by MoZarD
si ti, ipak, čudotvorac.«
strašnije. Osnovni pokazatelj države,
»Čudotvorci
ne
postoje«,
tromo
kosinus psi je opadao. Flit jurnu prema
odgovori Eriksen.
štitu na kome se ispisivao tangens teta.
Proktor uzbuđeno prošaputa:
Tangens teta je stajao tačno na
»Nemoj tako, momak. To ranije nije
devedeset.
postojalo, u vreme pirata. Naravno, dok
»Generale!« zavapi Flit okrenuvši pre‐
čovek nije ukrotio prirodu, sve se odvijalo
ma Bredeu lice izobličeno od straha.
po zakonima prirode, kako je bog odre‐
»Armija je još uvek u vašim rukama, ali
dio. Čuda su bila tehnički neostvarljiva, i
država propada. Sinhronizacija opada
to je sve. A sada, kada smo na tako
prema...«
visokom... razumeš? Danas je bez čuda
Brede pritrča do Flita, ščepa ga za vrat i
skoro nemoguće. Nismo mi vitezi da se
protrese. Komandant KPA je obesnažen
snalazimo bez čuda.«
škrgutao zubima.
Ne sačekavši odgovor. Proktor nastavi:
»Idiote!« prosikta general. »Sreća vaša
»Kada sam čuo da narednik urla tvojim
što se sa državom nešto događa, inače bi
glasom, tvoje reči, tada sam shvatio da se
vas gama‐kažnjavači... Uključujte signali‐
dogodilo čudo.«
zaciju za kvarove na svim kanalima.«
»Normalna telepatija«, reče Eriksen.
Flit se baci prema pultu.
»Seansa hipnoze na razdaljinu. Sugerirao
Nije prošao ni jedan sekund, a planeta
sam Berensu šta treba da govori, i to je
je bila obaveštena da je državni aparat
sve.«
Gornje Diktature zahvatio nerazumljivi
»Nije to telepatija, nego čudo«, Proktor
grč. Brede odvuče Flita do vrata pulta‐
je ostajao pri svome. »I nije hipnoza, ni
prestola.
odnos dvoje ljudi, već energetska
»Još uvek nije sve izgubljeno«, reče
emanacija koja je narušila strukturu
general uobičajeno pribrano. »Podići
države — eto kako treba tumačiti tvoj
ćemo Vladara, ako već i sam nije ustao.
postupak, momak.«
Neka sam popravlja svoju razrušenu
»Ne razumem vas, Proktore.«
sinhroni zaciju. Mislim da se dogodilo
»Šta tu ima da se razume? Na nas se ne
čudo.«
dere Berens, već pukovnik Flit urla
»To je revolucija«, mrmljao je iznemogli
njegovim glasom. U pukovniku vice
Flit. »Napadaju nas Zemljant Bože moj,
general Brede, a generalom komanduje
šta da radimo? Šta vi mislite, da
88
lično Njegova Preuzvišenost. Nije moguće
»Znate li da takav način života već
da to nisi učio u školi? U svima nama,
postoji na Zemlji?«
koliko god nas ima misli, oseća i
»Neću ništa da znam. Ta mi je stvar na
komanduje Vladar 19, a to što nam se
duši, a gde je ona već ostvarena,
čini, da su to naše misli, naša osećanja i
svejedno mi je. Hoćeš li učiniti čudo?«
nasi glasovi, to je zbog toga što imamo
»Već sam vam rekao: čuda ne postoje.«
slobodu da uobražavamo... da mi... Zar
»A ja vam ponovo kažem: nismo mi
nije tako? I ti nisi potisnuo Berensov glas,
divljaci da ne verujemo u čuda. Razvoj
ne. Ti si u Berensu potisnuo Flitov glas, to
nauke učinio je svako čudo mogućim.
jest glas Breda, a to jest glas Njegove
Učini čudo, Eriksene.«
Preuzvišenosti... Ti si ugušio glas cele
Eriksen je shvatio da se neće lako
države, eto šta si uradio. A država je
osloboditi čudnog vojnika.
zaštićena energetskom bazom od hiljada
»U redu, pokušaću. A sada, hajde da
milijardi kilovata, i sve te hiljade milijardi
spavamo.«
kilovata ti si sam samcit... i pitam te sada,
Proktor je otišao, ali Eriksen još ne
zar to nije čudo?«
mogade da zaspi. Iza zidova kasarne urlao
»Šta vi, uopšte, hoćete od mene?«
je noćni uragan. Vazduh u kasarni se
umorno upita Eriksen.
