Alef Science Fiction Magazine 010

by MoZarD

  To putovanje se ne smatra najmanjim među velikim delima Berenovim, ali o

  njemu nikome kasnije nije govorio, da mu se užas u um ne bi vratio; i niko ne zna kako je put pronašao i tako, stazama kojima se ni Vilenjak ni Čovek nikada nijeusudio da kroči, stigao do granica Doriata. I prošao je kroz lavirinte i zamke koje je Meliana izatkala oko kraljevstva Tingolovog, baš kao što je ona i predskazala; jer veliki usud ležaše na njemu.

  Govori se u spevu Leitian da Beren dođe posrćući u Doriat, siv i pogrbljen kao pod

  mnogim godinama jada i čemera, tako velike su muke puto‐vanja bile. Ali lutajući leti šumama Neldoreta, naiđe on na Lútienu, kćerku Tingola i Meliane, u doba večeri i izlaska meseca, dok je igrala po travi što nikad ne vene na proplancima kraj reke Ezgaldin. Tad ga napusti svo sećanje na njegov bol i pade u čaroliju; jer Lútiena beše najlepša od sve Dece Iluvatarove. Plavo odelo njeno beše poput nebesa nenaruženih oblacima, ali njene oči behu sive poput ozvezdane večeri; njena halja beše izvezena zlatnim cvetovima, al joj kosa beše tamna poput senki sumraka. Poput svetlosti na lišću drveća, poput glasa čistih voda, poput zvezda iznad magli sveta, takva beše njena slava i zanosnost; a na licu joj beše sjajna svetlost.

  Ali ona mu nestade pred očima; a on postade nem, poput nekog vezanog činima, i

  dugo lutaše šumom, divalj i oprezan poput zveri, u potrazi za njom. U srcu svom zvao ju je Tinuviel, što označava Slavuja, kći sumraka, na jeziku Sivih Vilenjaka, jer drugo ime za ______________

  * — O paucima tmine vidi drugi tom, Dve kule (IV, 9)

  8

  nju nije znao. I viđao ju je iz daljine poput lišća na vetrovima jeseni, a zimi kao zvezdu na brdu, ali lanci behu ha udovima njegovim.

  Dođe vreme, jedanput, pred zoru, na prvi dan proleća, a Lútiena igraše na zelenom brdašču; i iznenada, poče da peva. Strasna i ganutljiva bila je njena pesma, poput pesme ševe što se diže sa kapija noći i izliva svoj glas među umiruće zvezde gledajući sunce iza zidova sveta; a pesma Lútienina rastoči zimske stege, i smrznute vode progovoriše, a ćveće je iskakalo iz hladne zemlje, na mestima kuda su njena stopala stupala.

  Tada čini tišine spadoše sa Berena, i on je zazva, uzvikujući Tinuviel; a šuma ponavljaše to ime. Tad ona stade u čudu, i ne bežaše više, i Beren dođe k njoj. Ali, dok ga je gledala, usud je zgrabi i ona ga zavole; ipak, ona mu iskliznu iz ruku i nestade mu pred pogledom baš dok je zora rudila. Tada Beren leže na zemlju bez svesti, poput nekog pogubljenog istovremeno blaženstvom i patnjom; i pade u san kao da je to ambis seni, i budeći se beše hladan poput kamena, a srce mu bi jalovo i napušteno. I lutajući u duhu, grabio je poput nekog pogodenog iznenadnim slepilom što pokušava rukama da

  zgrabi nestalu svetlost. Tako je počeo sa plaćanjem u teškom bolu za sudbinu koja mu je dodeljena; a u njegovu sudbinu i Lútiena je bila uhvaćena, i mada besmrtna, podelila je s njim njegovu smrtnost, i pošto je bila slobodna primila je njegov lanac; i njen bol beše veći nego što je spoznao iko među narodima Eldalie (Visokim Vilenjacima Svetlosti).

  Uprkos njegovoj obeznanjenosti, ona mu se vratila, tamo gde on seđaše u tami, i

  nekada davno, u Skrivenom kraljevstvu, ona položi svoje ruke u njegove. Otada mu je

  često dolazila i oni u potaji hodiše šumom Zajedno od proleća do leta; i nijedno od Dece Iluvatarove ne imade takvu sreću, mada im vreme beše kratko.

