by MoZarD
Za svaki slučaj, oćutao je.
Probudio se, okrenuo glavu i pogledao na kalendar: prošlo je šest meseci i jedanaest dana njegove robinzonijade. Budio se uvek u osvit, a legao s poslednjim sunčevim zrakom. Dogadalo se to samo po sebi, u taj ritam ušao je prirodno, i ni o čemu nije razmišljao — kao što, verovatno, ni cvetovi ne razmišljaju o tome kako i kada otvaraju ili sklapaju svoje latice. Uostalom, to se odnosi na zemaljske cvetove; ovdašnji, kako se 59
otpre nekog vremena počelo činiti Kirilu, mogli bi možda i da se zamisle.
Ali da nekako obeleži dane koje je tu proživeo, to jedino Kirilu nikako nije polazilo za rukom. Da nije pravovremeno okrenuo kalendar na automatsko podešavanje, već odavno bi izgubio svaki račun o danima.
Ne oblačeći se, izašao je iz svoje kućice, nabrao gljiva i bacio ih u tiganj na štednjaku. Dok se štednjak, bubnjajući, nosio s gljivama, Kiril je odjurio na svoj mali stadion, razmišljajući o tome kako su prolećne kiše odnele poveliku gomilu peska, koji je on s plaže dovukao ovamo, na zaravan (kako skoro nijednog, čak ni najbeznačajnijeg priručnog sredstva nije imao, sve što mu je bilo potrebno morao je vući na sopstvenim leđima).
Stadion je bio obasjan sunčevom vetlošću. Ne da nije voleo sunce, ali je Kiril ipak
davao prednost hladovini, i, baš kao da su to naslutili, cvetovi visoki do tri metra — nisu to bile ni bulke, ni tulipani — koji su rasli uz ne tako brojne stazice, upleli su svoje vrhove i obrazovali pokrivene aleje, a nad Kirilovom omiljenom klupicom izrastao je ceo baldahin, četiri metra u prečniku. Ni to svetsko čudo nikako nije bilo izuzetak: trećeg dana o stene iz koje je izviralo vrelo pitke vode, obesila se debela lijana sa zelenom
»bombom« na kraju. Juče se bomba rasprsla, prosuvši na sve strne neki narandžasti sok, i za nepunih pola sata raširio se šest metara širok zastor bledoljubičaste boje.
Kiril je spretno skočio na gimnastičku gredu. Od detinjstva je imao nevolja sa ravnotežom, i ovde, usamljen, konačno je mogao da nadoknadi propušteno. Nekoliko
se puta okrenuo, sa zadovoljstvom primetivši da na uzanoj površini igra valcer bez i najmanjeg straha, i odjednom se njegov pogled zaustavi na zaravni, koja se mogla otkriti jedino s te, iako male visine.
Nekolike srebrnaste ploče, umesto da mirno leže na brižljivo poravnatoj zemlji, stajale su uspravljene bočno.
Nešto ovde nije bilo u redu. Kiril je skočio sa grede i, razmičući rascvale lijane, koje su više ličile na stabla mladog drveća, došao do zaravni. Uznemirene ploče bile su poduprte nekakvim čudnim, mrko‐ljubičastim, spiralno uvijenim stabljikama, a svaka od njih završavala se bujnom sivom metlicom. Trebalo je imati dosta snage da bi se na bok izokrenula vrlo teška baterija, a ipak nijedna od tih mladih stabljika nije se ni povila.
Kiril otrča u svoju ostavu da uzme lopatu (sve je morao da radi sam). Zatim je, pažljivo pomerajući ploče, iskopao spiralne lijane i, prenevši in dvadesetak metara, takode pažljivo, zasadio u unapred pripremljene rupe. Svim tim bulkama i lalama bilo je dovoljno dva‐tri sata, pa da nikad više ne izrastu ni na stadionu, ni u okolini kućice.
Kako im je to polazilo za rukom, Kiril se trudio da ne razmišlja o tome.
Pretrčao je petsto metara, okupao se i lagano pošao nazad, uzbrdo, udišući miris
sveže pečenih gljiva, uskočio je u kuhinju i ukipio se: tiganj je bio izvrnut a sos je curio po podu.
