Alef Science Fiction Magazine 010

Home > Other > Alef Science Fiction Magazine 010 > Page 12
Alef Science Fiction Magazine 010 Page 12

by MoZarD


  Kućica se najzad uspravila na bočni zid. Kiril se otkotrljao u ugao, ali je uspeo da pogleda kroz prozor i shvatio je da se njegovo sklonište već odvojilo od zemlje i da je na spiralnim stubovima, uzdignuto na visinu čovekova rasta. Ne spremaju li se to da ga podignu i bace, kako to čine majmuni kad se domognu jezgra ukusnog oraha? Vesela

  perspektiva, čak i ako se uzme u obzir čvrstina konstrukcije... Jeste, dižu ga. I to prilično brzo. A vitalni potencijal tih spiralnih motaka takav je da bi ga mogle podići i na visinu Isakijevske saborne crkve...

  Zaslepljujuća eksplozija koja ga je naterala da se povuče s prozora, za delić 64

  sekunde ga je zbunila, ali već sledećeg trenutka shvatio je da se nije ni uplašio onoga čega bi morao da se uplaši. Energetski kabl, koji je spajao kućicu sa sistemom baterije...

  Eto, na to nije ni pomislio. A i da je — šta bi se tu moglo uraditi?...

  Sada je raspolagao samo energijom koju daju akumulatori. Ako isključi sve, čak i kondicionar, zalihe će biti dovoljne jedva za održavanje zaštitnog polja... kompjuter se nikako ne može uključiti. Istina, povremeno se može skidati zaštita sa tavanice, a na prozorima se mora ostaviti molekularna propustljivost, inače bi mogao da se uguši. A o ponavljanju alarm‐signala nema ni govora. Odvratno. Jedina sreća bila je u tome što su, uplašeni nastalim pražnjenjem, stubovi izgleda prestali da rastu. Do zemlje je pet metara; sojenica na toj visini nije ni toliko loša... A kućica se odatle čak i ne može zbaciti

  — dole je sve zaraslo u spleteni čestar, u koji su, pored trnja, šumoreći, padale i plavozelene lijane, i isplele gigantski kompaktni dušek. Ako se tako nastavi, prosto će ugušiti jedni druge sopstvenom masom.

  Glupake‐žutokljunce, i na to treba pomisliti, već su zgazili.

  Donekle se začudio spokojstvu s kojim je njegov mozak odbacio bezizlaznost situacije. A šta mu je, uostalom, i ostalo izuzev spokojstva? Otvoriti vrata i sipati vatru, sve dok se baterije ne isprazne? Tako bi se možda i mogao probiti kroz kakvu džunglu.

  Eh vi, tulipani‐proždrljivci, ja vam čak ni sa svojom utrobom nisam ni na zub. Uzalud pocupkujete, podstičete svoj apetit. Evo kako se ispoljava nedostatak elementarne materije...

  Otpuzao je od prozora, dokotrljao se do prevrnutog stočića. Jeste, sedeti ovako, dosađivati se u iščekivanju da te sa svih strana čupaju kao puža iz kućice, — poslednja je glupost na svetu. Bilo bi dobro da ostavim poruku Gejru, ali kako uključiti diktafon...

  Uostalom, zašto diktafon? Negde ovde postoji i stara dobra olovka. I rolna perforirane trake. Ali zašto je hartija ružičasta?... Ah, da, sunce se probija kroz listove »jedra« —

  hvala bogu da nije naročito vrelo. Znači, ovako: »Gejre, druškane! Pišem ti ne samo zato da prekratim vreme, koliko da ti sebe ne bi nizašta okrivio. I ranije sam imao želju da ti kažem nekoliko otvorenih reči, jer sam se nekako odvikao od opširnog izlaganja svojih misli. Usmenih, u svakom slučaju. Tako ću sada, ako mi okolnosti budu dozvolile, verovatno protraćiti više reči nego što bih ih izgovorio do kraja života, a da sve ovo više ili manje uspešno završim...«

  Kiril proviri kroz prozor — crvenkasta senka bila je sve tamnija iako je sunce dosta visoko stajalo. Znači, približava se uljarkina čeljust. Ne žuri se, draga, nemoj sve odjednom. Hartiju ću strpati negde ispod stola — kada akumulatori presuše i verovatno zatvore kućicu, pismo će ostati sačuvano.

