Zapanjeno ga je posmatrao.
— Ja ne razumem...
— Nešto će se dogoditi brodu, a ti si deo njega. Ti si zapravo u središtu toga.
Mislim da si to baš ti.
Radu sleže ramenima.
— Ne ostavljaj me! — molio je Atna.
— Ali ja moram da se vratim na brpd.
— Naravno da moraš, ali u Ngthumulunu postoji teretni šatl. Poslaću ga po tebe i
po Orku. Reci joj da ovde postoji divno planinsko jezero, dovoljno duboko za plivanje...
— Pa to je nemoguće. Atna. Brod ne može da leti bez posade, to dobro znaš.
— Vaska može da dovede brod iz orbite do tranzitne tačke, a posle i nije važno,
jer ne verujem da će ikad izaći iz njega.
14
— Znači, treba da upozorim Orku i da napustim pilota?
— Možeš mu reći ako želiš, ali on ti neće verovati. Piloti misle da nikad ne mogu
da pogreše. Ti i Orka ste jedini koje mogu da upozorim.
— Ali znaš da je nemoguće to što predlažeš!
— Pruži Orki šansu da sama odluči.Toliko možeš da učiniš, Radu. Hoćeš li joj reći?
— Ni Orka neće moći da bira.
— Reci joj bar, Radu, molim te!
— Dobro! Atna, moram da idem.
Nije želeo da bude grub sad na rastanku sa Atnom.
— Zar zaista moras?
— Da, moram.
— Onda, zbogom.
Opet su se zagrlili, ali ovaj put ne tako čvrsto. Za Atnu je već bio izgubljen i čak mrtav.
Okrenuo se i otišao u šumu bez ijedne reči.
Radu je upravljao šatlom do broda. Sam let bio je sasvim običan, ali pristajanje uz brod je zahtevalo dosta veštine i znanja. Kad je sve bilo gotovo i kad se na kontrolnoj tabli upalilo svetlo sa oznakom da je sve u redu, Radu odahnu. Tek sad je primetio da su mu
zglobovi pobeleli od stiska, a dlanovi oznojeni.
Želeo je da tu operaciju izvede savršeno, mada ni sam nije znao zašto. Možda da
dokaže da ne misli na Atnino predskazanje? Da se pravi važan? Ako je tako, pred kime
bi se pravio važan? Orkom? Vasilijem?
Uto se oglasio pilot preko radija:
— Požuri! Hoću odmah da napustim orbitu!
Vasilij, naravno, ne bi ni primetio nešto tako beznačajno kao što je pristajanje šatla. Za njega je to bila jedna od mnogobrojnih najprostijih operacija.
Radu bezvoljno pođe u kontrolnu sobu. Nameravao je da razgovara sa Vasilijem Nikolajevičem mada se plašio da će mu se ovaj nasmejati.
Našao ga je zavaljenog u svojoj stolici. Gledao je u kompjuterski displej.
Radu mu se obrati:
— Nešto nije u redu, Vasilije Nikolajeviču. Atna mi je ispričao neke veoma čudne
stvari. Zabrinut sam...
Vasilij se nasmeja:
— Misliš predvideo ti je budućnost?
— Pa... ne bih baš tako rekao.
— Ljudi sa Ngthumuluna tvrde da znaju da proreknu budućnost. To sam već čuo.
— Ali on je ubeđen da je brod u opasnosti ako se vrati u tranzit.
— Zaboravi na to.
— Zamolio me je da ti to kažem.
— Rekao sam ti već, zaboravi! To baš ništa ne znači.
Vasilij Nikolajevič je već bio iznerviran.
— Dobro... — Radu je u ruci imao viunase koje mu je Atna dao i ponudio pilotu. —
Atna mi je rekao da ti dam jedan od ovih ako želiš.
Vasilij pogleda dragulje potpuno nezainteresovano.
— Hvala, ali ja ne nosim nakit. Pogledaj da li je Orka već završila? Blizu smo tranzitne tačke.
Radu spusti viunas u džep. Osećao se prilično glupo.
Otišao je u prostoriju sa motorima. Tranzitni motori još nisu radili, ali oko njih su
lebdeli neki neobični zvuci. Žuto svetlo informacionog displeja gorelo je izvan spleta 15
kontrolnih žica. Pošao je tamo.
— Orka?
— Sačekaj malo.