  Ali Daeron, minstrel, takode voljaše Lútienu, i on potajno vide njene susrete sa Berenom, i izdade ih Tingolu. Tad Kralj bi ispunjen gnevom, jer Lútienu on ljubljaše više od svih ostalih i postavljaše je iznad svih Vilin—prinčeva, dok smrtne Ljude nije čak ni u službu uzimao. Zbog toga je sa tugom i iznenadenjem ogromnim zborio Lútieni; ali ona ne htede ništa otkriti, sve dok joj se ne zakle da Berena neće ni ubiti nit u tamnicu baciti. Ali posla sluge da ga uhvate i kao nekog zlotvora dovedu u dvorane Menegrota, što znači Hiljadu pećina; jer tu Naugrim‐patuljci i Sindar—vilenjaci Zajedno otelotvoriše Melianine vizije i prikaze čuda i krasota Valinora, s one strane Mora, stvarajući najvelebnije obitavalište ma kog kralja što stolovaše s ove strane Mora. Ali ih Lútiena predupredi i pred presto Tingolov sama izvede Berena poput nekog počasnog gosta.

  Tada Tingol gledaše Berena sa prezirom i ljutnjom; ali Meliana je ću‐tala. »Koji si

  ti,« reče Kralj, »što dođe ovde poput lopova, i nepozvan se usuđuješ da priđeš mom prestolu?«

  Ali Beren, ispunjen strahopoštovanjem, jer sjaj i divota Menegrota i veličan-stvenost Tingolova behu vrlo veliki, ne odgovori ništa. Zbog toga progovori Lútiena, i reče: »On je Beren sin Barahira, gospodar Ljudi, moćni neprijatelj Morgotov, o čijim delima priča postala je pesma čak i među Vilenjacima.«

  »Nek Beren govori!« reče Tingol. »Šta bi ti ovde, nesrećni smrtniče, i iz kog razloga ti napusti sopstvenu zemlju i uđe u ovu, koja je zabranjena takvim poput tebe? Možeš li prikazati razlog zašto se moja moć ne bi na tebe obrušila teškom kaznom zbog tvoje 9

  drskosti i ludosti?«

  Tad Beren, dižući pogled, ugleda oči Lútienine i, takođe, lice Meliane; i izgledaše mu da su mu reči u usta stavljene. Strah ga napusti, i ponos najstarije kuće Ljudi mu se povrati, i on reče: »Moja sudba, o Kralju, dovede me ovde, kroz opasnosti na koje bi se malo ko, čak i među Vilenjacima, usudio. I ovde pronađoh ono što zaista ne tražih, ali što nadoh, posedovaću zauvek. Jer to je iznad sveg zlata i srebra, i vrednije od svih dragulja. Ni stenje, ni čelik, ni vatre Morgotove, niti sve moći Vilin‐kraljevstava me neće odvojiti od blaga za koji žudim.

  Jer Lútiena, kći tvoja, najlepša je od sve Dece Sveta.«

  Tad tišina pade na dvoranu, jer oni što stajahu tamo behu zapanjeni i uplašeni, i

  mišljahu da će Beren biti pogubljen. Ali Tingol progovori polako, govoreći: »Smrt si tim rečima zaslužio, i smrt bi zasigurno dobio, da u brzini ne položih zakletvu, zbog koje se sad kajem, niskorođeni smrtniče, što u carstvu Morgotovom nauči da u potaji pužeš poput njegovih špijuna i robova.«

  Tad Beren odgovori: »Smrt mi možeš udeliti zasluženu il' nezasluženu; al' od tebe

  prihvatiti neću pogrde niskorođenog, nit' špijuna, niti roba. U ime prstena Felagundovog, što ga dade Barahiru ocu mome na bojnom polju Severa, moja kuća nije takva

  nazive zaslužila ni od jednog Vilenjaka, bio on kralj ili ne.«

  Njegove reči behu ponosne, i sve oči gledahu prsten; jer ga on sad držaše visoko, i

  zeleni dragulji sijaše tamo, što ih Noldor‐Vilenjaci zamisliše i stvoriše u Valinoru, preko Mora. Jer ovaj prsten beše kao dve zmije‐bliznakinje, čije oči behu smaragdi, a glave im se sretaše ispod krune od zlatnog cveća koju jedna podržavaše a druga proždiraše; to je bio znak Finarfina i njegove kuće, Feanorovog polu‐brata i trećeg sina Finvea, visokog Kralja svih Noldora, jednog od Trojice što povedoše Vilenjake preko Mora u danima davnim, pre sunca i meseca. Tad se Meliana nagnu ka Tingolu i šapatom mu savet dade

  da se liši zadovoljenja svog besa. »Jer nećeš ti biti onaj«, reče, »što će Berena pogubiti; jer daleko i u slobodi vodi ga na kraju sudba njegova, a ipak je s tvojom povezana. Pazi se!«

