Alef Science Fiction Magazine 010

by MoZarD

  Kola su, skrenula u stranu, odskočili nekoliko puta naletevši na kamenje i zaustavila se. Aurora se nije probudila.

  »Aurora?« reče Kesi, drmajući je. »Aurora?«

  »Hmm. Mf«, reče Aurora.

  Izvukli smo je i poseli na Kesino sedište. Nadao sam se da nije dobila potres mozga.

  30

  Prirodno, niko u kolima nije bio vezan. Kesi je vozila sledećih nekoliko milja, a onda rekla: »Bože, kako mi se spava«, i ukopala se u mestu posred uskog puta.

  »Ja ću da vozim!« reče Alen sa vidljivom dozom očaja u glasu. Zatim je pogledao

  preko Kesinog ramena i nagnuo se unazad, ali ne previse. Otkako smo stavili zmije u prtljažnik, njegovo telo nije došlo u dodir sa naslonom sedišta. »Oh. Ukočio sam se.

  Ništa od mene.«

  »Gledajte«, rekon. »Samo nekoliko milja iza nas nalazi se veliki grad. Naći ćemo nekakav hotel ili motel, ili nešto slično i naspavati se. U redu?«

  Niko ništa nije rekao.

  »Hoćeš li da ja vozim?« upitao sam Kesi. »Ili još možeš? Mislim da ima samo nekoliko milja.«

  »Mogu, naravno«, reče Kesi. Nikada se nije dugo ljutila zbog nečega. To me je uvek zbunjivalo, ja sam potomak duge loze zlopamtila.

  Grad je bio dalje od nekoliko milja, ali smo uspeli da ga se dokopamo. Aurora, sad

  potpuno razbuđena, veselo nam je pričala o čoveku koga je ujela kobra i koji se ukočio baš kad je podigao slušalicu da nazove bolnicu. Na ulici, ispred jednospratnog hotela, izbrojali smo novac i utvrdili da sve skupa imamo jedanaest dolara i devedeset dva centa. Umoran, ušao sam i na svoje ogromno zaprepašćenje ustanovio da će primiti moju kreditnu karticu. Mi smo već odlučili da nas dvojica iznajmimo sobu, a posle prošvercujemo žene. Ja sam samo želeo da imamo što manje problema. Dok sam se pružao po podu, spreman da nekom drugom ponudim mekan bračni krevet, primetio

  sam da Kesi i Aurora ulaze. Kesi je legla na pod pored mene. U snom zamagljenom umu

  pomisilo sam da su vreće koje je Aurora nosila njen prtljag.

  Kesi i ja smo poslednji ustali. Izašli smo i pronašli ostale u restoranu. Ispostavilo se da niko od njih ne zna španski i da su naručivali rukama i na tarzanskom engleskom.

  Uprkos svim upozorenjima i šalama, svi su pili meksičku rakiju. Pitao sam se kako su mislili da plate jelo.

  Aurora je podigla jednu od jastučnica razbacanih uokolo i pogledala u nju.

  »Do đavola«, reče ona. »Jedna zmija je pobegla. Pitam se je li ostala u hotelu.

  Alene? Alene!« Jadno dete je zakovrnulo očima ispod zatreptalih kapaka. »Znaš, ako se plašiš zmija, trebalo je to odmah da kažeš«.

  Ja nisam pio rakiju, ali sam nedelju dana po povratku bio bolestan. Ležeći u krevetu sa temperaturom 38,9 imao sam vremena da razmišljam o putovanju, da preispitam detalje, otkrijem šta je čemu vodilo. Činilo mi se kao da se to dogodilo nekom drugom, nekom ko ima mnogo manje osećaja za realnost od mene.

  To putovanje mi je mnogo toga pojasnilo. Život se ne živi onako kako to Kesi i njena porodica čine. Čovek ne može tek tako da sedne u kola i odveze se u Meksiko jer se tako oseća. Šta da tamo nije bilo mene i moje kreditne kartice? Šta da je Aurora dobila potres mozga? Ja sam od života tra‐žio nešto više: red, razumnost. Želeo sam da završim studije, doktoriram na matematici i zaposlim se u industriji.

