by MoZarD
Tad Beren poče da davi Kurufina, al' mu se smrt bližila jer Kelegorm pojaha s kopljem na njega. U torn času Huan zauvek napusti službu Kelegormu i skoči na ovoga, tako da konj zavi u stranu, i ne htede prići Berenu u strahu od velikog pseta. Kelegorm prokle i psa i konja, al' to Huana ne pomeri. Tada Lútiena ustajući zabrani ubistvo Kurufina, ali mu Beren kao plen uze opremu i oružje, i uze njegov bodež, Angrist. Taj bodež načini Telhar*, najslavniji među kovačima Patuljka grada Nogroda, i bez kanije mu je visio o boku; gvožđe je rasecao kao da je zeleno drvo. Tad Beren podiže Kurufina i odbaci ga od sebe, i zapovedi mu da se pešice vrati svojim plemenitim saplemenicima, koji će ga možda naučiti da za vrednije stvari upotrebi svoju hrabrost i ratničku veštinu.
»Konja ti zadržavam«, reče »da služi Lútieni, i može se smatrati srećnim što je osloboden takvog gospodara.«
Tad Kurufin prokle Berena pod oblakom i nebom. »Odlazi sad«, reče, »u brzu i gorku smrt.« Kelegorm ga uze kraj sebe na konja, i braća se učiniše kao da će odjahati; a Beren se okrenu i više ne obraćaše pažnje njihovim rečima. Ali Kurufin, ispunjen sramotom i podlošću, uze Kelegormov luk i, dok su se udaljavali pusti strelu; a bila je namenjena Lútieni. Huan je u skoku uhvati čeljustima; al' Kurufin još jedanput odape i Beren se baci pred Lútienu a strelica mu se svom snagom zari u grudi.
Priča se da je Huan progonlo sinove Feanorove, i da oni u strahu pobegoše, a vraćajući se, on donese Lútieni Lekovitu travu iz šume. Tim listkom ona zaustavi krvavljenje Berenove rane, i svojom veštinom i ljubavlju izleči ga; i tako se najzad povratiše u Doriat. Tamo se Beren, razdiran između svoje zakletve i svoje ljube, a znajući da je' Lútiena sada na sigurnom, diže jednog jutra pre sunca i poveri je Huanu na čuvanje; i s velikom teskobom ode dok je ona još spila na travi.
Svom brzinom ponovo pojaha na sever do Prolaza Sirioria, a dolazeći do
podnožjaTaurnu‐Fuina pogleda preko pustoši Anfauglita i iz daljine ugleda vrhove Tangorodrima. Sad, Anfauglit, Prašina‐što‐guši beše ime velike, nekada zelene ravnice 19
što se prostirala izmedu severnih planinskih bedema Belerianda i visokih Planina Tiranije, Tangorodrima, što ih Morgot podiže daleko na severozapadu iznad svoje tvrđave‐tamnice, Angbanda, što označava Gvozdeni Pak’o.
Tu on otpusti konja Kurufinovog i naloži mu da sad napusti strah i služenje i da Slobodan juri zelenom travom zemalja Siriona. Tad, pošto beše sam i na pragu krajnje opasnosti, načini Pesmu rastanka, u slavu Lútiene i svetlosti nebeskih; jer verovaše da sad mora reći zbogom i ljubavi i svetlosti. Ove reči su deo te pesme:
Zbogom slatka zemljo, i nebo severno,
zanavek sveti — jer ovde ležaše
i ovde, stopalima gipkim trčaše
ispod Sunca, ispod Meseca
Lútiena Tinuviela,
lepša no što smrtni jezik može da rekne.
I, ako svet vasceli propadne, potone,
rastočen bude i nazad bačen
u ambis start, k'o nikad nenapravljen,
ipak, stvaranje bilo je dobro, zbog ovoga
zemlje, mora, zora, sutona‐
da, bar za kratko... postojaše Lútiena.