prečišćavao, ali je prašina prodirala kroz
Proktor prošaputa sa još većom strašću:
mikroskopske pore na zidovima — teško
»Učini još jednom čudo. Ako si
se disalo.
narednika Berensa uspeo da sa takvom
Eriksen je ležao otvorenih očiju, ali nije
lakoćom... To je sve isti lanac, razumeš.
video kasarnu već ono, što je bilo izvan
Kada osvojiš jedan šraf, ovladao si celom
nje — ogromnu, za čoveka neprijatnu
mašinom. Slušaj me šta ću ti reći. Na polu
planetu. Šta je njegove pretke dovelo
koncentrišu oblake, da bi ih, iznenada,
ovamo? Zbog čega su ostali ovde? Zašto,
prolili na neprijatelje. Dovuci te oblake na
ne, zašto su se od ljudi pretvorili u
nas. Makar slabašnu kišicu, raz‐umeš?«
bezdušne mašine?«
»A šta će vam kišica?«
Eriksenu je nedostajalo vazduha, pre‐
»Kao prvo, neće biti dovoljna da zalije
vrtao se u postelji i ponovo je razmišljao
neprijatelje toliko da im mehanizacija
o onome o čemu je na Marsu bilo
potone u blato — tada će napad na njih
zabranjeno da se misli. I odjednom kriknu
biti riskantan. A kao drugo, kod nas će sve
od prodornog bola koji mu jurnu kroz
pokisnuti i pogledobojno oružje će
mozak. U glavi mu se stvorila zbrka: čuli
zarđati — pa nećemo imati čime da
su se nečiji uzdasi i krici, škripa,
napadnemo... I, umesto rata — ništa!«
pucketanje, kao da se nešto kretalo, kao
»Vi ne želite rat?«
da je mumlalo beživotno: »Kosinus psi —
»A ti ga želiš? Ja hoću kući — jednoga...
devedeset devet koma pet, potpuna
I da sve te centralizacije i totalizacije...
sinhronizacija. Kosinus psi — devedeset
Nećeš me izdati, momak?«
devet koma pet!... Ah! Ah! — odjednom
»Naravno da neću. Osim toga, ja nisam
neko zavapi u mozgu. Doterajte te
tako surov kao gama‐kažnjavači.«
proklete oblake ovamo, doterajte ih
»Sumnjam da će se ikada nama poza‐
ovamo!« Eriksen je napregnuto, bez
baviti. O, Eriksene, kada bi samo mogao
ikakvih misli osluškivao zvukove u mozgu,
da razrušiš celu ovu vražju hijerarhiju, a
trudio se da nešto razume i poveže, ali
da sam ostaneš po strani. I da živimo ne
mu nije uspevalo, mogao je samo da
obazirući se na suseda, i da radimo ono
sluša. Tada odluči da sam počne da
što nam je po volji, samo da druge ne
razmišlja, ali su se misli rađale uspore
no i
ugrožavamo, i da nema nikakvih ratova ni
toliko su se sporo kretale po moždanim
neprijateljstva. Kad samo pomislim, sav
vijugama, tako su zapinjale na svakom
zatreperim
—
takva
jednostavnost
moždanom udubljenju i ispupčenju, da se
življenja.«
činilo da je svaka za sobom vukla
Eriksen se zagleda u riđokosog Prok‐
neizmerno veliki teret, i da je iznemogla
tora. U polumraku kasarne boja kose se
pod njegovom ogromnom težinom.
nije videla, ali se zato jasno videlo kako
»Oblaci!«, teško je mislio Eriksen. »Ah,
mu je lice ozareno i kako mu sijaju oči.
da... oblaci... Ma, ne... Oblaci... Pazi
Više i nije šaputao, gotovo je vikao.
bogati — ti oblaci... A, ne — sinhro‐
Eriksen je ćutao neko vreme, a zatim
nizacija... Ne, gde sam ja? Ah, šta... Šta je
reče:
to sa mnom?...« On se tromo, kao u
89
polusnu, kao u bunilu, čudio samom sebi:
našeg čudotvorca!«
potpuno se promenio u toku te noći. Ta
Desetine ruku podigoše Eriksena.