  »Eto tako, Gejre, ja te ne okrivljujem nizašta — počev od onog trenutka kad si me

  namamio u kosmos; to si ti samo predložio, a odluku sam doneo ja sam. Nisam ni tada

  bio toliki žutokljunac da ne bih mogao proceniti svu ozbiljnost sopstvene

  nesposobnosti. Mada sam je dokraja tek sada shvatio.

  Reč je o tome da na Zemlji o čoveku u velikom broju slučajeva odlučuje sticaj okolnosti. Ovde je, međutim, neophodna intuicija. Da, da, upravo ona, ona što u našim zapovestima uvek stoji na prvom mestu. Ali intuicija mora posedovati i jedno neophodno svojstvo — adekvatnost. Inače, ona bi se drukčije i zvala: ćudljivost, fantazija, himeričnost... Moja intuicija je meni uvek podvaljivala. Evo, ako baš hoćeš, i sada: ispod mene okupljeni su proždrljivi monstrumi, ali nemoj ni slučajno pomisliti da su to nekakvi reptili ili gigantski mravi — ne, nego na prvi pogled nevini cvetovi. A ima ih tušta i tma. Po tome kako su se ustremili, trebalo bi da pomislim: progutaće me. Ako, 65

  naravno, skuter ne stigne na vreme.

  A meni ih je, i pored svega, zao; dave jedan drugoga, medusobno se unakažuju.

  Naročito oni najmanji. Za ovih šest meseci, navikao sam da razmišljam o njima kao o nemim zverima. Nije to ni tako smešno, naročito ako bi ovog'trena pogledao dole ispod prozora...

  Ti nisi nimalo kriv što si me pre desetak godina uvukao u ovu letilicu — sećaš li se, bila je prosto samo svitac sa Zemlje. Sve što sam tamo napravio, bilo je isključivo delo mojih ruku... ili tačnije, moga uma. Ti ne znaš za to, to ne zna niko, ja ti ni sada ništa neću objašnjavati, a ti mi jedino možeš verovati da sam uspeo da stvorim nešto čudovišno. Neostvarivo sa stanovišta zdravoga razuma. A ostao sam u životu samo zahvaljujući nekakvom čudnom — intuitivnom, valjda — osećanju obaveze da okajem...

  svoju krivicu... To je bilo nemoguće. A da sve zaboravim? Smešno. Ne znam, Gejre, ne mogu naći pravu reč, a vreme prolazi, i plašim se ne da ću slagati, već da bih kod tebe mogao stvoriti nepotpunu predstavu o svemu tome.

  Kratko rečeno, bio sam obavezan da nešto uradim. I deset godina proveo sam kao

  u zimskom snu — to nije nailazilo, nije se događalo. Sve dok nismo došli ovde, na Makovku. Sećaš li se kako smo jednodušno izmislili predivnu legendu — da je za postojanje ovakvog sveta neophodno čovekovo prisustvo? Ne znam kako ti, ali ja od prvog trenutka nisam verovao, ne samo zbog toga što je lepota — skoro neoboriv argument.

  Radi se o tome da je moj prestup, tada, pre deset godina, značio, ako se tako možemo izraziti, — uništenje ljubavi. I sad bih mogao da se obračunavam istom monetom. S kim? Sa vasionom, naravno. Ti ćeš mi već oprostiti visokoparnost.

  Bio sam gotovo srećan, Gejre, zato što sam zavoleo taj svet, i on me je time potkupio. Kao srednjovekovni filozof, poverovao sam da se moja ljubav preobraća u životnu snagu kojom se hrane svi o kojima se brinem. Dokazi su postojali — nigde unaokolo nisam video toliko bujnog i veselog cveća. Čak i usred zime.

  U poštenu me je šikaru zavela intuicija, zar ne?

  A sada ću ti, ako budem uspeo, reći kako zapravo stoje stvari. Sećaš li se, Venja je uvek vrebao nekakvo životvorno zračenje? Mi smo samo primetili da je ono stvarno prisutno, iako se ne može registrovati nikakvim uređajima. I zaboravili smo na njega.