I pevaše glasno, ne brinući se kakvo ga uvo može čuti, jer beznadan beše i nikakav
izlaz ni spasenje tražio nije.
Al' Lútiena ču pesmu njegovu, i zapeva odgovor, i dođe kroz šumu, neočekivana.
Jer, pristajući još jedanput da joj jahaća životinja bude, Huan je brzo donese, nezadrživo sledeći Berenov trag. Dugo je on u srcu svome tražio kakav savet illi mudrost, kojima bi olakšao opasnost što se nadvila nad ovim dvoma koje je voleo. Stoga je skrenuo kod Sauronove ade, dok su na sever opet jurili; i otuda uzeo sablasno vučje krzno, kućište duhu Draugluina, i čekinjavu kožu slepog miša koja pripadaše Turingvetili. Ona beše Sauronova glasnica, i imala je običaj da u vampirskom obličju leti do Angbanda; a njena široka krila, sa prstima na kraju svakog zgloba, posedovahu kuku u obliku gvozdene pandže. Ovako jezovito zaodenuti Huan i Lútiena projuriše kroz Taur‐nu‐Fuin, a sve živo bežaše pred njima.
Videvši ih gde dolaze, Berena obuze malodušnost; i nađe se u čudu, jer čuo je glas
Tinuvielin, i mišljaše ovo prikazom da ga u zamku navede. Ali se oni zaustaviše, i zbaciše prerušavanje svoje, i Lútiena potrča ka njemu. Tako se Beren i Lútiena sretoše ponovo između pustinje i šume. Neko vreme beše nem i srećan; ali uskoro se opet uspe da odvrati Lútienu od tog putovanja.
»Sada triput proklinjem svoj zavet Tingolu«, reče, »i pre bih da me on pogubi u Menegrotu, nego da tebe pod senku Morgotovu vučem.«
Tad po drugi put Huan rečima progovori; i savetovaše Berena, govoreći: »Od senke
smrti više ne možeš spasti Lútienu, jer pomoću same ljubavi svoje ona joj postade podložna. Možeš sudbini okrenuti leđa, i povesti je u izgnanstvo, uzaludno tražeći mir dok vam životi traju. Ali, ako nećeš da se svog usuda odrekneš, tad Lútiena mora ili napuštena zasigurno u samoći umreti, ili s tobom izazvati sudbinu što pred vama leži —
beznadežnu, pa ipak ne i sigurnu. Dalji savet ne mogu dati, niti mogu produžiti vašim putem. Ali moje srce mračno predoseća da ću i ja videti ono što na Kapiji zateknete. Sve 20
ostalo je tama za mene; pa ipak, može biti da naše tri staze vode nazad u Doriat, i pre kraja se možemo sresti.«
Tad Beren uvide da se Lútiena ne može razdvojiti od usuda koji na obema leži, i više nije pokušavao da je odvrati. Po savetu Huanovom i uz pomoć veština Tinuvielinih bi obučen u vučinu Draugluinovu, a ona u krilatu kožurinu Turingvetile. Po svemu Beren uze izgled vukodlaka, izuzev što mu u očima sijaše duh turoban zaista, al' čist; i užas mu beše u pogledu kad na svom boku ugleda kreaturu nalik slepom mišu kako se čvrsto pripija presavijenim krilima. Tad, zavijajući pod mesecom, skoči on niz brdo, a džinovski slepi miš kružiše i lepršaše na njim.
