by MoZarD
raspolagao silom kojom bi udario na sedam sinova Feanora; al' u Himring glasnike posla, da pomoć potrazi za Lútienom pruže, jer Kelegorm je ne posla kući njenog oca, a nije je ni u sigurnosti sačuvao.
Ali, na severu oblasti dokle se njegova moć prostirala, glasnici mu naiđoše na opasnost iznenadnu i neočekivanu: divlji nalet Karharota, Vu‐ka Angbanda. U svom ludilu on je dojurio sa severa, sve proždirući, i prolazeći istočnom stranom, preko Taurnu‐Fuina, spustio se od izvora niz reku Ezgalduin, ka srcu Doriata, poput sveproždirućeg požara. Ništa mu se ne prepreči, a moć Meliane na granicama zemlje ga ne zaustavi; jer sudba ga je gonila napred, sudba i sila Silmarila što ga na svoju muku nosiše. Tako se on probi i jurnu u neobeščašćene šume Doriata, i sve u strahu bežaše. Od glasnika samo se Mablung, glavni zapovednik Kraljev spasi, i donese zastrašujuću vest Tingolu.
Baš u torn mračnom času vratiše se Beren i Lútiena, žureći sa zapada, a glas o njihovom dolasku je pred njima išao, poput muzike što je vetar donosi u zamračene kuće gde ljudi tužni sede. Tad Beren izvede Lútienu pred tron Tingola oca njenog; i ovaj u čudu gledaše Berena koga smatraše mrtvim; ali ljubavi za njega nije imao, zbog jada i patnji koje donose u Doriat. Ali Beren kleče pred njim i reče: »Vratih se u skladu sa rečju zadanom. Dodoh da uzmem ono što mi pripada.«
A Tingol odgovori: »Šta je s tvojim zadatkom, i zavetom tvojim?«
24
Al' Beren reče: »Ispunjen je. Čak i sada, Silmaril je u ruci mojoj.«
Tad Tingol reče: »Pokaži mi ga!«
A Beren pruži levu šaku, polako rastvarajuci prste: ali ona beše prazna. Tad diže desrncu svoju; i od tog časa prozva sebe Kamlost, 'Praznoruki'
Tad se Tingolovo srce smekša, i Beren seđaše pred tronom s leve strane, a Lútiena
s desne, i ispripovedaše celu povest Potrage, dok svi prisutni behu ispunjeni čudom i divljenjem. I učini se Tingolu da se ovaj Čovek razlikuje od svih smrtnih ljudi i da je među velikim u svoj Ardi; a Ljubav Lútienina nečim novim i čudesnim; i dobi uvid da se usudu njihovom nijedna sila sveta ne može suprotstaviti. Stoga najzad popusti volja njegova, i Beren uze ruku Lútiene pred tronom oca njenog.
Ali sad senka pade na sreću Doriata zbog povratka Lútiene prekrasne; jer saznavši
razlog ludila Karhartrove, narod postade još više uplašen, uviđajući da je opasnost koja mu preti opterećena i povezana sa zastrašujućom silom zbog svetog dragulja, i da se teško može odbiti. A Beren, čuvši za besni juriš Vuka, razumede da zavet i Potraga još nisu ispunjeni.
Stoga, pošto se Karharbt svakim danom približavao Menegrotu, pripremiše lov na
vuka; najopasniju od svih potera za zverima o kojima priče govore. U tu poteru pođoše Huan, lovački pas iz Valinora, i Mablung 'Teškoruki' , Beleg »Jaki‐Iuk«, Beren Erhamion
'Jednoruki' i Elu Tingol Kralj Doriata. Izjahaše ujutru i predoše reku Ezgalduin; ali Lútiena osta iza, na kapijama Menegrota. Mračna senka na nju pade i učini joj se da je sunce bolest zahvatila i da pocrnelo je.
Tad lovci okrenuše na istok i sever, i sledeći tok reke najzad naidoše na Vuka Karharota u mračnoj dolini, dole, na severnoj strani odakle je, u bujici, Ezgalduin padao niz strme brzake. U podnožju brzaka Karharot je pio da utaži svoju sveproždiruću žeđ i zavijao. I tako ga otkriše. Ali on, videvši ih gde dolaze, ne jurnu iznenada u napad. Može biti da se đavolja lukavština u srcu njegovom probudila, jer mu bol za tren olakšaše slatke vode Ezgalduina; i dok su ka njemu jahali on se na stomaku odvuče u duboki gustiš paprati, i tamo ležaše skriven. Ali oni postaviše stražu oko celog tog mesta i čekahu, a šumske senke postadoše duge.
