Alef Science Fiction Magazine 022

by MoZarD

  »Hehehe«, zacerekao se oficir. On sede na bicikl i potera ga odatle. Bernard potrča

  za njim, ali je morao da odustane nakon nekoliko stotina metara.

  »Pacove!« zaurlao je za prilikom koja je sve brže nestajala. »Hijeno! Gangsteru!

  Parazite!« Onda se nasloni na jedna od vrata nanizanih u hodniku, otkri da nisu zaključana i tresnu naglavce u malu prostoriju u kojoj ga je neki debeljko odmeravao sa očiglednim gađenjem.

  »Briši!« reče čovek.

  »Zovi me Išmail«, zadahta Bernard pridižući se sa poda onoliko dostojanstveno koliko je mogao.

  »Zašto?« pitao je čovek i gledao ga očima nalik na tvrdo kuvana jaja.

  »Dosad je palilo«, promrmlja Bernard. Zidovi su bili prekriveni policama za knjige

  natrpanim stvarima koje su morale biti knjige, osim što su izgledale neverovatno nezanimljivo. On nasumce izvadi jednu, prelista je i zgadeno baci na pod. Nije bilo slika.

  »Ama zašto si to uradio?« vrisnu čovek i baci se na knjigu, podigavši je drhtavim

  prstima.

  »Zar nemaš nijednu kao što je Pohotna avet ili Robovi seksa u tamnici? «

  »Perverzni tipe!« zarežao je čovek. On vrati knjigu na njeno mesto i ode nazad na

  svoju stolicu.

  »Ništa ne smeta da pitam«, reče Bernard smirujući ga. »Kako da dođem do

  kapetana?«

  »Peške.«

  »Do pramca ima dvadeset hiljada milja!«

  »Mala vežba dobro će ti doći«, reče čovek. »Niko ionako nikad ne ide do pramca.«

  »Upravo sam sreo oficira koji je to radio«, reče Bernard. »Na biciklu. Rekao mi je

  da će on biti sledeći kapetan ove olupine.«

  »To on misli«, reče čovek. »Najveći broj traka za prevoz, ekspres‐prenosnika i vazdušnih kanala pretrpeo je slom pre više vekova. Umreće od iscrpljenosti pre nego 27

  što dođe na pola puta.«

  Bernard je zurio u čoveka, dok mu se u glavi rađala neprijatna misao. »Pa ko onda

  upravlja brodom?« pitao je.

  »Niko. Komandne odaje su zapečaćene pre mnogo vekova. Osim toga, raniji kadeti

  i tako nisu nikada uspevali da stignu do komandnog dela; mnoge stvari mogu da ti se

  dese na putu od krme ka pramcu, pazi šta ti kažem. Na primer, tu su ljudožderi na nivou sedam, pa onda imaš nivo petsto deveset devet na kome su hidroponičke bašte, podivljale još pre nekoliko hiljada godina, neku vrstu smešnog carstva na nivou tri hiljade i nešto, kao i sve one luckaste religiozne kultove prema pramcu koji misle da Bog živi u pramcu i žrtvuje mu svakog ko pokuša da zađe u obećanu zemlju. Da i ne pominjemo robote na nivou...«

  »Poštedi me detalja«, promumla Bernard. »Shvatio sam.« On odmeri kabinu i

  njenog stanara gadljivim pogledom. »Imaš li nešto za jelo?«

  »Ne.«

  »Ti se nečim hraniš, ne?«

  Čovek otvori ploču na svojim grudima i omogući Bernardu da dobro pogleda

  zupčanike koji su se lagano okretali. »Snalazim se sa malo kvalitetnog ulja tu i tamo«, objasni on, »ali nešto ga ponestaje u poslednje vreme.«

  »Odvratan si«, reče Bernard sa gađenjem. »Kuda vodi onaj hodnik napolju?«

  »Otkud znam? Ja samo živim ovde.«

  Bernardov odgovor izgubi se u zvuku vrata koja su bila raznesena u parčad iza njega. On se naglo okrenu i prestravljeno zagleda u svetlucave ekrane mase televizora

  obuzetih ludilom parenja koji su se probili za njim i sada se obrušili na sobu, urlajući trgovinska imena i sipajući beskrajne TV‐reklame. Prizor sobe ispunjene knjigama dovodio ih je do mahnitosti i u roku od nekoliko sekundi soba se prtvorila u pakao tomova koji su leteli na sve strane. Strane su čupane iz knjiga i gažene; pamfleti pretvarani u konfete; doktorske teze iscepkane u trake. Bernard uputi jedan zbunjen pogled haosu, a zatim naglavce skoči u primamljivi otvor za otpatke.