Orka je klečala kraj jednog od spletova žica. Posmatrala je displej koji je visio u vazduhu pored nje. Trudila se da popravi prekinutu vezu. Informacija koju je čitala predstavljala je niz brojeva nabacanih duž narandžaste električne žice. Bili su okrenuti na drugu stranu.
Radu ju je ćuteći posmatrao dok je vešto baratala žicama. Konačno je uzdah‐nula s
olakšanjem. Crveno svetlo na kontrolnoj tabli, koje je pokazivalo da je nastao prekid, ugasilo se. Konačno je sve bilo u redu.
Orka je ostavila žice na mesto, sela na pete i sa osmehom pogledala' Radua:
— Izvanredno si obavio zadatak. Pristao se bez greške.
— Hvala ti. — Radu je bio srećan što je Orka to primetila.
— Kako je Atna?
— Šalje ti ovo. — Dao joj je nekoliko viunasa.
Orka ih je posmatrala.
— Dakle, zbog toga smo ovde. Lepši su nego što ih je Atna opisao. Hvala. Ali kako
je on?
— Izgledao je mnogo bolje kad smo se iskrcali.
Radu je razmišljao da li da kaže Orki šta mu je Atna rekao. Posle Vasilijeve reakcije
na Atnine slutnje. Raduu se činilo da nema smisla da ih saopštava Orki. Ali obećao je.
Orka je bila zamišljena.
— Brinem se za njega.
— On je zabrinut zbog nas. — Radu je morao da joj kaže.
— Zašto? — pitala je Orka.
— Imao je... predosećanje, pretpostavljam... ne znam kako, ali on misli da će se sa
brodom dogoditi nešto u tranzitu. Zato želi da ostanemo sa njim na Ngthumulunu.
Orka je držala viunase u ruci i igrala se njima. Gledala je divne boje koje su se prelamale u kristalu.
Radu je nastavio:
— Bio je veoma tužan. Naterao me je da obećam da ću ti sve reći. I tebi i Vasiliju
Nikolajeviču. Pilot, naravno, misli da su to samo prazna nagadanja. Ako ti želiš da ostaneš...
Dodirnula mu je ruke, a da ga nije ni pogledala. Ućutao je. Bio je iznenađen i uznemiren njenom reakcijom. Na njenom čelu su se pojavile dve mrke crte, koje su pokazivale zabrinutost, ali to je trajalo veoma kratko. Ubrzo su nestale.
Oko njih se čulo samo jezivo pulsiranje motora. Pogled na viunas podseti Radua na
guste, zelene šume Ngthumuluna.
Orka ustade, uzdahnu i skupi šaku u pesnicu.
— Dobro, dobro! Šta si me ono pitao?
— Da li želiš da siđes na Ngthumulun?
— Ne, a ti?
Radu odmahnu glavom.
— Znači, i ti se slažeš sa mišljenjem Vasilija Nikolajeviča da su Atnina predskazanja
potpuno neosnovana?
— Naprotiv! Atnini snovi su stvarni isto kao i ovaj svet. To je jedan drugi nivo stvarnosti i jedan drugi način opažanja stvari. Ne mogu to da ti objasnim. Nisam sigurna da to mogu da iskažem na standardnom jeziku. Da smo pod vodom...
— Znači ostaješ na brodu? — pitao je ponovo Radu.
— Da, jer ne dobijam nikakve rezonanse njegovog ponašanja na sebi. Ne osećam
pretnju, bar meni lično ne!
16
— Znači, odmah si odbacila njegovo predosećanje.
— Ne, ali pretpostavljam da si ga ti suviše ozbiljno shvatio.
Radu odjednom zadrhta i Orka je to primetila.
— Oprosti, nisam htela da te uvredim.
— Nisam se uvredio. Samo...
Orka je ćutala i čekala da Radu završi misao. Uzalud, jer Radu je zamišljeno ćutao.
Zato Orka poče:
— Treba da znaš, Radu, da se Atnin način razmišljanja veoma razlikuje od mog načina razmišljanja, a pretpostavljam i od tvog. Ali naučila sam da ga shvatam ozbiljno.
Vratili su se u prostoriju za posadu da bi podneli izveštaj pilotu o obavljenim poslovima. Pripreme za tranzit su bile pri kraju. Takođe su bile gotove pripreme za spavanje. Od toga im je zavišio život.
Kod otvora za utovar i istovar Orka zastade i pogleda još jednom u pravcu
Ngthumuluna. Tiho reče:
— Uostalom, ova planeta ima milion jezera, a nijedan okean. Za mene je to isto
kao i kupanje u kadi.