Beren stajaše kraj Tingola i iznenada osetiše da ih je Huan napustio. Tad se strašan lavež izdiže iz guštara; jer Huan, postajući nestrpljiv i žudeći da vidi tog vuka, sam pođe da ga iz skrovišta potera. Ali ga Karharot izbeže, i probijajući se kroz trnjak, iznenada se baci na Tingola. Brzo Beren s kopljem istupi pred njega, ali ga Karharot zamahom u stranu baci i sruši ga, ugrizavši ga za grudi. U tom času Huan iskoči iz gustiša na leđa vuka, i zajedno padoše, boreći se gorko; i nije bilo borbe između vuka i psa lovačkog nalik ovoj, jer u lavežu Huanovom čuo se glas nebeskih lovačkih rogova Oromeovih i osvetničkog besa Valara, al' u zavijanju Karharota beše mržnja Morgotova i pakost surovija od zuba čeličnih: a od strašne buke nji‐hove stenje se cepalo i pucalo, a s visine padajući zagušilo brzake‐vodopade Ezgalduina. Tamo su se nasmrt borili, al' im Tingol ne obraćaše pažnju, već klečaše kraj Berena videvši ga teško ranjena.
Huan u tom času pogubi Karharota, al' tamo u izatkanim i spletenim šumama Doriata ispuni se njegov sopstveni usud davno rečen, i beše smrtno ranjen, i zmijski otrov Morgotov ga ispuni. Tad dođe, i padajući kraj Berena po treći put rečima progovori; i pre smrti zbogom reče Berenu. Beren ne progovori već položi ruku na glavu psa, i tako se rastadoše.
Mablung i Beleg žurno dođoše Kralju u pomoć, al' kad očima videše šta se zbilo, odbaciše koplja i zaplakaše. Tad Mablung uze nož i raspori Vuka; a iznutra je gotovo ceo 25
bio spaljen kao vatrom nekom, ali šaka Berenova što držaše dragulj i dalje beše nepokvarena. Ali kad Mablung pruži ruku da je dodirne, šake nestade i Silmaril ležaše tamo razotkriven a svetlost njegova ispuni senke šume svud naokolo. Tad ga Mablung
brzo i sa strahom uze i položi u Berenovu živu šaku; i Berena probudi dodir Silmarila, i on ga diže uvis i pozva Tingola da ga primi. »Sad je Zadatak izvršen«, reče, »a usud moj do kraja izdeljan«; i više progovarao nije.
Odneli su nazad Berena Kamlostna sina Barahira na mrtvačkim nosilima od grana a Huana, lovca na vukove, kraj njega položili; a noć je pala pre no što su se Menegrotu povratili. Kod podnožja Hirilorna, bukve velike, srete ih Lútiena gde polako stupaju, a neki nosahu baklje pokraj nosila. Tamo je ona Berena zagrlila i poljubila, pozivajući ga da je iza Zapadnog Mora čeka; a on je njene oči pogledao pre nego ga je duh napustio.
Al' svetlost zvezda bi utrnuta a tama pade čak i na Lútienu Tinuvielu. Tako se završi Potraga za Silmarilom; al' se spev Leitian, Raskidanje veza, ne svršava.
Jer duh Berenov oklevaše, čekajući po njenoj želji i pozivu, u dvoranama
Mandosovim. Za razliku od svih ostalih Ljudi, nije hteo da napusti Svet, sve dok Lútiena ne dođe, da mu poslednje zbogom kaže na tmurnim obalama Spoljašnjeg mora odakle
Ljudi umrli polaze da se nikada ne vrate. A duh Lútiene propade u tamu, i najzad pobeže, a njeno telo ležaše poput iznenada posečenog cveta što još neko vreme neuvenuo na travi počiva.
Tad zima, poput doba sedina Ljudi smrtnih, leže na Tingola. Al' Lútiena dode u dvorane Mandosa, gde su mesta odredena za Eldalie—Vilin — narod besmrtni (i za ovaj
Svet vezani) — iza dvorova Zapada na graničnicima sveta. Tamo oni Vilenjaci što čekaju raščinjenje ovog sveta sede u senci svojih misli. Ali njena lepota beše veća od njihove lepote, a njena tuga dublja od njihovih tuga, i kleče ona pred Mandosa, što duhove ubijenih priziva u svoje kuće mrtvih, i pevaše mu.
