by MoZarD
Obećavam mračnima zavere i pomoć od Istoka i Zapada, sirotima bolje dane i opštu jednakost, učenima carstvo razuma koje neumitno dolazi.
Prodavcima pljeskavica govorim da im je hrana izvrsna, vinarima da su im
kiselinčine i sirće ravni nektaru i da ih badava bacaju neposvećenima na sto. I umetnike srećem i vatreno tvrdim da je sredina nezrela i tvrda i neškolovana i da će sa zakašnjenjem shvatiti njihov značaj i kvalitete.
Jer, subota je, Vreme Laži, a ja sam onaj koji jesam.
Laž, laž, laž! Noćas, hej, laž je.
Čujem zvuke besomučne novokomponovane iz birtije i srce mi obuzima nežnost —
to je mesto. Muzika sa lažnim osećanjima, ljudi sa lažnim životima, a ja ću im, hej, pomoći da lažnost bude što uverljivija.
Ulazim u dim, u smrad, u pijani svet, u buku strašnu.
Klizim pored stolova kao lasica, kao lisica, spreman da medim: guram mentalni japaner prepun mentalnog koksa a jezik moj lažljivi jeste lopata kojom ću peć obmana i samozabluda noćas nahraniti.
Biram društvo mereći temperaturu vatre fola i propuštam Velike Zavodnike,
Vidovite Igrače Lotoa, Pametne Kockare, Pripadnike Velikih Nacija, Obrazovane A Neuklopljene, Hrabre Muževe. Ne, nisu mi dovoljno topli ni Slobodni Kojima Niko Ništa Ne Može, Uspešni Šverceri, ni Mogli Su Ali Nisu Hteli.
Fu‐Do, Lažov, traži Srećne i Zadovoljne da im vatru podjari.
Evo ih.
Sede za dva sastavljena stola i jesu šoferi, sportisti, šverceri i politikanti. Imaju pare, imaju devize, imaju kuće i žene koje ih tamo (hahaha!) čekaju. Znaju za devalvacije, ko šta sređuje, preko koga se kriminal zataškava. Znaju rezultate utakmica nedelju dana pre susreta i telefone uglednih kurvi.
Znaju da sastave stolove u kafani, piju najgori špricer i krkaju preslanu svinjsku kolenicu i uvereni su da se tako, baš tako ponašaju Srećni i Zadovoljni.
»Imam dolare ispod kursa« šapćem na svinjsko uvce, čekinjavo i ušiljeno.
»Sedi, brate«, ruke širi, ljubljenje eskiviram. »Šta piješ?«
Vest huji oko stola i svi se smeše i namiguju, 'ej, srećniji su!
Spremam televizor i satelitske antene bez porekla za smešne pare, opštinu sa malim porezima, carinske deklaracije za uvoz malih aviona.
»Dete,« zove Svinjoslav harmonikaša, »dajde ono o onoj što je ostavila siromašnog
studenta i udala se za gazdu kafića!«
»S oluju ili bez?«
»S.«
Puštam jezik da radi i osluškujem pesmu »s oluju«.
»Fu‐Do«, čujem glas i okretom se suočavam sa sraslim obrvama namrgođenim i povijenim nosem. »Oćeš ti da ženiš moj šćer Azra?«
Sabiram sve. I ime i naglasak i znam da je Albanka, i da nema veze koji je vek.
»Odbila me,« širim ruke. »Pitao sam je da se uda.«
Zbunjen je, mrači se.
»Pitaću ga« kaže. »Ako lažeš, teško tebi.«
Odlazi prezirući pijance i prosto sam prinuđen da ga gledam sve do izlaska.
Muzikanti rokekokaju nemilice, pevaljka pokazuje fizičke osobine studentkinje i dušu para kafedžije, a onda bubnjar pomahnita: besomučno udara po timpanima i urla
»Oluja! Oluja!«. Basista se pokvareno kesla i pritiska prekidač; ogromni ventilator podiže suknju ispod koje predebela žena nema ništa.
Rulja skače na noge i vrišti. Ja pogotovu.
97
Delim posetnice i uzimam akontaciju.
