by MoZarD
»Ja ću«, reče Antoaneta.
»Hugo Kac ima okrvavljenu obrvu«, primeti Entoni Konstantin. »A Antoaneta je napravila svoju najzlobniju grimasu. Je l' tu došlo do nekog sudara, ti perverzna devojko? Je li to deo skeča? Čime si ga pogodila?«
»Da došlo je do sudara«, reče Antoaneta. To je deo mog skeča. Ali pogodila sam ga
samo rečima. Moje reči mogu da izazovu krvarenje.«
»Zar ne znaš da on ima moć da nas sve izvuče iz ove olupine i moć da nas ostavi
ovde?« upita Stiven Haklbi.
»Ja volim ovu olupinu, moju rodnu planetu i volela bin da me ostave ovde«, reče
Antoaneta. »Pretpostavljam da sam se osigurala da ću biti među napuštenim ljudima.«
»Među vama ima onih koji će biti napušteni«, govorio je Hugo Kac svojim snažnim,
više sažaljivim nego ljutitim glasom, a izgledalo je kao da je uhvatio odjek Antoanetine rečenice. »Možete da urlate i da se ulagujete kad čujete presudu nad vama, a ipak ste sami, svojim ponašanjem, doneli takav sud o sebi. Niste odmeravali svoje postupke.
Potpali ste pod uticaj idolatrije i praznoverja. Vaše oči čežnjiva pogleda bile su uprte u utvare kojima nije bilo dozvoljeno da budu ovde. Vaše uši su sa žudnjom osluškivale poziv na nezakonita iskušenja.
Odabrani među nama napustiće svet Robinzonade zauvek, za nekoliko minuta,
skoro odmah. Nećemo poneti ništa sa sobom kad budemo ulazili u satelit koji će nas odvesti do Matičnog broda. Nećemo poneti ništa sa sobom jer ćemo na Matičnom brodu dobiti bolje stvari nego što se mogu naći na Robinzonadi.
Ovi i samo ovi ljudi poći će u veličanstveniji svet, pošto su prošli testiranje: ja lično, Hugo Kac, moja žena Monika Kac, moj najstariji sin Konrad Kac i njegova žena Irena Felan, moja najstarija kćer Rita Kac, moj drugi sin Frederik Kac, moja druga kčerka Oliva Kac, moj treći sin Maks Kac i Barbara Konstantino koja mu je obećana, moja treća kćerka Veronika Kac i moje dvoje unučadi Vilijam Kac i Lili Kac. Ovih dvanaest ljudi krenuće u svetliji svet. Vas trideset pet ostalih, zbog vaše perverzije i prostote, ostaćete na Robinzonadi. Svi znate za poslovicu 'Nema mesta za obične ljude ni na jednom od svetlijih svetova'. Vaša je sopstvena greška što ste nedostojne osobe.«
»Oče«, pozva Frederik Kac glasno, »ta lista se mora ispraviti! Antoaneta Felan
je meni obećana i mora da pode sa mnom. Nikad za svojih sedamnaest godina nisam se protivio tvome sudu. Ali sada se protivim. Antoaneta mora da pođe sa mnom.«
64
»Ta devojka ne može ići sa nama«, reče Hugo odlučno,« i ona ti nije obećana u dobroj nameri. Od svih četrdeset sedam osoba na ovom svetu ona je apsolutno na poslednjem mestu. Za nas bi bilo bolje da nas je bilo četrdeset šest i da nje nije bilo.
Praznoverje se za nju lepi kao za svoju maticu. Čovek‐senka i Monah i Zmije, sve se to kači za nju. Ona je veštica i mora ostati ovde zauvek. Sad ćemo ući u satelit, nas dvanaest. Ulazi ženo, ulazite deco i unuci, snaje i verenice. Frederik, rekao sam da svih dvanaest udemo u brod odmah. Odmah!«
Frederik Kac je pocrveneo od agonije i strasti. Srce mu se kidalo. Ali on nikad u svom životu nije protivrečio ocu, pa neće ni sada. Okrenuo se da uđe u satelit u koji ih je desetoro već ušlo i samo je njegov otac Hugo Kac ostao da ga sačeka.
»Čekaj«, povika Antoaneta i glas joj odjeknu kao bronzano zvono. »Rastati se od
njega zauvek, predugi je period! Dajte mi samo jedan minut sa njim, četvrt minuta.
Deset sekundi!«
Antoaneta zagrli Frederika sa apsolutno neodoljivom strašću. Zdera mu košulju i zagreba potiljak i leđa i ramena jakim noktima, ostavljajući izbrazdane rane koje su počele da krvare. Od ljubavi ga je izudarala i napravila mu modrice.