Prva Kirilova ideja bila je da zaviri ispod stola i kreveta — nije li se tamo sakrio kakav radoznalac, možda čak i opasan. Trgnuvši se, on zatrese glavom, i smiri se: razume se, nije, desantna kućica — to sigurno nije isto što i kakav kućerak u tajgi, u koji svako može da zabode nos. Ovde su prozori i vrata prilagođeni jedino njemu: nijedno
živo biće, pa čak ni muva, ne može ovde dopreti, čak ni kad je odbačeno energetskim
udarom.
A biljke puzavice?
Je li predviđena zaštita i za takvu invaziju? baš to nije znao, ili, tačnije, baš to je zaboravio, i morao je da pogleda u uputstvo. Oslonivši se oprezno leđima uza zid, na 60
kuhinjskoj polici napipao je plastičnu sveščicu i počeo grozničavo i nespretno da je prelistava — na kraju krajeva, od početka svoje dobrovoljne usamljenosti, prvi put se prihvatio ovakvog posla. Neprobojnost zidova i krova... Antiseizmičnost... Podešenost ulaznog ventila...
Mirno je odahnuo. I šta ga je to uznemirilo? Morao bi da shvati — ni zver, ni ptica, ni kamen, ni travka.
Njegova kuća — njegova je tvrđava. I to kakva.
— Da, a s tim što je napolju, nekako će se već objasniti. Ima polugodišnje iskustvo.
Nimalo se ne plašeći, izišao je iz kućice i došao do kuhjnjskog kutka. Kao što je i mislio, ispod poda koso je štrčala spirala tek izniklog biljnog monstruma. Nije mu, jednostavno, uspelo da probije kuhinjski pod, ali je potres iz temelja pomerio ploču.
Tako da je od doručka malo što ostalo. A zašto ga to, uostalom, čudi?
Šest meseci živeo je u ovom vrtu blaženo i bezbrižno. Ako bi se tako moglo reći,
čak i u punoj sjedinjenosti duša — njegove i svih tih lijana i lotosa. Iako je, posle svega što mu se desilo pre deset i nešto više godina, kod njega umesto duše moralo ostati samo zgarište. Sve što se dešavalo kasnije, otplutalo je mimo njega, na rastojanju ispružene ruke. Tako je on prolazio razne komisije, leteo, podešavao sve i svašta, dovršavao, primao — izdavao, a kad bi imao posebnu sreću i naleteo na humanoidnu
civilizaciju — vraćao se svojoj profesiji prevodioca. Radio je sve što se od njega zahtevalo, ali ni manje ni više.
Ta strahovita napetost u kojoj je proveo najstrašniju godinu svoga života, verovatno mu je istrošila svu duševnu snagu za desetine godina unapred.
Evo i ovde, pre pola godine, on je ravnodušno slušao sporove, propuštao mimo ušiju hipoteze, sve dok se odjednom u njegovu svest nezvano nije probilo nešto bivše, što je neprirodno rezonovalo s njegovim davnašnjim bolom. Nestanak života, odsustvo
čoveka — sve je to bila prosto lepa brbljarija koja je protekla mimo njegova uma i srca.
A neminovno umiranje — nije mu bilo nimalo strano. Ono je već bilo u njemu, unutra, pritajeno i oštro, kao zapušteni trn koji mu se zario u živčani splet.
Tada je i rekao Gejru: »Pa mi ne možemo odleteti, zar ti to ne shvataš?«
Otada, živeo je mirno, jednostavno, u prirodnom skladu sa šušketavim, bezglasnim
zelenilom, onom istom skladu u kojem je sa njima bio još pećinski čovek. Nije brao ništa osim gljiva, a plodove je uzimao samo kad bi mu se sami skotrljali ispred nogu. Svaki jaglac, koji bi, poput šteneta, ispuzao na nepodesnom mestu, on bi preneo na bezbedno rastojanje. Ponekad bi mu se odjednom učinilo da neka biljka počinje da kržlja i vene; odmah bi počeo da je zaliva, i ne razmišljajući radi li se o nedostatku vode.
Ali cvetić — ako je dopušteno takvim imenom nazvati tri‐četiri metra visoki lemez — u trenutku bi živnuo, a u trepetu i ravnomernim naborima njegovih listova bilo je nečeg sličnog psu koji se umiljava. To što su se listovi pružali prema njemu, a stabljike mu se klanjale skoro do zemlje, Kirila nije nimalo iznenađivalo.