mu se promena nije dopadala. Ne, ranije
Vojnici su, trijumfujući nosili Eriksena na
je lako i slobodno mislio, misli su mu se
kišu, a Proktor je i dalje vikao:
razgarale kao vatre, jurile su brzometno,
»Molite
čudotvorca
Eriksena
za
kao senke, pa šta, ne, šta se dogodilo?
završetak rata. Molite ga da nas pošalje
»Oblaci«, ponovo je i uporno mislio
kućama da živimo svoj život. Tražite od
Eriksen. »Svi... ob‐laci... ovamo... i kišica...
našeg čudotvorca Eriksena još jedno
ujutro... hoću sa pola ovamo... hoću!«
čudo.«
I kada je uspeo ne da domisli, već da
Vojnici grmljavinom glasova zagušiše
doradi tu tešku misao, izmučen je dao
Proktorovu molitvu:
svojoj glavi slobodu da više ni o čemu ne
»Na slobodu, Eriksene. Prekini rat. Pusti
razmišlja i tada pade u san kao u bezdan.
nas u naš život, Eriksene!«
Probudila ga je galama u kasarni. Vojnici
Eriksen je pokisao i srećan gledao
su poskakali iz postelja, i onako
vojnike koji su, takođe bili mokri i srećni i
neobučeni jurili prema vratima.
uzbuđeno vikali, i bio je spreman da im
»Kiša! Kiša!« vikali su uzbudeno.
obeća sve što su od njega tražili.
Eriksen se takođe probio do vrata.
»Otići ćete kući!« povika on. »Otpustiću
Samo je u drevnim pričama i bajkama
vas sve u vaše živote!«
koje mu je pričala baka čuo o nečem što
Odjednom, vide da kiša prestaje. Oblaci
je ličilo na ovo što se sada, pred njim
su polako počeli da se povlače nazad. Još
događalo na ravnici. Zahvaćen istim
malopre su jurili sa pola ovamo kao psi
uzbuđenjem kojim i drugi vojnici vikao je
raspušteni sa lanca, a sada ih je neka
radosno i iznemoglo:
moćna sila vraćala nazad na pol, kao pse
»Kiša! Kiša!«
u štenaru. Vojnici su, takođe pratili
Svet je postao neverovatno proziran.
prevrtljivo kretanje oblaka. Eriksen je
Marsijanska ravnica se videla na nekoliko
pokušavao da siđe na zemlju, ali ga
kilometara. Lebdeće zavese crvenkaste
vojnici nisu spuštali — on je, kao i do sad,
prašine koja je oduvek ispunjavala
nadvišavao gomilu.
atmosferu, bile su oborene snagom vode.
I prvi je ugledao razjarenog Berensa koji
Vetrovi koji su urlali i zavijali bez prekida
se gegao prema njima.
sada odjednom umukoše, a ravnomerni
»Nazad u kasarnu, besposličari!« vikao
šum vode koja je padala bio je toliko slab
je narednik izdaleka. »Naumili ste da se
u poredenju sa njihovim užasnim
pobunite, bagro. Odmah silazite, bara‐
tutnjem, tako da se činilo da se na svetu
bo!« prodera se na Eriksena. »To ste se
uspostavila nekakva prijatna tišina. A
vi, nesrećniče, usudili da dirnete u sinhro‐
gore su plovili oblaci, gusti, svakog
nizaciju. Pokazaću ja vama šta je to
sekunda su menjali boju i gustinu, iz
stvarno čudo.« On strašno blesnu na
oblaka su se obrušavale svetlucave
Eriksena laserskim binokularima, ali
kapljice vode, potočići vode, svetleće
vojnici, koji su došli sebi od iznenadenja,
vodene strele. To je bila prva prava kiša,
podigoše svoje optičke štitnike, pa
prva kiša, koju je Eriksen ikada u životu
Berensov ubilački pogled izgubi oštrinu.
video. Kao što kiša nije prestajala da se
Novi napad grdnje i besa bio je ugušen
izliva po marsijanskoj pustinji, tako ni
Proktorovim prodornim krikom:
Eriksen nije prekidao da uzbudeno viče
»Čuda, Eriksene. Čuda!«
zajedno sa ostalim vojnicima:
Vojnici kao zaraženi prihvatiše: »Čuda,
»Kiša! Kiša!«
Eriksene!« i Eriksena obuze očajanje.
Tada začu Proktora. Riđokosi vojnik se
Njegova kratkotrajna snaga misli nestala
popeo na stolicu i vikao je koliko ga grlo
je onog momenta kada je ugledao
nosi:
Berensa. Čuda je nestalo ili ga nije ni bilo.