  Ozdravio sam, opteretio se jesenjim časovima i prestao da je zovem. Nisam svesno

  razmišljao o tome da smo raskinuli, ali sam se ponekad s nostalgijom sećao nje i njene porodice. Bio je jedan moraak koji je kod njih visio — na znam da li je bio član porodice ili šta. — koji se pojavljivao u filmovima kao saksofonista. Stvar je bila u tome što on 31

  uopšte nije znao da svira saksofon. On je samo izgledao kao saksofonista. Tako bi puštali ovog momka u groplanu, a neko drugi bi svirao. Posmatrao sam ga kako vežba,

  okrećući saksofon tamo‐amo, ne ispuštajući ni glasa. Bilo je jezivo.

  Setio bih se i njenog praujaka kako pita Kesi kako se na staroegipatskom zove neki

  deo vrata. Ponekad bi znala odgovor i on bi zasjao od zadovoljstva. U protivnom, tužno bi odmahivao glavom i govorio:

  »Kasandra, luče moje, šta če biti od tebe?«

  Jednom sam zapazio da žalostivo odmahujem glavom pri samoj pomisli na njega.

  Naposletku bih je verovatno i pozvao da jednoga dana u kancelariju nije zabasala

  sestra mog kolege tražeći ga, pa sam je odveo na kafu. Zvala se Laura i bila je osećajna.

  Nekoliko nedelja nakon što sam počeo da izlazim sa Laurom, nalazio sam se kod

  kuće kad sam začuo glasno lupanje po vratima. Odložio sam Časopis za multivarijabilnu analizu i ustao. Čim šam otključao vrata stana, požalio sam. Bila je to Kesi.

  »Dakle, želiš red u životu!« rekla je bez uvoda. Lice joj je bilo zgrčeno i ružno, a smeđe oči teške i bezizražajne. Pokušao sam da je sprečim, ali se progurala u sobu.

  »Proklet bio, želiš da ti sve u životu bude dosadno i predvidljivo, da znaš šta će ti se u svakom trenutku desiti. Zar ne?»

  Nisam znao šta da kažem.

  »Dakle, je li tako?« glasno reče ona. Dovoljno sam je poznavao da znam da je na

  ivici suza.

  »Život koji vodim je suviše nepredvidljiv za tvoje pojmove, zar ne? Ako bi ti neko

  ponudio raspored po kome će se tvoj život odvijati, ti bi ga rado prihvatio, zar ne?

  Dakle?«

  Posegnula je u torbicu i izvadila iz nje smeđu omotnicu.

  »Kesi, ja...« rekoh.

  »E pa, evo ti ga!« reče ona, gurajući mi omotnicu u ruke. »Nadam se da ćeš biti srećan!«

  Pomalo zbunjen, uzeo sam je. Činila se pretankom da bi sadržavala raspored mog

  života. Posegnuo sam unutra i izvadio — fotografije. Moje fotografije.

  Okrenula se da ode.

  »Kesi«, rekoh. »Otkud ti ovo?«

  »Od moje bake!« rekla je, otrgla se i bučno otrčala niz hodnik.

  Kad je otišla, izvadio sam fotografije i razgledao ih. Bilo ih je samo pet. Prva me je prikazivala kako sa kapom i togom hodam preko bine da primim diplomu. Problem je

  bio jedino u tome što nikada nisam prisustvovao dodeli diploma, ni u gimnaziji, ni na koledžu. Okretao sam sliku na sve strane pokušavajući da utvrdim kako je načinjena. Tu i tamo bilo je čudnih detalja — na primer, momak ispred mene bio je u invalidskim kolicima — ali, u celini, delovala je vrlo uverljivo. Osoba na bini jako je ličila na mene.

  Sledeća slika prikazivala me je kako sipam kafu u nekoj nepoznatoj kuhinji. Na trećoj, trčim ulicom po kiši, s aktovkom koja lebdi u ruci. Izgledam izmučeno i nekako neobjašnjivo stariji. Na sledećoj sam s ženom koju nikad nisam sreo. Čvrsto smo zagrljeni i na licu mi se ogleda mir. Slika se završva odmah ispod vrata, ali mi se čini da smo oboje goli. Na poslednjoj fotografiji sam definitivno stariji — bar mi je trideset — i naginjem se da porazgovaram sa petogodišnjim ili šestogodišnjim dečakom.