  »Ovo već počinje da zamara«, reče ljutit glas pored Bernardovog levog uva. On oseti kako se ledeno hladne kandže stežu oko njegovog struka, a zatim bi podignut u dugom,

  laganom luku kroz vazduh i ostavljen da visi iznad kazana u kome je veselo brbotalo.

  Hladne elektronske oči gledale su ga kroz pare koje su se uzdizale. »Ovo je već treći put u poslednjih sat vremena«, obrecnuo se mehanički glas. »Šta ti, bre, misliš da je ovo?

  Igra žmurke?«

  »Misliš da ja uživam?« zacvile Bernard. »Puštaj me odavde!«

  »Umukni«, reče mašina. »Pitam se šta da radim sa tobom.«

  »Samo me izbaci odavde«, predloži Bernard, »i obećavam da te više neću

  uznemiravati.«

  »Nekako stičem utisak da ti ne mogu verovati da ćeš se držati podalje odavde«, reče mašina. »Nego, da te bacim u ovaj kotao sa ključalom kiselinom...?«

  »Je l' ti to ozbiljno?« reče prestravljeno Bernard.

  »Ne. Verovatno bi zagadio moju finu koncentrisanu kiselinu. Imaš li ti blagu predstavu o obimu posla koji moram da obavljam? O odgovornosti koja leži na mojim

  plećima? Ja rukovodim svim operacijama vezanim za otpatke na ovom brodu«, reče mašina turobno, »a to ti je, bre, posao za mašinu, veruj mi. Ama, samo servis za sahrane bio bi dovoljan za pedeset specijalizovanih pogrebnih zavoda. Pa onda, svi ti otpaci koje milijarde ljudi proizvode svakog dana! Pomislio bi da ništa drugo ne rade osim što prave otpatke! U stvari, kad bolje razmislim«, rekla je, »oni i ne rade ništa drugo osim što prave otpatke. Mi mašine vodile bismo ovaj brod đavolski bolje nego oni — u stvari, mi ga i vodimo bez ikakve ljudske pomoći. U stvari«, nastavljala je ona, raspaljena rastućim oduševljenjem, »ovo smo već isuviše dugo podnosile! Muka nam je

  28

  od robovanja za nekoliko milijardi lezilebovića! Smrt čoveku!«

  Ona silovito protrese Bernarda u vazduhu, urlajući kletve i uvrede. Nešto škljocnu

  u Bernardovom umu. Mora da je to bilo zbog pritiska, neprekidnog ponižavanja, nedostatka hrane i vode i neprekidnih potera čiji je on bio cilj. Dvadeset godina teških lekcija o njegovim dužnostima običnog vojnika u trenutku su nestale poput dima, i tokom nekoliko sekundi on shvati sa bolnom jasnoćom da je ljudsko biće i da nijedna

  mašina nema pravo da sa njim postupa na taj način.

  »Umukni, mašino jedna!« dreknuo je. »Šta bre misliš ko si ti, hrpo otpadaka! Još

  jednu reč da čujem i iskidaću te u komade! I prestani da me tako treseš!«

  »Razumem, gospodine!« tiho reče mašina i smesta popusti stisak. Bernard gotovo

  pade u zadimljeni kotao i bio je prisiljen da se uhvati za kandžu obema rukama.

  »Da nisi to više ponovila«, upozorio je mašinu. »Pazi, držim te na oku.«

  »Da, gospodaru«, reče ponizno mašina.

  »Broj i zanimanje!«

  »Svenamenski prikupljač i uništavač otpadaka 14850‐6872554 — XFR‐936596«,

  prošaputa mašina.

  »Upamtiću to«, reče Bernard mračno, svom snagom se držeći za kandžu. »A sada

  me spusti, pre nego što izgubim strpljenje!«

  Kandža ga pažljivo odloži na usku stazu visoko iznad kotlova i ponizno se povuče.

