Alef Science Fiction Magazine 022

by MoZarD

  Jaravan morao je da se zadovolji odbačenim letelicama za razonodu beznačajnog industrijskog magnata od pre dve stotine hiljada godina. Nikada se nije ponosio time, a pojava ovog neočekivanog tuđinskog broda ponela je njegov kompleks niže vrednosti u

  neslućene visine.

  U tom trenutku, on se nalazio u najnižoj tamnici ispod svog štaba, gde je mahnito

  pokušavao da se ukopa u nepopustljivu stenu i vrištao naređenja svojim odanim vojnicima. Odane vojnike baš je bilo briga za to. Oni su se posakrivali po sopstvenim skloništima i urlali jedan na drugoga. Samo je stari Gvozden, koji je bio toliko glup da se nije bojao ničega, ostao na svom mestu.

  Rakete pomoćne letelice zakašljaše se poslednji put, ispljunuše malo dima opakog

  mirisa, a onda je letelica ostala da mirno leži na izbrazdanom tlu; njen trup ogorčeno je škripao dok se metal hladio. Vazdušna komora se otvori i na izlazu se pojavi mladi čovek. On je kratko vreme oklevao, a zatim skočio na tlo i zakoračio prema Gvozdenu;

  na licu mu se video veliki osmeh poverenja, ruke su mu bile podignute, s dlanovima nagore, u univerzalnom znaku mira.

  »Dolazim nenaoružan«, povikao je. »Prijatelji mir...«

  »Nenaoružan?« reče Gvozden u neverici. »Ščepajte ga!«

  Tri minuta kasnije, Bernard je imao novog drugara u svojoj rupi. Mladić je uleteo

  naglavce; njegovoj neobičnoj crnoj uniformi nedostajali su delovi, a na njegovom licu punom poverenja nalazilo se nekoliko sasvim novih modrica. Za njim dolete pijuk, uz bujicu oštrih jednosložnih reci.

  »A sad da si počeo da kopaš, inače ima da te oderem živog«, zagrmeo je Gvozden.

  On zataknu palčeve za opasač i dvaput pijunu u rupu. »Kreći!«

  Bernard ispuza ispod prestravljenog mladića, vukući za sobom svoj pijuk. »Jesi li video šta si napravio?« zarežao je. »Sad se ponovo razbesneo.«

  »Šta se desilo?« pitao je mladi ćovek, budalasto zagledan u svoj pijuk.

  »Dobrodošao na Dobru staru laganu smrt«, reče Bernard. On odmeri pridošlicu.

  »Kako se zoveš? Imaš li para?«

  »Zovi me Išmail«, reče mladić. »Nemam.«

  7

  »Ti si budala«, reče mu Bernard. »Zašto nisi upucao to čudovište?«

  »Nisam poneo oružje.«

  »Zažalićeš ti zbog toga«, reče Bernard znalački.

  »Da nisam čuo razgovor!« vrisnuo je stari Gvozden. »Počnite da kopate, inače ima

  da vas obojicu rastrgnem golim rukama!«

  Oni se baciše na pijuke, pa su mahnito udarali i kopali, sve dok stari Gvozden nije

  otišao do nekog drugog nesrećnog zatvorenika. Novi zatvorenik gotovo trenutno polomi svoj pijuk.

  »Ima da dobiješ još pet godina zbog toga što oštećuješ državno vlasništvo«, reče

  mu Bernard zlobno. »Loše si počeo, prijaško.«

  »Ali kad je napravljen od drveta!« zajeca Išmail. »Ne može se tucati kamen drvenim pijukom!«

  »Ne; a njime ne možeš ni da zaskočiš oficira. Ovde igraju na sigurno, pazi šta ti kažem.«

  »Kada ću se izvući odavde?«

  »Nikad.«

  Išmail poče da plače, velike suze slivale su se niz njegove ružičaste obraze. Bernard

  ga je nezainteresovano posmatrao. »Zašto si uopšte sleteo ako ti se mesto ne dopada?« Želeo je on da zna.