Šta se, međutim, sad dogada? Kakve su se to ćudi uzbunile, i šta je u tome strašno? Biljke su izrasle — ne svaka pojedinačno nego sve zajedno, kao kolektiv; nastupilo je doba njihove samostalnosti. A odraslo štene, pre ili kasnije, počne da kida papuče svoga gazde.
Po drugi put Kiril je dohvatio lopatu i, pažljivo potkopavši ugao sopstvene kuće, iščupao jogunca. Ako prekor upućen samo jednoj osobi, na neki način koristi i ostalima, tu osobu svakako treba prekoriti. Tako valjda biva i kad se popnemo na kameniti plato, gde ne raste ništa osim lokalne drače, i posadimo pomenutu individuu, — bar neće 61
prosipati doručak po podu. Ta misao učinila se Kirilu srećnom i on je, podupirući se lopatom, počeo da se penje uz padinu, samom ivicom, čvrsto stežući hladnu i elastičnu stabljiku. Da nije bilo metlice koja se na njemu lepršala, cvet sa druge planete najviše bi podsećao na gigantsku spiralu. Snaga njegovog rasta bila je takva da bi ta usukana
motka, da kućica nije bila zaštićena energetskim poljem, verovatno naskroz probušila pod.
Kiril je najpre morao da iskopa rupu, zatim da dovuče kvalitetnije zemlje, uzdigne
okolo obrub kako kišnica ne bi odmah otekla niz padinu — a za sve to bilo mu je potrebno oko pola sata. Ispravivši se, Anohin je pogledao odozgo na srebrnasti krov svoje »vile«, kako ju je opravdano nazvao, — i odjednom mu umalo nije pozlilo: na desetak koraka od ulaza, uzdižući se visoko nad žbunovima mlečnih lotosa, svoje latice raširio je narandžasti gigant. Šumno i vedro žuboreći, razmotavale su se mnogoslojne latice, od kojih bi svaka mogla obezbediti jedra za oveću karavelu; grimizne žilice bile su zategnute, jer su preuzimale na sebe težinu jarko‐plamene mase, a crni tučak, podrhtavajući, nišanio je u zenit, kao antena u obliku koplja. Razmerama i nekakvom produhovljenom prefinjenošću, taj cvet je zbilja podsećao na antenu radioteleskopa.
Kiril oslušnu sopstvenu intuiciju, kako su to preporučivale nepisane zapovesti. Da,
zaista, vrlo zgodno — kao da to rastu deca... A ipak, u dubini duše, sazrevalo je uzbuđenje. Njega nije bilo kad su mu se cvetovi onako poverljivo klanjali — pomišljao je čak da se sposobnost kretanja mogla primetiti i kod zemaljskih biljaka. Ali kada se desi nešto ovakvo, kao ovo sada... počneš sebe sažaljivo porediti sa šimširom, koji i raste na jedvite jade.
Dole je nešto bučno tresnulo, i Kiril ugleda drugo jedro, koje je rastvorilo svoje krilo iznad stadiona. Treće se crvenelo nad meteorološkom stanicom, gde se svakodnevno radilo. Divno... Nailazi period toplog vremena, a njemu je u svakom kutku obezbedena prijatna hladovina.
Jedino je nejasno zašto se ništa slično ne vidi, ni dalje niz obalu, ni duž padina obraslih lišajevima.
On je skočio sa terase, na kojoj je sada usamljeno štrčala prognana »spirala«, pogledao na ružičasto sunce i zapazio kako je isuviše toplo za rano proleće. Treba sići do vode i ispljuskati se. Istina, krene li najkraćim putem, moraće da se probija kroz gusto šiblje, ali nije mu to prvi put. Laganim koracima potrčao je ka prvim, ne baš visokim — jedva njegove visine— cvetovima, kad se odjednom uzane voštane čašice naglo okrenuše k njemu, saviše se i preteći zaškljocaše tvrdim laticama, baš kao rode kljunovima.
— Šta vam je, jeste li poludeli? — viknu Kiril, ustuknuvši i zaklonivši lice laktom.
»Pokazuju svoju prirodu«, pomisli, tek sada shvatajući zašto su svi dosadašnji posetioci Makove Aleje, ranije ili kasnije, napuštali ovaj rajski vrt. Ako se ovo i dalje ovako nastavi, moraće, izgleda da se prebaci u planine, koje su se plavele na oko pet kilometara od mora, tamo još uvek rastu samo lišajevi. Izrasli su, razumeš li, kao kosmodromske antene, a razuma ni za lek.