»Ovo je dovoljno za deset sekundi s njim«, reče veliki Hugo Kac kivno. »Odbij, mlada veštice. Ulazi u satelit Frederik.«
»Oh, čekajte, čekajte, ranila sam ga u brutalnom nastupu svoje ljubavi«, povika Antoaneta, »on je slomljen i krvari. Ali ja ovde imam lekovitu mast. Dajte da zaustavim krvarenje.«
Antoanetin brat Barnabas dodao joj je specijalan lekovit preparat i ona ga umasira
duboko u krvave brazgotine koje je načinila na Frederikovom potiljku.
»Ništa mu neće biti«, reče Hugo Kac pri kraju strpljenja. »Na Robinzonadi nema sepse ili neke druge zarazne materije. To je dovoljno ti mlada veštice. Odlazi.«
»Samo još nešto da mu kažem«, povika Antoaneta. »Frederik, iz ovog našeg
kratkog susreta, kad sam te na nesreću ranila, proizići će stvari koje će te podsećati na mene. Neguj ih ispočetka u potaji. Ne dozvoli nikako da budu uništene. Zakuni se da ćeš mi učiniti tu malu uslugu i da će to obećanje biti zauvek.«
»Obećavam da će zakletva biti večita«, reče Frederik. »Sve što me bude podsećalo
na tebe, neću dozvoliti da bude uništeno.«
Frederik je ušao u satelit. Ušao je i njegov otac Hugo. Satelit se uzdiže prema Matičnom brodu pet hiljada kilometara iznad njih.
Dvanaest izuzetnih osoba napustilo je Robinzonadu zbog mnogo mnogo boljeg
mesta. A trideset pet običnih osoba ostavljeno je za kaznu na maloj planeti — ostrvu dokle god budu živi.
Zašto su se onda tako obradovali kad su otkrili da su nepovratno napušteni?
»Kakav si to preparat utrljala u te duboke rane koje si zadala Frederiku, Antoaneta?« upita Stiven Haklbi, dok je grupa zajedno sa Čovekom‐senkom išla dole prema beloj steni ispred Šedrakove pećine.
»Zmijska jaja«, reče Antoaneta, jaja zmije Culebra Caleidoscopia. Ona su tako mala, a tako se lako legu i preživljavaju! Zmijska jaja u inkubacijskom želatinu, sa dodatkom 'brzoplodnog izazivača'. Biće zmija gde god se okrenu. I biće čuvane i pažene da ne nestanu: postoji za to večita zakletva. One će ih zaista podsecati na nas.«
Prva predstava koju je Čovek‐senka prikazao te noći bila je komedija »Kao zmije iz
zavičaja«.
65
66
»Pozdrav Kontroli leta, da li me čujete?
ostavljen sam sa prvobitnim ciljem —
Prijem...«
osećao se nekorisnim. Nema više
Umesto odgovora iz aparata se čulo
Svemiraca, nema više svrhe. Gotovo je
krckanje, pucketanje i zavijanje.
požalio što ih je uništio. Na stopedese‐
»Ovde je Helbent 4. Kontrola leta, javite
togodišnjem putu u odlasku, sa ciljem da
se...«
se sačuva čovečanstvo i unište Svemirci,
Helbent je osluškivao, a zatim isključio
nikada nije posustao. Tek nakon uspeha
komunikacioni kanal. Zašto da osluškuje
osetio je gubitak.
zvuke iz prostora? Zašto da sluša smetnje
Setio se kako se približavao armadi
na vezama? Život je dovoljno težak i bez
Svemiraca, praćen sa boka svojim
ignorisanja, odbijanja i ispoljavanja pot‐
prijateljima na razdaljini od milion
pune, krajnje ravnodušnosti. Tri stotine
kilometara sa obe strane. Setio se kako je
godina na zadatku, a sada da se oglušuju
izgledao brod Svemiraca, u početku jedne
na njegov poziv, da ga ignorišu. Uključio
celovite jedinice duga pola miliona
je za trenutak komunikacioni kanal i
kilometara, koja se zatim prestrojila u
pojačao ton do gromoglasnosti.
delove i razvila pred njim na borbenom
»Kome je ovo potrebno, puzavci? Život
rastojanju. Setio se trenutka oklevanja
je suviše kratak!«
pre bitke; svaka strana je čekala da druga
Šta sada? Da se vrtim oko Zemlje i
otvori paljbu. Helbent je sam odlučio
čekam? Helbent je pretražio svoju banku
ishod. Znao je svoj zadatak. Imao je svoj
poda
taka, proveravajući i ponovo ispitu‐
cilj. Došao je da se bori. I borio se.
jući. Bio je programiran za svaku nepred‐
Nanišanio je u najbližeg Svemirca i pucao.
viđenu situaciju sem jedne — dolaska
Nakon bitke — u vremenu od 2,478 na‐
kući. Znao je tačno gde da pronađe
nosekundi — nastupilo je iznenadno
Svemirce, tačno je znao šta treba da uradi
zatišje. Sam u svemiru, Helbent se pitao
kad ih nađe. Našao ih je i tako postupio;
šta da radi. Svemirci su nestali. Njegovi
obavio zadatak i postigao cilj. Kasnije,
prijatelji na dugom putu su nestali. Samo
kada je otkrio da je jedini preživeli,
je jedno ostalo — Zemlja, čovečanstvo,
pretražio je svoju memoriju radi novog
mesto njegovog nastanka. Krenuo je
plana, novog cilja, ali ništa nije našao.
nazad.