  Kao što vidiš, nisu humanoidi, nego je upravo to zračenje neophodno za postojanje

  života. Isto kao i oni koji su ovde boravili pre nas, mi smo ga samo registrovali, inicirali.

  Kurkov efekat. Sami sobom, mi svim tim ljutićima nismo potrebni ništa više nego statua Venere miloske. A to što su oni, u mojoj blizini, rasli povišenim intenzitetom, dokazuje samo naličje uzajamnog odnosa izmedu tog još neidentifikovanoga zračenja i nekog od

  mnogobrojnih polja koja stvara čovekov organizam.

  Deca su poodrasla i, kao tigrovi, kad su prešla period mlečne ishrane, počela su da

  traže »meso«. Sve je jednostavno, počeo je da deluje zakon borbe za opstanak, nema

  tu nikakvih apstraktnih zakona sveopšte ljubavi. Kad mene pojedu, ona će, sve u slast, početi da jedu jedno drugo. Eto, vidiš li kako je sve jednostavno kad umesto loše intuicije uzmeš u obzir možda ne blistav, ali apsolutno zdrav razum.

  Ja znam da skuter već dolazi — verovatno je uronio u kosmička prostranstva, — ali

  još je daleko, a ova riđa proždrljiva uljarka sasvim je blizu. Obim čaške njenoga cveta takav je da se čitava moja kućica može u nju smestiti. Sada ću pogledati na zadnji prozor... Tako je. U sobi je sve crveno, kapci latica se zatvaraju. S leđa me gleda ogromna retorta — tučak. Čim pojede akumulatore, probiće prozor. To mi nagoveštava

/>   66

  intuicija. A uz sve to i nešto miriše? Pocepan je paketić sa začinima. Ne, Gejre! Miris je, Gejre...«

  Probudilo ga je sunce koje mu je udaralo pravo u lice. Uspravio se držeći se za glavu koja mu je bolno zujala. Pošao je prema prozoru — pod ispod njegovih nogu bio je nekako elastičan, upravo kao da je kućica tonula u blato. Poklopac ulaznog ventila se klimao, akumulatori su stajali na nuli. Sasvim indiferentno, Kiril je pogledao napolje i užasnuo se.

  Ispod njega bila je mrtva gomila biljaka. Kućica je stajala na nekakvim mrkim skorelim krpama, ispod kojih su se nazirala polegla oborena stabla.

  Skrenuo je pogled — na pedesetak metara od kućice pružala se žila antracitove rude, a gdegde su šikljale fontane vrele pare. U vazduhu se dizala prašina i osećao se miris tek prohujale nesreće.

  Pojurio je k vratima i ukočio se na pragu: teren je bio unakažen da se nije mogao

  prepoznati. Ljubičaste, lišajem obrasle padine, bile su isprugane gigantskim kanalima, a površ niske planine, iz koje je izvirao zdenac, rascepila se nadvoje i otkrila pećinu koja je blistala stalaktitima. Ukleti stepenici žlebova išli su do samoga mora, naizmenično se smenjujući s pukotinama koje su nastajale na samim obrubima kanjona. Jedna takva pukotina, široka oko pet metara, zmijoliko je vijugala ispod same kućice, i da nije bilo guste mreže upletenog rastinja, stropoštala bi se u tu provaliju sa svom svojom toliko hvaljenom zaštitom. Ali rastinje se sakupilo ovde, sklizalo se sa cele visoravni, štiteći jedino kućicu, po svaku cenu — kao što mravi ili pčele štite svoju kraljicu, a sada je umiralo s podrezanim korenjem, polomljenim stablima.

  A pismo za Gejra?... Ubeđen u njihovu krvožednost, pripisivao im je sotonsku borbu za komad mesa, a biljke su za to vreme plele poslednje etaže svog genijalnog amortizera, nimalo ne brinući da će i same, za samo nekoliko časova, biti preobraćene u trine.

  Gospode, kakva sramota...

  Visoko, na zenitu, začuo se slabašan signal. U oblaku prašine, koja se još nije slegla posle snažnog zemljotresa, nije se moglo precizno razaznati — je li to skuter kojim upravlja automat, ili jedrilica sa kompleksnom ekspedicijom. Treba odmah ispaliti raketu: svud naokolo su velike pukotine, a, uza sve, tu je i pokidani provodnik pod naponom... Ali, pre svega, pismo.