Vratio se svome potočiću, gde se lenjo pomicala tek nešto potamnela žaba, stao je
na stazu posutu morskim šljunkom, gde su rasle samo priglupe bulke. Zabacio je glavu, začuđen neočekivanim ubrzanjem njihova rasta, i nije odmah primetio da njegove noge
ne idu više po kamenčićima, već po nečemu jako elastičnom. Pogledao je dole — uzani
listovi, koji su podsećali na listove banane, prekrili su put, i odjednom su njihovi krajevi počeli grabežljivo da se zatvaraju, spremni da se saviju u trubu i zatvore unutra 62
čovekovo telo. Kiril htede da se iščupa ali se njegove noge upetljaše u lepljivu zelenu masu; jedini izlaz bio je da se na trenutak skupi i snažnim skokom odbaci napred; telo je sve to uradilo brže nego što je mozak i promislio, i Kiril je izleteo iz te zatvorene zelene trube, upravo kao zrno iz mahune. Razmahnuvši se, pojurio je sprinterskom brzinom i
istrčao na plato ispred kućice, neizmerno se radujući što i on nije obrastao ranosazrevajućim zupcima makova i vrežama tulipana.
Uostalom... da, jedan se ipak pojavio.
Pored samoga praga štrčala je tek iznikla žuta perunika, koja Kirilu nije dosezala ni do kolena. Ona se očigledno još nije snalazila u belom svetu i, oborivši nežnu glavicu, beznadno je zevala, oborivši široku bradatu laticu. Kiril, ne žureći se, sede na jedan list
— nema ničega zabavnijeg ni dirljivijeg od slike novorodenčeta koje zeva ili kija.
— Prostranstva nebeska crna i bela, — progovori on, — hoćeš li i ti da odrasteš samo zato da bi mene smazala?
Žućkasta čeljust ponovo se otvorila, i Kiril ne izdrža da ne stavi tamo svoj prst.
Perunika je istog trenutka ispljunula prst, bezvoljno počela da otresa pobočne latice i nemo kihnula, rasprskavajući aromatične sokove. Kiril frknu. Stabljika cveta oštro se trže unazad, skupi se, blede latice u trenutku se zatvoriše, i Kiril ne uspe da povuče ruku, a perunika ga, ne toliko bolno koliko uvredljivo, kljucnu u dlan.
— Budala si ti, budala, — ljutito reče Kiril.
Put nazad, prema izvoru i planinama, bio je prekriven. Kiril je ušao u kućicu, dohvatio ruksak, bacio u njega nekoliko paketića hrane, masku sa kiseonikom, radio-svetionik i mikrošator. Uključio je radio‐stanicu. Sastavio je saopštenje: »Izložen sam napadu biljaka grabljivica. Bazu ću premestiti istočno, šest kilometara od ovog boravišta, na čistim stenama. Molim, pošaljite brod.« Priključio je aparat na zalihe energije i poslao alarmni signal. Ovakva veza koristila se samo u krajnjoj nuždi, i sad je Kiril opravdano strahovao ne toliko za sebe, koliko za kompleksnu ekspediciju, koja se ovde svakoga časa ni o čemu ne brinući, mogla iskrcati. Recimo, ako ga biljke stvarno progutaju, ko će tada opomenuti celu ekspediciju? Nevolja je bila još i u tome što je, da bi poslao takav signal, morao angažovati sve zalihe energije, i taj signal će svakako primiti sve letilice za pružanje pomoći u datoj zoni, ali da primi njihov odgovor — to već nije bilo u njegovoj moći, zato je bila neophodna snažnija antena, koju posada
»Harfagra« samostalno nije mogla izgraditi. Znači, moraće da trune negde u nekoj pećini, da žvaće koncentrate, zaliva ih morskom vodom i čeka.
Zadenuo je za pojas desintor za neprekidnu borbu, i požurivši otvorio ulazna vrata.
Skok — i već je bio na stazi koja vodi ka stadionu.
Teško da ga ovde očekuju, zato što se odmah iza stadiona nalazi strma padina k moru, i, po logici stvari, Kiril tamo nema šta da traži. Samo da ga ne ščepaju dok je još na stazi. Jurio je kroz špalir glatkih kosmatih stabljika, a nije imao ni vremena ni želje da istražuje šta to tako neugodno treperi među njima, kao da se upliće debela mnogoslojna rogozina. Niko ga nije ometao, i on je, u ritmu disanja, ponavljao za sebe
— projuriti, projuriti...