Izlazim, i bučno udišem i opet:
»Fu‐Do«, čujem glas i okrećem se.
Bože, Gručo Marks!
»Ja sam Kanterbrau, najveći čarobnjak Severa« prilazi mi polako.
»Ličiš na Gruča.«
»Ali nisam« vragolasto se smeje. »Ti ličiš na nekog površnog plejboja a najveći čarobnjak si Mediterana!«
»Lud si« smejem se, »ja sam Fu‐Do, Lažov!«
»Lud sam« ne ljuti se Gručo. »Ipak sam čarobnjak i želim da se borim sa tobom«.
Treba ga se otarasiti i srećan sam što lažem:
»Nisam u fazi borbi. Poseti me za četiri‐pet subota pa ćemo videti«.
»Razumem« saosećajno se naklanja i odlazi. Bio bih zadovoljan da nije nekoliko sitnica:
• sanjao sam vodenicu i sebe kako bacam vitlo od cveća u reku koja je daleko i
duboko i Gručo Marks doleće i čini to umesto mene;
• vollm filmove Gručo Marksa i
• volim pivo Kanterbrau.
Bežim u noć.
SVI SMO MI LOPOVI
Čuvajte džepove, o prosjaci, evo me, dolazim!
Ja kradem.
Uzimam zgužvanu novčanicu iz ruke Ciganke jadna lica, šaku sitnine iz kutije od LP
ploče postavljene pored »TAČNE VAGE«; neprimetno otvaram damske torbice i vadim
kreditne kartice, skrivene burme, umrljana ogledala, upaljače i prezervative.
Svetla se pale, mesec jača, na scenu stupa Fu‐Do lopov do srži svoje.
Je li to šaka jadnih para u plavoj koverti šljakera? Daj ih!
Je li to zlatan lanac propalog švercera? Daj ga!
Je li to Reč, mudra ili glupa, unovčiva ill uzvišena? Daj je!
Jer: subota jeste ona lopovska i Fu‐Do krade i plamičak iz nadarene zenice.
Trčim kradem, trčim otimam i kuće evo, bogate, sa vrtom. U mraku. Dišem
ubrzano, gledam nebo, gledam rastinje i zaključujem da bi to mogla biti posledica prekrasne lopovske noći.
Nevidljiv za pozornika, neonjušljiv za psa, nedokučiv za alarm — ulazim.
Čulo svojstveno samo totalnim aždahama dugoprstim voda me iz sobe u hodnik iz
hodnika kroz trpezariju do biblioteke i znam: plen nije pehar zlatni, ni sablja u krvi kaljena; novčići davnovremeni, ni maske nesvrstane.
Očajno spoznajem istinu osetljivim duhovnim završecima jer nije mi draga. Fu‐Do
jeste lopov, najveći ove subote, ali je i tup da iz jasnih znakova iščita da je on plen noćašnje pohare.
Svetla se pale, padaju maske.
»Dobro veče, gospodine«, kiselo se smejem.
»Bedo bedna« kaže golemi sa pucom.
Taj glas!
»Onakav čovek« nastavlja naoružani sumnjivo poznatog glasa, »ona ljudina sad nevešto krade!«
»Ja sam bog lopova!« bunim se.
»Ti si stručnjak za hemije, alhemije, i slične gluposti! Bili smo zajedno u 98
istanbulskoj ekspediciji«.
Uzdišem setno. Ej, Istanbul! Mirisi opojni, zadatak bajan: naći kraljicu noći, uzeti joj uzorke izlučevina i ustanoviti zbog čega pri svakom izlasku za njom kaska ljudska kučnica.
»Ti si Kristofer« konstatujem.
»Jesam, stoko lopovska«.
»Kako si mi namestio čeku?«
»Kanterbrau«.
Sve jasnije i crnje.
»Hoću da ideš sa mnom u Amazoniju« prelazi Kristofer na stvar. »Neke ptice dube
gnezda u steni nekim lišćem. Omekšavaju kamen«.
»Ni lud«.
»Ima i piramida. Iz jednog bloka viri ljudska dlaka. Omekšan kamen«.
