by MoZarD
Ona je tokom svih tih dogadaja neprekidno radila, dajući traku koja je postala jedan od najdragocenijih predmeta u istoriji, iako je dokazni material na njoj bio u mnogo čemu nesavršen. Na primer, Uzimač se na snimcima pojavljuje samo kao nejasna tamna zona — a od onih nogu koje sam tako jasno video nema ni traga; scena
u Kontroli polja mestimično je zaklonjena, ne vidi se, zato što sam se držao za šipku.
Ipak, ekipe naučnika i tennologa, sada govore da nam neće još dugo trebati do ostvarenja onog reciprociteta o kome je Šarli često govorila i da će nam usavršena varijanta telekongruentnog iskrivljenja omogućiti momentalno putovanje do zvezda. Ili, da se poslužim Šarlinim rečima: »Moći ćemo da uzgajamo hranu ili da skupljamo dijamante ili da beremo cveće na bilo kojoj planeti u ovoj galaksiji.«
Pretpostavljam da bi Šarli takav nadgrobni natpis za sebe izabrala.
53
Mladići — Makolej, Pogenpol, Sporišev i Hori He — stajali su u grupi, položivši ruke jedan drugome na ramena i, u iščekivanju, gledali ispred sebe. Anohin je stajao nešto dalje, u uglu kvadrata, takođe oborena pogleda. Ingling, komandir odreda, koračao je oko grupe i sam gledajući ispred sebe, prosto iz solidarnosti, jer ništa nije osećao.
Mladići su jednostavno maštoviti, ništa drugo.
— Dobro, o čemu se radi? — upitao je.
— Ja sam nekako tup, ništa ne osećam, — reče Makolej. — Jednostavno, đavolski
mi je lepo.
— Imam utisak kao da mi ispod tela klizi nekakva prohladna struja... — blaženo se
naježi Pogenpol. — Aerodinamični tuš. Uzlazni.
— To je neki miris bez mirisa — prihvati Hori He. — Ispunjava dušu aromom iščekivanja...
— I sve je, naravno, sasvim blizu — kao i uvek zbunjeno progunđa Venja Sporišev
— no, sve su to sekundarni efekti. A u stvari, radi se o snažnom zračenju, kakvom — ne mogu reći; zemaljsku, pa čak ni bilo kakvu interplanetarnu analogiju jednostavno ne poznajem... Osim toga, imam nekakav predosećaj... Kirile Pavloviču, dođite ovamo!
Anohin je začuđeno podigao već prosedu bradu i poslušno, kao automat, odazvao
se pozivu. On i Gejr Ingling ovde su već smatrani veteranima.
Sporišev i Hori He rastaviše ruke i učiniše mu mesto.
— Zračenje je sve snažnije — osećate li? — tiho izgovori Venja.
— Komandire, dođite i vi ovamo! — viknu Makolej.
Gejr zaroni pod njihove ruke i nađe se u centru kruga. Po vazduhu se prosu miris
rascvale višnje.
— Eh, vi! — reče Gejr. — Ko kaže da je ovaj miris — bez mirisa? Ova ploča miriše
ugodno, kao vrt japanskih imperatora!
— Možemo li odigrati sirtaki? Uslovi su stvoreni... — Makolej je blistao od radosti što su planeticu nazvali njegovim imenom. Zemlja Makoleja, kao mak, aleja. Makova Aleja.
— Ploča je ovde manje bitna, — reče Venja Sporišev spustivši ruke. — Tu zrači svaki kamenčić, svaka pukotina. Ovde, na ovom mestu, izbija prosto kao fontana, ali nešto dublje, ispod ploče. Možda su oni ploču i dovukli ovde da obeleže mesto?
— Hm, — zavrte glavom komandir — hteo bih da znam, ko su to oni i pre koliko
su vekova dovukli ovde tu ploču. A zašto — to sada i nije toliko važno.
Svi su ućutali, zato što su, naravno ništa manje nego komandir, hteli da saznaju ko
je i kada boravio ovde, i je li to bila tek poseta? Po svoj prilici — bila je... jer je u tom novoformiranom svetu, koji je rođen negde u osvit kambrijske ere, sve bilo odnekud doneseno. Svitanje je ovde bilo nezaboravno — praktično, ispunjavalo je vreme sve od izlaska sunca pa do sutona. Ružičasta svetlost bojila je u pastelne rumene tonove bele hridine nad morem, a rascvali ljiljani tek u podne dobijali su svoju snežnobelu boju.