Podigao je glavu, povinujući se novom talasu opasnosti, i ugledao je ono. Ako je sve do sada celokupna vegetacija Makove Aleje imala određenu, čak nesumnjivu sličnost sa zemaljskom, ta ružičasta oblačna tvorevina, slična aerostatu, koja se na tanušnoj nožici njihala iznad stadiona, uopšte ni na šta nije ličila. Njihala se lenjo, nimalo agresivno. Puklo kud puklo...
63
Kiril je iz trka izleteo na stadion, držeći se levog oboda, ubrzao i pošao koso naviše.
U trenutku kad je već bio na polovini te distance, gljiva‐puhara apatično je izgovorila
»pufff« i na sve strane prosula čitav oblak bleštavih sitnih spora. One su počele da kruže kao sneg, pa da padaju, i svakoj bi posle pada iznikao jedva vidljiv končani rep.
Kiril se zario u taj oblak kao u paučinu, lepljive niti pokrivale su mu lice, sputavale mu ruke i noge, pri disanju nastojale da mu prodru u grlo i u nos. Kiril je u očajanju zamahao rukama, trudeći se da skine sa sebe lepljivu prljavštinu, i, što je najvažnije, da oslobodi noge, ali tada ga je mek ali snažan udarac u leđa oborio na zemlju. Čitav svežanj vlakana tankih kao padobranske vrpce spleo se oko njegovih stopala i sada se (grčeći povlačio unazad, ka pokrivenoj galeriji staze. Pri svakom trzaju Kiril je prelazio metar‐dva, i da na sebi nije imao ranac, dobro bi izgrebao leđa.
Izabravši trenutak, laktovima se odgurnuo od zemlje, dohvatio iza pojasa desintor,
premestio fokus na najuži snop i presekao pokrete letećih niti koje su ga stezale, progorevši ponegde i svoju odeću, Skočio je na noge. Put nazad, otkrivenim prostorom stadiona, bio mu
je odsečen — pepeljasto‐rumena puhara, pažljivo nišaneći, njihala se i sejala varnice spora. Probijati se zaobilaznim putem, kroz čestar rascvalog raslinja, bilo je besmisleno — biće odmah ulovljen. Da desintorom progori hodnik — to je bilo opasno, može isprazniti baterije sa punjenjem, i tada bi se našao direktno među grabljivcima. Znači — nazad u kućicu. Drugog izbora nema.
Pojurio je stazom, neprekidnom vatrom brišući, zbog bezbednosti, sve pred
sobom. Niko ga, međutim, nije zadržavao. Ispred same kućice isključio je desintor.
Gromada riđeg jedra nadnela se nad njim, stvarajući vatrenu senku, ali on je ipak uspeo da preskoči prag i da zalupi za sobom vrata.
Najpre — potpuna hermetizacija, automatsko podešavanje svih standarda, a zatim
— radio‐stanica... Posle drugog alarmnog signala, dangubiti oko skupljanja spasilačke ekipe nije imalo smisla: poslaće mu automatski skuter. A njemu ništa drugo i ne treba.
Tokom trećeg dana uključiće svetionik, i potom će mu preostati još četrdeset i osam časova, ne više. Toliko će izdržati u potpunoj usamljenosti bez i najmanjeg napora. Ne bez razloga, njega su upravo zbog moći da se prilagodava svakoj situaciji i ostavili samog — danas je, na primer, spasavanje neke alpinističke amaterske grupe, recimo na Himalajima, uzimajući u obzir sva zemaljska ogranićenja i komplikacije, gotovo problematičnije nego spuštanje jednog brodolomca sa tuđe planete ili sa neke letilice.
Razume se, sve zavisi od toga da li je zona udaljenosti manje ili više savladana.
Još jednom je proverio jesu li preduzete sve mere predostrožnosti, i odjednom je
odozdo osetio snažan udar o pod: tamo se snažnim impulsima probijala »spirala«. Da,
biće joj teško da sve ovo sažvaće, pomislio je Kiril.
Kućica se klimala, pocupkujući pod učestalim udarima, koji su već načeli pod na nekoliko mesta. Da čovek dobije morsku bolest. Uzgred danas nije ni doručkovao, a svi su izgledi da ne miriše ni ručak.