Na severu sveta, u dobu davno prošlom, Melkor‐Morgot izdiže Ered Engrin, Gvozdene planine, da služe poput ograde njegovoj citadeli, Utumnu; a dizaše se na granici večiti hladnoće, u velikom luku od istoka do zapada. Iza zidina Ered Engrina, na zapadu, gde su zavijale na sever, Morgot, tad još uvek nazivan Melkorom, izgradi još jednu tvrđavu, za odbranu od napada što bi mogao doći iz Valinora. I kada se vratio u Srednju‐zemlju, posle prvog rata sa Silama sveta, sužanjstva svoga i krađe Silmarila, uze za boravište beskrajne tamnice Angbanda, te tvrdave, jer u Ratu Sila, Valari u svojoj žurbi da ga sruše u Utumnu, njegovoj velikoj utvrdi, nisu u potpunosti razrušili Angband, niti istražili sva njegova duboka mesta. Ispod Ered Engrina, on učini veliki tunel koji se završavao južno od planina; i tamo podiže moćnu kapiju. A iznad te kapije i iza nje, sve do planina, prope gromovite kule Tangorodrima, načinjene gomilanjem pepela i šljake
iz silnih podzemnih peći i divovskih količina materijala od iskopavanja beskrajnih trezora, tamnica i tunela. Behu crne i pustošne i izrazito uzvisite; a njihovi trostruki vrhovi behu uvek prekrivene mrtvačkim plaštom zagušljivih isparina, i dim je iz njih izbijao, zatamnjujući i poganeći severno nebo. Pred kapijama Angbanda đubre, otpad i pustoš su se širili miljama na jug preko široke nekada zelene ravnice; jer sve dok Angband beše opsednut i dveri mu zatvorene, bilo je zelenila,čak i među jamama i raspuklim stenjem pred vratima pakla... sve dok Morgot u Dagor Bragolahu ne razbi Opsadu Noldor‐vilenjaka, koji dođoše u poteru za ukradenim Draguljima, i od ravnice učini ogromnu pustoš.
Beren i Lútiena prođoše sve opasnosti, dok najzad, sa prašinom svog dugog i tegobnog puta po sebi, ne dođoše do turobne dolje što ležaše pred Kapijom Angbanda.
Crni ponori su zjapili kraj puta, odakle su obličja nalik uzvitlanim gujama izvirala. S obe strane stajahu litice poput utvrđenih zidina, a na njima sedahu ptičurine‐strvinarke grakćući poganim glasovima. Pred njima beše neprobojna Kapija, luk širok i mračan u podnožju planine; iznad nje se propinjalo preko tri stotine metara strmoglavih urvina.
Tad ih malodušnost obuze, jer na kapiji beše čuvar o kome se čak ni šapat nije proširio. Glasine o njemu ne zn
anim zamislima prinčeva Vilenjačkih su do Morgota stigle, i stalno se među šumskim drvećem, kao u kakvoj crkvenoj lađi, čuo lavež Huanov, velikog ratnog pseta koga nekada davno pustiše u svet visoke Moći Valinora.
Tad se Morgot seti Huanovog usuda, i odabra jedno među štenadima rase Draugluina; i
hranio ga je sopstvenom rukom živim mesom, i svoju moć je u njega ulio. Brzo je vučić rastao, dok ni u jednu štenaru ili jazbinu nije mogao upuzati, već ležaše, ogroman i gladan, pred nogama Morgotovim. Tamo vatra i teskoba pakla uđoše u nj, i postade ispunjen duhom proždiranja, stalno mučen time, užasan i jak. Karharot, Crveno ždrelo se on naziva u pričama o tim danima, i Anfauglir, Žedne čeljusti. I Morgot ga postavi da 21
bez sna leži pred dverima Angbanda, iz straha da Huan ne dođe.
Sad, Karharot ih opazi iz daljine, i bi ispunjen sumnjom; jer su u Angband odavno
donesene vesti da je Draugluin mrtav. Stoga im on odbi ulaz kad mu se približiše, i učini da stanu; i preteći se primače, njušeći nešto čudno u vazduhu oko njih. Ali iznenada, neka moć, nasledena iz davnine od božanske rase, obuze Lútienu, i zbacujući svoju poganu odeću ona stupi napred, sitna pred silom Karharotovom, ali zračeća i strašna.
