by MoZarD
Najzad pronađoh lestvice koje su vodile ukoso uvis, do prve galerije, ali tada sam već ozbiljno sumnjao u svoju sposobnost da se popnem uz njih. Medutim, ta stvar koju sam nosio pomogla mi je: sa puno elana grabila je rukama prečage iznad sebe, zatim je potezala, izvlačeći se uvis neprirodnom snagom. Bilo je sasvim jasno šta to galvanizira njene ruke, njene prste. Šarli‐plus i ja imali smo zajedničko osećanje — smrtno smo se plašili Uzimača i želeli smo da u raspoloživom vremenu pobegnemo što je moguće dalje od njega.
Nisam mogao da pratim proticanje vremena, ali mi se činilo da su četiri minuta već
istekla kad sam dospeo do lifta i konstatovao da se kavez za putnike ne nalazi tu, nego negde u visini, izgubljen u naizmeničnim krugo‐vima svetlosti i tame. Mrtva tišina usledila je posle mog pritiska palcem na dugme za pozivanje lifta. Tokom jednog momenta panike pomislio sam da je struja isključena, onda je čelična rešetka koja je okruživala prostor za kretanje lifta počela da brunda. Instinktivno sam pogledao Šarli; po prvi put sam dobro sagledao njeno lice pri dovoljno jakom svetlu pa sam okrenuo glavu na drugu stranu, a oči zatvorio.
Stajao sam tako u tami koju sam samom sebi nametnuo. Mogao sam gotovo da osetim kako alfa‐lokus huji nazad čitavom dužinom ostrva, donoseći sa sobom kao noć
crnu antitezu života koju sam ranije na tren ugledao, donoseći stvar koja se još grči, zarobljena, ali koja je već znatno porasla, postala sposobnija da me uništi a da i ne primeti moje postojanje. Uzimač, koliko sam shvatio, nije zapravo biće željno da čni zlo, nego je pre neka vrsta nesvesnog činioca entropije. Bio je, izgleda, nekakva materijalizovana sila koja je slepo reagovala protiv svake organizovanosti bilo materi‐je bilo energije, ali je posledica bila ista kao da me progoni zver koja oseća moju toplotu, oseća miris moje krvi, i hita da me kandžama rastrgne na komade. Svaki nerv u telu govorio je da treba bekstvom da spasavam život, ali jedino što sam mogao da učinim
bilo je da stojim tu na prvoj galeriji i da se molim bogu da lift stigne. Tad mi se učinilo da je vazduh postao primetno hladniji.
Kad se kavez konačno sa treskom zaustavio ispred mene, posegoh rukama, grabeći
da otvorim vrata, ali Šarli ih je već uveliko otvarala. Sad je vazduh bio stvarno hladniji, ispunjen upozoravajućom mraznošću. Povraćalo mi se od straha. Uteturao sam se u kavez i pritisnuo dugme za deseti nivo. Opet tišina: mašinerija je izvodila svoje surove šale. Onda je kavez počeo da se penje bolnom sporošću. Čitao sam brojeve ispisane na svakom nivou. Dva. Tri. Četiri.
Dok je kavez uzlazio pokraj petog nivoa, Uzimač je prošao ispod nas, i to ne daleko.
48
Ovoga puta ništa nisam video, ali je kroz gornji deo Šarlinog tela prošao grč, a temperatura vazduha u kavezu spustila se u jednom momentu na subarktičke nivoe.
Tokom nekoliko sekundi nisam uspevao da dišem. Stajao sam nepomično kao statua i
priželjkivao, sav jadan, da sam negde na toplom i sigurnom, negde vrlo daleko od Ajsvela 37.