Pesma Lútiene pred Mandosom najdivotnija je pesma ikada rečima izatkana, i pesma najžalosnija što će je svet ikada čuti. Nepromenjena, neuništiva, peva se još uvek u Valinoru van dometa sluha sveta, i slušajući bolno bivaju dirnuti Valari, čuvari Arde.
Jer Lútiena je rečima dve teme utkala, žal Visokih vilenjaka i tugu Ljudi, dva Roda što Iluvatar stvori da obitavaju u Adi, Kraljevstvu Zemlje međ' bezbrojnim zvezdama. I dok je pred njim klečala, suze njene su mu na noge padale poput kiše po kamenju; i Mandos ganut beše, on koji nikad do tada niti od tada dirnut ne bi.
Stoga on Berena priziva, i baš kao što Lútiena reče u času njegove smrti, ponovo se
sretoše iza Zapadnog Mora. Ali Mandos nema moć da duhovima Ljudi mrtvih uskrati odlazak van granica koje okružuju svet, posle vremena odredenog im za čekanje, niti može promeniti sudbinu Dece Ilúvatarove. On zato ode Manveu, Gospodaru Valara, koji svetom vlada pod rukom Iluvatara; a Manve potraži savet mudrosti u najskrivenijim i najdubljim mislima svojim, gde bi otkrivena v
olja Ilúvatarova.
Ovo beše izbor koji ponudi Lútieni. Zbog njenih teških dela i tuge njene da od Mandosa bude oslobođena i ode u Valimar blagosloveni, gde bi međ' Valarima obitavala do kraja sveta, zaboravljajući sve patnje što ih je u životu spoznala. Tamo Beren nije mogao doći. Jer Valarima nije dopušteno da mu uskrate Smrt, koja je poklon Iluvatarov Ljudima. Ali drugi izbor beše ovaj: da se u Srednju—zemlju vrati i sa sobom Berena povede, da tamo opet obitavaju, ali bez sigurnog života ili sreće. Tada bi ona postala smrtna i podložna drugoj smrti, baš kao i on; i uskoro bi napuštila svet zauvek a 26
lepota njena bi postala samo sećanje u pesmi.
Ovaj usud je izabrala, zauvek napuštajući Blagosloveno kraljevstvo, i ostavljajući po strani sve što je po naslednom pravu imala, zahvaljujući onima što tamo prebivaju; da tako sudbe Berena i Lútiene budu združene, ma kakva patnja u zasedi čekala, i da im staze spojene vode iza crte što ograničava i sadržava ovaj svet. I tako se zbilo da je ona jedina od svog naroda Eldalie zaista umrla i nekada davno, davno, napustila svet. Pa ipak, njenim izborom Dva Roda su združena; i ona je predak mnogih u kojma Eldari i dalje vide, mada je ceo svet izmenjen, lik Lútiene obožavane, one koju su izgubili*.
Priča se da su se Beren i Lútiena vratili u severne oblasti
Srednje zemlje i neko vreme živeli zajedno kao živi čovek i
živa žena; a svoja smrtna obličja su opet uzeli u Doriatu.
Oni koji su ih ugledali behu radosni i uplašeni; a Lútiena
ode u Menegrot i izleči zimu Tingolovu dodirom ruke
svoje. Ali je Meliana pogleda u oči i pročita usud u njima
ispisan, i okrenu glavu; jer je shvatila da je izmedu njih
došlo do rastanka što će trajati i posle samog kraja sveta, i
ne beše tuge zbog gubitka teže no što beše tuga Melian
Maje u tom času. Tad Beren i Lútiena izađoše sami, ne
plašeći se ni žedi ni gladi; i preko reke Geliona uđoše u
Osiriand, na dalekom jugu Belerianda, i življahu tamo na
Tol Galenu, adi zelenoj nasred Aduranta, dok sve vesti o
njima ne prestadoše. Eldari su kasnije tu zemlju nazvali
'Dor—Firn—i—Guinar', 'Zemlja mrtvih što žive' , i tamo se
rodio Dior Aranel prekrasni, kasnije poznat kao Dior
Eluhil, a to je Tingolov Naslednik. Nijedan smrtni čovek
nikad više nije zborio s Berenom sinom Berahirovim, i
niko ne vide kako Beren i Lútiena napuštaju svet, nit'
zabeleži gde najzad počinuše.
