Alef Science Fiction Magazine 014

by MoZarD

  — Molim? Mislim o čemu?

  — O tranzitu? Radu se namršti.

  — Mislim da je sve to dosadno, ali ako vi želite da tranzit i dalje pokriva misterija, nikom neću ništa reći.

  Pilot je sad bio isto toliko zapanjen, kao i kad je video Radua da ulazi u njegovu kabinu.

  — Misliš, nisi ga video... nisi ga osetio?!

  — Video, šta? Osetio, šta?

  Pilot ispruži ruke pokazujući prema prozoru: — Vidi to... oseti. Njegovo prisustvo je

  svuda oko tebe, opipljivo je, to je neopisivo i drugačije za svakog.

  — Ali tamo nema ništa.

  Vasilij Nikolajevič je za trenutak ćutao. Činilo se kao da ne može da se povrati od

  šoka. Tiho je upitao:

  24

  — Šta si rekao?

  — Rekao sam da tamo nema ničega. Prazna siva magla je to i ništa drugo. Jedno

  veliko ništa.

  — Ti ne vidiš ništa?

  — Zar ti praviš budalu od mene? Misliš da ne govorim istinu da bih tebe

  iznenadio?

  Radu je bio ljut.

  — Šta si ti? — šapatom upita Vasilij. — Jesi li ti mašina? Testiraju te, zar ne? Radu

  se nasmeja.

  — Kako si došao na tu ideju? Ja sam ljudsko biće kao i ti.

  Pilot je bio savršeno ozbiljan i uplašen. Radu ispruži ruku i zavrnu rukav na košulji.

  Video se zavoj na zglavku.

  — Video si me kako krvarim, Vaska.

  — To se može i simulirati — Vaska sleže ramenima.

  — To je besmisleno. Znaš dobro kao i ja da inteligentne mašine ne funkcionišu u

  tranzitu ispravno. Svako to zna.

  — Ne funkcionišu ni obična ljudska bića.

  — Da su izmislili takvu mašinu, već bi se znalo.

  — Možda i postoje razlozi da se ne zna istina. Mi, piloti bismo bili prevaziđeni.

  Mašine bi mogle da upravljaju brodovima u tranzitu i sve bi bilo jednostavnije.

  — Ovaj razgovor ničemu ne vodi.

  Radu je znao da je grub, ali nije znao jednostavniji način da prekine ovaj razgovor.

  Ipak morao je da bar pokuša da ubedi Vasku da je pogrešio.

  — Ako je neko i izmislio takvu mašinu, ovo bi bio najgori način da se tako nešto

  isproba. Za takve probe postoji još mnogo načina.

  Pilot više nije bio onako napet.

  — To je istina — rekao je. — Ali bio ti mašina ili ne, moram da priznam da si imun

  na tranzit. Ti ga jednostavno nisi ni primetio. I ma šta da si, pored tebe nema potrebe da brodom upravlja bilo koji pilot.

  — Ja nisam pilot. Ne znam to da radim i nikad nisam imao smisla za takav posao. I

  ne želim to da budem. Dakle, za vas ja nisam opasan.

  Pilot je ponovo gledao u prostor koji je bio samo pred njegovim očima tamo napolju, daleko.

  — Možda ti u to veruješ, ili želiš da veruješ, ali ja dobro znam da nisi u pravu.

  — Možda i ti grešiš, Vaska. Možda još uvek postoji mogućnost da umrem.

  — To ne. Proći će još dosta vremena pre no što ti napustiš ovaj naš svet. Živećeš

  dugo... ukoliko te ja ne ubijem.

  Začuđen ovim rečima, Radu je ćutao.

  — Odlazi! — zamolio je pilot. — Molim te, idi!

  Radu je izašao iz kontrolne prostorije. Vasilij Nikolajevič je delovao mnogo

  umornije od njega.

  3.

  Kao što je Vasilij Nikolajevič predvideo, Radu nije umro kad su izranjali iz tranzita. Čak nije ni primetio kad su izranjali. Upravo je sedeo u prostoriji za posadu i čekao da se sve to već jednom završi. Spavalo mu se, a iz nekog nepoznatog razloga se plašio sna.