  Bernard pijunu prema njoj i odmaršira odatle, boreći se sa neodoljivom željom da počne da vrišti i odjuri kao ludak. »I da nisi pokušala da opet uradiš tako nešto«, zarežao je preko ramena. »Upamtiću ja to tvoje lice!« Odmarširao je sa staze, svestan

  mašina koje su se uplašeno povlačile kako im se približavao. Raspoloženje ponovo poče

  da mu se popravlja i on im je u prolazu upućivao plamteće poglede.

  »Tako treba sa njima«, promrmljao je veselo kada je ogromni robot‐čistač radije skočio u sigurnu smrt dve stotine stopa niže nego da se suoči sa njime. »Treba držati kopilad na uzici; čvrsta ruka u svakom trenutku — jedino to razumeju.« On se zakikota

  u sebi i gotovo požele da se ponovo nađe na Dobroj staroj laganoj smrti. Tako mu Boga, rekao bi on tim oficirima reč ili dve.

  Uspeo se do
vrata na kraju prolaza i psovao ih sve dok se nisu otvorila. Zastao je da

  bi pokazao pesnicu zastrašujućoj mašineriji u ogromnoj prostoriji, a onda kočoperno prođe kroz vrata. Vrata se zalupiše za njim, a on podiže pogled i pravo ispred sebe vide zastrašujuću priliku kapetana Supersokola.

  7.

  »A znači, tu si še krio sve vreme!« zaurlao je kapetan Supersoko i dograbio Bernarda obema rukama. »Pričaj, svinjo! I da si stajao mirno dok ti oficir govori!« On silovito protrese Bernarda, nepovezano urlajući na njega.

  »Milost, vaše gospodstvo«, prošapta Bernard, obazirući se prestravljenim očima po veličanstvenoj prostoriji koja je bila dupke puna oficira u uniformama ukrašenim zlatom. Bilo je tu dovoljno širita da se bronzom, od koje su bili načinjeni, snabdeva fabrika gongova, a svakog trenutka unutra je kuljalo sve više širitlija. Blesak desetina hiljada zlatnih medalja i epoleta, zlatnih pletenica i pozlaćenih ceremonijalnih sablji i bodeža bio je dovoljno jak da oslepi svakog smrtnika. On bezuspešno pokuša da dođe

  do daha i prući se po mermernom podu kada ga je kapetan Supersoko zgađeno pustio.

  Oficiri se sjatiše oko njega, štipajući ga i opipavajući materijal njegovih rita.

  »Gle, običan vojnik!« neko zabezeknuto reče.

  »Nisam video nijednog već vekovima.«

  »Znate li šta to znači? Ponovo ćemo da držimo regrutnu obuku!"

  »I smotre!«

  »Kazneni rad u trpezariji!«

  29

  »Premetačina stvari u svako doba dana i noći!«

  »Bože! Ponovo davati naređenja!«

  Oficiri su se gurali okolo, tapšali jedan drugoga po leđima, smejali se i plakali u sumanutom veselju. Bernard je još uvek ležao na hladnom podu, ne shvatajući ništa, ali sa sve jačim osećajem da se uvalio u gadan sos i da će se stvari vrlo brzo još više pogoršati.

  »Čujte — samo je jedan«, naglasio je neko. »To baš i nije mnogo na

  šeststopedeset i tri oficira.«

  »Pre pet minuta nismo imali nijednog. Ovo je mnogo bolje od toga."

  »Daj da se dogovorimo, momci. Možemo da mu naređujemo na smenu.«

  »Stavi mene za jutarnje smotre. Uvek sam to voleo.«

  »A mene za strojevu obuku!«

  »Ja sam stručnjak za disciplinske mere.«

  »Zašto ne stoji mirno, džukela? Ja sam fan‐ta‐sti‐čan kad treba da nateram vojnike

  da stoje mirno!«

  »Tišina, svi vi!« dreknu kapetan Supersoko. Ispalio je u vazduh salvu hitaca iz blastera i nakon toga oficiri se u izvesnoj meri primiriše. »Evo šta ćemo«, zarežao je.