2
Linea ga je dozivala, bio joj je potreban, kao što je i ona bila potrebna njemu.
Promukao zvuk sirene prodro je kroz poslednju retku izmaglicu tranzitnog sna, prekidajući Raduov strašan san. Nespretno je pokušao da ustane, što je uspeo tek iz trećeg pokušaja. Izašao je iz škrinje, ali osećao se čudno zbog ostatka anestetika i bio je zbunjen zbog uspomena koje su mu se vratile u snu.
Slabo svetlo se gubilo i u poslednjem trenutku sumraka brod je počeo da se vrti ukrug. Ovi pokreti su bacili Radua ponovo na njegov ležaj. Pokušavao je da stane na noge i pružao je ruke da nađe neki oslonac u mraku.
Dok je pokušavao da se orijentiše ka kontrolnoj sobi, sintetička gravitacija ga je odgurnula, okrenula i bacila na tlo.
Ležao je mirno, čekajući da se potresanje broda smiri. Valovi su se ljuljali iznad njega, spori i suvi, ne od vode već od pritiska. Srce mu je ludački kucalo, a ono što je video bilo je skarletne boje. Ako bi se talasi podigli, slomili bi ga kao i podivljalo more.
No, oscilacije su se postepeno smirile, omekšale i konačno prestale. Krug svetla iz
svetlosnog otvora, osvetlio je sobu. Čudno je bilo to kako je pređašnja tama bila toliko gusta.
Svetlosna mrlja je sad stajala na jednom mestu. Radu se podiže na noge. Iznad otvora za svetlo, okretala se narandžasta zvezda.
Trebalo je da bude žuta, mislio je Radu. To bi trebalo da je zemaljsko sunce. Ali ovo
je crveni div.
Raduova košulja bila je mokra od znoja. Kapljice znoja su mu se slivale niz čelo.
Začuo je korake hodnikom. Zaustavili su se pred njegovom spavaonom.
Radu je sačekao malo, all ništa se ne desi. Otvorio je vrata spavaone i našao se licem u lice sa Vasilijem Nikolajevičem.
— Šta se dogodilo?
Pilot ga je nemo posmatrao. Crne oči su mu neobično sjale, a njegova obično bleda
kože, sad je bila crvena. Radu ponovo upita:
— Šta se dogodilo?
— Kako se osećaš? — upita pilot pitanjem.
— Kako se osećam? Nekad se govorilo da tranzit čini pilote nestabilnim, ali ja osećam da treba hitno da reagujem na nešto, ako mi kažete šta se dogodilo!
— Počeo si da se budiš u tranzitu! Eto, to se dogodilo.
Radu je buljio u njega ne verujući. Srce u grudima mu se steglo i jedva je disao.
17
Pilotov puis bio je nepravilan, što se takode moglo videti.
— Senzori su te zaštitili. Oni su nas bacili nazad u običan prostor — objašnjavao je
Vasilij. — Nema razloga da toliko brineš. Sa tobom je sve u redu. Dobro je što su senzori proradili na vreme.
Radu nije mogao da se oporavi. Gledao je svoje ruke, koje su drhtale. Sad je razumeo zašto je Vasilij Nikolajevič zastao ispred njegove kabine i oklevao da je ot‐vori.
Obojica su znali kako obični ljudi umiru u tranzitu.
— Kako to da sam se probudio?
— Ne znam. Neka greška u anestetiku. Možda dovod gasa nije ispravan. Ne znam.
Vasilij je sad već bio dobro raspoložen, pa se i Radu malo opustio. Konačno, preživeo je i na organizmu se nisu videle nikakve promene.
— Gde smo sada?
Pilot ponovo sleže ramenima. Okrenuo se i pošao da ispita informacionu tablicu na
Raduovoj postelji.
— Dakle, izgubili smo se?
— Još nisam proverio. Čim sam stabilizovao brod, došao sam da vidim šta se dogodilo s tobom. Nikad dosad nisam napustio tranzit tako brzo.
Radu nikad dotad nije doživeo napuštanje tranzita. Uvek je to vreme provodio u snu. Ćesto se pitao šta bi to video kad bi se probudio za vreme napuštanja tranzita.
Niko od članova posade to dosad nije video. Senzori su ga sprečili da bar za tren, rizikujući život, ugleda ono što su piloti toliko tajili. Ako bi se slučajno neki član posade probudio u vreme napuštanja tranzita, senzori su se odmah uključivali i izbacivali brod iz tranzita u običan prostor. Radu je bio uzbuđen što se to sad dogodilo baš zbog njega.