— Blažen je ko je na zemlju stupio u vreme prolećnog cvetanja... — zamišljeno je
citirao Hori He, ili sebe ili nekog znamenitog klasika. — Mali nesporazum je samo u tome što sada ovde nije proleće. Ja bih pre rekao: pravi je kraj leta. Istina, mi smo se spustili u subekvatorijalnu zonu, i naš brodski kompjuter očitao je prosečna godišnja kolebanja temperature u granicama između devetnaest i petnaest stepeni, ali svejedno
— ponašanje ovdašnje flore ne čini mi se nimalo karakterističnim...
... Povratak u logor nije bio nimalo jednostavan, kako bi se to moglo zaključiti na
prvi pogled. U svakom slučaju ni kod koga se nije javljala želja da tokom puta nastavi 55
razgovor. Kamene gromade, neobično poslagane po ovoj šesto metara dugoj padini, tokom dve noći obrasle su slojem ljubičasto‐ružičastog lišaja; ići po toj penastoj masi, koja se sastojala iz milijardi sićušnih niti i zrnaca, predstavljalo je pravu pravcatu muku.
Na sredini padine prošli su pored još dve ploče stranog porekla, koje su uporni lišaji obrastali sa strane. Obe ploče bile su razbijene... Makolej se samo začudi — jer na njima nije ostavljao trag ni geološki čekić, ni laserski zrak. Hori, najlakši i najpokretljiviji, sve ih je pretekao i već je trčkarao u ljubičastoj sceni »Harfagroma«, koja se tu prostirala. Na kraju, i svi ostali poskakaše s poslednje izbočine na ravan plato koji su izabrali za svoj logor i svlačeći kombinezone, skupiše se pored potočića. Mlaz vode padao je s visine čoveka i obrazovo prirodni slap. Voda je bila topla i penušava, kao narzan*, a na dnu levka, koji je izdubila tokom godina svoga monotonog padanja, lenjo je pomicala šape velika zelena žaba. S vremena na vreme, otvarala je usta i Pogenpol je utvrdio da izgovara »bon apetit«. Iz ovoga se nije moglo zaključiti da domoroci već govore francuski jezik — to i nije bilo živo biće, već kompleks kontrolnih uređaja. Dok je žaba imala zelenu boju, voda se mogla piti; promena nijanse prema žutom govorila je
da je voda pogodna samo za tehničke potrebe, a crvena boja sasvim je zabranjivala da se makar i dotakne.
Svi, sem naravno ćutljivog Anohina pozdravili su smaragdni indikator, kao da im je
to bio dobro poznati pas. Odsustvo životinja sa planete, pri tolikom obilju raslinja, posebno je padalo u oči.
— Dok smo mi šetali — komandir je zauzeo svoje mesto u čelu stola, koji se sklapao i rasklapao, i potegao za činijom sa salatom — taj rascvali vrt uspuzao se još osamdesetak metara. Bilo bi interesantno kad bismo znali da li i tamo, iza prevoja, takođe sve cveta?
— Sudeći po snimcima, ne, — učtivo progovori Venja Sporišev, odvajajući se od tanjira. — Cvetni pokrivač pruža se od obale ka dubini kontinenta. Ne uznemiravajte se, neprekidno snimanje obavlja se automatski.
— Samo ti jedi, — reče komandir. — Botanički aspekt me ni najmanje ne
uzbuđuje. Stručnjaka za biljni svet, u sastavu kompleksne ekspedicije, i tako će se okupiti više nego što je potrebno. Oni će sve i razjasniti. Ali najvažnije je da ne zaboravimo specijaliste kojih se u Bazi niko neće setiti. Eto, na primer, stručnjake za ovo zračenje. Moraćemo da zatražimo konsultanta za psihotroniku, iako možemo
pretpostaviti kakav će izraz lica imati Polubojarinov.