  S vremena na vreme bi pogledao kroz prozor. Mrtvo sivilo se širilo i već postajalo

  zamorno. Nije više hteo da gleda u taj misteriozni tranzit. Skoro je zaspao i kad se trgnuo preplašeno je skočio i počeo kao sumanut da šeta po sobi.

  Zastao je kod prozora.

  Mogao je da odahne.

  25

  Izašli su iz tranzita. Video je zvezde, rasute kao po somotu i sve poređane po nekom redu. Zemlja, bela, plava i smeda lenjo je lebdela iznad njega.

  Vrata se otvoriše i Radu se nađe licem u lice sa Vasilijem. Samo ga je gledao, a da

  se nije ni osmehnuo.

  Već je pošao kad mu se Radu obratio rečima:

  — Želim da pozovem Lineu.

  — Ne možeš.

  — Ti nemaš prava da me...

  — Ne možeš. Zato što se ona nalazi na svom prvom tranzitnom letu. — Vasilij Nikolajevič zatvori vrata kontrolne sobe.

  Uto je Radu čuo Orku, koja je pokušavala da ustane. Požurio je i pomogao joj.

  Njeni prsti su bili hladni, a kožice izmedu prstiju skoro bezbojne. Zagrlio ju je i lagano joj trljao leđa da se ugreje. Drhtala je.

  — Do davola! — cvokotala je. Zagrlila je Radua, prislanjajući čelo na njegove grudi. — Osećam se užasno.

  — Sve je u redu. Udaljeni smo samo dva sata od Zemlje.

  Držao ju je u zagrljaju sve dok nije prestala da drhti.

  Nasmejala se.

  — Hvala ti. Sad je sve u redu. Ne znam šta mi je. Nikad nisam reagovala na taj način.

  Odmakla se od njega. Bila je zbunjena.

  Ćutali su izvesno vreme. Potom Orka upita:

  — Šta se dogodilo? Imam osećaj da se dogodilo nešto neobično. Da li si i ti to primetio?

  — Ne! U stvari da. Ovaj put zaista nije bilo prijatno kad sam se budio.

  Želeo je da joj kaže istinu, ali se plašio u isti mah. Nije želeo da u njenim očima vidi isti onaj zapanjen pogled kao što je video kod Vasilija. Orka nastavi:

  — Drago mi je da Atna nije sa nama. Ovo je bilo naporno uranjanje i nisam sigurna da bi on to izdržao. Mislim da je u pravu što se plašio.

  — Da. Njegova vizija je bila istinita.

  Orka je sišla da proveri tranzitne motore i pripremi brod za ponovno punjenje.

  Kad je ostao sam u kontrolnoj sobi, Radu pokuša da dobije Lineu. Nadao se da se

  vratila sa probnog leta. Ali njen brod još uvek nije bio stigao. Ko je prvi doživeo tranzit?

  Linea ili Radu?

  Nadao se da joj je tranzit bio zanimljiviji nego njemu. Dugo je već odsutna. Koliko

  traju probni letovi? Odagnao je turobne misli. Nadao se da će sve biti u redu.

  — Šta ćeš sad da uradiš? — Vasilij Nikolajevič bio je iza njega. Radu nije ni primetio kad mu je prišao. Odvratio je:

  — Ne znam. Pokušaću da nađem neki drugi automatizovani brod i da odem

  odavde, ali...

  — Ti nikad više ne možeš da letiš na automatizovanom brodu. Nikad više! Svaki put ćeš ga izbaciti iz tranzita.

  — To znam.

  — Reci, Radu! Mrziš li samo mene ili sve pilote?

  — Nikog ja ne mrzim. Stvar je u tome da ja reagujem na pilote isto onako kako oni

  reaguju na obične ljude.

  — Kako to misliš?

  — Upravo tako kako sam rekao.

  — Nisam čuo da piloti tako reaguju na obične ljude.

  Radu uzdahnu. Nije više želeo da raspravlja sa pilotom. Sve bi bilo uzalud.

  — Moraćeš da ostaneš ovde, — reče pilot.

  26

  — Na zemaljskoj stanici? Zašto?

