Alef Science Fiction Magazine 010

by MoZarD

  42

  »O, čoveče«, prošaputao sam. »O, čoveče!«

  Pretpostavljam da je u torn času trebalo da pozovem, putem radija, nekoga u pomoć, ali sad se više ne sećam sigurno zašto nisam to učinio. Možda mi se mozak malo uzdrmao od najgroznijeg šoka u životu. Iznenada, obuzet nelagodnošću zbog onog što

  bih nogom mogao dotaći, prođoh na prstima kroz tu ruševinu čoveka, i to žurno, pa sve brže, tako da sam na nezagađeni deo galerije izbio gotovo trčeći. Jedini konvencionalni način da se jedan čovek razori ovako temeljito kao što je Dejv Madern razoren bio bi da ga potopite u kadu sa tečnim kiseonikom i da onda smrznuto telo napadnete maljem —

  ali postojala je još jedna mogućnost.

  Personalu na ovim ledenim ostrvima uvek se govorilo da alfa‐lokus ne može da skrene sa svoje predviđene putanje. Uz pomoć kompjutera i tros‐trukih kontrola, alfa-lokus se kretao pravilnom, predodređenom putanjom kroz ostrvo, pojačavajući

  neprestano ledenu strukturu nezamislivom hlad‐noćom svemira — ali od kada su to ljudi sposobni da prave savršene mašine? Šta ako se udesi ponekad ipak dešavaju? Naš posao ovde bio je da isisamo poslednje kapi nafte iz Zemljine kore, koristeći se novom tehnikom rođenom iz očajničke potrebe; nijedna vlada na svetu ne bi ustuknula zbog nekoliko mehaničkih kikseva. Bilo bi sasvim prirodno prikriti činjenicu da se s vremena na vreme u sistemu telekongruencije dogodi mali kvar, da se s vremena na vreme kontrolni mehanizmi uskolebaju i pošalju nevidljivog ubicu da krstari kroz stambene delove ledenog ostrva. Bilo bi dovoljno da taj sumorni fokus interstelarne hladnoće samo jednom ovlašno prode kroz čoveka, pa da ga pretvori u kristalnu statuu.

  Nisam baš tako jasno razmišljao dok sam trčao ka stepeništu koje će me odvesti

  dole, do stražarske sobe. Šok, gađenje i strah otupeli su moj mozak toliko da sam jedva uspevao da zakucam i jednu koherentnu misao; a da bi stvar bila još gora, nečujni glasovi su vrištali ka meni, bacajući konfuzna pitanja. Jesi li to tražio? Šta si stvarno objasnio o Dejvu Madernu? Da li je Šarli, na neki način koji još ne razumeš, bila naterana preko te ograde? Dobro, ubio si Maderna smrzavanjem — ali ko ili šta ga je razbio kao onaj krti slatkiš od kikirikija? I zašto?

  Toptao sam niz stepenike sve do trećeg nivoa, sprintom pojurio preko malog rastojanja duž galerije što me je delilo od sjajnog četvorougla prozora stražarske sobe, ali sam se zaustavio, klizajući se, nadomak prozora: svi moji instinkti samoodržanja bili su iznova uzbunjeni.

  Tamo je bilo hladno.

  Ledena ostrva su, po svojoj prirodi, hladna mesta, sem toga, u ovom delu sveta nikad nije toplo, čak ni u sred leta; ali ovo je bila hladnoća druge vrste. Bila je neprijateljska, ubilačka, daleko gora od polarnog vetra; naslutio sam, i pre nego što sam zavirio u sobu, da stvari unutra nisu dobre.

  Možda su to bili ostaci trojice, a možda čak i šestorice ljudi; nisam mogao biti siguran, jer je čitav pod bio prekriven jezivim organskim krhotinama čije je crvenilo počinjalo da se gubi pod belinom mraza koji je nastajao kondenzacijom nove vlage iz vazduha. Nameštaj u sobi ostao je sasvim nedotaknut, ali su ljudi smrvljeni, degradirani, oduzet im je i poslednji ostatak ljudskosti. Da nije bilo prethodnog iskustva sa Madernom ne bih čak ni pogodio šta ti ostaci predstavljaju.

  Moja je reakcija pratila klasične ljudske obrasce, pa su se dve misli gotovo simultano pojavile u mojoj glavi: Hvala bogu da se to nije meni desilo, i, Kako da obezbedim da se ovo meni ne desi?