Dižući ruku ona mu zapovedi da spava, govoreći: »O čemerom začeta dušo, padni sad u
tamu neznanja, i zaboravi zasad jezovito prokletstvo koje je život.« A Karharot bi oboren, kao munjom pogođen.
Tad Beren i Lútiena prođoše kroz Kapiju i niz lavirint stepenica; i Zajedno učiniše
najveće delo na koje se usudio neki Čovek ili Vilenjak. Jer oni dodoše do sedišta Morgotovog u njegovoj najdubljoj dvorani, koju je nad ambisom držao užas,
osvetljavala vatra, ispunjenoj oružjem smrti i oruđem muka. Tamo se Beren u vučijem
obličju puzajući podvuče pod presto; ali volja Morgotova svuče sa Lútiene svako prerušavanje, i on skrenu pogled pravo na nju. Njegove oči je ne obeshrabriše ni razoriše, i ona izgovori svoje ime, i ponudi se u službu da peva pred njim, poput kakvog minstrela. Tad Morgot, gledajući njenu lepotu, zače u mislima zlu strast, i zamisao mračniju od ma koje rođene u njegovom srcu od kada je iz Valinora pobegao. Tako bi
obmanut sopstvenom zlobom, jer je gledaše, ostavljajući je privremeno slobodnom, potajno uživajući u svojoj namisli. Tad, iznenada, ona mu izbegnu pogledu, i iz senki započe pesmu takve nenadmašne lepote i takve zaslepljujuće snage da ju je slušao bezuvetno, a slepilo se spusti na nj i oči mu divlje lutahu tamo i ovamo, tražeći je.
Ceo dvor mu bi bačen u dremež, a svi plamenovi izbledeše i behu ugašeni; al Silmarili u kruni na Morgotovoj glavi zasjaše iznenada, zračeći blještavošću belog plamena, a teret te krune i dragulja mu povi glavu nadole, kao da je ceo svet stavljen na nju, opterećen takvim teretom brige, i straha, i žudnje, da ga čak ni volja Morgotova nije mogla izdrzati. Tad Lútiena, hvatajući svoj krilati plašt, skoči u vazduh, a glas joj dođe, padajući dole poput kiše u jezerca, u duhu duboka i mračna. Mahnu mu ogrtačem pred očima i baci na njega san, mračan kao Spoljna Praznina u kojoj je nekada sam hodio. Iznenada on pade, poput brda što klizi u lavini, i bačen poput groma sa svog prestolja, ležaše ničice na podovima pakla. Gvozdena kruna mu se odkotrlja odjekujući s glave. Sve je mirovalo.
Poput mrtve zveri Beren ležaše na zemlji; al dodirom ruke svoje Luti ena ga probudi i on odbaci svoj vučji gunj. Tad trgnu bodež Angrist; i iseče Silmaril iz gvozdenih pandži što ga držahu.
Dok je sklapao šaku oko njega, zračeći sjaj mu navre kroz živo meso, a šaka mu postade nalik sjajećoj lampi; a dragulj dopusti njegov dodir i ne povredi ga. U Berenov um tad nadođe da ode dalje od zakletve, i da iz Angbanda iznese sva tri Dragulja Feanorova; al ne beše takav usud Silmarila. Bodež Angrist puče, a krhotina oštrice u letu zakači obraz Morgotov. On zastenja i pomače se, a sva vojska Angbanda se u snu pomeri.
Tad užas obuze Berena i Lútienu i oni se dadoše u beg neprerušeni, i ne obraćajući
pažnju ni na šta, žudeći samo da opet svetlost ugledaju. Nisu ni zadržavani ni progonjeni bili, ali je Kapija bila branjena od njihovog izlaska; jer se Karharot iz sna digao, i sad, u osvetničkom besu, stajaše na pragu Angbanda. Pre nego ga postadoše svesni on ih ugleda, i baci se na njih u trku.