»Slušajte me, vojnici. Svi slušajte. Ovo je
Nešto se slučajno narušilo u čudovišnom
čudo. Učinio ga je vojnik Eriksen. Noćas
državnom mehanizmu, neki šraf je ispao
sam molio Eriksena da pošalje kišu i on ju
iz ležišta, stvorio se ogroman energetski
je poslao. Slavite čudotvorca Eriksena.
vakuum i povukao je oblake sa pola. A
Slavite čudotvorca...«
sada je šraf vraćen na svoje mesto, i
Svi vojnici punim grlom prihvatiše Prok‐
hiljade marsijanskih termoatomskih sta‐
torov poklič:
nica sinhronizovanih u isti poriv, vraćaju
»Slavite čudotvorca Eriksena. Slavite
nazad milijarde tona vode koje su se
90
otele na slobodu. On nema nikakve veze
Kada su Brede i Flit uspeli da se uvuku u
sa tim što se dogodilo; sve se dogodilo i
pult‐presto, Vladar 19 je sedeo na PP, kao
poništeno je mimo njega i njegove volje.
na
konju,
rastrojeno
mamuzajući
I samo zato da bi umirio razjarene
kosmatim,
bosim
nogama
bokove
vojnike, nipošto zbog toga što je verovao
vrhovnog državnog mehanizma. Uzgred,
u sebe, on podignu ruke uvis i povika:
pronicljivom Bredeu Vladar nije ličio na
»Svi oblaci — prema meni. Neka poginu
odvažnog jahača koji upravlja konjem,
svi koji mojoj želji stoje na putu!
već na ogromnu, naduvenu, do smrti
I tada, potresen, on ugleda čudo koje je
preplašenu žabu. Mudri general je
stvorio. Oblaci koji su bili odvučeni na
pritajio negativne asocijacije koje mu
sever vraćali su se nazad, a prema njima
padoše na um.
su nadirali oblaci sa juga. Odjednom tama
»Šta se dogodilo?« promuklo promrm‐
oko njih poče da se zgušnjava. Nad
lja Vladar. »Tako nešto se još nikada nije
glavama vojnika sevnuše munje. Grmlja‐
dogodilo.«
vina u razredenoj marsijanskoj atmosferi
»Direktiva Zemljana, Vaša Preuzviše‐
nije bila jaka, ali su blesci zaslepljivali, kao
nosti«, referisao je Flit.
pogledi pojačani laserskim umnoživačima
»Čudo«, mračno konstatova Brede.
— vojnici su spusti‐li svoje kvantne
»Čuda se ne događaju« sa strahom reče
štitnike.
Vladar 19. Od žalosti mu se izobličilo lice.
Za to vreme, narednik Berens je
»Vi zaboravljate na naučna dostignuća,
pokušavao da prodre u gomilu vojnika i
Vaša Besmrtnosti. Mi smo se razvili do
dokopa se Eriksena da se sa njim
nivoa na kome je svako čudo moguće«.
obračuna prsa u prsa, Proktor povika:
(Brede, naravno, nije znao da je
»Eriksene, uništi ga munjom!«
ponavljao Proktorove reči).
Eriksen jedva stiže da izda komandu,
»To je užasno!« reče Vladar 19 koji je
kada se na njega spustiše narednikove
postajao sve bleđi i bledi. »Noge mi ne
ruke:
osećaju državu. Da poludiš, ovo se još nije
»Gubi se! Budi uništen!«
dogadalo!«
Narednik polete visoko u vazduh. Još
»Kosinus psi je ispod nula koma
nije uspeo da dotakne zemlju kada se na
četrdeset«, reče Flit. »I još uvek opada.
njega iz razjarenog neba prosu reka vatre,
Energetske stanice više nisu pod vašom
a za njom jurnuše nove vatrene reke.
kontrolom.« On pogleda noge devetna‐
Narednik Berens, već pretvoren u
estoga Sinhronizatora. »Propadamo, Vaša
plazmu, već je razbacivao po ravnici sve
Besmrtnosti«.
svoje atome, a munje su još uvek tukle i
»Hitno referišite: šta da radimo?« reče
tukle to mesto na kome se nalazio u
Vladar 19 generalu Brede. »Užas, neve‐
poslednjem momentu života.
rovatno!«
Tada Eriksen, koga obuze strah od
Brede
prošeta
pored
pulta
