Alef Science Fiction Magazine 013

by MoZarD

  si ti, ipak, čudotvorac.«

  strašnije. Osnovni pokazatelj države,

  »Čudotvorci

  ne

  postoje«,

  tromo

  kosinus psi je opadao. Flit jurnu prema

  odgovori Eriksen.

  štitu na kome se ispisivao tangens teta.

  Proktor uzbuđeno prošaputa:

  Tangens teta je stajao tačno na

  »Nemoj tako, momak. To ranije nije

  devedeset.

  postojalo, u vreme pirata. Naravno, dok

  »Generale!« zavapi Flit okrenuvši pre‐

  čovek nije ukrotio prirodu, sve se odvijalo

  ma Bredeu lice izobličeno od straha.

  po zakonima prirode, kako je bog odre‐

  »Armija je još uvek u vašim rukama, ali

  dio. Čuda su bila tehnički neostvarljiva, i

  država propada. Sinhronizacija opada

  to je sve. A sada, kada smo na tako

  prema...«

  visokom... razumeš? Danas je bez čuda

  Brede pritrča do Flita, ščepa ga za vrat i

  skoro nemoguće. Nismo mi vitezi da se

  protrese. Komandant KPA je obesnažen

  snalazimo bez čuda.«

  škrgutao zubima.

  Ne sačekavši odgovor. Proktor nastavi:

  »Idiote!« prosikta general. »Sreća vaša

  »Kada sam čuo da narednik urla tvojim

  što se sa državom nešto događa, inače bi

  glasom, tvoje reči, tada sam shvatio da se

  vas gama‐kažnjavači... Uključujte signali‐

  dogodilo čudo.«

  zaciju za kvarove na svim kanalima.«

  »Normalna telepatija«, reče Eriksen.

  Flit se baci prema pultu.

  »Seansa hipnoze na razdaljinu. Sugerirao

  Nije prošao ni jedan sekund, a planeta

  sam Berensu šta treba da govori, i to je

  je bila obaveštena da je državni aparat

  sve.«

  Gornje Diktature zahvatio nerazumljivi

  »Nije to telepatija, nego čudo«, Proktor

  grč. Brede odvuče Flita do vrata pulta‐

  je ostajao pri svome. »I nije hipnoza, ni

  prestola.

  odnos dvoje ljudi, već energetska

  »Još uvek nije sve izgubljeno«, reče

  emanacija koja je narušila strukturu

  general uobičajeno pribrano. »Podići

  države — eto kako treba tumačiti tvoj

  ćemo Vladara, ako već i sam nije ustao.

  postupak, momak.«

  Neka sam popravlja svoju razrušenu

  »Ne razumem vas, Proktore.«

  sinhroni zaciju. Mislim da se dogodilo

  »Šta tu ima da se razume? Na nas se ne

  čudo.«

  dere Berens, već pukovnik Flit urla

  »To je revolucija«, mrmljao je iznemogli

  njegovim glasom. U pukovniku vice

  Flit. »Napadaju nas Zemljant Bože moj,

  general Brede, a generalom komanduje

  šta da radimo? Šta vi mislite, da

  88

  lično Njegova Preuzvišenost. Nije moguće

  »Znate li da takav način života već

  da to nisi učio u školi? U svima nama,

  postoji na Zemlji?«

  koliko god nas ima misli, oseća i

  »Neću ništa da znam. Ta mi je stvar na

  komanduje Vladar 19, a to što nam se

  duši, a gde je ona već ostvarena,

  čini, da su to naše misli, naša osećanja i

  svejedno mi je. Hoćeš li učiniti čudo?«

  nasi glasovi, to je zbog toga što imamo

  »Već sam vam rekao: čuda ne postoje.«

  slobodu da uobražavamo... da mi... Zar

  »A ja vam ponovo kažem: nismo mi

  nije tako? I ti nisi potisnuo Berensov glas,

  divljaci da ne verujemo u čuda. Razvoj

  ne. Ti si u Berensu potisnuo Flitov glas, to

  nauke učinio je svako čudo mogućim.

  jest glas Breda, a to jest glas Njegove

  Učini čudo, Eriksene.«

  Preuzvišenosti... Ti si ugušio glas cele

  Eriksen je shvatio da se neće lako

  države, eto šta si uradio. A država je

  osloboditi čudnog vojnika.

  zaštićena energetskom bazom od hiljada

  »U redu, pokušaću. A sada, hajde da

  milijardi kilovata, i sve te hiljade milijardi

  spavamo.«

  kilovata ti si sam samcit... i pitam te sada,

  Proktor je otišao, ali Eriksen još ne

  zar to nije čudo?«

  mogade da zaspi. Iza zidova kasarne urlao

  »Šta vi, uopšte, hoćete od mene?«

  je noćni uragan. Vazduh u kasarni se

  umorno upita Eriksen.