  — Možeš da odeš, ako želiš, na Zemlju, ali nijedan pilot ti neće dozvoliti da letiš s

  njim dok ne odlučimo šta ćemo s tobom.

  — Vasilije Nikolajeviču! Sa mnom se dogodilo nešto neobično. Treba da

  porazgovaramo sa administratorima o tome!

  Pilot mu priđe preteći.

  — I šta onda? — besno upita. — Ako dozvoliš da te uhvate, rasparčaće ti mozak.

  Ćeliju po ćeliju da bi utvrdili zašto je to tako. A posle toga ćeš opet morati da letiš s nama, pilotima. Ako nas izdaš da znaš...

  Bila je to pretnja od koje je Radu u
zdrhtao.

  — Slušaj, Vaska. Ja ti nisam neprijatelj. Nisam ti ni rival. Treba da saznamo da li postoji još neko kao ja. Možda je brod mogao da se izgubi zbog mene. Možda se baš to i

  dogodilo sa onim izgubljenim brodovima.

  — Nećeš ti da odlučuješ šta treba da se radi.

  — Mislim da hoću.

  — Zažalićeš ako budeš išta rekao bez konsultacije sa pilotima.

  Radu ga je hladno posmatrao.

  — Znaš šta? — rekao je. — Atnino proročanstvo se ispunilo.

  — Ne budi lud! — nakon ovih reči Vasilij se okrenuo i izašao iz prostorije.

  Radu tiho opsova. Nije trebalo da dozvoli da ga iznervira. Takođe, nije smeo da podseća Vasilija na Atnino proročanstvo. Zašto je to uradio?

  Orka je završila posao u mašinskoj sali. Popela se i zalupila vratima. Upitala je:

  — Hoće li mi neko reći šta se ovde dogada?

  Radu je oklevao. Koliko je čula? Morao je da se odupre iskušenju i ispriča Orki šta

  se sve dogodilo. Ništa ne bi mogla da pomogne a nju bi doveo u opasnost.

  — Vasilij Nikolajevič je objašnjavao... relativni status pilota i posade.

  Kako je mogao da smisli ovako gnusnu laž?

  Orka ga je zbunjeno gledala. Verovatno je imala niz pitanja, ali ništa nije izustila.

  Brod je pristao u zemaljsku stanicu. Orka i Radu su odvojeno u tišini radili svako svoj posao. Već su skoro završili kad su čuli da Vasilij odlazi. Pilot nije bio obavezan da ostane. Nije morao da pomaže posadi da sredi brod i pripremi ga za predaju drugoj posadi.

  Kad je završio posao, Radu je osetio da je veoma umoran. Otvorio je vrata

  mašinske hale i viknuo:

  — Orka? Treba li ti pomoć?

  Uspela se uz merdevine.

  — Ne treba. Gotova sam.

  Sela je na prag i trljajući oči reče:

  — Ti izgledaš veoma umorno, Radu, a i ja se osećam užasno. Hajdemo odavde!

  U garderobi je uzela viunas u ruku, pogledala ga prema svetlu i potom stavila u džep.

  Presvukli su se i ušli u zemaljsku stanicu. Radu pogleda red letenja sledećeg šatla,

  pošto u onom na rampi više nije bilo mesta. Radu je sad želeo da ode što dalje od zemaljske stanice, od pilota i da na miru razmišlja.

  Rezervisali su mesta.

  Čim je imao pristup komunikacionim sistemima, ponovo je pokušao da pozove

  Lineu. Još je bila u tranzitu. Bio je razočaran.

  Orka i on su stali na pokretnu traku koja je vodila do odeljenja u kojima je bila stanična posada.

  — Ides li opet u svemir? — pitala je Orka.

  27

  — Ne odmah! A ti?

  — Moja porodica ima sastanak. Obećala sam da ću doći ako ikako budem mogla.

  Sišli su sa trake i ušli u odeljenje za posadu.

  Ugledali su šest pilota. Stajali su i čekali ih. Niko nije gledao Orku, buljili su u Radua. Vasilij Nikolajevič je stajao na kraju.