  Ispod stola napipao je rolnu perforirane trake, otcepio ispisani deo i, užurbano ga

  kidajući na komadiće, počeo osmatrati — ko se to ipak pojavio.

  Da, bio je skuter... Junačine, navigatori‐mehaničari, umalo da zakasne. Kiril ponovo iziđe na prag, da bi bolje video kako se, metući pesak i razbacujući vodu, na samu crtu što spaja kopno i more, spustio lep i veoma okretan brodić.

  Motori su se ugasili, odjeknuo je pozivni signal — odvratan, beživotan zvuk na mrtvoj obali. Kiril je, mršteći se, čekao da mu već jednom dosadi, pa da se isključi, i nastavio je mahinalno da kida svoje pismo, a komadići hartije padali su, tako da se više nisu razlikovali jedan od drugog.

  67

  UMESTO PROLOGA:

  ... Bogovi Nzame, Meber i Nkva utroje sazdaše jedno stvorenje koje je gotovo sasvim ličilo na njih: Jedan mu dade snagu, drugi moć, treći lepotu. Nzame, Meber i Nkva dali su tom prvom čoveku ime Fam, što znači snaga.

  Gordo zbog svoje moći, snage i lepote, to prvo stvorenje okrete kud ne valja; ono

  postade oholo, ne htede više da obožava Nzamea i poče da ga prezire. Bog, sav besan, pozva Nzalana, grmljavinu. I Nzalan dojuri gromko grmeći, munja šinu i zapali šumu.

  Sve je buktalo. Zemlja je kao i sada bila pokrivena šumama: Gorelo je drveće, čak i

  korenje u zemlji, sve se sušilo. Životinje, ptice, ribe, sve bi uništeno, sve satrto. Ali na nesreću, stvarajući prvog čoveka, Bog mu je rekao: — Ti nećeš umreti. A Bog šta daje, to više ne uzima. Da li je prvi čovek izgoreo, šta je s njim bilo, nemam pojma; on je u životu jer je besmrtan, ali gde je? Moji preci mi to uopšte nisu rekli.

  »Legenda o postanju«

  Ekvatorijalna Afrika

  1.

  Uzeo je nož u kožnim koricama i izvu‐

  S

  kavši ga, proverio kako je naoštren. U

  unce na smiraju bilo je krug blagog

  širokom, sjajnom komadu metala sa

  sjaja, delom već iza horizonta.

  dvostrukim sečivom mogao je da se

  ogleda. Vratio ga je u korice i privezao

  Mutna, žućkasta svetlost letnjeg sutona

  kaišem ispod levog kolena. Ispod desnog,

  probijala se kroz prozore sa ostacima

  pričvrstio je kratki aluminijumski tobolac

  stakla, a po uglovima sobe već su počele

  sa poklopcem. Pre nego što je pritegao

  da se skupljaju senke. Još je jednom pog‐

  remenje, otvorio ga je i letimično

  ledao napolje, na mrtve i mračne oblako‐

  pogledao snop sjajnih, metalnih strelica.

  dere i puste, ruševinama zakrčene ulice.

  Bilo ih je dovoljno.

  Sa ovog mesta, sa jednog od poslednjih

  Pošto je završio sa ovim, izvukao je dve

  spratova ove vitke zgrade, mogao je da

  uske cevi mutnog sjaja: Svaka je na

  vidi daleko ispod sebe.

  jednom kraju imala savijeni metalni deo,

  Svuda dokle je pogled dopirao, prosti‐

  koji je podsećao na luk. Cevčjca je bila

  rao se mrtvi grad.

  spojena sa sredinom savijenog luka, a na

  — Vreme je — reče poluglasno sam

  njegovim krajevima bila je pričvršćena

  sebi kao i svake večeri.

  zategnuta metalna tetiva, koja je prolazila

  Stajao je nag i mišićav, u praznoj sobi u

  i kroz prorez na cevčici. Potezom poluge,

  kojoj su se senke produžavale, i gde ne

  tetiva se zatezala, u cev se stavljala

  beše nikakvog nameštaja, izuzev vreće za

  strelica, a promenom položaja poluge, iz

  spavanje i njegovog otvorenog crnog ko‐

  oružja je bešumno izletalo smrtsnosno

  fera na podu. Znaci propadanja bili su

  sečivo, izbačeno otpuštanjem tetive.

  uklonjeni iz ove sobe.