  prečišćavao, ali je prašina prodirala kroz

  Proktor prošaputa sa još većom strašću:

  mikroskopske pore na zidovima — teško

  »Učini još jednom čudo. Ako si

  se disalo.

  narednika Berensa uspeo da sa takvom

  Eriksen je ležao otvorenih očiju, ali nije

  lakoćom... To je sve isti lanac, razumeš.

  video kasarnu već ono, što je bilo izvan

  Kada osvojiš jedan šraf, ovladao si celom

  nje — ogromnu, za čoveka neprijatnu

  mašinom. Slušaj me šta ću ti reći. Na polu

  planetu. Šta je njegove pretke dovelo

  koncentrišu oblake, da bi ih, iznenada,

  ovamo? Zbog čega su ostali ovde? Zašto,

  prolili na neprijatelje. Dovuci te oblake na

  ne, zašto su se od ljudi pretvorili u

  nas. Makar slabašnu kišicu, raz‐umeš?«

  bezdušne mašine?«

  »A šta će vam kišica?«

  Eriksenu je nedostajalo vazduha, pre‐

  »Kao prvo, neće biti dovoljna da zalije

  vrtao se u postelji i ponovo je razmišljao

  neprijatelje toliko da im mehanizacija

  o onome o čemu je na Marsu bilo

  potone u blato — tada će napad na njih

  zabranjeno da se misli. I odjednom kriknu

  biti riskantan. A kao drugo, kod nas će sve

  od prodornog bola koji mu jurnu kroz

  pokisnuti i pogledobojno oružje će

  mozak. U glavi mu se stvorila zbrka: čuli

  zarđati — pa nećemo imati čime da

  su se nečiji uzdasi i krici, škripa,

  napadnemo... I, umesto rata — ništa!«

  pucketanje, kao da se nešto kretalo, kao

  »Vi ne želite rat?«

  da je mumlalo beživotno: »Kosinus psi —

  »A ti ga želiš? Ja hoću kući — jednoga...

  devedeset devet koma pet, potpuna

  I da sve te centralizacije i totalizacije...

  sinhronizacija. Kosinus psi — devedeset

  Nećeš me izdati, momak?«

  devet koma pet!... Ah! Ah! — odjednom

  »Naravno da neću. Osim toga, ja nisam

  neko zavapi u mozgu. Doterajte te

  tako surov kao gama‐kažnjavači.«

  proklete oblake ovamo, doterajte ih

  »Sumnjam da će se ikada nama poza‐

  ovamo!« Eriksen je napregnuto, bez

  baviti. O, Eriksene, kada bi samo mogao

  ikakvih misli osluškivao zvukove u mozgu,

  da razrušiš celu ovu vražju hijerarhiju, a

  trudio se da nešto razume i poveže, ali

  da sam ostaneš po strani. I da živimo ne

  mu nije uspevalo, mogao je samo da

  obazirući se na suseda, i da radimo ono

  sluša. Tada odluči da sam počne da

  što nam je po volji, samo da druge ne

  razmišlja, ali su se misli rađale uspore
no i

  ugrožavamo, i da nema nikakvih ratova ni

  toliko su se sporo kretale po moždanim

  neprijateljstva. Kad samo pomislim, sav

  vijugama, tako su zapinjale na svakom

  zatreperim

  —

  takva

  jednostavnost

  moždanom udubljenju i ispupčenju, da se

  življenja.«

  činilo da je svaka za sobom vukla

  Eriksen se zagleda u riđokosog Prok‐

  neizmerno veliki teret, i da je iznemogla

  tora. U polumraku kasarne boja kose se

  pod njegovom ogromnom težinom.

  nije videla, ali se zato jasno videlo kako

  »Oblaci!«, teško je mislio Eriksen. »Ah,

  mu je lice ozareno i kako mu sijaju oči.

  da... oblaci... Ma, ne... Oblaci... Pazi

  Više i nije šaputao, gotovo je vikao.

  bogati — ti oblaci... A, ne — sinhro‐

  Eriksen je ćutao neko vreme, a zatim

  nizacija... Ne, gde sam ja? Ah, šta... Šta je

  reče:

  to sa mnom?...« On se tromo, kao u

  89

  polusnu, kao u bunilu, čudio samom sebi:

  našeg čudotvorca!«

  potpuno se promenio u toku te noći. Ta

  Desetine ruku podigoše Eriksena.