Lútiena je bila istrošena, i ne imađaše ni vremena ni snage da pripitomi i savlada
22
vuka. Ali Beren istupi ispred nje, a u desnoj ruci držaše visoko Silmaril. Karharot stade, i za tren bi uplašen. »Odlazi i beži!« zavika Beren, »jer evo vatre koja će progutati tebe, i svaku zlu stvar.« I gurnu Silmaril pred oči vuka.
Ali Karharot pogleda taj sveti dragulj i ne bi zastrašen, i duh proždiranja unutar njega se probudi u iznenadnom plamenu; i razjapljujući vilice, iznenada uze tu ruku među ralje, i odgrize šaku kod zglavka. Tad se brzo sva njegova iznutrica ispuni plamenom teskobe, a Silmaril oprlji i ožeže to ukleto mesto. Pobegao je od njih, zavijajući, a strane doline Kapije odjekivaše strašnom grajom njegovih muka. Tako grozan je postao u svom ludilu, da sve kreature Morgotove što obitavahu u toj dolini, ili behu na nekom od puteva što vodiše tamo, pobegoše daleko; jer on je klao sva živa bića što bi mu se na putu našla, i izjurio je sa severa sejući uništenje po svetu. Od svih užasa što ikada dođoše u Beleriand pre pada Angbanda, ludilo Karhartovo beše najstrašnije; jer moć Silmarila beše skrivena u njemu.
Sad Beren besvesno ležaše unutar opasne Kapije, a smrt mu je sigurnim korakom
prilazila, jer je na vučjim očnjacima bio otrov. Svojim usnama Lútiena izvuče otrov, i upotrebi svoju opadajuću moć da zaustavi krvavljenje grozne rane. Ali, iza nje, u dubinama Angbada, rasla je buka buđenja velikog gneva. Vojske Morgotove behu pokrenute.
Tako se činilo da će potraga za Silmarilom završiti sa propašću i beznadno; ali u torn času iznad zidova doline pojaviše se tri moćne ptice, leteći ka severu krilima bržim od vetra. Među svim pticama i zverima glas o lutanjima i potrebi Berenovoj se proneo, a i sam Huan je zamolio sve stvari da paze, da bi mu u pomoć mogle doći. Visoko iznad kraljevstva Morgotovog Torondor*, Kralj orlova, i njegovi vazali krstarili su, i videvši sad ludilo Vuka i pad Berenov, brzo se obrušiše, baš dok su sile Angbanda oslobađane mučnog i napornog sna.
Tad digoše Lútienu i Berena sa zemlje i ponesoše ih visoko u oblake.
Pod njima iznenada poče grmljavina da se valja, munje poskočiše uvis a planine zadrhtaše. Plamen i dim rignuše sa Tangoridrima a vatrene strele munja su bacane daleko napolje, sejući propast po zemljama; i Noldori Hitluma, na jugozapadu, drhtaše.
Ali Torondorov let beše visoko iznad zemlje, tražeći visoke pute nebeske, gde sunce po ceo dan sija bez velova, a mesec hodi među bezoblačnim zvezdama. Tako brzo predoše
preko Dor‐nu‐Fauglita i Taur‐nu‐Fuina i stigoše nad skrivenu dolinu Tumladena. Ni oblaka ni magle ne beše tamo, i gledajući dole Lútiena ugleda, daleko ispod, poput bele svetlosti što izvire iz zelenog dragulja, zračenje Gondolina lepog, gde Turgon obitavaše.
Ali, ona plakaše, jer mišljaše da će Beren zasigurno umreti; on nije progovarao niti otvarao oči, i stoga kasnije ništa o svom letu nije znao. I najzad ih orlovi spustiše kraj granica Doriata; a stigli su bili u istu onu udolinu iz koje se Beren u beznađu iskrao i ostavio usnulu Lútienu.