  43

  Iza mojih očiju nije bilo mesta ni za šta sem za ta dva povezana oblika izražavanja

  ličnog interesa. Okrenuh se liftu, rešen da se popnem na deseti nivo, na zvezdama osvetljenu površinu ostrva; tad ugledah ono sa mnogo nogu.

  Bilo je ogromno — kao automobil, pa i veće — crno i košmarno; jurilo je ka meni

  stravičnom brzinom, takvom od koje duša vene. Nije bilo vremena za razmišljanje nego samo za reagovanje. Moj postupak koji je usledio bio je nešto najprirodnije.

  Zgrabio sam ogradu galerije i skočio preko nje u prazninu.

  Možda čitav sekund bio sam ispunjen očekivanjem da ću umreti kao što je Šarli umrla.

  Neobično je to što nisam mario. Izbegao sam da me ona gnusna crna stvar zgrabi, i u

  tom prvom času leta kroz vazduh ništa drugo nije mi bilo važno — a onda sam tresnuo

  u cev velikog prečnika i odbio se od nje, nalećući potom na rešetkastu potpornu konstrukciju, tako silovito da zamalo ne polomih rebra. Karabin odlete tumbajući se kroz polumrak. Pokušao sam rukama da se zakačim za te rešetke, ali zamah koji sam stekao bio je toliki da to nije moglo uspeti. Padao sam dalje, klizao se, odskakivao, naletao na čelik, na cevi, najzad na kose bedema od leda. Činilo se da je dugo, dugo vremena prošlo od mog skoka preko ograde na trećem nivou do časa kad sam se našao

  ležeći na boku u plitkoj bari vode. Ispod mene bilo je mekano hladno blato; znao sam da se nalazim praktično na samom dnu mora. Sve one kompleksne konstrukcije i mašine povezane sa ispumpavanjem nafte uzdizale su se u visine iznad mene, stvarajući prostornu konfuziju senki i magličastih, bledih osvetljenih površina.

  Ležao sam nepomično, neznano dugo. Nije stvar bila u tome što sam se oporavljao

  od pada, nego u tome što sam pokušavao da konstruišem novu verziju realnosti u kojoj bi bilo mesta za ono užasno što sam video tren pre skoka. Kasnije su mi mnogo puta rekli da na trećem nivou nisam, u stvari, video baš ništa. Po teoriji, priroda programira ljudska bića, pa smo nemoćni da percipiramo ma koji fenomen izvan svoje ograničene

  slike sveta. Suočio sam se sa pojavom koja me je ispunila krajnjim užasom, pa sam zato toj pojavi pridodao atribute krajnjeg užasa, a u mom slučaju to žnači mnoštvo nogu.

  Time se možda može objasniti moj utisak da je to biće, iako crne boje, ipak bilo donekle i providno, kao loše izvedeni specijalni efekat u filmu; ali nisam siguran da mogu stvarno da prihvatim sve to mudrovanje o limitacijama percepcije. Ti ljudi, koji su tako sigurni u svoje teorije, pojma nemaju kako je bilo onome koji se zatekao tada, tamo; ja znam da sam video nešto veliko, crno, sa mnogo nogu.

  To je, na žalost, bilo jedino u šta sam tad bio siguran. Neka vrsta nezain-teresovanosti kradomice me je obuzela dok sam ležao tamo, u blatu oko bušotine —

  čekajući da povratim dah i da moje telo da neki signal, kakav‐takav, o svom opštem stanju — tako da sam mogao da razmišljam racionalnije nego što bi se moglo očekivati.

  Ali nikako nisam uspevao da uklopim sve delove. Izvestan broj mojih prijatelja izgubio je živote na izuzetno jeziv način, ali meni se činilo da je uzrok tome čisto tehničke prirode

  — moja je dijagnoza bila da se u kompjuterskom kontrolnom sistemu povremeno događa kvar — dok je, međutim, ono što se potom ukazalo bilo najgore moguće otelotvorenje prastarih košmara i predrasuda. Koincidencija? Malo verovatno. Pre bi odgovarala reč »nemoguće«. Koje bi stvorenje zamrzavalo svoje žrtve a onda ih kršilo na krvave komade? Odakle je, za ime sveta, došlo to stvorenje? Zaključio sam da mora postojati još nešto što previđam, neka veza koju ne uspevam da sagledam.