  Al' Tingol u tišini pogleda Lútienu, i u srcu svom pomisli: »Nesrećnici ljudi, deca gospodarčića i kratkotrajnih kraljeva, zar će takvi ruke na tebe stavljati a da se sa životom ne rastanu?« Tad, prekidajući tišinu, reče: »Vidim prsten, sine Barahirov, i uviđam da ponosan si i držiš sebe moćnim. Ali očeva dela, čak i da su meni u službu počinjena, ne koriste da se kći Tingola i Meliane zadobije. Jer, gle! I ja žudim za blagom uskraćenim. Jer stenje i čelik i vatre Morgotove čuvaju dragulj što bih posedovao rade no sve moći Vilin‐kraljevstva. A čujem da prepreke poput tih tebe ne obeshrabruju.

  Zato idi svojim putem. Donesi mi u ruci svojoj Silmaril iz Morgotove krune; i tada, ako želi, Lútiena može položiti svoju ruku u tvoju. Tad ćeš dobiti moj dragulj; i, mada sudba cele Arde počiva unutar Silmarila, ipak ćeš me izdašnim smatrati.«

  I tako on sačini sudbu Doriata, i bi uhvaćen u zamku prokletstva Mandosovog, k
oje

  padoše na sve koji, uprkos zabrani Valara, Moći sveta, napustiše blagosloveni Aman u poteri za ukradenim Silmarilima, ili koji ih ikada za sebe poželeše. A oni što čuše ove reči uvideše da bi Tingol da zakletvu svoju ne pogazi, a ipak u smrt Berena pošalje; jer znadoše da ni sve moći Noldor‐vilenjaka velikih, pre nego petstogodisnja opsada bi razbijena, ne učiniše da makar sjaj Silmarila Feanorovih iz daljine vide. Jer oni behu postavljeni u Gvozdenoj kruni, i pohranjeni dublje u Angbandu no svo blago; a Barlozi behu oko njih, i mačevi bezbrojni, i rešetke jake, i neosvojivi zidovi, i mračna slava Morgotova.

  10

  Ali se Beren nasmeja. »Jeftino«, reče, »Vilin‐kraljevi svoje kćeri prodaju: za drago kamenje i stvari veštinom ruku stvorene. Ipak, ako je to volja tvoja, Tingole, ispuniću je.

  I kada se ponovo sretnemo, moja ruka će držati Silmaril iz Gvozdene krune; jer nije ovo poslednji put što gledaš Berena sina Barahira.«

  Tad pogleda u oči Meliani koja ne progovori; i učini pozdrav Lútieni Tinuvieli, i klanjajući se pred Tingolom i Melianom otkloni stražu oko sebe i sam napusti Menegrot.

  Tada najzad Meliana progovori, i reče Tingolu: »O Kralju, lukavo si rešenje iznašao.

  Ali, ako moje oči vid nisu izgubile, loše će po tebe izaći, bez obzira uspe li Beren u svom zadatku ili ne. Jer prokletstvo si bacio, bilo na kćer svoju, bilo na sebe. A sad je Doriat povučen unutar sudbine moćnijeg kraljevstva.«

  Ali Tingol odgovori: »Ja ne prodajem ni Vilenjacima ni Ljudima one koje volim i koji su mi prirasli srcu više od svih blaga. I da ima nade ili straha da se Beren ikada živ vrati u Menegrot, ugledao opet ne bi svetlost nebesa, uprkos mojoj zakletvi.«

  Ali Lútiena beše nema i od tog časa ne zapeva više u Doriatu. Naoblačena tišina iščekivanja pade na šume, a senke postadoše duže u Tingolovom kraljevstvu.

  Pripoveda se u spevu Leitian da Beren nezadržavan prođe kroz Doriat, i dođe najzad u oblast Jezera Sumraka i Močvara Siriona, na jugozapadnim granicama Skrivenog kraljevstva: i napuštajući Tingolovu zemlju pope se na brda iznad Sirionovih vodopada, gde se reka sunovraćala u podzemlje uz veliku buku. Tu pogleda ka zapadu, i kroz vodenu izmaglicu i kišu što ležahu na tim brdima, ugleda Talat Dirnen, Čuvanu ravnicu, što se prostiraše između reka Siriona i Naroga; a iza razabra visove Tauren‐Farota što se dizahu iznad dvorova Nargotronda. I kako je bio prazan i bez ičega, bez nade ili saveta, on krenu u tom pravcu.