  Premetao sam slike po rukama, mešajući ih kao špil karata. Znači, to je ono što Kesina baka mesecima radi u svojoj sobi. Mora da unutra ima mračnu komoru. Mogao

  32

  sam je zamisliti nagnutu iznad fotografija, kako odseca glavu sa ove, pozadinu sa one, možda ih retušira, aranžira tako da izgledaju kao prave. Kakav čudan hobi. Nije ni čudo što kad izađe iz svoje sobe govori stvari poput: »Vetar je oduvao obrise njegovih usana.«

  Ponovo sam pogledao fotografije. Bile su veoma lepe, ali nisam imao pojma šta kog vraga da radim sa njima. Vratio sam ih u omotnicu, gurnuo omotnicu u ladicu i zaboravio na njih.

  Na dodeli diplome, ispred mene bio, je čovek u invalidskim kolicima. Osetio sam neodredenu nelagodnost kad sam ga video — podsetio me je na nešto neprijatno, ali

  nisam mogao da se setim na šta — međutim, uspeo sam da ne mislim na njega.

  Roditelji su mi došli iz Čikaga da prisustvuju dodeli diploma — u protivnom pretpostavljam da na nju ne bih ni otišao — a posle sam ih na prijemu upoznao sa Laurom i ostalim p
rijateljima, ne razmišljajući previše o ceremoniji. Tek kad smo izašli na večeru, setio sam se fotografije.

  »Šta je bilo?« reče Laura. »Nešto nije u redu?«

  Kasnije mi je rekla da sve do te noći nije verovala u frazu »razjapio je usta«.

  »Ništa«, rekao sam nelagodno i, pretpostavljam, zatvorio usta. Nemoguće,

  pomislio sam. Nemoguća koincidencija. Pitao sam se šta bi od toga napravila Kesina baka. Kesi. Odmahnuo sam glavom. Mesecima na nju nisam pomislio. »Samo sam se nečega setio, to je sve.«

  Kad sam se te večeri vratio kući, izvadio sam sve ladice tražeći fotografije. Najzad sam ih našao zakopane ispod prvih nekoliko skica moje disertacije. Prsti su mi drhtali dok sam vadio fotografije iz smeđe omotnice.

  Scena sa fotografije do tančina se poklapala sa scenom na pozornici. Skoro da je to

  bila fotografija koju je načinio neko iz publike. Bio je tu dr Miler koji je na brzinu pozvan pošto se dr Fajn razboleo. Iza mene, preko bine prelazi moj prijatelj Lari. Ispod toge vire mu patike; nije imao vremena da se preobuje. Momak u invalidskim kolicima spušta se

  niz rampu sa bine.

  Osećao sam se kao da je neko otvorio prozor a u sobu je uleteo hladan vazduh.

  Zadrhtao sam i morao da sednem. Kako li je stara dama to učimla? Kako je, zaboga, znala?

  Gledao sam ostale fotografije mnogo pažljivije nego što sam išta u životu gledao.

  Ruke su mi strašno drhtale. Znači, na to je Kesi mislila. Ovo će biti moj život. Jednoga dana živeću u kući sa ovakvom kuhinjom kakva je na fotografiji. Imaću posao koji će zahtevati nošenje aktovke. A za oko deset godina razgovaraću sa dečakom od pet ili šest godina. Može li taj dečak biti moj sin? Na tu pomisao osetio sam kao da je sobom prošao još jedan nalet hladnog vetra i spustio tu fotografiju na gomilu.

  Međutim, slika koju sam najduže posmatrao bila je ona na kojoj sam bio sa nekom

  ženom u zagrljaju. Lice joj je bilo odmah ispod moje brade i blago nagnuto ka mojim grudima, međutim, ono malo što sam video govorilo mi je da je prelepa. Kosa joj je bila plava, skoro zlatna, vrlo kratka; crte lica nežne. Ono oko koje se videlo na slici bilo je sklopljeno:. Činilo mi se da je srećna.

  Začudo, drhtavica je prestala. Prihvatio sam — nekako — da gledam scene iz svoje

  budućnosti, medutim, ta ideja me više nije plašila. Na slikama nisam video ništa loše, ni smrt, ni jad, ni bol. U stvari, činilo mi se da budućnost nosi samo dobro. Posao, kuću, prelepu ženu, možda dete.

  33

  Ako je Kesi nameravala da me ovim fotografijama uplaši, da me nekako pridobije

  natrag, loše je proračunala. Osećajući beskrajno zadovoljstvo, fotografije sam stavio u smeđu omotnicu, a omotnicu brižljivo vratio u ladicu.