Vasilij ponovo pogleda na displej.
— Proveriću naš položaj. Ti u međuvremenu uradi analizu krvi i proveri dovod anestetika. Požuri, jer hoću što pre da se vratimo na našu liniju.
Ostavio je Radua sa mašinom koja je trebalo da ga zaštiti za vreme leta. Radu se
bacio na posao.
Posle nekoliko sati, Radu je bib razočaran, jer nije uspeo da pronade bilo kakav kvar. Anestetik je normalno proticao na gornjoj granici koncentracije. Količina, je utvrđena prema Raduovoj težini i starosti.
Analiza krvi bila je dobra, u okviru normalnih granica. Jedino odstupanje bila je visoka koncentracija adrenalina i njegovih produkata, a to je izazvalo snažno uzbuđenje.
Radu je to i očekivao posle svega što se dogodilo.
Scene iz njegovog sna su ga dovodile do ludila. Ranije, dok je spavao u tranzitu, nikad nije imao takve more. Ovo je zastrašujuće podsećalo na njegove halucinacije na
Sumraku, baš neposredno pre no što se razboleo.
Kad je ugledao analizu krvi, namrštio se. Njegovo znanje biohemije bilo je površno
i morao je da prihvati informaciju koju su mu dali kompjuteri. Dogada se da telo nekad
ne prihvati jednu vrstu narkotika i zato mora da primi drugi narkotik. To je bila jedina sugestija koju je nudio kompjuter. Radu takođe nije mogao da se seti ničeg pametnijeg.
Na brodu su postojale zalihe još dve različite droge. Radu je izabrao jednu vrstu,
vrstu za stres i naznačio gornju granicu doziranja. Sve je pripremio i o
tišao u kontrolnu sobu.
— Spreman sam.
— Dobro. — odvrati Vaska. — Jesi li našao u čemu je problem?
— Pretpostavljam da je u pitanju reakcija na anestetik.
— To se ne događa tako često.
— To je jedino logično objašnjenje. Sem ako Atna nije bio u pravu.
— Naravno da nije bio u pravu. Hajdemo!
Na samo spominjanje Atninog proročanstva, Vaska se nakostrešio.
18
U spavaoni, Radu zasuka rukav i sede na postelju.
— Treba ga dati u venu. Brzo deluje i nadam se da će sada biti sve u redu.
Vaska je držao iglu, ruka mu je drhtala, a lice bilo bleđe nego obično, ako je tako
nešto bilo uopšte moguće. Radu ga upita:
— Šta ti je?
— Baš ne volim igle. Mislio sam da sam završio s njima zauvek.
Radu nije osudivao Vasilija. Setio se ožiljka koji je imala Linea, i znao je kako je pilotima.
Vaska je pokušao da se nasmešl Delovao je bolesno.
— Zašto ne uzmeš drugi narkotik?
— Ne znam da li bi bilo dobro. Treća vrsta narkotika se doduše uzima oralno, ali
ima niz neprijatnih propratnih efekata.
— Dobro, izvini.
Ruka mu se smirila.
Narkotik je ubrizgan intravenozno i Radu je osetio kako mu ruka trne. Vaska je nesigurno vodio iglu ka veni, prodirući tako duboko da je bolelo. Crnina tranzitnog sna postajala je sve gušća.
Radu je ponovo sanjao. Kao i uvek, sanjao je Lineu. Mogao je da je oseti, da oseti njen miris. Ruka mu je nežno klizila preko njenih grudi i preko izbrazdanog svežeg ožiljka.
Šaputala je nešto što baš nije dobro razumeo i smejala se na predivan način, milo, kako samo ona to zna. Njena kosa je padala na njegova ramena i milovala ih. Jasno je prošaputala: — Volim te. — Šapatom joj je odgovorio: — Volim te. — Mislio je da mu je
rekla: — Potreban si mi. — Nagla se i poljubila ga u usta, vrat, članak njegove ruke.
Tada ga je iznenada ugrizla za ručni zglob, tako jako da su žile počele da prskaju. Linea ga je uplašeno gledala.
Činila mu se veoma dalekom. Suze su joj se slivale niz obraze i ona nestade. Radu s
mukom podiže ruku i pokuša da zaustavi krvarenje.
Probudio se. San je nestao, ali krv se slivala niz ruku i izmedu prstiju.