  Na celoj toj ravnici Vilenjaci Nargotronda čuvahu neprekidnu stražu; i svako brdo

  na granicama beše okrunjeno skrivenim kulama, i kroz sve njene šume i polja strelci su patrolirali potajno i s velikom veštinom. Strele im behu sigurne i smrtonosne, i ništa tamo ni puzati nije moglo protiv njihove volje. Zbog toga, pre nego je Beren daleko odmakao svojim putem, oni znadoše za njega, i smrt mu beše nadomak. Ali znajući za

  opasnost, stalno je dizao prsten Felagundov; i mada ništa živo ne ugleda zbog veštine prikradnja lovaca, osećao je da na njega motre i često je glasno izvikivao: »Ja sam Beren sin Barahira, prijatelja Felagundovog. Vodite me Kralju!«

  Zbog toga ga lovci ne pogubiše, već, okupljajući se, zaskočiše ga i narediše mu da

  stane. Ali, videvši prsten, pokloniše mu se mada beše u strašnom stanju, divalj i od puta odrpan; i povedoše ga ka severu i zapadu, idući noću da im staze ne bi bile razotkrivene. Jer, u to doba ne beše gaza ili mosta preko gorske bujice Naroga pred dverima Nargotronda; već dalje na sever, gde se Ginglit pridruživao Narogu, bujica beše manja, pa Vilenjaci tu predoše i vraćajući se opet na jug odvedoše Berena pod svetlošću meseca do tamnih dveri svojih skrivenih dvora. Sad, Nargotrond je Finrod napravio uz pomoć Patuljaka iz Plavih planina, po uzoru na Tingolov Menegrot.

  U dubokom kanjonu Naroga behu Pećine Naroga pod Visokim Farotom, na strmoj

  zapadnoj obali, od kojih je stvorio duboke dvorane i oružarnice — utvrdu nazvanu Nargotrond, a on, od Patuljaka dobi ime Felagund, što znači Gospodar pećina.

  Tako Beren izađe pred Kralja Finroda Felagunda najstarijeg sina Finarfina, zvanog

  Verni i Prijatelj Ljudi jer on beše onaj koji dočeka pleme Beorovo kad ovi pređoše Plave planine i sprijatelji se sa njima, i čiji život Barahir spasi na bojnom polju, i Felagund ga 11

  prepoznade, nemajući potrebe za prstenom* da ga podseti na rod Beorov i na Barahira.

  Iza zatvoremh vrata sedahu, a Beren ispriča o Barahirovoj smrti, i o svemu što ga snađe u Doriatu; i plakahu, zajedno se sećajući Lútiene i svoje sreće. Ah Felagund sasluša priču sa čuđenjem i nemirom, i znao je da zakletvu koju položi dođe do njega noseći mu smrt, kao što je davno nekada i predskazao Galadneli sestri svojoj. Tad on progovori Berenu, a težina mu ležaše na srcu, i reče: »Jasno je da Tingol želi tvoju smrt; ali se čini da ovaj usud prodire dalje od njegovih namera, i da Zakletva Feanorova ponovo deluje. Jer Silmanli su ukleti zakletvom mržnje, i onaj što ih sa željom za posedovanjem makar samo imenuje, veliku moć iz dremeža pokreće; i sinovi Feanorovi bi sva Vilin‐kraljevstva u propast bacili pre nego što bi otrpeli da iko osim njih osvoji ill poseduje Silmaril, jer Zakletva njih goni. A sad, dvojica od njih Kelegorm i Kurufin obitavaju u dvorima mojim, i mada sam ja, Kralj, sin Finarfinov oni su osvojili veliku moć u kraljevstvu i predvode mnoge sopstvene ljude. Prikazali su mi prijateljstvo u potrebi svakoj, al' se bojim da tebi neće ni ljubav ni milost ukazati ako tvoj zadatak i potraga postanu znani. A ipak, zakletva moja stoji; i tako smo svi u stupicu uhvaćeni.«

  Tad Kralj Felagund govoraše pred svojim ljudima, podsećajući ih na dela

  Barahirova i na svoj zavet; i objavi da je na njemu da pomogne sinu Barahira, i pomoć zatraži od poglavara svojih. Tad se Kelegorm diže iz mnoštva, i potežući mač zaviče:

  »Bio on prijatelj il' ne, bilo demon Morgotov, il' Vilenjak, il' porod Čovekov, il' ma koje drugo živo biće u Ardi, nit zakon, nit ljubav, nit savez pakleni, niti moć Valara, nit ma koja moć magijska, neće ga odbraniti od progona mržnje sinova Feanorovih, ako uzme

  ill nađe Silmaril i zadrži ga. Jer na Silmarile jedino mi pravo polažemo, sve do kraja sveta.«

  Mnoge druge reči izgovori, moćne poput reči oca svoga koje davno nekada, na Tirionu, u Valinoru preko Mora prvi put plamen pobune u Noldor‐vilenjacima zapališe.