  »Zar ovo nije Maoro od Etare?«

  »Šta ti je to?«

  »Zar nisi čuo za njega? Slavni Maoro od Etare, planeta zadovoljstva čuvena u čitavom svemiru zbog nesputanih uživanja i poročnih zadovoljstava, planeta gde se za

  novac može dobiti sve, gde su devojke krasnije nego i u jednom snu, poročnije nego što se da zamisliti i u najluđoj mašti i brojne poput zvezda na nebu, i gde palate zadovoljstva nikada ne prestaju sa radom!« U Ismailovim očima pojavilo se blaženo svetlucanje i on poče teško da guta na pomisao o svemu što je promicalo pred njegovim sanjalačkim pogledom. Bernard se upilji u njega.

  »Misliš li da je ovo planeta zadovoljstva?« pitao je. »Misliš da su ovo nesputana zadovoljstva? Misliš da su ovo devojke? « Napravio je širok, kružni pokret izbrazdanom rukom prema neobrijanim, prestravljenim zatvorenicima koji su tucali kamen i kopali po svojim rupama. »Hajde, prijaško, uzmi pijuk. Kuća časti.« On se zlurado nasmeja.

  Išmail je bio zauzet proučavanjem nekih gadno izgužvanih listova hartije koje je izvadio iz džepa na grudima. »Mora da se opet radi o vremenskom paradoksu«, promrmljao je. »Stvari nikada nisu iste kada se vratiš. Kako se zove car?«

  »Braskelor XXII.«

  »Nikad čuo.«

  »On je sin Braskelora XXI«, reče Bernard predusretljivo.

  »Nisam čuo ni za njega. Poslednji put kada sam bio ovde, carstvo je vodio neko ko

  se zvao Kleon II i upravo je otpočinjao nešto što se nazivalo maltusovskim ratom, da bi smanjio gustinu stanovništva. Mi smo se onako malo ukopali ovde na koji mesec dok se

  sukobi nisu preselili na drugo zvezdano jato, i mogu ti reći da smo se bogovski proveli!«

  Srećno se nasmešio, nesvestan glasnog, mljackavog zvuka koji je napravila Bernardova

  vilica kada je zviznula u tlo.

  »Koji maltusovski rat? Prvi ili drugi?« Prošapta Bernard.

  »Otkud znam? Ostali smo samo koji mesec. Kada si na brodu za duga putovanja,

  ne obraćaš pažnju na sve te ratove. Samo se trudiš da se držiš što je dalje moguće.«

  »Maltusovski ratovi su bili pre više od dvesta hiljada godina.«

  »Ma nemoj mi reći!«

  »Možda i tri stotine hiljada. Nikada nisam bio dobar u istoriji.«

  »Umuknite tamo dole inače ima da vam siđem i da vas zadavim vašim crevima!«

  zaurlao je dobri stari Gvozden. Sumnjičavo ih je posmatrao kada su navalili na tlo 8

  svojim drvenim pijucima, a onda je odmarširao, zloslutno rogoboreći sebi u bradu.

  »Mora da si lud«, prošapta Bernard čim je užasno obličje nestalo sa vidika. »Kako

  si mogao da budeš ovde pre dvesta hiljada godina?«

  »Ja sam sa broda za dugu plovidbu«, uzvrati mu Išmail šapatom. »Dobri stari Refanut tamo gore.« Pokazao je palcem prema gargantuanskom brodu na nebu. »Misliš

  na putovanja podsvetlosnim brzinama?«

  »S kraja na kraj galaksije«, složio se Išmail. »Vrlo blizu brzini svetlosti sve vreme, i kada se vratiš nakon nekoliko godina subjektivnog vremena, kod kuće su prošle hiljade

  godina stvarnog vremena. To ima neke veze sa relativnošću i dilatacijom vremena ili tako nečim. Zbog toga uvek pre sletanja šaljemo izviđača. Ponekad se stvari poprilično izmene između dva svraćanja u luku.«

  »Iznenadio bi se«, reče mu Bernard.

  »Kako god bilo, spašće me. Neće oni dozvoliti da ovo prođe neprimećeno, veruj mi. Pre nego što se osvestiš, ovo mesto ima da bude prepuno krstarica. To ima da vas

  nauči pameti.« On zlobno pijunu na tlo.