Tamo je orlovi položiše kraj Berena i vratiše se na vrhove Krisaegrima, u svoja visoka gnezda; ali Huan joj dođe, i zajedno se brinuše o Berenu, baš kao i pre, kada ga je izlečila od rane što mu je Kurufin zadade. Ali ova rana beše zloćudna i zatrovana. Dugo je Beren ležao, a dun njegov lutao mračnim ivicama smrti, spoznajući uvek teskobu što ga je bolom progonila iz jednog sna u drugi. Tad iznenada, dok je nju nada skoro napustila, on se ponovo probudi, i pogleda uvis, videvši lišće ocrtano na nebu, a pod tim lišćem, kraj sebe, začu laganu i tihu pesmu Lútiene Tinuviele. I opet je bilo proleće.
____________
* Gvaihir je Kralj orlova u Trećem dobu (vidi Gospodar prstenova II, 2; VI, 4)
23
Od tada je Beren nazivan Erhamion, što je 'Jednoruki'
(S' jednom šakom) a patnja mu je bila uklesana na licu. Ali najzad, Lútienina ljubav ga povuče nazad u život, i on se diže, i opet zajedno hodiše šumom. I nisu s tog mesta žurili, jer im prelepo izgledaše.
Zaista, Lútiena beše voljna da divljinom luta ne vraćajući se, zaboravljajući kuću i narod i svu slavu Vilin‐kraljevstava, i neko vreme Beren beše smiren i zadovoljan, ali nije na duže mogao zaboraviti svoj zavet da se u Menegrot vrati, niti je hteo Tingolu zauvek uskratiti Lútienu. Jer, držao se zakona ljudi, smatrajući opasnim da se volja oca prenebregne, izuzev u krajnjoj potrebi; i činjaše mu se nepriličnim da neko tako lep, i kraljevskog porekla poput Lútiene uvek u šumi živi, poput grubih lovaca među ljudima, bez doma ili počasti, ili lepih stvari što su uživanje kraljica Eldalia. Stoga je on posle izvesnog vremena ubedi, i njihovi koraci napustiše žemlje bez kuća, i on uđe u Doriat, vodeći Lútienu domu njenom. Tako je njihov usud hteo.
U Doriat su zli dani došli. Tuga i tišina su polegli po svima kada je Lútiena nestala.
Dugo su je uzalud tražili. I priča se da je u to vreme Daeron, minstrel Tingolov, lutajući izašao iz zemlje, i više nije viđen. On stvaraše muziku za igru i pesmu Lútieninu, pre nego Beren dode u Doriat; i on beše zaljubljen u nju, i sve svoje misli o njoj u muziku je pretvarao. Postao je najveći od svih minstrela vilenjačkih istočno od Mora, a ime mu se navodilo čak i pre imena Maglora sina Feanora. Ali, tražeći Lútienu, u očaju je zalutao na čudne staze, i prolazeći preko planina stigao na Istok Srednje‐zemlje, gde je mnoga doba stvarao tužbalice kraj tamnih voda za Lútienom, kćerkom Tingola, najlepšom među svim živim bićima.
U to doba se Tingol okrenuo Meliani; ali sad mu je ona uskratila svoje savete i mudrost, govoreći da se sudba koju je sam smislio mora do svog utvrđenog kraja izvršiti, i da sad na taj čas mora čekati. Ali Tingol doznade da je Lútiena daleko od Doriata otputovala, jer potajno stizahu poruke od Kelegorma, govoreći — kao što je već ispričano — da je Felagund mrtav, i da je Beren mrtav, ali da je Lútiena u Nargotrondu i da će je Kelegorm oženiti. Tad Tingol bi ispunjen osvetničkim besom, i razasla uhode, smišljajući da zarati sa Nargotrondom; i tako saznade da je Lútiena opet pobegla, a da su Kurufin i Kelegorm proterani iz Nargotronda. Tad mu sumnja pomuti razum jer nije