  44

  I dalje sav obamro od preopterećenja čula, pridigoh se u sedeći položaj. Pokušavao

  sam da smislim šta da činim. Želeo sam da se udaljim od bušotine i da se domognem

  odeljenja Kontrole polja na drugom kraju ostrva, a samo su dva puta vodila tamo —

  jedan kroz servisni tunel na devetom nivou i drugi preko desetog nivoa i preko površine ostrva. Obe alternative zahtevale su da se prvo prode kroz zonu galerija gde je onaj crni stvor krstario, a to mi se nimalo nije dopadalo. Prineo sam ruci radio na svome zglavku i pokušao da dozovem poručnika Olivera. Odgovora nije bilo. Ili je radio bio polomljen, ili je ono stvorenje otišlo još dalje.

  Možda sam jedino živo ljudsko stvorenje na čitavom ostrvu...

  Suzbijajući jake napade grčevitog drhtanja, osvrnuo sam se da pogledam po

  zjapećim sumračnim prostorima oko sebe i da ustanovim gde se tačno nalazim. Slabe

  refleksije odbijale s
u se sa mnogobrojnih crnih barica: nisam mogao znati ispod koje se krije tunel namenjen ispumpavanju otpadnih tečnosti u more. Ovaj deo ostrva bio je stigijska ničija zemlja. Tu su zalazili jedino inspektori službe za održavanje opreme, pa i oni veoma retko. Da bih izašao, morao sam da pronađem lestvice i popnem se do prvog

  nivoa. Zaključio sam da će se lestvice najverovatnije naći u blizini automatske pumpne stanice koja je postojano tukla negde na levoj strani, izazivajući podrhtavanje refleksija na baricama.

  Okrećući se u torn pravcu, pridigao sam se na noge i odmah postao svestan prisustva nekog bledog objekta udaljenog nekoliko koraka. Iako mi se oči još nisu dobro privikle na mrak, stekao sam utisak da taj objekat ima manjeviše ljudske proporcije.

  Ležao je mlitavo preko jednog odbačenog drvenog sanduka, približno onako kako bi ležala bačena krpena lutka. Zurio sam u tu stvar, trudeći se da se ne grčim, a jedna užasna pomisao uvlačila se kao crv u moj um, praćena podjednako užasnim postepenim

  prepoznavanjem.

  Šarli!

  Pronašao sam Šarlin leš.

  Izuzetne situacije, kao što sam tad uvideo, dovode do izuzetnih ljudskih reakcija.

  Bio sam toliko šokiran onim što se dotad desilo da na ovo grozno otkriće nisam mogao da reagujem na normalan način — umesto toga osetio sam ubod gneva, ogorčenja, pa i

  mržnje prema toj vojnoj »istražnoj komisiji« kompanije Ajsvel koja je bila toliko nemarna, toliko željna da se što pre vrati u svoje tople kancelarije na kopnu, da je dopustila da se nešto ovakvo dogodi. Trebalo je da nađu Šarli još pre tri nedelje i da je pristojno sahrane, a ne da je ostave da trune i da se nadima ovde u smrdljivom crnom blatištu oko naftaške bušotine.

  Verovatno gonjen nekom mutnom idejom da treba utvrditi punu meru zlodela te

  istražne komisije, prišao sam Šarlinom lešu i kleknuo pred njega. Moj pogled je kao lovac lutao po toj ljudskoj olupini, beležeći mučno iskrivljenje slomljenih nogu, krv koja je na više mesta procurela kroz odeću, ogrebotirie koje su naružile to divno lice...

  Mešutim, bilo je baš neobično, vrlo neobično, što je Šarlina glava stajala uspravno, ne dotičući drveni sanduk, kao da je čvrst vrat podržava.

  Užasnut, smeten novim vizijama strave, polako sam ispružio ruku i dotakao njen obraz. Kapci pocrneli od kontuzije otvoriše se naglo.

  »Zdravo, Džek«, zaklokotala je ona. »Čekala sam te.«

  45

  Vrisnuo sam. Bacio sam se unazad, od nje, i vrisnuo onako kako ume samo čovek koga je realnost totalno izdala. Postoje izvesne stvari koje čovku nikad ne bi trebalo da se dogode, a jedna od takvih stvari upravo se desila meni. Čitavo moje biće bunilo se protiv toga, sve do časa kad vrištanje više nije bilo dovoljno. Došlo je i vreme kad sam morao ponovo da pogledam Šarli i pokušam nekako da ovladam ovom situacijom.