»Alfa‐lokus je programiran da opisuje izlaznu spiralu oko bušotine«, promuklo će
Šarli. »Ponekad se pojavi potreba da kroz neke zone prođe po više puta uzastopce — ne mogu o tome da govorim bez izveštaja koji stižu svaki sat o dejstvu plime i talasa — ali nije verovatno da će čitav posao trajati duže od pola sata. Kad je posao završen, lokus jednom pređe preko čitave površine ostrva, dolazeći na kraju pred Kontrolu polja. Mi moramo tamo da stignemo znatno ranije. Razumeš li?«
Klimnuo sam glavom, zato što se nisam dovoljno pouzdavao u svoju sposobnost govora. Odeljenje zvano Kontrola polja bilo je zapravo, ribarski brod preobraćen za novu upotrebu; tu je bila smeštena sva bitna oprema za generisanje i kontrolu telekongruetnog iskrivljenja. Pre dve godine taj brodić je doplovio ovamo uz pomoć satelitske navigacije, zaustavio se pokraj mesta gde je trebalo bušiti morsko dno, i oko sebe stvorio četvrtasto ostrvo od leda. Na jednom kraju veštačkog ostrva ostao je brod usađen u led, a na drugom kraju bila je bušotina. Morao sam, sa Šarli, da prevalim rastojanje od bušotine do Kontrole polja. To samo po sebi ne bi predstavljalo problem, jer su motorna kola tipa »Mouk«, otvorena sa obe strane i predviđena da ih vozi svako kome zatrebaju, postojala i na površini i u tunelu na devetom nivou. Moja glavna briga bila je šta će se desiti kad stignemo. Nije bilo mogućno, a naročito ne u raspoloživom vremenu, objasniti činjenice čoveku kao što je poručnik Oliver, a nije mi bilo jasno kako bin mogao da uđem, sa Šarli, u prostoriju sa generatorom telekongruencije a da ne budem primećen.
I dalje sam se trudio da konstruktivno razmišljam o tome kad kavez stiže do desetog nivoa i stade uz žestoki potres. Nađosmo se u maloj mašinskoj kućici na gornjoj galeriji, i ujedno na površini. Kad sam otvorio vrata, mnogo toga mi je reklo da sam na površini. Kroz razne konstrukcije podignute po ostrvu hučao je i bučao vetar sa mirisom mora; grupisana svetla Kontrole polja videla su se na udaljenom delu ostrva. Vazduh je bio čist, za razliku od onog vazduha kojim su plovile ledene izmaglice, duboko dole u bunaru. Mesec je bio visoko na nebu, spokojan, dalek. Svuda je vladala varljiva normalnost.
»Moramo da požurimo«, reče Šarli. Bio je to zvuk kao onaj što ga stvara zvečarka.
»Vremena ima vrlo malo.«
Trudeći se da ne pogledam direktno u nju, okrenuo sam glavu i video tri vozila parkirana samo nekoliko koraka od mene. Prišao sam najbližem vozilu i položio nemrtvo telo na zadnje sedište. Lice mi se zgrčilo od bola koji je prosvrdlao moju slabinu čim se nagnuh napred. Znatnim naporom volje prinudih sebe da uguram jednu
njenu smrvljenu nogu, koja je ostala da viri, u vozilo. Onda načinih pokret kao da ću se popeti u vozačko sedište.
»Kud si pošao, Hilmane?» odjeknu muški glas. »Šta zamišljaš da ćeš učiniti?«
Iz senke hangara za dizalicu iskoračio je poručnik Oliver, držeći u ruci karabin koji nije bio njegov. Od gneva i od hladnoće njegovo ovalno lice je pocrvenelo, a brkovi boje peska, predugi, koje je pustio da bi izgledao stariji, na vetru su se svijali tamo‐amo. Na sebi je imao teški zimski kaput koji se činio nekoliko brojeva veći, tako da je Oliver ličio 49
na statistu i jeftino pravljenom filmu. I ranije sam imao sukobe sa njim. Znao sam da je to ambiciozan čovek koji ljubomorno brani svoje perspektive za napredak u karijeri.
»Moram pravo u Kontrolu polja«, rekoh. »Nema vremena za objašnjavanje«.
» Naredniče! Čujem li ja to dobro?«
»Bolje će biti da dobro čujete«, odgovorio sam teško, »jer ću ovo reći samo jednom. Dreš i svi ostali koji su noćas bili na dužnosti mrtvi su, iskidani na komade. Ono što ih je poubijalo još se nalazi tamo dole, na nižim nivoima; postoji samo jedan način da ga se oslobodimo.«
Oliverove oči su se suzile. »Jel' vi to meni kažete da se nekakav medved ili nešto
tako kreće slobodno po galerijama?«
»Nije obična životinja«, rekao sam sa oklevanjem, svestan da će ono što ću reći zazvučati smešno, ali lišen ma kakve alternative, prinuden da nastavim priču. »To je neka vrsta bića iz svemira, usisana telekongruencijom. Poubijalo je Dreša i ostale, i...