  A posle Kelegorma, Kurufin govoraše, tiše ali sa snagom ne manjom, prizivajući u duhove Vilenjaka priviđenje rata i propasti Nargotronda. Tako jeziv strah on u njihovim srcima usadi da nikada, sve do dolaska Turinovog, nijedan Vilenjak tog kraljevstva ne htede u otvoren boj poći; već iz potaje i zasede, vradžbinama i strelicama otrovanim, progoniše sve strance, zaboravljajući veze krvne i bratske. I tako izgubiše hrabrost i slobodarstvo Vilenjaka iz davnine, a zemlja im potamne.

  I sad rogoboriše da sin Finarfinov nije Vala da im zapoveda, i odvratiše lica od njega. Ali prokletstvo Mandosovo posednu braću, i mračne misli im se u srcima probudiše, misleći da Felagunda samog u smrt pošalju, a da presto Nargotronda, ako im za rukom pođe, uzurpiraju; jer oni najstarijoj grani prinčeva Noldor‐vilenjaka pripadahu.

  A Felagund, videći da je napušten skide s glave srebrnu krunu Nargotronda i baci je

  pod noge, govoreci: »Zavete vernosti meni vi možete prekršiti, al' ja svoj moram održati. Pa ipak, ako ma i jedan postoji na koga senka našeg prokletstva nije još pala, moralo bi se makar nekolicina naći da me slede, da ne pođem odavde poput prosjaka

  što se od vrata tera.« Desetorica behu što uz njega stadoše; a njihov predvodnik, po imenu Edrahil, saginjuć' se podiže krunu i zatraži da se namesniku dade do Felagundovog povratka: »Jer ti postaješ kralj moj, i njihov,« reče, »šta god da nas zadesi.« Tad Felagund dade krunu Nargotronda svom bratu Orodretu da vlada namesto

  njega, a Kurufin i Kelegorm ne rekoše ništa, već uz osmeh napustiše dvoranu.

  ____________

  * Istoriju prstena Barahirovog, što postade nasleđe kuće Izildurove, vidi u Dodatku A (I, III), Gospodara Prstenova

  12

  U jesenje veče Felagund i Beren pođoše iz Nargotronda sa
desetoricom drugova; i putovahu uz Narog sve do njenog izvorišta u vodopadima Irvina. Pod Planinama Senki,

  naiđoše na grupu Orka i pobiše ih sve, noću, u njihovom logorištu; i uzeše hjihovu opremu i oružje. Veštinom Felagudnovom obličja i lica im behu promenjena u Orke; i tako maskirani i prikriverii, dopreše daleko severnim putem i zadoše u zapadni prolaz.

  Sad, između visova Dortoniona i Ered Vetrina, Planina Senki beše uzana i duga dolina što se pružala od jugozapada ka severoistoku, čije okomite litice behu zaogrnute borovima; ali sama dolja nekada beše zelena, jer reka Sirion proticaše kroz nju, žureći ka Beleriandu. Pre četvrte velike bitke, Bitke iznenadnog plamena u kojoj Morgot razbi Opsadu,. Finrod držaše ovaj Prolaz Sirionov, i na adi Tol Sirion, sred reke podiže moćnu kulu‐stražaru, Minas Tirit; ali, pošto Nargotrond bi načinjen, on je uglavnom ovu utvrdu poveravao svom bratu, Orodretu.

  Pune dve godine posle Bitke Noldorr braniše ovaj zapadni prolaz ispod izvora Siriona, jer moć Ulma, Vale, beše u toj vodi, i Minas Tirit se opiraše Orcima. Ali, najzad, posle pada Fingolfina, Visokog kralja svih Noldor‐vilenjaka u Srednjoj zemlji, Sauron, najveći i najstrašniji od svih slugu Morgotovih, čije ime na sindarin jeziku beše Gortaur, pođe protiv Orodreta, zapovednika kule na Tol Sirionu. Sauron je do tada postao mag