  »Nemoj da me se plašiš, Džek«, reče ona glasom koji kao da se probijao kroz dušnik pun vode. »Ne mogu ti ništa.«

  »Ti... si... mrtva«, optužio sam je, pridižući se u nekakav sprinterski čučeći položaj da bih u svakom trenu, ako zatreba, nagrnuo da bežim.

  Osmehnula se; i danas priželjkujem da to nije učinila. »Kako mogu biti mrtva, kad

  razgovaram s tobom? Ma hajde, Džek. Iznesi me odavde.« Ispružila je ruke, moleći me

  da joj pomognem.

  Jedan trenutak sam se kolebao. Želeo sam da Šarli bude čudesno živa, a nisam bio

  u stanju da razmišljam racionalno. Možda je preživela pad — baš kao i ja? Možda je uspela da se održi u životu ovde dole, uprkos užasnim povredama, hladnoći i vlazi?

  Onda sam video da je taj njen napor da govori, da istiskuje vazduh, doveo do toga da su crne tečnosti pocurele niz njenu vilicu. Ustuknuo sam još malo, odmahujući glavom.

  Verovatno je bila u stanju da ispravno shvati tu moju reakciju, jer ruke je spustila, a avetinjska karikatura osmeha nestala je sa njenog lica. »Želela sam da umrem«, reče ona. »Trudila sam se da umrem, ali uzalud. Možda ću morati da živim veoma dugo... ali ne želim da to bude ovde, Džek... ne ovako. Moraš da mi pomogneš.«

  »Ne... ne razumem.« Ta mi je bila tačna — a ono što sam ponajmanje razumeo bilo je, zašto već uveliko ne bežim. Možda se radilo o tome da je moj um u pogledu straha i užasa stigao do tačke zasićenja, što mi je omogućilo da se borim dalje, da vodim nešto nalik na normalan razgovor.

  »Možda i ne znaš koliko dobro razumeš...« Taj mehurasti glas iz dubine grla znatnim delom se gubio u buci primarne pumpe. »Ja sam bila, navodno, velika inženjerka za telekongruenciju, ali tvoj instinkt bio je bolji od mog, Džek. Rekao si da je to kao... kao ostavljanje neke vrste kosmičke udice da visi u udaljenom delu svemira. Ja sam se tome smejala jer sam znala koliko je svemir zapravo prazan... ali uhvatili smo nešto... a onda je to nešto uhvatilo mene.«

  Ne znajući šta bih drugo, klimnuo sam glavom. Crni mnogonogi košmar šunjao se

  ledenim ostrvom iznad mene, verovatno tražeći nove žrtve, a ja sam čučao u pulsirajućoj tami na dnu, pored ne mrtvog tela žene koju sam nekad voleo. I sve što sam umeo da uradim bilo je — da klimnem glavom.

  »Zeta‐lokusi su veoma vidljivi, dok plove galaksijom... vidljivi, naime, izvesnim vrstama čula... gonili su me... pogrešna reč — virus ne goni svog domaćina... pokušala sam bekstvo kroz zeta‐lokus, ali sam se našla u zamci... izabrala sam najpogodniji instrument promene, ali pojavio se otpor...«

  Šištavo udaranje pumpe zaglušivalo je mnoge reči, reči čiji je smisao bio sasvim bizaran, ali ja sam na neki čudan način — gotovo telepatski — uspevao da pratim ono

  što mi je ona govorila. Moje razumevanje bilo je samo delimično, ali je nastupilo relativno brzo, zato što sam već bio pripremljen: od početka sam verovao da Šarli nije običan samoubica. Radilo se o sledećem: nju je zaposela jedna bestelesna forma života koju je naš telekongruenti aparat nekako dovukao iz kosmosa, a ona tada nije htela da 46

  joj se podvrgne nego se bacila u provaliju sa devetog nivoa, tragično je bilo što se njen herojski čin pokazao uzaludnim. Životna sila koja je prodrla u nju i obuzela je, bila je toliko moćna i uporna da je prinudila jedno upropašćeno telo da živi dalje. Šarli je sad bila Šarli‐plus, a njene glavne preokupacije bile su preokupacije jednog vanzemaljskog bića...