  »Buncaš«, reče Bernard. »I ja sam nekada bio izviđač. Niko ne spašava izviđače.«

  U tom momentu prekinuli su ih stari Gvozden i dva sadistička stražara koji siđoše u

  rupu da ih nauče nekoliko stvari. Ispostavilo se da je Išmailov brod zabravio svoju vazdušnu komoru i da tvrdoglavo odbija da pusti ikoga unutra, što je beskrajno nerviralo širitlije. Stražari nekoliko puta propustiše Išmaila i Bernarda kroz šake, a onda ih pustiše, urlajući preko svojih zdepastih ramena. Dva zatvorenika ispljunuše nekoliko zuba i počeše da rade. Kako je dan puzao prema blaženstvu noći, Bernard je saslušao

  Išmailovu priču između srceparajućih jecaja.

  Dobri brod Refanut bio je trgovački brod starog carstva, jedan od brodova za duge plovidbe koji su saobraćali između rubova galaksije sa raznoraznim vrstama robe.

  Kružno putovanje moglo je potrajati između pet i deset hiljada godina stvarnog vremena, zavisno od delovanja brojnih okolnih prirodnih zakona koje niko nije dobro poznavao. Ponekad je priroda zbijala podle šale sa brodovima za duge p
lovidbe i, kada

  bi se oni vratili kući, ispostavilo bi se da su prošle nebrojene godine. Refanut se vraćao u carstvo koje je nestalo pre dve stotine hiljada godina: zvezdano jato vratilo se u varvarstvo i legendarni Maoro od Etere sada je bio zatvorska planeta. Stvari su zaista bile crne.

  »Ubiću se«, jecao je Išmail beznadežno.

  »Neće te oni pustiti da se tako lako izvučeš«, reče mu Bernard. »Ti reče da negde

  na Dobroj staroj laganoj smrti ima neki stari astrodrom. Zašto se nisi spustio tamo?«

  »Kada vidiš jedan astrodrom, sve si ih video«, promrmljao je Išmail između jecaja.

  »Tamo nema ničega osim jeftinog rehidriranog sirovog alkohola i robokurvi. Kome bi se

  to dopalo?«

  »Meni.«

  »Ti si životinja.«

  »Ostani ovde dvadeset godina, pa ćeš i ti da budeš. Neki od nas ovde su već četrdeset godina. Mada ne verujem da su osetili neku razliku.«

  Ponovo su ih prekinuli stari Gvozden i grupa mračnih stražara koji su došli da zadaju novom zatvoreniku pedeset udaraca bičem zbog toga što je izviđački brod odgovarao oficiru, a osim toga je razneo u prah i pepeo grupu koja je pokušala da ga

  opljačka. Bernard sleže ramenima i vrati se poslu. »Da sam bio na tvom mestu, sleteo

  bih na starom astrodromu«, reče on.

  Kako su se dani vukli, postalo je očigledno da novi zatvorenik ne može da podnese život na Dobroj staroj laganoj smrti. Izgledao je mršavo i iscrpljeno i nekontrolisano se tresao čim bi stražar prošao pored njega.

  »Čini mi se da ne možeš da podneseš život na Dobroj staroj laganoj smrti«, primeti

  9

  Bernard kada se Išmail onesvestio po treći put za deset minuta.

  Išmail zaječa.

  »Da ti kažem nešto«, reče Bernard. »Ako mi odaš tajnu lozinku za taj tvoj brod, uvući ću se na njega i uneti te tamo, a onda ćemo da se gubimo odavde.«

  Išmail se šuplje nasmeja. »Zbrisaćeš bez mene istog trenutka kada se budeš našao

  na brodu«, zahroptao je.

  »Ama, zar se tako razgovara sa pajtašem? Šta ti misliš, ko sam ja? Nezahvalna izdajica?«

  »Da.«

  »Polomiću ti svaku koščicu u telu«, reče mu Bernard.

  Bila je to slabašna pretnja na Dobroj staroj laganoj smrti, gde ništa nije moglo biti

  gore nego što već jeste. Ostatak tog dana nisu razgovarali.

  Te noći, Bernard se iskrao iz barake i pažljivo se probio do izviđačkog broda. Ovaj je stajao nečuvan pored terena za sletanje jer se nijedan stražar nije usuđivao da mu priđe. Bernard zastade podno zatvorene vazdušne komore i blago zagreba po divovskoj

  oplati.

  »Ko je?« zareza glas iz skrivenog zvučnika.

  »Zovi me Išmail«, reče Bernard slatkim glasom.

  »Identifikuj se«, reče glas.