  mu se promena nije dopadala. Ne, ranije

  Vojnici su, trijumfujući nosili Eriksena na

  je lako i slobodno mislio, misli su mu se

  kišu, a Proktor je i dalje vikao:

  razgarale kao vatre, jurile su brzometno,

  »Molite

  čudotvorca

  Eriksena

  za

  kao senke, pa šta, ne, šta se dogodilo?

  završetak rata. Molite ga da nas pošalje

  »Oblaci«, ponovo je i uporno mislio

  kućama da živimo svoj život. Tražite od

  Eriksen. »Svi... ob‐laci... ovamo... i kišica...

  našeg čudotvorca Eriksena još jedno

  ujutro... hoću sa pola ovamo... hoću!«

  čudo.«

  I kada je uspeo ne da domisli, već da

  Vojnici grmljavinom glasova zagušiše

  doradi tu tešku misao, izmučen je dao

  Proktorovu molitvu:

  svojoj glavi slobodu da više ni o čemu ne

  »Na slobodu, Eriksene. Prekini rat. Pusti

  razmišlja i tada pade u san kao u bezdan.

  nas u naš život, Eriksene!«

  Probudila ga je galama u kasarni. Vojnici

  Eriksen je pokisao i srećan gledao

  su poskakali iz postelja, i onako

  vojnike koji su, takođe bili mokri i srećni i

  neobučeni jurili prema vratima.

  uzbuđeno vikali, i bio je spreman da im

  »Kiša! Kiša!« vikali su uzbudeno.

  obeća sve što su od njega tražili.

  Eriksen se takođe probio do vrata.

  »Otići ćete kući!« povika on. »Otpustiću

  Samo je u drevnim pričama i bajkama

  vas sve u vaše živote!«

  koje mu je pričala baka čuo o nečem što

  Odjednom, vide da kiša prestaje. Oblaci

  je ličilo na ovo što se sada, pred njim

  su polako počeli da se povlače nazad. Još

  događalo na ravnici. Zahvaćen istim

  malopre su jurili sa pola ovamo kao psi

  uzbuđenjem kojim i drugi vojnici vikao je

  raspušteni sa lanca, a sada ih je neka

  radosno i iznemoglo:

  moćna sila vraćala nazad na pol, kao pse

  »Kiša! Kiša!«

  u štenaru. Vojnici su, takođe pratili

  Svet je postao neverovatno proziran.

  prevrtljivo kretanje oblaka. Eriksen je

  Marsijanska ravnica se videla na nekoliko

  pokušavao da siđe na zemlju, ali ga

  kilometara. Lebdeće zavese crvenkaste

  vojnici nisu spuštali — on je, kao i do sad,

  prašine koja je oduvek ispunjavala

  nadvišavao gomilu.

  atmosferu, bile su oborene snagom vode.

  I prvi je ugledao razjarenog Berensa koji

  Vetrovi koji su urlali i zavijali bez prekida

  se gegao prema njima.

  sada odjednom umukoše, a ravnomerni

  »Nazad u kasarnu, besposličari!« vikao

  šum vode koja je padala bio je toliko slab

  je narednik izdaleka. »Naumili ste da se

  u poredenju sa njihovim užasnim

  pobunite, bagro. Odmah silazite, bara‐

  tutnjem, tako da se činilo da se na svetu

  bo!« prodera se na Eriksena. »To ste se

  uspostavila nekakva prijatna tišina. A

  vi, nesrećniče, usudili da dirnete u sinhro‐

  gore su plovili oblaci, gusti, svakog

  nizaciju. Pokazaću ja vama šta je to

  sekunda su menjali boju i gustinu, iz

  stvarno čudo.« On strašno blesnu na

  oblaka su se obrušavale svetlucave

  Eriksena laserskim binokularima, ali

  kapljice vode, potočići vode, svetleće

  vojnici, koji su došli sebi od iznenadenja,

  vodene strele. To je bila prva prava kiša,

  podigoše svoje optičke štitnike, pa

  prva kiša, koju je Eriksen ikada u životu

  Berensov ubilački pogled izgubi oštrinu.

  video. Kao što kiša nije prestajala da se

  Novi napad grdnje i besa bio je ugušen

  izliva po marsijanskoj pustinji, tako ni

  Proktorovim prodornim krikom:

  Eriksen nije prekidao da uzbudeno viče

  »Čuda, Eriksene. Čuda!«

  zajedno sa ostalim vojnicima:

  Vojnici kao zaraženi prihvatiše: »Čuda,

  »Kiša! Kiša!«

  Eriksene!« i Eriksena obuze očajanje.

  Tada začu Proktora. Riđokosi vojnik se

  Njegova kratkotrajna snaga misli nestala

  popeo na stolicu i vikao je koliko ga grlo

  je onog momenta kada je ugledao

  nosi:

  Berensa. Čuda je nestalo ili ga nije ni bilo.