  Osećajući opasnost, Orka ga je uhvatila pod ruku. Bio joj je zahvalan zbog toga.

  Orka je krenula, a Radu ju je nevoljno pratio. Piloti su čekali. Orka pokuša da se nasmeši.

  — Zdravo, Vaska! — pilot se nije ni pomerio. Činilo se da je ne poznaje. Nije je ni

  pogledao. Zurio je u Radua.

  — Vasilije Nikolajeviču, obećavam ti da... — nije su usudio dazavrši. Vaskin hladni

  pogled ga je presekao.

  — Poći ćes sa nama, — rekao je Vaska Raduu, a potom se obratio Orki: — Ti možeš da ideš!

  — Nikud ja ne idem, — odvratila je Orka i još čvršće stisnula Raduovu ruku.

  Jedan od pilota reče:

  — Ne izazivaj nesreću, Orka. Ovo nema nikakve veze s tobom. Pođi mirno dalje.

  Orka je nastavila da korača govoreći:

  — Odlično, bila bih zahvalna kad bi mi neko objasnio s čim ili s kim ima sve ovo

  veze. Do davola, šta se događa?

  Piloti su se okrenuli, opkolili ih i zatvorili krug.

  Radu je osetio kako mu srce ubrzano kuca. Pretpostavljao je da je u pitanju samo

  strah, ali kako se krug oko njega zatvarao, obruč oko srca se sve više stezao. Pred očima mu se zamaglilo, a hladne graške znoja su izbile po čelu. Posrtao je za Orkom, pokusavao da se smiri. Koračao je sve brže, pokušavao je da potrči, a piloti su bili iza njih. Približavali su se. Orka se s vremena na vreme okretala da ih vidi. Radu nije mogao da govori.

  Bili su već blizu zajedničke prostorije, gde su bili ostali članovi posade kao i stanični personal.

  Radu je znao da moraju stići. Ukoliko ih piloti stignu pre vrata koja su vodila u zajedničku prostoriju, niko ga više neće spasti. Mora da stigne!

  Opet posrnu. Kolenima udari o metalni pod i ispusti Orkinu ruku. Pokusavao je da

  se podigne na kolena, da dode do daha, ali to je bivalo sve teže. Obruč oko srca se sve više stezao. Ništa nije čuo. Pogledao je gore i video pilote, koji su zurili u njega. Pred očima mu se maglilo.

  Orka je pokušavala da ga podigne. Čuo je, kao iz daljine, njen glas.

  — Zovite doktora! Prokleti bili! Pomozite mu!

  Radu je još jednom pokušao da ustane, bezuspešno. Legao je na metalni pod. Ruke

  su mu bile raširene. Svetla iznad njega su se gubila u tami koja je nastajala. Osećao je vibracije koraka i brzo prekrio oči rukama. Nije želeo da vidi pilote kako se naginju nad njim želeći da umre.

  Iznenada, sasvim neprimetno, obruč oko srca poće da popušta. Bol koji je razdirao

  grudi, jenjavao je. Disao je lakše. Ruka mu je pala na pod i Radu otvori oči.

  Pokraj njega je klečala Orka. Rukom mu je milovala lice.

  Piloti su bili otišli.

  — Ne miči se, — reče Orka. — Dovešću pomoć.

  Uspeo je da joj uhvati ruku pre no što je ustala.

  — Ne, čekaj!

  Zastao je da dode do daha. Pluća su mu bila kao gvozdeni oklopi, a ruke su drhtale.

  — Imaš srčani napad, Radu!

  — To je bilo... nešto drugo. Orka se namršti.

  28

  — Šta to govoriš? Lezi mirno, sad ću da dovedem nekog. Otišla je.

  Radu s mukom pokuša da ustane. Orka ga je pokrila svojom jaknom, koja sad

  skliznu sa njega. Prsti su mu utrnuli. Orka je čula da pokušava da ustane i okrete se.

  Vratila se.

  Pružio joj je jaknu govoreći:

  — Dobro sam.

  — Da li si slguran?

  — Sad je sve u redu.

  — Šta se to dogodilo?

  — Ne podnosim pilote, eto šta je. Ne znam zašto je to tako, ali znam da postaje

  sve gore i gore.