Čujte, moram da krenem«. Posegnuh rukom ka ključu za paljenje motora.
»Ni makac!« Oliver je iskoračio pred vozilo. »Pijani ste, Hilmane, rekao bih. Po izgledu sudeći, pijani do padanja. Kladio bih se da je Dreš u još gorem stanju.« Podigao je svoj zglobni komunikator do usana. »Pilgrim i Duboi. Prekinite proveravanje galerija
— idite pravo u stražarnicu. Pilgrim? Odgovorite mi, Pilgrim.«
»Ako ste ih poslali dole ka bušotini, mrtvi su. Ne mogu više ništa da objašnjavam,
ali bolje vam je da zgrabite motorni čamac i odjurite sa ovog ostrva prokleto brzo —
istinu vam govorim«.«Upalih motor vozila. Istog časa Oliver je naperio pušku u moje grudi.
»Gasi to i ispadaj napolje«, naredio je prilazeći mi sa strane.
Moji prsti na volanu su se grčili i opuštali. Bojao sam se da ću biti ubijen, ali sam se još više bojao ovog novog odlaganja na mom putu do kontrole polja. Svaka s
ekunda bila je sad od vitalnog značaja, jer Uzimač se primicao — a sekunde su proletale brzo.
»Upozoravam te, Hilmane«, reče Oliver zauzimajući položaj iz koga je mogao nesmetano da puca pravo u mene. »Ako ne ugasiš tu ma...« Zastao je videći šta leži na zadnjem sedištu.
»To je telo Šarlote Reilton«, začuh samog sebe kako objašnjavam. »Našao sam je
dole u mulju«.
»I doneo je ovamo gore. Pa šta je s tobom, Hilmane?« Oliver se primakao nepomičnom telu, reklo bi se zgaden ali i privučen. »Niko normalan ne bi nosio tako nešto...«
Nekako sam pretpostavljao šta će se u sledećem trenu desiti, a Oliver to nije znao.
Kad mu je Šarli istrgla pušku iz ruku, njemu se otrgao zvuk nalik na jecanje ili stenjanje, zvuk nadjačan režanjem izduvne cevi vozila, jer ja sam već bio dao gas. Jedan tren su se točkovi okretali u mestu na plastičnoj mreži koja prekriva radne zone ostrva, a onda smo pojurili, sve brže, niz klinastu perspektivu svetiljki koja se okončavala pred Kontrolom polja. Gledao sam u retrovizor da vidim hoće li Oliver poći za nama jednim od preostalih vozila, ali on je naprosto stajao tamo gde se zatekao, sve dok ga nisam izgubio iz vida.
Uspon do glavne palube broda bio je omogućen kosom rampom na kojim se
obično nalazio stražar, ali sam već izdaleka video da tamo nikoga nema. Shvatio sam da će prodor do sobe sa generatorom možda biti lakši nego što sam pretpostavljao. Lako
je bilo mogućno da je Oliver poveo sve raspoložive stražare sa sobom, prema bušotini, 50
a pošto su bili dani vikenda, svi inženjeri su odleteli do Aljaske. Ako se tu ipak zatekne jedan inženjer, ili dvojica, moći ću da ih nateram, karabinom uzetim od Olivera, da miruju, dok Šarli — plus obavi ono što se obaviti mora, pa ma šta to bilo.
Moram priznati da nisam stvarno shvatao njene namere. Čak i da sam mogao da
jasno čujem ono što mi je ranije, na dnu, govorila, čak i da sam bio sposoban da se udubim u apstrakcije, svejedno je ne bih shvatio. Šarli je bila jedina osoba u mom životu koja je uvek mogla da govori i misli tako da je ja ni približno ne pratim — a sad je to bila Šarli — plus. Još jedan um bio je prisutan, vanzemaljski um priviknut na baratanje vanzemaljskim konceptima; udružena sa tim umom, Šarli je daleko nadmašila sve granice današnjeg ljudskog znanja.