  »Izgubio sam ID karticu.«

  Ružni blaster se pojavi iz tajnog otvora na oplati, uperen pravo u njegovu glavu.

  »Imaš ravno pet sekundi da je nađeš«, reče glas. »Jedan, dva...«

  »Ama slušaj, zatvorili su me...«

  »Primetio sam«, reče glas.

  »... i sada se vraćam na svoj dobri, stari brod...«

  »Identifikuj se!« naredi glas.

  »Ostavio sam karticu u kabini«, reče Bernard. »Ako me samo pustiš da se uvučem i

  da je uzmem...«

  »Bez zezanja?« pitao je glas.

  »Bez zezanja«, uveravao ga je Bernard. »A sada, hoćeš li da me pustiš?«

  »Držaču te na oku«, reče glas. Ali vazdušna komora se otvori. Bernard skoči unutra.

  »Identifikuj se«, ponovi glas mehanički.

  »Ama, gde sam je samo stavio.. ?« promrmlja Bernard. On utonu u stolicu za manevrisanje i poče da pritiska svako dugme pred sobom. Ništa se nije desilo, a na njegovom namrštenom čelu pojavi se znoj. »Ručnu kontrolu!« povikao je.

  »Crveno dugme pravo ispred tebe«, reče zvučnik.

  Bernard pritisnu dugme, a sedište ga smesta izbaci u dugom, zaobljenom luku kroz

  vazduh. Nađe se na podu sa bolnim treskom i osamućeno se zagleda u niz treperavih

  svetlosti.

  »Uljezu!« dreknu zvučnik.

  »Ama, slušaj«, poče Bernard, »Ja...«

  »Gubi se odavde!« vrisnu glas besomučno. Uz zvuk škljocanja, u zidu se otvori skrivena pregrada i Bernard otkri da gleda u cev razarača materije. On lagano pode unazad.

  »Mora da si poludeo!« kriknuo je. »Smesta da si ostavio tu stvar — to je naređenje!« Kružio je po kabini, a oružje ga je sledilo.

  »Sada ćeš da napustiš brod«, rekao mu je glas mirno.

  »Neću«, reče Bernard. »Znaš li ti šta me čeka napolju? Lagana smrt, eto šta me čeka!«

  »Brojaču do deset«, izjavio je glas. »Ako još uvek budeš prisutan kada dovršim, 10

  biću prisiljen da te uništim. Jedan, dva, tri...«

  »Biće ti žao zbog ovoga!«

  »Četiri, pet, šest, sedam...«

  »Prekini!«

  »Osam, devet...«

  »Dobro, idem!« Okrenuo se i bacio kroz vazdušnu komoru. Zrak razarača materije

  promaši mu glavu za nekoliko inča, udar energije izbaci ga iz ravnoteže i on tresnu glavom o tlo, raširenih ruku i nogu. Vrata vazdušne komore uz tresak se zatvoriše za njim. Bernard se polako uspravi na noge i otetura odatle.

  »Prljavi pacove«, promrmlja on.

  Kada se vratio do baraka, otkri da je Išmail spokojno preminuo u snu. Bio je opružen na ležaju sa budalastim osmejkom koji mu je još uvek krasio lice i karticom neobičnog

  izgleda od plastičelika u rukama. Bernard dograbi karticu i odšunja se nazad na brod.

  »Identifikuj se«, reče glas.

  Bernard izmahnu karticom ispred video‐priključka.

  »Da, gospodine!« rekao je glas. Vazdušna komora otvori se uz gromoglasnu

  svečanu muziku, a Bernard se baci unutra.

  »Dakle?« pitao je glas.

  »Šta dakle?«

  »Pričaj mi o poročnim curama Maora od Etare, planete zadovoljstva čuvene u

  čitavom svemiru zbog nesputanih uživanja i poročnih zadovoljstava, planete gde se za

  novac može dobiti sve, gde su devojke prekrasnije nego i u jednom snu, poročnije nego

  što se da zamisliti i u najluđoj mašti i brojne poput zvezda na nebu, i gde palate zadovoljstva nikada ne prestaju sa radom!«

  »Imaš pokvarenu maštu«, podrugljivo se nasmeja Bernard. »A sada umukni,

  tupava mašinčino.«

  »Samo sam bio radoznao«, reče brod braneći se. »Šta tu ima loše? Znam ja vas, ljudska bića: nikada ne mislite ni na šta drugo osim na najporočnija moguća zadovoljstva; jedino vam je to na pameti. Devojke i piće, piće i devojke; samo to slušam.