  »Slušajte me, vojnici. Svi slušajte. Ovo je

  Nešto se slučajno narušilo u čudovišnom

  čudo. Učinio ga je vojnik Eriksen. Noćas

  državnom mehanizmu, neki šraf je ispao

  sam molio Eriksena da pošalje kišu i on ju

  iz ležišta, stvorio se ogroman energetski

  je poslao. Slavite čudotvorca Eriksena.

  vakuum i povukao je oblake sa pola. A

  Slavite čudotvorca...«

  sada je šraf vraćen na svoje mesto, i

  Svi vojnici punim grlom prihvatiše Prok‐

  hiljade marsijanskih termoatomskih sta‐

  torov poklič:

  nica sinhronizovanih u isti poriv, vraćaju

  »Slavite čudotvorca Eriksena. Slavite

  nazad milijarde tona vode koje su se

  90

  otele na slobodu. On nema nikakve veze

  Kada su Brede i Flit uspeli da se uvuku u

  sa tim što se dogodilo; sve se dogodilo i

  pult‐presto, Vladar 19 je sedeo na PP, kao

  poništeno je mimo njega i njegove volje.

  na

  konju,

  rastrojeno

  mamuzajući

  I samo zato da bi umirio razjarene

  kosmatim,

  bosim

  nogama

  bokove

  vojnike, nipošto zbog toga što je verovao

  vrhovnog državnog mehanizma. Uzgred,

  u sebe, on podignu ruke uvis i povika:

  pronicljivom Bredeu Vladar nije ličio na

  »Svi oblaci — prema meni. Neka poginu

  odvažnog jahača koji upravlja konjem,

 
svi koji mojoj želji stoje na putu!

  već na ogromnu, naduvenu, do smrti

  I tada, potresen, on ugleda čudo koje je

  preplašenu žabu. Mudri general je

  stvorio. Oblaci koji su bili odvučeni na

  pritajio negativne asocijacije koje mu

  sever vraćali su se nazad, a prema njima

  padoše na um.

  su nadirali oblaci sa juga. Odjednom tama

  »Šta se dogodilo?« promuklo promrm‐

  oko njih poče da se zgušnjava. Nad

  lja Vladar. »Tako nešto se još nikada nije

  glavama vojnika sevnuše munje. Grmlja‐

  dogodilo.«

  vina u razredenoj marsijanskoj atmosferi

  »Direktiva Zemljana, Vaša Preuzviše‐

  nije bila jaka, ali su blesci zaslepljivali, kao

  nosti«, referisao je Flit.

  pogledi pojačani laserskim umnoživačima

  »Čudo«, mračno konstatova Brede.

  — vojnici su spusti‐li svoje kvantne

  »Čuda se ne događaju« sa strahom reče

  štitnike.

  Vladar 19. Od žalosti mu se izobličilo lice.

  Za to vreme, narednik Berens je

  »Vi zaboravljate na naučna dostignuća,

  pokušavao da prodre u gomilu vojnika i

  Vaša Besmrtnosti. Mi smo se razvili do

  dokopa se Eriksena da se sa njim

  nivoa na kome je svako čudo moguće«.

  obračuna prsa u prsa, Proktor povika:

  (Brede, naravno, nije znao da je

  »Eriksene, uništi ga munjom!«

  ponavljao Proktorove reči).

  Eriksen jedva stiže da izda komandu,

  »To je užasno!« reče Vladar 19 koji je

  kada se na njega spustiše narednikove

  postajao sve bleđi i bledi. »Noge mi ne

  ruke:

  osećaju državu. Da poludiš, ovo se još nije

  »Gubi se! Budi uništen!«

  dogadalo!«

  Narednik polete visoko u vazduh. Još

  »Kosinus psi je ispod nula koma

  nije uspeo da dotakne zemlju kada se na

  četrdeset«, reče Flit. »I još uvek opada.

  njega iz razjarenog neba prosu reka vatre,

  Energetske stanice više nisu pod vašom

  a za njom jurnuše nove vatrene reke.

  kontrolom.« On pogleda noge devetna‐

  Narednik Berens, već pretvoren u

  estoga Sinhronizatora. »Propadamo, Vaša

  plazmu, već je razbacivao po ravnici sve

  Besmrtnosti«.

  svoje atome, a munje su još uvek tukle i

  »Hitno referišite: šta da radimo?« reče

  tukle to mesto na kome se nalazio u

  Vladar 19 generalu Brede. »Užas, neve‐

  poslednjem momentu života.

  rovatno!«

  Tada Eriksen, koga obuze strah od

  Brede

  prošeta

  pored

  pulta