  »Ne mogu da hodam ovim nogama, Džek«, rekla je svojim mukotrpno formiranim

  davećim glasom. »Kosti su smrvljene... ne mogu se više upotrebiti kao poluge... ali ruke su u redu... a ti bi mogao da me odneseš do odeljenja za Kontrolu polja, Džek. Sećaš se kako sam ti govorila o recipročnosti... o potrebi da razmena ide u oba smera... sad znam kako se to može uraditi... možeš mi pomoći da pobegnem...«

  »Zakasnila si«, rekoh grubo, čudeći se svojoj sposobnosti da mislim i govorim«.

  »Ono od čega bežiš je već ovde.«

  »Ali to je nemoguće!« Njena se glava okretala u trzajima. »Znala bih... moja čula

  ne mogu biti toliko....«

  »Ja sam se bacio sa trećeg nivoa da bih pobegao od toga. Tamo gore svi su mrtvi.«

  »Znači zato si ovde... a ja sam mislila da sam konačno uspela da uspostavim kontakt s tobom...« Njeni očni kapci su se sklopili, zadrhtali, opet se otvorili. »Ali nije moguće da si od Uzimača pobegao tako lako... Da li si ga video?«

  »Video sam ga, još kako.« Ta uspomena je učinila da mi se trenutna situacija učini

  maltene podnošljivom. »Crno stvorenje. Noge.«

  »Veličina?«

  »Bilo je široko koliko galerija.«

  »Znači da još pokušava da izroni ovamo... Još uvek je vezan za alfa‐lokus...« Kapci

  su opet zatreperili, prekidajući njeno slepo belo zurenje onako kako preklopci na pomorskoj signalnoj lampi prekidaju mlaz svetla. »Džek, odnećeš me do Kontrole polja...«

  I sada sam uveren da je ona na moje postupke uticala i nekom vrstom mentalne

  kontrole, sve ono što mi je ispričala o prirodi Uzimača i o posledicama koje bi ovu planetu zadesile kad bi samo jedan uspeo da prodre ovamo i stekne slobodu, n
ije dovoljno da objasni činjenicu da sam smogao snage da je ponesem. Smrdela je, jeste,

  moja nekad‐voljena Šarli je smrdela; bila je i hladna a donja polovina njenog tela je davala osećaj kao da nosim gomilu raznovrsnog dubreta zatvorenu u plastičnu vreću.

  Možda je od svega bio najgori ona] njen pokret rukom oko mog vrata, kao da me grli,

  pokret koji me je svojom prirodnošću podsetio da Sarli nije stvarno mrtva, da njena prvobitna ličnost još postoji, ali zarobljena u omotaču koji trune, upotrebljena od strane jednog vanzemaljskog stvora koji nema pravo da bude na ovoj planeti. U jednom času zamalo da je stisnem rukom, u poku‐šaju da uspostavim neku komunikaciju preko

  provalije koja nas je razdvajala ali zdrav razum je ipak preovladao pre nego što sam to učinio.

  »Alfa‐lokus je programiran tako da prođe kroz svaki deo ledene strukture jednom

  u svih dva sata«, progovorio je grleni glas pravo u moje uvo, kad sam ustao noseći na rukama teški teret. »Sada je alfa‐lokus na udaljenom delu ostrva, i spušta se ka najnižem nivou. To znači da će se vratiti ovamo, ka bušotini, kroz manje od pet minuta, donoseći Uzimača sa sobom. Proći će vrlo blizu ove tačke gde smo sada, a Uzimač će 47

  dotle uspeti još da izroni, pa će se činiti da je mnogo veći. Moramo da se domognemo petog nivoa, ili nekog višeg, u sledeća četiri minuta.« Ta inženjerska analiza naše situacije bila je zasnovana na Šarlinom znanju, ali klinički‐hladan način kako je bila formulisana pokazivao mi je da ipak govori Šarli‐plus. Informacija je bila: kreni brzo ili umri.

  Orijentišući se po zvuku, krenuo sam ka pumpi; teturao sam se pod svojim teretom. Površina ispod mojih nogu bila je pokrivena kašom blata, nafte i vode, još opasnijom činilo ju je prisustvo industrijskih otpadaka — ovde komad kabla, tamo utonula metalna šipka, onde komad drveta prekriven sluzavom masom. Neprestano sam padao na kolena; posle toga sam svaki put sve teže ustajao. Samo zbog obamrlosti i šoka nisam još uviđao puni obim povreda koje sam pretrpeo padajući sa trećeg nivoa.