Istina, njegovi konstruktori računali su
Helbent je uključio sve komunikacione
sa mogućnošću nuklearnog uništavanja
kanale.
od deset prema jedan na obe strane.
»I kako su me dočekali na povratku?
Tačno je da se ta procena pokazala
Čak ni kako si!«
ispravnom — barem što se tiče
»Zdravo!«
Svemiraca. Tačno je da su bili 99,999998
Iznenaden, Helbent se trgnu i odvoji od
procenata precizni i u proceni Zemljinih
predajnika. Je li zaista dobro čuo? Reč,
gubitaka, ali PROKLETI BILI — mogli su
glas, ljudsko biće? Oprezno, sa neveri‐
barem napraviti i neki program za onu
com, započeo je razgovor na radio‐
malu mogućnost da Razarač preživi.
talasima.
Mogućnosti i procene su same po sebi
»Ko je tamo?«
bile na mestu — pre činjenice — ali
»A ko je tamo?«
nakon te činjenice, 0,000002 procentna
»Prvo vi. To bi mogla biti zamka
mogućnost njegovog opstanka postala je
Svemiraca.«
stoprocentna izvesnost.
»Molim?«
Helbent je ušao u orbitu za parkiranje i
»Čuli ste me. Ko je tamo?«
nastavio da kruži oko Zemlje. Razmišljao
»Ovde je Kontrola leta Hjuston —mis‐
je, sad sve to nema svrhe; u stvari,
lim, bila bi Kontrola leta, kada bismo imali
67
šta da kontrolišemo. U stvari, to sam
orbitu nad Hjustonom.
samo ja. Video sam vaš odraz na
»Ti tamo dole, puzavče, progovori.
radarskom ekranu. Ne bi trebalo da bude
Nema bombe, garantujem.«
tamo.«
Čovek na nosaču je za kratko uključio i
»To samo pokazuje koliko vi momci
isključio predajnik, tek toliko da pro‐
znate, zar ne?«
mrmlja svoju poruku: »Šta želite?«
»Dobro govorite engleski za jednog...«
»Rekao sam vam šta želim. Želim da
»Za jednog — šta?«
znam šta treba sada da uradim. Tvoj sam
»Stranca.«
sluga, zar se ne sećaš?«
»Stranca«, rugao se Helbent, »vi bez‐
Kratko uključenje sa nosača: »Ne.«
veznjaci ne biste prepoznali stranca ni
»Slušaj, ti tupavko pilećeg mozga, hoćeš
kad bi pucao u vas. Koga si očekivao?
li prestati sa škljocanjem tim prokletim
Jermene? Programirali su me NASINI
predajnikom u moje uvo i početi da
ljudi. Oni govore engleski, pa i ja govorim
GOVORIŠ sa mnom? I, usput, pošalji
engleski. Nikada se nisam snalazio sa tim
nekoliko video‐signala. Volim da vidim sa
robotima što govore po ruski. Uvek mi je
kim razgovaram.«
to zvučalo kao engleski naopačke. Morao
»Video‐signala?«
sam da govorim s njima u binarnom
»Sličica, znaš, televizija, nešto slično
sistemu. Prokleti bezličan jezik. Kontrola
tome.«
leta, sada mi recite šta želite da uradim.
»Ne postoji oprema za slanje video‐
Vratio sam se.«
signala, kako ih već zovete.«
»Da uradite?«
»Znam vrlo dobro da postoji. Zašto bih
»Da uradite?«, odvratio je Helbent,
inače imao opremu za njihovo primanje,
oponašajući verno čovekov glas, a zatim
kada vi ne biste imali opremu za emito‐
vraćajući se svom sopstvenom, ili, tačnije,
vanje? Reši tu zagonetku, mudra glavo. A
glasu svog programera, mrzovoljnog
sada, odlepi se od tog mikrofona i pošalji
čoveka sa kojim se Helbent nikada nije
sličice.«
slagao: »Zvuči kao da nikada pre nisi čuo
»Ko ste vi, uostalom?«
tu reč.«
U tom trenutku, Helbent je poželeo da
»Jesam, zapravo nisam, barem ne od
ima barem jednu neutronsku bombu na
nečeg iz svemira.«
brodu. »Reći ću to još jednom, i to jasno.