»Dlaku ošišaj, kamen prožderi i iseri. Jebe mi se za omekšivač«.
»Milicija, mafijaški nastrojen gazda ovog skromnog doma, Azrin otac, Kanterbrau«.
Gledam, ne verujem.
»I ti bi me isporučio?« pitam.
»Za takvu stvar bih rođenu majku isporučio«.
»Ostavi lovu, ostavi kartu zbornog mesta. Dolazim u subotu«
PALI ZELENI ANĐEO
Fu‐Do je istraživač ove subote, jer i to neke subote mora biti.
Koračam obučen u safari odelo ka logoru te kamene ekspedicije i razmišljam o svim ispijenim flašama i uvaženim ljudima svog života. Pretresam zajedničke ludosti i znam da sam već odavno pečen za jedno pravo izdajstvo; zatežem tregere i odlučnije
krećem u ralje jednog divnog prijatelja.
»Eto te« smeje se.
»Dao sam tvoju adresu onim elebacima što tra�
�e da se pismo umnoži i posalje na
deset adresa ili će te snaći strašna nevolja« lažem i milo mi je što osmeh iščile.
»Kako si nas pronašao u ovoj zabiti?«
»Išao sam pod lažnim imenom«
Ni meni nije jasno zašto sam to rekao. Svakako nešto znači: Kristofer je zbunjen.
»Pođimo« ustaje i daje znak Indijancima.
Idem, šta bih drugo. Svetlost jarka kroz lišće se probija: svetlo‐tama‐svetlo‐tama‐
svetlo... Golemi stroboskop poziva moje neurone na ples u ovoj diskoteci čudnih bogova. Svetlo‐tama i moje opiranje jer znam za svoje preklope na podijumima ispod lajt‐mašina.
Ako odustanem, poteraće me. Ako zažmurim, upašću u rupu, stati na zmiju ili lupiti glavom u nisku granu.
Trepćem kao isprepadano mače i vidim ono što se ne vidi:
• stenu preko reke, nedostupnu i hiljadu ptica — oblak oko gnezda svijenih u steni:
• Indijance drugačije od ovih što sa nama hode, lucidne i rezervisane i blesak čuđenja u očima najlepše išaranog pri pojavi moje malenkosti;
• avetinjsku izmaglicu smrti koja kao oreol obavija mog bivšeg druga iz Is-tanbula.
Dok sve u meni vapi za jednim trkom u srce šume, dobro znam da ću klempati sa
»ortacima« do te mutne vode, odstatirati koliko se može, posvađati se sa Kristo‐ferom i. . ,
99
Pobeći u noć.
Do tada, razum na rezervu.
ZAŠTO NE VOLIM BUĐENJE
Stvarnost me uvek iznenadi, eto zašto.
Posle šamara, drmusanja i dreke otvorio sam okca i začuđeno posmatram izbe-zumljenog druga sa istanbulskog druma i isprepadane Indijance.
»Zašto tako?« primičem se ovom danu. »Zar samo zato što sam obrastao
paučinom, mahovinom, gljivicama i izgledam kao leš?«
»Budalo,« tepa mi drug, »Moji plaćenici u koloru natrapali su na tebe ni sto metara od linije požara! Kažu: mrtav je, a živ! Kažu: životinje ga ne registruju i ne jedu!
Kažu: čarobnjak ili bog!«
»Kažem: gladan sam« ustajem i pucketam prstima.
Padam udaren drugarskom šakom.
»Ubiću te!« šizi Kristofer. »Ko si?«
»Stručnjak za hemije, alhemije i slične gluposti« citiram pljuckajući krv i pipajući jezikom zube.
Indijanci malo uzmiču.
»Ubiću te! Ko si?«
Sabiram, uzdišem i gledam ga u oči.
»Ja sam Fu‐Do...«
»... najveći čarobnjak Mediterana!«
Svi se beče na pojavu Gruča Marksa. I ja.
»Jesi li spreman za dvoboj?« pita ljupko.