Jedino sam bio siguran da Uzimač rovari prodirući u moj deo kontinuuma, i da se
jedino može zaustaviti ako ovu vrlo neprijatnu stvar, Šarlino telo, bez daljeg gubljenja vremena odnesem u Kontrolno odeljenje. Nadomak rampe zakočio sam tako da je
»Mouk« doklizao blokiranih točkova, postrance, do samog početka rampe; iskočio sam i podigao telo na ruke. Opet me je jedna ruka obgrlila oko vrata, ali sad sam već bio tako daleko od normalnog stanja da sam to jedva primetio. Mučno sam se popeo uz rampu,
prešao deo palube, otvorio i ušao. Hodnici u ribarskoj lađi bili su uski, ni u kom slučaju predvideni da se kroz njih nose nezgodni tereti, ali ja sam grabio teturavo niz njih, otvarajući svaka vrata udarom ramena, dok se najzad ne nadosmo u preuređenom delu
broda, gde su aparati za telekongruenciju bili smešteni. Za razliku od spartanskih uslova koji su vladali u drugim delovima lađe, ovde je na podu bio debeli tepih, svetla su bila indirektna, a kroz jedan veliki prozor mogla se videti panorama ostrva od leda.
»Onamo«, zaklokotala mi je Šarli u uvo, upirući prstom ka dugoj konzoli pred kojom su bile tri obrtne fotelje. Spustih je u najbližu fotelju, postajući tek tad svestan jedne nove, uznemiravajuće facete ove situacije. Do tog časa imao sam utisak da sam padajući sa trećeg nivoa zadobio samo mnoštvo modrica i možda slomljeno rebro, ali me je sad iznenada obuzela gadna sumnja da je nešto unutar mene provaljeno i da curi. Oduvek
sam hotimice izbegavao da steknem ma kakvo medicinsko znanje pa zato nisam mogao
da postavim nikakvu dijagnozu, ali u središnjem delu mog bića nešto sad sasvim sigurno nije bilo u redu, a posledice tog nečeg kao da su se širile. Pridržavajući se za jednu šipku osmotrio sam svoju okolinu i našao da je čudnovato udaljena i nerealna. Horizontalne površine dobijale su nagib, a čvrsti predmeti počinjali su da se treperavo gube.
Mora biti da se čovek ovako oseća kad pada u nesvest, razmišljao sam smeteno. Ili možda ovako umireš!
Usledio je konfuzan period u kome se sve mešalo. Pridržavao sam se za šipku, preokupiran svojom unutrašnjom mukom, pa sam bio samo mutno svestan onoga što
je Šarli — plus radila. Ništa i nije značilo to što se ona prebacivala iz fotelje u fotelju samo snagom svojih ruku, niti to što je tom istom snagom odvaljivala, da bi doprla do opreme, spoljašnje ploče sa konzole i vrata sa raznih ormarića. I druge sile su radile, jer video sam, to sigurno znam, kako se fioke same otvaraju i zatvaraju, kako dugački svežnjevi žica menjaju oblik kao da su živi, kako prašti struja visoke voltaže, osetio sam miris ozona i vrelog metala. Prisustvovao sam događajima koji su daleko prevazilazili moju moć shvatanja. Neko vreme Šarli je bila nadljudsko biće, možda natprirodno; nametala je svoju nezemaljsku volju ljudskim zemaljskim tvorevinama, menjala je njihove međusobne odnose i njihove funkcije, ukalupljivala ih prema svojim
potrebama. Zalutali tokovi psihokinetičke energije odizali su i talasali ćilim, bacali su 51
gomile hartija uvis kao jata preplašenih ptica, potezali moju odeću. I vazduh je, sam, zujao i mumlao, uznemiren proletanjem čudnih senki. Jedino što sam mogao bilo je da
stojim gde sam i da trpim.
Zatišje, odsustvo zvukova, zateklo me je nespremnog.
Boreći se da jasnije vidim šta se dešava, primetio sam da Sarli — plus, glave zabačene pod neprirodnim uglom, više ništa ne radi, nego samo zuri kroz prozor.
Pogledao sam u istom pravcu i tad, posle svega što se desilo oko mene i u meni, zaječao.
Noćni prizor bio je u osnovi isti — višestruki redovi svetiljki, izmedu kojih su bili helikoptersko sletište i pista za STOL avione konvergirali su prema grupi svetlih tačaka i zelenkasto osvetljenih pravougaonika koji su označavali grotlo bunara u kome se bušotina nalazila. Mesec je bio suviše visoko da bi se iz te prostorije mogao videti, ali je njegova svetlost ocrtavala srebrno‐sivu pozadinu okeana i kupolu nebesa prošaranu oblacima i probodenu zvezdama.