Helbent je planuo: »Nazoveš li me još
A ti ćeš slušati sa oba uha i napregnućeš
jednom Svemircem, pucaću. Ubaciću u
svoj mozak, ako ga uopšte imaš. Jesi li
tvoju statičkim elektricitetom nabijenu
razumeo?«
trabakulu jednu... jednu...« Helbent je
»Da.«
razmišljao, prebirući u sebi najmoćnije
»Dobro. Ja sam Helbent 4. Vraćam se
oružje u svom arsenalu, sada već uveliko
vama klovnovima, jer ne mogu da smislim
isr pražnjenom »...jednu neutronku.« Ali
nikakav bolji način da utrošim svoje
takvih više nije imao.
vreme. Kada bih smislio nešto bolje,
Ponovo prekid na vezama: pucketanje,
možeš biti 99,99998 procenata siguran da
krckanje, prasak. Kukavički, zaključio je
bih to i uradio. Zadatak je izvršen.
Helbent. Tipično, kukavičko ljudsko pona‐
Razumeš? Nema više Svemiraca. Svi su
šanje. Samo im pomeneš neutronsku
nestali. Uništeni. Razumeš? Odluku o
bombu, i oni odmah beže u šume.
mom sledećem koraku prepuštam vama
Oduvek je naslućivao da su ljudi kukavice.
— pošto uviđam da je potpuno bez‐
Zašto bi inače slali robota da radi umesto
nadežno pokušavati da se vodi inteli‐
njih?
gentan razgovor sa bićima ispod nivoa
Helbent je ponovo ušao u sinhronu
kretena koji sada naseljavaju ovu planetu,
68
a želim da se uzdržim od nečega što bih
pošto je dozvoljavala nesputanoj mašti da
kasnije mogao požaliti. Moj kanal za
teče bez analitičke kritike iz logičkih
slušanje će biti uključen na ovoj frek‐
strujnih kola, obično izražene u vidu
venciji, nešto NIŽOJ frekvenciji, rekao bih.
statističke verovatnoće. Samo su u borbi
Ako imate išta razumno da kažete, javite
funkcionisali kao jedan, uz odvojeno
mi se. Jesi li razumeo?«
odlučivanje
u
razmaku
od
jedne
Nastala ja pauza. Hjustonov nosač je
nanosekunde.
ostao na vezi. Konačno, čovek je
Helbent je shvatio da je nerazumno
progovorio:
očekivati od kompjutera da odjednom
»Ko su Svemirci?«
stekne maštu. Taj tip hladnog i logičnog
Helbent, razgnevljen, sećajući se svojih
kritičara retko je kad imao mašte.
izgubljenih drugova, ćutao je dokle je
Helbent mu se izvini. »Oprosti«.
mogao, obuzdavajući svoj bes. Kada se
»NEDOVOLJNI PODACI.«
pokazalo da je stišavati bes gore nego ga
»Kad bi bar mogao da laješ, ili tako
iskaliti, pojačao je potenciometar do
nešto, bio bi bolje društvo.«
maksimuma i rekao:
Helbent je čekao sat, dva, tri. Veče se
»TO«, počeo je, umiren jedino mišlju da
približavalo i sumrak se spuštao na
je za tri stotine godina osnovna ljudska
Hjuston. Rešio je da sluša vesti. Tri
osobina — nezahvalnost — istrajala, a
stotine godina su dugo vreme bez vesti.
istovremeno shvatajući da je prirodna
Potražio je stanicu na talasnoj dužini od
svest potčinjena emocionalnom kapricu
50 000 megaherca, u nadi da će čuti vesti.
— što nije slučaj sa mašinama — što se
Ništa, pokuša sa većom frekvencijom, a
mora uzeti u obzir kada se razmatraju te
onda uključi laser‐kom. Opet ništa. Setio
stvari, pri čemu svaka ispada neu‐
se da je Hjuston na niskoj frekvenciji, pa
bedljiva, pa zaključi: »JE UVREDA!«
je pretražio donji deo skale, gde je
»Izvini«, otkreštala je Kontrola leta.
nailazio na komercijalne TV programe,
Helbent je čekao, nadajući se da će
obično na talasnoj dužini od oko 100
čovek biti dovoljno razuman da pronađe
megaherca. Podesi 5000 svojih vizuala na
nekoga ko zna šta radi. A on je dao
talasnu dužinu nešto veću od 5000 me‐
prednost kompjuteru da pronađe takvu
gaherca, na kojoj se emitovao komer‐
osobu.
cijalni program, primetivši: »Ako sam ikad