  Oružje je bilo vrlo efikasno do trideset

  Najpre, je obukao uske pantalone od

  metara daljine.

  crne kože, s opasačem na kome se isticala

  Jedan ovakav minijaturni samostrel

  samo ovalna, srebrnasta kopča, sa

  pričvrstio je za levu podlakticu, a drugi za

  stilizovanom lobanjom. Zatim je navukao

  desnu. Zatim je pažljivo zategao tetive, i u

  prsluk kratkih rukava, i ovaj od crne kože,

  cevi postavio strelice.

  ne potrudivši se pri tom da ga zakopča na

  Proverio je da li u pojasu ima svoj naj‐

  grudima. Istina, taj prsluk beše oklopljen

  lonski konopac, pažljivo namotan.

  — mogao ga je zaštititi od metka i noža

  Bilo je još raznolikog oružja u koferu:

  — ali sam vlasnik kao da je izazivao tu

  veliki luk od lakog metala, na sklapanje,

  mogućnost. Sagnuvši se, obuo je meke,

  visok skoro dva metra; nekoliko noževa

  kratke čizme.

  za bacanje, jedna vitka kriva sablja slična

  Na dnu kofera ležalo je oružje.

  69

  samurajskoj, kao i dva automatska pišto‐

  Ničeg živog nije bilo u ovom tamnom

  lja i municija za njih. Municija je bila

  lavirintu, kojim se on kretao tako sigurno

  dragocenost u ovom svetu.

  kao da su ulice okupane svetlom.

  Uz pištolje ležali su i prigušivači.

  Ničeg osim Smrti, koja je negde blizu.

  Prezrivo se osmelmuo okrznuvši in

  Osmehnuo se krajem usana, pomislivši


  pogledom. Smejao se sigurnosti koju bi

  da na njegove protivnike gledaju kao na

  mu dalo automatsko oružje. Sve to je

  oličenje smrti. Jer, on ih je pobeđivao.

  ostavio. Opredelio se noćas za borbu iz

  Samo ime — egzorcist — nije izmislio on.

  neposredne blizine.

  On nije isterivao zle duhove u klasičnom

  Pred malim ogledalom naneo je na

  smislu. Ali to ime, njemu i sličnima, dali

  svoje lice sitan crni prah iz kutijice koju je

  su drugi ljudi — a protivnici s kojima se

  nosio u jednom od džepova. Isto je učinio

  on suočavao, imali su ponešto zajedničko

  sa svojim golim rukama. Ovako, sav u

  s tim zlim dusima.

  crnom, sa nagaravljenim licem, biće vrlo

  Široka avenija otvorila se pred njim,

  teško uočljiv u mraku. Na oči je stavio

  uglavnom nezakrčena u svom središnjem

  široke, tamne naočari — u stvari, pasivan

  delu. Uopšte, ovaj grad bio je odlično

  infracrveni uređaj za osmatranje. Napra‐

  očuvan: Verovatno da su u Vreme vatre

  va je omogućavala da se vidi i pri svetlosti

  na grad bačene neutronske bombe, ili

  zvezda, u noćima bez meseca. Sa pode‐

  nešto slično. Možda nervni bojni otrovi,

  šavanjem na drugi režim rada — bilo je

  mislio je dok se kretao među senkama,

  moguće uočiti toplotno zračenje živog

  stapajući se s tamom. U svakom slučaju,

  bića.

  ova rušenja potiču više od starosti i

  Kad je završio, ponovo je pogledao kroz

  raspadanja, nego od ratnih razaranja.

  prozor, napolju se već uveliko smrkavalo,

  Samo su stanovnici nestali, možda baš svi

  ali svetla je još uvek bilo dovoljno da su

  umrli istog dana, ko zna.

  se stakla njegovih naočara odmah

 

‹ Prev