Naspram te pozadine nešto se kretalo. Nešto neverovatnih gigantskih razmera, nešto sa previse nogu.
»Probio se... prerano« dahnula je Šarli‐plus. Pružila je ruku prema jednoj nagnutoj, krivo postavljenoj kontrolnoj tabli i počela po njoj munjevito da iskucava instrukcije. Na dalekom kraju ostrva Uzimač se uzdigao visoko nad kranovima i mašinskim kućicama, a
njegove su noge opisivale kružne putanje po nebu, kao kraci vetrenjača, drhteći, tražeći...
Bilo je to pre tri godine. Smatraju da će do uvođenja u rad prvog generatora nove
vrste proteći još nešto manje od tri godine. Biće upotrebljena uglavnom ista oprema kao kod Ajsvela, ali će velika razlika biti u tome što zeta‐lokus neće slepo lutati svemirom nego će se nalaziti tačno tamo gde mi želimo. Neće služiti kao đubrište za odbacivanje suvišne toplote radi konstruisanja nekakvih ledenih ostrva, nego će iz blizine Sunca donositi neograničenu energiju. Vizionari, a takvih među naučnicima ima poprilič‐
ničara izvukle su iz te scene glavninu onoga što je Šarli‐plus uradila sa aparatima za kontrolu telekongruencije, drugi deo su dedukcijom izveli, a o ostatku su uspeli da nagađaju inspirisano.
»Odlazi odavde, Džek«, rekla je Šarli — plus; možda je to bila Sarli, jer je njen glasu torn času zvučao gotovo ljudski. »Uzmi čamac i idi brzo.«
Otvorenih usta sam zurio u njena leđa, ćutke sam klimnuo glavom, odgurnuo sam
se od šipke i potrčao, delimično presamićen, prema rampi kojom sam se u ovaj brod i
popeo. Na to je ono ozleđeno u meni reagovalo bolnim grčevima, mučninom i slabošću;
dok sam stigao do podnožja rampe već sam pri svakom udisaju jecao. Do kraja je trebalo prevaliti samo trideset metara, ali taj put kao da je trajao dugo; čitavo to vreme u jednom u
glu mog vidnog polja noć je bila jezivo uskomešana i živa.
Kako sam stigao do čamca, ne pamtim jasno, kao ni paljenje motora, otiskivanje i
zaplovljavanje ka pučini. Ali, iako sam u to vreme bio polusvestan, živo pamtim kako je izgledalo kad je Šarli pretvorila Ajsvel 37 u minijaturno Sunce. Ležao sam tamo, zaklonjen ivicom čamca, daveći se u iznenadnoj stravičnoj poplavi podnevnog bleska.
52
Trajalo je to manje od tri sekunde, ali kad se završilo Ajsvel i sve što je bilo u vezi sa njim — uključujući Uzimača i posmrtne ostatke Šarli Reilton — iščezlo je u stubu plamena i pare visokom čitavu milju. Uskoro su se oblaci pare klobučali prema stratosferi, a kružni talasi jurili su prema dalekim obalama okeana, noseći poruku da se bitka vodila i da je dobijena.
Sagnute glave plakao sam dok nisam izgubio svest.
Nikad mi neće verovati!
Reči te stare pesme mešale su se i pretapale sa mojim sopstvenim mislima, kvareći
svaki pokušaj lucidnog razmišljanja. Ležao sam u bolničkom krevetu i proveo veći deo dana tako, oslobadajući se dejstva anestetika koji su zaštitili moj nervni sistem tokom operacije vađenja gušterače, a moja glavna briga bila je da mojoj priči niko neće poverovati. Takva inverzija prioriteta tipična je za polulucidno stanje. Zamišljao sam da se nalazim u onoj situaciji, tako čestoj u pričama za decu, u situaciji kad se svi dokazi o fantastičnoj avanturi gube, na izluđujući način, a protagonist, ako uopšte progovori, naiđe na mudre osmehe neverice.
Samo, zaboravio sam na svoju kameru veličine dugmeta.