____________
* pored, naravno, njenog praunuka Elronda i njegove kćerke Arvene koja je i sama načinila Lutienin izbor, njena blagoslovena krv teče i u Aragornovim venama i svim njegovim precima, sve do kraljeva Numenora i prvog od njih, Elrondovog brata Elrosa.
27
Subaru kamionet je najbolji auto za krijumčarenje gmizavaca«, reče Aurora sedeći za volanom automobila, »jer ima pogon na sva četiri točka, jaka svetla da gniizavce noću vidiš na putu i stranice koje se lako skidaju, pa se iza njih mogu sakriti zmije i oprema.
Kupiću ga čim to budem mogla sebi da priuštim.«
Sedeo sam na zadnjem sedištu auta (koji je, na Aurorinu veliku žalost, bio samo običan VW karavan) i pitao kako je uopšte do ovoga došlo. Pošli smo da kupimo hamburgere, a onda je Aurora odlučila da ne bi bilo loše, pošto je tako lep letnji dan i tako to, da odemo dole do Meksika i pokušamo da pronađemo neke zmije koje bi zaokružile njenu zbirku. Uostalom, rekla je, do njega ima samo nekoliko stotina milja.
Tako smo stali da na uglu kod Dž. K. Penija kupimo jastučnice u koje ćemo stavljati zmije, i Autoputem 5 krenuli ka Baji u Kaliforniji.
Napred, pored Aurore, sedela je Kesi, Aurorina sestra. Zbog Kesi sam i pošao na ovo putovanje. Zapazio sam je onog trena kad je na početku semestra ušla na moj čas iz elementarne algebre. Svi tvrde da ne bi trebalo izlaziti sa svojim studentima, i verovatno su u pravu. Međutim, za manje od mesec dana mi smo se već vidali dva ili tri puta nedeljno. A pošto sam ja bio samo pomoćnik‐asistent koji nije odgovoran za davanje ocena, kad je na kraju semestra dobila jedva prolaznu ocenu, nismo imali oko čega da se prepiremo. Čini mi se da nije mnogo ni marila.
Mirno sam sedeo i posmatrao kako se narandžasto‐riđa Kesina kosa vijori kroz prozor automobila, pokušavajući da se setim da li je trebalo da nešto uradim u toku sledećih nekoliko dana. Škola je bila gotova i više nisam imao časova. Tako sam želeo da iz džepa izvadim mali rokovnik i na brzinu ga prelistam, all znao sam šta bi Kesi na to rekla »Prestani da uvek budeš tako odgovoran«, rekla bi. »Na odmoru smo. Skloni to.«, U poslednje vreme neprestano smo se svadali oko toga zašto sam ja opsesivan (po
njenim rečima), zašto je ona detinjasta (po mojim rečima). Stalno je kasnila, i to ne jednom, dvaput, već svaki božji put. Otkako smo. počeli da izlazimo, nisam video početak nijednog filma. Zato sam ćutao kad je Aurora predložila da odemo do Meksika.
Želeo sam da dokažem da i ja mogu da učestvujem u avanturi, kao što to može ostatak
Kesine lude porodice. Palo mi je na pamet da bi Kesi trebalo da sutra ode na posao (pospremala je u jednom obdaništu), ali ništa nisam rekao. Samo sam posmatrao njenu
kosu, blistavu na suncu. Sam pogled na njenu kosu bio je dovoljan da se sve to isplati.
»Jesi li ponela knjigu?« reče Kris. Kris je išla s Aurorom u isti razred u gimnaziji i, kao i pola razreda (ako je suditi po danonoćnom zvonjenju telefona), nije bila sposobna da se odupre Aurorinoj ludačkoj energiji, nje‐nim otkačenim šemama. Ako Aurora reši
da se snabdeva i trguje ilegalnim gmizavcima, onda će se i ona, Kris, snabdevati i trgovati ilegalnim gmizavcima. Knjiga Poljski vodič za severnoameričke gmizavce i vodozemce postala je Krisina biblija.
»Ne, ostala je kod kuće«, reče Aurora. »Ali ne brini. Znam koje su nam potrebne.«
S druge strane Kris sedeo je Alen. Poslednjih deset milja nije rekao ni reči. Kasnije se ispostavilo da se smrtno boji zmija. Medutim, bio je zaljubljen u Auroru i šta se tu moglo? Jadan dečko. Tačno sam znao kako se oseća.