  — Znaju li oni to? Znači zato su onako agresivni.

  — Pretpostavljam da znaju.

  — Šta su hteli od tebe?

  — Želeli su... da ne kažem nikom ono što oni ne žele.

  Namrštila se. Prebacila je njegovu ruku preko svog ramena da bi mu po‐mogla da

  se osloni na nju.

  — Dobro, zaboravimo to. Hajdemo sad!

  Pomogla mu je da stigne do staničnih prostorija. Tu su bile male prostorije za posadu.

  Pronašla je slobodnu kabinu, otvorila je i pomogla Raduu da se spusti na krevet.

  — Hoćeš da ti skinem čizme?

  — Mogu i sam.

  Podigao je nogu nameravajući da rukama dohvati čizmu i skine je. Nije mogao da

  sedne.

  — Ne budi tako glup — progunda Orka, dohvati čizmu i povuče je.

  — Pazi na svoje ruke...

  Orka mu je u međuvremenu skinula čizmu. Podigla je ruku i raširila prste. Kožica

  izmedu prstiju se jasno videla. Gledajući šaku, rekla je:

  — Znam da izgleda nežno, ali nije. Veoma je čvrsta. — pokazala je ožiljak između

  drugog i trećeg prsta leve ruke. — Ako se slučajno nešto dogodi, veoma brzo zaraste.

  Skinula mu je i drugu či
zmu i nastavila:

  — Ne pomaže baš mnogo kod plivanja.

  — Zašto je onda imate?

  — Kad su ljudi razmišljali kakvi treba da budu ronioci, zamišljali su ih ovakvima.

  Zato su nas i konstruisali. A mi smo odlučili da ostanemo ovakvi.

  — Jesu li vam i stopala takva?

  Radu nikad ne bi postavio ovakvo pitanje da nije bio tako umoran. Odmah se trže i

  reče:

  — Oprosti.

  — Prstl na nogama su kao u kljunara, sa kožicom izmedu njih.

  Nasmejala se vragolasto.

  — Ne, nije tako. Stopala su slična sa svima ostalima, sem noktiju. Hoćeš li da vidiš?

  Bio je radoznao i srećan što se nije uvredila zbog njegove ljubopitljivosti.

  Sela je na ivicu kreveta, skinula svoje crvene, platnene patike. Prsti su bili normalnog oblika, malo duži, ali bez kožica izmedu njih.

  Radu se osloni na lakat, a drugom rukom uhvati njenu petu. Imala je kandže, kao u

  mačke ili tigra, koje su se uvlačile. Nasmejala se.

  — To je dobra zaštita. Kandže su ponekad potrebne u moru. Ne štite baš mnogo

  od ajkula, ali tamo gde ja živim nema mnogo opasnih ajkula.

  29

  Uvukla je kandže i posegla za patikom. Radu ponovo leže.

  — Šta misliš, hoće li te i dalje progoniti? — pitala je.

  — Ne znam.

  Nije još mogao da razmišlja o pilotima. Bio je umoran i iscrpljen. Želeo je samo da

  spava.

  Orka je stajala i netremice posmatrala zatvorena vrata iza čije je prljave površine

  videla siluete. Mada je pretpostavljala da niko neće ući, rukom je uhvatila kvaku.

  — Ne znam šta će se dogoditi, ali mislim da je najbolje da noćas ostanemo zajedno. Ni ja ne bih da ostanem sama. Hoće li ti smetati ako ostanem?

  — Ne, naravno da neće.

  Izula je cipele i bacila svetlucavu jaknu na pod.

  — Nadam se da ima dovoljno mesta za nas dvoje na tom ležaju. Ležanje na podu

  nije baš udobno.

  Radu se odmaknuo.

  — Ima dovoljno mesta.

  Legla je pored njega. Bilo mu je drago što je ostala sa njim, a bio joj je i zahvalan

  zbog brige za njega.

  Imala je specifičan miris. Nikad još nije osetio takav miris. Bilo je to nešto sveže, slano, poput jutarnje morske izmaglice. Pitao se da li i on njoj miriše kao šuma na zemlji ili livada, možda.