Gejr se trgao — nije bio navikao na diskusiju višeg rukovodstva u prisustvu redovnog sastava. Ali, tome je doprinosio finale svakog istraživanja: ne jednom, skoro najvažnije u njihovoj profesiji bilo je, ne toliko samo istraživanje, koliko sastavljanje sheme buduće kompleksne ekspedicije, kojoj ništa ne sme promaći. Zatražiš li više specijalista — Polubojarinov će početi da urla: s kadrovima je tako teško, planeta nema perspektive, a zbog popustljivosti istraživača uputili smo tamo ceo karavan... A ako ih ne zatražiš — još gore: planetu će kasnije obavezno proglasiti izuzetno interesantnom i perspektivnom, a sva njena bogatstva i lepote nije bilo moguće istražiti zbog površnosti istraživača.
Istina, za istraživačima na planetu pristižu oni koji žele da je kultivišu, i odmah se kod njih javlja toliko prigovora na račun svojih prethodnika da ekspediciji preostaje samo da odmahne rukama, zato što te usijane strasti, koje su praćene uzajamnim konfliktima, po pravilu, nagoveštava već startni izdu
v lzvidničke međuzvezdane krstarice.
____________
* Kavkaska mineralna voda (Prim, prev.)
56
Međutim, za stolom je nastupila pauza ‐ Hori se prihvatio supe.
— Salata je bila izvanredna, — primeti Kit, — pirinač, kalmari i jaja — sve iz sopstvenih zaliha. Ali otkud tako sočan luk?
— To nije luk — odazva se Hori — to su latice vodenog ljiljana. Venijamin i ja isprobali smo ih i proverili indikatorom.
— Nadam se i u doslednost sa suprotne strane — strogo se umeša komandir. —
Još je, po svoj prilici, dobro što ovde nema ni trilobita, ni crva, inače bismo rizikovali da se sa njima, baš tako, bez opomene, upoznamo iz neposredne blizine.
Hori He se protegao, iskazujući počast supenom kašikom:
— Razumem, komandante, neće se više ponoviti, unaprd se obavezujem da
posadu nećemo hraniti lokalnim crvićima.
— Voljno — reče Ingling — dajte hranu. Tim pre što pojavu crva ovde možemo očekivati ne pre nego za koji milion godina.
— Ja, e‐e‐e… nisam hteo da istupim sa neproverenim činjenicama utoliko pre što
mi se moglo učiniti... — Sporišev je oklevao više nego obično. — Kraće rečeno, juče uveče, na dubini od dvanaestak metara primetio sam jato meduza. Sasvim sitnih.
Nema scena usledila je istog trena: jedino je Hori He imao dovoljno azijske prisebnosti da šerpu sa supom spusti na zemlju — ostalima su kašike i viljuške poispadale iz ruku.
— Velike rupe, crne i bele! — zavikao je Pogenpol. — Jesi li to ti ostavio kamere?...
— Naravno. Na raznim dubinama. Ćak i sve rezerve...
— Idemo, uhvatićemo jedan par, kome je sad do supe! — naredio je Ingling i ustao.
— Trenutak, — Makolej je podigao svoj široki dlan. — Svi lovorovi venci ne pripadaju samo Venjki. Ja takođe nisam hteo da istupim pre vremena, ali u uzorcima tla kao da nailazimo na ostatke beskičmenjaka. I više od toga: moja najdraža Makovka najmanje je dva puta bila nastanjena raznim životinjicama, koje su kasnije potpuno izumrle.
— Paleokatastrofa? — brzo upita Gejr, strča niz stepenice i smesti se na amortizatore »Harfagra«.
— Nije isključeno, — klimnu Makolej. — Makovka — to je mirna, uravnotežena dama, nikako u prvoj mladosti, kako bi se moglo suditi po prvom utisku. Da bi se nastanila životinjicama i zarasla u travu, njoj je, sudeći po svemu, bilo neophodno dvesta—trista miliona godina.
— Otkud takva preciznost? — surevnjivo upita Pogenpol.
— Intuicija. Sećaš li se prve zapovesti kosmonauta — »veruj intuiciji«? U ovom slučaju — mojoj.