  Po završetku studija, zaposlio sam se u avio‐kompaniji u predgrađu Los Anđelesa.

  Osećajući se pomalo blesavo, pažljivo sam proučio aktovku sa fotografije i onda izašao da kupim baš takvu. Sada sam razgledao fotografije dva ill tri puta nedeljno, zapažajući sitnice. Dečak mi se činio neobično poznatim, tako da ne bi bilo čudo da je moj sin. Kola su parkirana odmah iza njega. Na kuhinjskom zidu nalazio se poster na kome sam, posle višenedeljnih napora, pročitao reči »Spasite kitove«.

  U to vreme Laura i ja smo se nekoliko puta posvađali. Nijedna svada nije bila previše ozbiljna — odbacio sam brošuru koju mi je dala, na primer, a da je nisam pročitao, ili se ona ne bi složila sa restoranom koji sam izabrao — međutim, ja bih svaki put pomislio: »Žena sa fotografije ne bi ovako reagovala«. Žena sa fotografije je, mislio sam, mudra, draga i podatna. Uskoro smo se Laura i ja razišli.

  Sastajao bih se sa ženama nedelju ili mesec dana, a onda bi ih napuštao, sekretarice iz avio‐kompanije, ili žene koje bih pokupio u barovima za usamljene u Marini. Jednog jutra probudio sam se u nepoznatom krevetu pored žene koje sam se

  jedva sećao i video na njenom časovniku da za jedan sat moram da budem na poslu.

  Dovukao sam se do njene kuhinje i sipao sebi kafu. Tek kad sam popio kafu osvrnuo sam se i ugledao poster Spasite kitove prikačen na zidu.

  Ceo dan sam bio bodar. Nekoliko ljudi na poslu me je čak pitalo čemu se smejem.

  Ako se ispostavi da je još jedna slika istinita, onda ni ostale nisu daleko.

  Sledećih nekoliko meseci verovatno su bili najsrećniji u mom životu. Živeo sam u

  stanju skoro neprestanog iščekivanja. Svakog trena mogu je ugledati kako zamiče za ugao ili kupuje cipele. Smišljao sam joj ime: Aleksandra, Diedri. Maštao sam o tome kako je vodim kući i pokazujem joj sliku, pričam joj storiju i posmatram kako joj se oči šire od zaprepašćenja. Naporno sam radio, ponekad se sastajao sa ženama i provodio

  večeri u dugim prebiranjima po fotografijama.

  Medutim, čekati se ne može dugo. Postepeno, toliko postepeno da sam jedva i primetio, fotografije su postale manje važne. Pogledao bih ih jednom ili dvaput nedeljno, zatim jednom mesečno. Prestao mi je zastajati dah svaki put kad ugledam ženu kratke plave kose. I dalje sam osećao da mi budućnost nosi nešto prelepo, da je moj život burniji od života drugih ljudi, ali više nisam razmišljao o tome zašto se tako osećam.

  Posle otprilike pet godina dao sam otkaz u avio‐kompaniji i prešao u savetnike.

  Uštedeo sam bio nešto novca, ali ta prva godina samostalnog rada bila je vrlo trnovita.

  Onda sam počeo da stičem reputaciju i već druge godine zaradio skoro duplo više nego što bih to mogao u kompaniji. Kupio sam kuću u predgradu. Sada sam tako naporno radio da gotovo nisam nalazio vremena za sastanke sa ženama ili posete prijateljima.

  Nije ni bilo važno, jer sam znao da ću jednoga dana sresti plavokosu ženu koja će promeniti moj život. Ponekad, radeći do kasno u noć, zaticao bih sebe kako se pitam šta bi ona rekla kad bih na taj način uredio slobodnu spavaću sobu, ili da li bi joj se svidelo da izgradim bazen u stražnjem dvorištu.

  Jednoga dana, zaključao sam ključeve u kolima i požurio u telefonsku govornicu da

  pozovem servis. Kiša je rominjala i ja iznenada prepoznadoh scenu sa fotografije. Osetio 34

  sam sigurnost. Život mi je bio na pravom putu.

  Deset godina posle diplomiranja ponovo sam video Kesi. Vraćao sam se iz firme koja se nalazila u nepoznatom kraju grada i na putu do kola setio da u kući nemam ništa za jelo. Prešao sam ulicu ka supermarketu a na parkiralištu, s kesom punom namirnica u jednoj ruci i detetom u drugoj, stajala je Kesi. Trebalo mi je nekoliko minuta da je prepoznam. Do tada se već bila okrenula prema meni. Odmah me je prepoznala.