Prevrćem očima i smišljam odgovor, bespotrebno, jer Kristofer poteže argument sa devet metaka i galami. Naređuje čas levo, čas desno, postrojava nesrećne Indijance, Sever i Jug i jednog momenta zapanjeno konstatuje da se Kanterbrau neopaženo izvukao.
I drug to primećuje i uz psovku odmahuje argumentom.
»Sad igramo oštro« kezi se tužnom zboru. »Od vas golih hoću lišće, od tebe, živog
mrtvaca, želim analizu«.
»Ali...« pokušava jedan što zna španski.
»Nema ali!«
»Ali... « pokazuje goli čovek rukom.
Kristofer se okreće i nerado suočava sa slikom dvadesetak išaranih tipova sa duvaljkama.
»Da li te svirale sviraju dok strelice izleću?« smejem se kao hijena polutrulom krmetu.
Dok nas vode ka selu intenzivno razmišljam o noći koja dolazi i životu kojim bih mogao živeti.
NI DAN NIJE LOŠ
Ako nisi na dnevnom redu kao negativac.
Mrki čovek sa španskim jezikom nabraja dvadesetak tabua, prekršenih od strane
okrivljenih i osuđenih, i argument sa devet metaka, kojim vitla na sve strane i zaviruje mu u cev na mahove.
Tu je i negde pomenuti blok kamena sa ljudskom dlakom okružen nekolicinom išaranih sa bleskom u oku.
Onda igraju.
100
Donose bakrač i verige.
Vodu sipaju, amazonsku.
Lišće, sušeno, mrve prstima uz ptičije krike i mahanje rukama.
Vatra liže potamneli sud, rozikasti dim se izvlači iz uznemirene tečnosti i draška na kijanje nesvikle nosnice dva druga (do groba?).
Jedan skoro lep, zahvata malo tečnosti drvenom kutlačom i nosi do kamena. Drugi,
pljunuti moj kolega sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, razliva tečnost po nesrećnom bloku.
Sve miruje. Nema mehurića, nema reakcije.
Onda treći, skoro bog, uzima nož sa krivom oštricom i reže sloj po sloj kamena kao
da kačkavalj za picu odvaja.
Kruži oko dlake kao bolnički brica oko rane a vitla mahnito rukom. Kao da sam nož
oči ima.
On radi, sve miruje. Biće da se i taj veliki požar, što izjeda zelena pluća sveta, u ovom trenu odmara — čeka presudu vešte ruke.
I već se vidi nepojmljivo, već vrisak traži put iz grudi. Ja Fu‐Do, šta li sam već ove subote, čije su oči videle kako šakali izvlače creva beguncu iz zatvora, samospaljivanja radnika, rezbarenje lica »skakavcem« i sve ono što nije za gledanje vrištim, u duetu.
Jer to je glava što se iz kamena pojavljuje.
Jer to je riđa glava blesavog Koste, šefa, finansijera istanbulske ekspedicije.
Sad je jasno zbog čega nije proizveo čudesni miris Turkinje — teško je to učiniti čućeći u utrobi kamena negde Bogu iza kičme.
Naši prijatelji se vesele.
To traje, dugo.
Onda dovlače drveni kalup čija veličina ne dovodi u sumnju namenu; u bakrač ubacuju komade kamenja i mešaju.
Kristofer i ja se gledamo. On je bled, beskrvan i drhtav. Ja bih se smejao, ali neću.
Prvo prilaze njemu i udarcima ga teraju da ude u kalup i čučne. Prstom probaju da
tečnost nije suviše vrela i sipaju. Drug jauče.
»Zašto?« pitam. »Nije vruće«.
»Budalo!« histerično odgovora. »Zar ne shvataš da je ovo kraj«
»A raj? A lepi pakao? Zamisli koliko tamo društva imamo!«
Pokušava da dopljune do mene, a Indijanci kuvaju još jednu turu, pa još jednu, pa...
»Hej,« pomirljivo izgovara a kamen mu do vrata dopire, »izvini.«
»Prosto ti je«, pravim krst desnom rukom. »Kako dišeš?«
»Jedva« setno me gleda. »Ubij me, molim te.«
Ispod oka osmatram onog tipa što zna španski — jebeš ga, poliglota je poliglota.