Stali smo tik pre meksičke granice da pojedemo poslednji hamburger sa
pomfritom. Bilo je 19.30.
»Stigli smo u pravi čas«, reče Aurora kad smo seli da jedemo. »Za nekoliko sati bi
trebalo da stignemo do tog mesta koje poznajem, Onda možemo da provedemo noć vozeći se tamo‐amo i da se vratimo sutra popodne.«
»A kad ćemo da spavamo?« rekoh. Odmah sam prokleo sebe. Neko ko je pošao u
29
veliku avanturu ne razmišlja o snu.
»A kome je potreban san?« reče Kesi. Učinilo mi se da se malo razočarala u mene.
»Tebi sigurno nije«, rekoh pokušavajući da sve okrenem na šalu. »Niti ostatku tvoje lude porodice.«
»Zašto misliš da smo ludi?« reče Kesi.
Pretpostavljao sam da je razumna. To mi je bila prva greška. Pogledao sam preko
stola njenu riđu kosu i smede oči sa istom zlatnom senkom i po prvi put se opustio i stao uživati u putovanju. Ako sam s njom, onda uopšte nije važno kuda idemo. Ipak su ekscentričnosti bile samo deo njenog šarma.
»Pa, znaš ti«, rekoh. »Eto onaj tvoj praujak, kako‐se‐ono‐zvaše, onaj što misli da je Egipćanin.«
»On ne misli da je Egipćanin«, reče Kesi. On je Ozirijanac. Sledbenik kulta Ozirisa.
Objasnio ti je to kad si bio kod nas.«
»Nije mi ništa objašnjavao«, rekoh. »Postavljao mi je pitanja. 'Znano li ti je ime ovijeh vratiju i smeš li ga izreći?' Pa onda lintela, pa dovratnika, pa praga...«
»Ti nisi slušao«, reče Kesi. I dalje se činilo da razborito govori. »Ako naučiš sva ta imena, onda ćeš moći da prođeš kroz vrata u zemlju mrtvih. Ako ih ne budeš znao, proburaziće te. On sve mora da ih drži u glavi. Duga je to lista.«
»I ti ne misliš da je to malo čudno?« rekoh. »To da on u sve to veruje.«
»Dobro, a šta ako je u pravu?« reče Kesi. »Mislim, mi
lioni ljudi su u to verovali.
Možda su nešto znali.«
»Dobro, a šta je s tvojom bakom?« rekoh. »Ona po nekoliko nedelja provodi u sobi, a onda izađe i drži zagonetne govore...«
»Vidi, Roberte«, reče Kesi. U tom trenutku kao da je nešto prostrujalo izmedu sestara, nešto meni suviše strano da bih ga mogao razumeti, i Aurora se okrenula prema Kris i počela brzo da govori. Zlato kao da je napustilo Kesine oči; postale su prazne, mutne.
»To što si odrastao u dosadnoj porodici ne daje ti pravo da osuduješ druge porodice. U redu? Mislim, poznato mi je da su tvoji roditelji pripadali pravim religijama i radili prave poslove i nikada nisu izgovorili nešto neobično, nešto nad čime bi se morao zamisliti, ali to ne znači da su sve porodice takve. Neki od nas ne žele da budu takvi, u redu? Zato zadrži svoje glupo mišljenje za sebe.«
»Žao mi je«, rekoh. »Nisam mislio... samo sam se šalio. Žao mi je.«
Kesi se okrenula od mene da bi pričala sa Aurorom i Kris. Alen me je gledao sa simpatijom u očima, ali sam izbegao njegov pogled.
Ostatak putovanja ličio je na noćnu moru. Na moje veliko iznenađenje, pored graničara smo prošli bez problema. Negde usred noći, stigli smo do mesta za koje je Aurora čula, usput pokupivši dve zmije. Aurora i Kris su bile u ekstazi; zbog čega, nisam znao. Bojim se da meni sve zmije isto izgledaju. Alen, ukočen i mahnitih očiju, sve više je ličio na narkomana. Pronašli smo još jednu zmiju, stavili je u jastučnicu, smestili jastučnicu u prtljažnik i krenuli nazad. Onda je Aurora zaspala za volanom.