  »Roberte?« reče ona, široko se osmehujući. Skoro da nije ostarila.

  »Kesi!« rekoh »Kako si?«

  »Dobro, baš dobro«, reče ona »Kako si ti?«

  »Dobro sam. Kako je Aurora? Kad si se udala?« klimnuo sam na maloga koji se obesio o Kesinu ruku i nešto mrmljao sebi u bradu.

  »Nisam udata«, reče ona. Naravno. Ista stara Kesi.

  Klinac je nešto rekao, ali ga nisam razumeo pa sam čučnuo da ga bolje čujem.

  »Moja mama je neudobna«, reče on, pričajući preko najvećeg kolača koga sam u

  životu video.

  »Neudobna?« rekoh.

  »Neudata«, reče Kesi, i ja ustadoh, osećajući se glupavo. »Pretpostavljam da si diplomirao, a?«

  Ljudi su u školi ili avio‐kompaniji ponekad govorili o inspiraciji, o iznenadnom rešavanju problema koji su ih nedeljama mučili, prihvatajući da će se problemi i dalje pojavljivati i da će i njih rešavati, bez mnogo napora. Uvek sam im iskreno zavideo. Tako nešto meni se nikada nije desilo. Ali sada, dok sam ustajao, shvatio sam da je Kesin sin Dečak sa fotografije; da mi je izgledao poznato jer je ličio na Kesi, iako nije imao njenu riđu kosu; da su se, pošto sam najstariji na fotografiji sa detetom, ostale scene već dogodile. Sve sam ovo prihvatio u deliću sekunde i mogao sam samo da kažem: »Aha,

  jesam«, pre nego što je razumevanje doprlo do mene i ja rekoh: »Prevarila si me!«

  Dečak, sada tako poznat, podigao je pogled, uznemiren.

  �
�Kako to misliš?« reče Kesi.

  »One fotografije«, rekoh. »One fotografije koje si mi dala, ti kurvo mala. Želela si da u meni probudiš nadu, želela si da pomislim da ću jednoga dana sresti ženu u koju ću se zaljubiti, a sve vreme to je bila laž. Sve scene su se već odigrale, uključujući i ovu sa tvojim idiotskim sinom, sve osim one sa ženom. Sad sam prestar za nju. Stavila si je tamo da me... da me...«

  »Sad se sećam«, reče Kesi, izgledajući zamišljeno. Dečak je ponovo počeo da je vuče za ruku. »Dala mi je fotografije, tako je. Bila sam ljuta na tebe, jer me nisi zvao.

  Dobila sam ih od bake. Ali sve su scene istinite, tako mi je rekla. Baš sve. Ako je na njima bilo da ćeš sresti ženu, onda si je sreo. Ja ih stvarno nisam toliko detaljno zagledala. Čekaj. U pravu si — bila je jedna sa nekom ženom. Pitala sam baku ko je to i ona mi je rekla da radi u robnoj kući. Je li i moj sin bio na nekoj? Toga se ne sećam.«

  U robnoj kući, pomislio sam, ucveljeno. Sad sam se setio žene koju sam pre pet godina odveo kući. Negde polovinom večeri shvatio sam da pomalo liči na ženu sa fotografije, ali onda se okrenula prema meni i iluzija je bila razbijena. Zvala se Irma i radila je u robnoj kući, pomislih, začuđdeno što se toliko dobro toga sećam. Otišla je usred noći jer se brinula što je sa njenim psom. Nikad je više nisam pozvao.

  »Znači, ja sam čekao...« rekao sam. »Deset godina sam čekao ženu i sve ovo vreme...«

  Kesi je slegnula ramenima.

  35

  »Ne znam«, rekla je. »Vidi, žao mi je ako...«

  »Žao ti je«, tupo sam rekao. »Na žalost, to će mi teško nadoknaditi deset godina

  života. Mislim da si mi se na kraju ipak osvetila.«

  »Nisam ti se svetila«, reče ona. »Želela sam da ti nešto pokažem. Da život i nije tako zabavan kad znaš šta će ti se desiti. Da te malo pustim.«

  »Da, dobro, učinila si sasvim suprotno«, rekao sam, okrećući se.