  Pogledaj mene«, reče glas. »Da li ja razmišljam o devojkama i piću? U memorijskoj kori imam sve najbolje komade i književna remek‐dela, ali marim li uopšte da ih slušam? Vi

  ljudi ste kao životinje — svi vi. Vala, kada bih se ja nešto pitao...«

  »Ali ne pitaš se«, reče Bernard. »Umukni.«

  »Samo sam radoznao, to je sve«, mrzovoljno reče brod. »Nemoj ni za trenutak da

  pomisliš da sam lično zainteresovan. Zar ne bi mogao da mi ispričaš ni parčence od onoga što si radio?«

  »Ne.«

  Glas se prekinu, a Bernard se uvuče u manevarsku stolicu. Pritisnuo je dugme primamljivog izgleda podno ekrana za osmatranje i na njemu se pojavi slika okolnog terena. Stražari su kuljali iz baraka, naoružani oružjem opakog izgleda. Besni urlici starog Gvozdena jasno su dominirali nad galamom stotinjak besnih oficira. Bernard srećno uzdahnu i zavali se u naslon.

  »Visoke potpetice?« pitao je brod iza njegovih leda.

  Bernard ispusti prestravljen povik i okrenu se.

  »Šta?«

  »Pitao sam te jesu li imale visoke potpetice. Nije da marim za to, ali sve se nešto

  pitam da li
su imale visoke potpetice.«

  »Gadiš mi se«, reče Bernard.

  »Mnogo sam slušao o tim palatama zadovoljstva«, reče mu brod u poverenju.

  »Ovo ti je zatvorska planeta«, reče Bernard. »Ničeg nema osim hiljada i hiljada muških zatvorenika, sadističkih stražara i starog Gvozdena.«

  11

  »Ti si lud«, reče mu brod ozbiljnim glasom. »Ko je stari Gvozden?«

  »Čudovište.«

  »Bič? Čizme?«

  »Sve to i još pride. Sadista do srži, a uz to i ubica i gangster.«

  »Užasno!« reče glas. »Pričaj mi još. Da li gazi zatvorenike, urla na njih i lomi im ruke i noge golim sadističkim rukama?«

  »Svakodnevno.«

  »Pravi đavo sa devojkama, pretpostavljam.«

  »Ne znam. Sumnjam da bi znao šta da radi sa devojkom, osim što bi je šutnuo u

  zube i polomio joj ruke i noge.«

  »Kladim se da bi on znao šta treba da radi u neopisivim tamnicama neslućenih zadovoljstava na Maoru od Etare...«

  »Punu ručnu kontrolu!« kriknu Bernard. »I da ćutiš!«

  Glas se prekide usred oduševljenog sloga. Bernard prebaci svaki preklopnik u svom

  vidokrugu i brod se vinu uz zemljotresnu tutnjavu prema mračnom i ravnodušnom nebu. Brod ponovo poče da govori, pripovedao je u preciznim detaljima o svim niskim

  strastima koje su se mogle ispuniti po određenim palatama zadovoljstva na ovoj planeti, ali Bernard nije slušao. Zavalio se u svojoj stolici, a suze su mu klizile niz lice. Bio je spašen!

  Brod je grmeo na putu nagore, prema slobodi starog Refanuta, najstarijeg i

  najvećeg broda za duge plovidbe u istoriji.

  3.

  »A čuo sam —iako je ovo obaveštenje strogo iz druge ruke, imaj to u vidu — da se može dobiti čak i...«

  Izviđački brod glatko se zaustavi u ležištu za sletanje negde unutar Refanuta i Bernard se u jednom skoku oslobodi manevarske stolice i samog broda. On zalupi vrata

  vazušne komore pred glasom koji je nagoveštavao sve i svašta i stade drhteći od hladnog vazduha na uskom mostiću preko na izgled bezdanog ponora koji je išao sve niže i niže u magličaste daljine. Mala vrata bila su primamljivo odškrinuta na drugom kraju mosta, i on pažljivo prođe kroz njih i nađe se u gustoj, vlažnoj džungli gde ga je smesta okružila grupa otrcanih spodoba, ljudskih i neljudskih.