Ovaj ne reaguje.
Nadlanicom udaram onog trećeg, skoro boga, preko splačinare, otimam mu krivi
nož i dok bacam, bivši drug se smeši i zatvara oči.
A sad mu duša ka početku putuje.
Kamenoresci vrište, udaraju me.
»Ti nećeš imati takvu milost!« dere se onaj na španskom.
»Kismet« kažem.
Zalivaju Kristofera i dovlače drugi kalup.
Gledaju me ispod oka, ja ne reagujem.
Lepo smišljenu scenu prekida ogroman plavokrili leptir dolećući iz šume. 'Ej, leti kao da nevidljivu muziku sledi, vrluda izmedu zgranutih Amazonaca i......sleće na moju balkansku tikvu.
101
Onaj što je podozriv od početka kuva od besa i ja spremam žvaku da mu objasnim
neobjašnjlvo.
Nepotrebno: iz šume izlazi Kanterbrau milujućl lijane, mameći ptičice i zmije i igrajući; skraćeno: glumeći ludu devojku.
Prilazi mi i leptir klapara do njegove severnjačke tikve, malo miruje, pa opet sleće na moju.
Onda govori na nekom šteketavom jeziku i zapanjuje me što ga kamenoresci
razumeju, padaju na kolena i mahanjem ruku pozdravljaju nas bele.
»Tukuna Indijanci« obraća mi se, »veruju u magičnost ovih plavih leptira iz roda morfo.«
»I još?«
»I još: rekao sam ko smo i da nam predstoji važan dvoboj. «
»I?«
»Nadaju se da
će pobednik biti milostiv i oprostiti njihovim grešnim dušama za sve
što je moralo biti.«
I eto, pada noć, možda je subota i Fu‐Do je čarobnjak ove noći.
MALO PRIČE PRE DVOBOJA
Tu smo, pored nemog diva Amazona. U vodu uklizava matora anakonda ne
obraćajući pažnju na nas.
»Zašto si krio da si čarobnjak?« pita Gručo Marks raščešljavajući desni brk.
»To nije nemoralno.«
»Nije« slaže se, »ali red je da odgovoriš na izazov kad si lociran.«
Nemam reči.
»I zašto razni životi subotom?«
Ćutim.
»Čista profesionalna znatiželja.«
»Dobro« gledam ga u oči, »jesam taj koji jesam i uspešno izbegavam da postanem
magijski revolveraš kog traži svaki balavac da se oproba. I jesam živeo tuđim životima subotom već mesecima jer mi je kazano da ću ove godine nastradati nasilnom smrću.«
»Vidim...« gleda me s poštovanjem. »Šest dana provodiš u hibernaciji, subotom izađeš, odabereš život i potpuno ga odigraš. Svet te i ne dovede u vezu sa tvojom pravom ličnošću. Koju metodu lažne smrti koristiš? Haiti?«
»Izvorna Afrička. Tip od kog sam je dobio obećao mi je i recepturu za višednevni
boravak pod vodom.«
»Sjajno!?« oduševljava se.
»Na suvom nisam uspeo da ostanem neprimećen« iskreno uzdišem.
Saosećajno klima glavom.
»Onda...« kaže.
»...da počnemo.«
SAMO MALA OBMANA
O‐hoj! Subota je, noć magije i Stvarnog sveta, i ja, Fu‐Do, čarobnjak prvog reda hitam kroz šumu golemu.
Eto ga sjaj vatre, mami me, jer oko takvog plamena mogu se naći mnoge duše —
leptirice.
I moja duša ranjena leti do samog srca ognja, miriše vrelinu i vapaje i beži u vlažni noćni dom!
Pružam umne pipke, razgibavam nevidljive zglobove. Kojekakvim čulima okolinu 102
prepipavam i nema, nema ga.
Smejem se, jer lukav je Gručo; veselim se, jer dugo pravog izazova ne imadoh.
Srce mi leti kao soko i začikava pospale kondore.
Odjednom, sneg.
Odjednom, živi led oko nogu.
I mesec severnjački bled i sumoran.
Trzam se i znam da Kanterbrau prvi napada.