Anohin, koji do tada nije izgovorio ni reči, podiže glavu, kao da je hteo nešto da kaže. Ali predomislio se. Intuicija. Ti mladići trajno su usvojili i napisane paragrafe i nepisane zapovesti. Da nije tako, oni ne bi ni bili u taktičko‐istraživačkom timu. Za sada se još nisu opekli. Ali nema nikakve koristi od razgovora o tome. Može se naučiti kako da se podastire slama, i čak sasvim precizno izračunati — gde. Ali naučiti kako da se ne padne, e to je već nemoguće.
— Dobro, u redu, pronalazači — reče Pogenpol — i ja sam pričuvao nešto za izveštaj, a poslednjih dana hteo sam sedam puta da to proverim. Gospodine predsedniče, ledis end džentlemen, hoću da vas obavestim da ovu planetu stranci još
57
neutvrdenoga porekla nikako nisu posetili samo jednom. Oni su ovde boravili najmanje dvaput.
— Jeste li se svi izjasnili? — upita komandir. — A ti, Anohine, mogao bi da me poštediš iznenadenja, zar ne!... No, hvala ti, dragi moj. A sad slušajte: ovlašćenjem koje mi je saopšteno instrukcijom, produžavam boravak na Makovoj Aleji još deset dana.
No, molim vas, obratite pažnju na četvrtu zapovest!
— Dok se nalaziš na planeti, prikupljaj informacije — izveštaj ćeš sastaviti za vreme karantina — zagrakta neko od mladih.
Deseti dan primicao se kraju. Sunce, narandžasto i bezbrižno, tonulo je za niskim, tulipanima obraslim brežuljcima. Kod šestorice ljudi, raspoređenih po kamenju duž same crte u kojoj se spajaju voda i obala, raspoloženje je bilo rđavo.
— Mi se čak ni o čemu nismo ni dogovorili — konstatova Ingling, i potčinjeni prvi
put u njegovom glasu osetiše uzbuđenje. — Vreme je da sklopimo šatore, kako se ne
bismo petljali po mraku...
— To je sve zato što se bojimo da stvari nazovemo pravim imenom. Ma koliko bilo
neverovatno to što svaki od nas misli, sve ipak treba glasno izgovoriti, i rešenje će se već javiti, — bez neke naročite ubeđenosti reče Pogenpol.
— Onda kaži šta imaš, — zamumla Makolej. — Ja nemam nikakve rezerve u
rečima. Jednostavno, zato što, prosto rečeno, moramo priznati besmislicu.
— Dobro, — reče Sporišev, — mada, pošteno govoreći, ne shvatam šta je u svemu
tome naročito. Na Radzivilu je bilo još više vatre. Mene lično ništa ne plaši, jednostavno znam — moja je dužnost da prikupljam informacije, a ne moram se truditi da ih interpretiram...
— Aha, — obradovano uskliknu Makolej, — druga zapovest kosmičkom putniku
glasi: verujući u intuiciju, ne izvodi zaključke — u Bazi će svejedno imati svoje sopstveno mišljenje.
— Baš tako! Shvatate li, Gejre, — Venja je ustao i počeo da korača po šljunkovitoj
obali, posutoj belim lukovičastim cvetovima, — na žalost, nas su isuviše dugo učili da skupljamo činjenice, da ih sažimamo, tražimo materijalne dokaze... Znali smo da će, u svakom slučaju, umesto nas Baza pronaći neophodno rešenje. A ovde... Doleteli smo na potpuno beživotnu planetu, i osamnaestog dana registrovali život. U momentu kad se
spremamo za odlazak možemo se diviti čitavim plantažama cveća.
— Pa ipak, pre našeg dolaska ovoga života nije bilo, — zbunjeno prošapta Hori He.
— Ovoga — to da, — saglasi se Sporišev. — Iako bi se moglo i reći da je život ovde
postojao, ali samo u pritajenom, embrionalnom stanju. Ma koliko verovatne bile procene do kojih smo došli za ovih desetak dana, moramo se saglasiti da je nastanak —
ili ako je tako povoljnije — obnova — života na Zemlji Makoleja podudarna sa prisustvom živih bića koja na njoj borave.
— Eto, od Sporiševa nisam navikao na takvu kategoričnost — prasnuo je Kit. —
Kako to, došljaci seju spore, šta li? Teorija spazmatične panspermije?
— Ne, ne odnosi se to na sve došljake, ja lično ništa nisam posejao.
— Ne uzbuđuj se, Mak, što se toga tiče, ti si izvan sumnje. Ne radi se čak ni o primarnoj pojavi života. Šta ga je iniciralo — to će kompleksna ekspedicija uspeti da razabere... ili ne razabere. Za nas, problem se sastoji u tome da li je ovde za najelementarnije postojanje i razvoj života obavezno prisustvo razuma. Ako hoćete, u funkciji katalizatora. Drugoga poređenja ja nemam.
58
Ingling se, u bukvalnom smislu reči, uhvatio za glavu:
— Ti, Venijamine, zamišljaš da ja sve to mogu izgovoriti pred Polubojarinovim?
— Dobro, komandire, ako je u pitnju samo to, i sam mogu sve da izložim....
Anohin ustade. Bio je za glavu viši od svih članova ekipe.
— Gejre, — reče on — kakav sad Polubojarinov? Kakav izveštaj? Zar nisi shvatio
da jednostavno nemamo prava da odletimo odavde?
Nastupi tišina. Velika bela grana s krhkim alabasterskim cvetićima isplivala je na obalu i zašumela na pesku. Za dva sata ona će pustiti koren i, kao i sve mladice koje su iz mora izišle na kopno, postaće ružičasta; već sutra, u momentu starta, njene gipke grane, slične pletivu, uspuzaće se na zaravan i, verovatno, dospeti do stabilizatora
»Harfagra«.
— Kirile — reče komandir, — ti više nisi početnik. Ne treba ti objašnjavati da
»Harfagr« ne može ostati ovde do dolaska kompleksne ekspedicije. Nema dovoljno zaliha. Čak da i ne govorimo o tome kako Baza to ni
kad ne bi dozvolila. Ako bismo, slučajno, naišli na humanoide, ili ako bi došlo do kvara... U krajnjem slučaju, nas bi spustili odavde, i to bi bilo sve. U toj varijanti nemamo se za šta boriti.
— Uopšte, boriti se ne treba nizašta. Vi ćete se vratiti kako je uobičajeno, i isto tako na uobičajen način i bez žurbe koja nas samo uvaljuje u neprilike, poslaćete ovamo kompleksnu ekspediciju. Koliko ja procenjujem, ona se ovde može pojaviti za sedam-osam meseci. Toliko vremena ću izdržati. Sam, imaću dovoljno zaliha.
— Ali, kako ćete, to jest — vi?... — zbuni se Sporišev. — Ja sam biolog ove ekspedicije...
— Venjačka, a šta će vaša specijalizacija ovim lotosima?
— Dobro, ne ja, ali zašto baš vi? Gejr i Kiril se pogledaše.
— Radi se prosto o tome, — reče Anohin, — što ja umem biti sam. Samo što nije
dodao: »Već imam neko iskustvo...«
— Anohin — specijalista za daljinske komunikacije, — suvo progovori komandir, kako da Kiril nije bio uz njega. — U datoj situaciji to će, izgleda, biti odlučujuće.
Kiril se okrenu na potpeticama i, metnuvši ruke na leđa, zagleda se u bele, kao injem pokrivene stene koje su se izdizale iz vode. Uopštene razgovore smatrao je beskorisnim, a Gejr se izrazio s maksimalnom preciznošću. Ipak, makar Ingling i ne bio dobar komandir izviđačke flote poput legendarnog Ričina, bio je svakako pouzdan prijatelj. U stvari, čak nije ni znao šta je to Kirila odjednom navelo na dobrovoljni podvig. On uopšte nije znao ništa, osim toga koliko je nevolja Kiril preživeo onda, pre deset godina. Tada su Anohina ubrajali u početnike, ali ga je Gejr izvlačio ne samo zato što mu je bio komandir. Još tada je među njima postojalo nešto veliko, nešto što nema imena, jer je pojam »prijateljstvo« nedopustivo širok. I to veliko iskazivalo se nečim što se ne može znati, već jedino osetiti.
U dubini večernje vode, izvijajući se kao traka, prošlo je zmijoliko telo. Kiril se osvrnuo — niko sem njega nije gledao u vodu.