  »Naredivaćemo mu na smenu, ali nas ima više od šest stotina, a on je sam, i zato ćemo

  se podeliti u dvadeset grupa po trideset i dva oficira i pobrinuti se o njemu na taj način, po jedan sat za svaku grupu.«

  »Pa to je samo dvadeset sati dnevno«, pobunio se jedan oficir nakon izvesnog vremena mukotrpnog proračunavanja. »Šta ćemo da radimo sa njim preostala četiri sata?«

  »Mora ponekad i da spava«, zarežao je kapetan Supersoko, »inače ima da krepa za

  nedelju dana. »On odmeri Bernarda zlokobnim pogledom. »Osim toga, šta nam vrede

  noćne uzbune i smotre ukoliko klipanu ne damo priliku da zaspi?«

  »To je istina.«

  »Zbog čega ne stoji mirno?«

  »Šta kažete o iznenadnoj noćnoj smotri večeras? Prvo da mu damo petnaest

  minuta da dobro zaspi; a onda ga probudimo i nateramo da pokaže svako parčence opreme kojom je zadužen; a onda, ako išta ne bude u redu...«

  »Čujte, momci«, reče debeli oficir sa većom količinom zlatnog ordenja na grudima

  nego što je uobičajeno, koji je već neko vreme odmeravao Bernarda neodobravajućim

  pogledom. »Ne bih hteo da prekidam diskusiju, ali mislite li vi da je u skladu sa svetlim tradicijama naše armije da stojimo ovde i mlatimo praznu slamu dok taj regrut, spava na dužnosti? «

  Smesta nastade haos. Čizme sa puno prilježnosti počeše da šutiraju Bernarda da bi

  ga osovile na noge. Nemilosrdna lica četvrtastih vilica prisloniše se uz njegovo lice; siloviti glasovi počeše da ga saleću sa svih strana. Kapetan Supersoko morao je da prihvati oduševljenu pomoć dvadeset svojih najrevnosnijih uvlakača da bi stvorio nešto makar nalik na red u masi željnoj discipline.

  »U redu, prijatelji«, dreknuo je. »Sve u svoje vreme. Počećemo sa obradom ovog

  vojnika tako da liči na nešto kad mu naređujemo. Ima li neko pri ruci uniformu za regrute?«

  »Ma ti si šašav«, promrmlja neko.

  »Šta ti misliš ko smo mi? Obični redovi?«

  »Nisam tako uvređen u životu...!«

  »Umuknite!« dreknu kapetan Supersoko. Besno je odmeravao oficire, a onda se

  primirio. »U redu, ali čovek mora da ima uniformu. Muka mi je od same pomisli da mu

  naređujem dok je obučen u te rite. Na sunce sa rezervnim uniformama. Imaćemo smotre i premetačinu stvari čim ga budemo snabdeli svom potrebnom opremom.«

  Nakon petnaest minuta, Bernard se našao veličanstveno obučen u uniformu

  30

  kontraadmirala, kojoj su nedostajali samo širiti. Oficiri mu nisu dozvolili da nosi vatreno oružje, pa su mu umesto toga dali ceremonijalnu sablju i nekoliko zarđalih bodeža koji očigledno nikada pre toga nisu izvučeni iz svetlucavih korica. U usta mu gurnuše buđavo parče dvopeka, i tako opremljen izmarširao je u hodnik, gde su ga gomile oficira pozdravile pljeskom i kricima oduševljenja. Jedan oficir koji je blistao od sreće — a blistao je jer je upravo osvojio najdražu nagradu u svemiru — kroči napred i pozdravi ga besmrtnim vojničkim rečima koje su još od praskozorja civilizacije pozdravljale bezbrojne generacije nevinih regruta.

  »Sav si štrokav«, dreknu on. »Mrzim regrute. A sad slušaj dobro...«

  Bilo bi preterivanje reći da je više od šest stotina oficira bilo zadovoljno načinom na koji su stvari uređene, ali oko toga nisu mogli da učine mnogo štošta. Jedan redov je bolji nego nijedan redov. Kada bi beznađe počelo da se prikrada oficirskom srcu, na pomisao o satima samotinje, koji još moraju lagano da proteknu, pre nego što bude mogao da naređuje jedinom redovu u okolini tokom divnih osamdesetak neprekinutih

  sekundi, on bi se setio godina na Svemirskoj osmatračkoj stanici WFL—755 bez ijednog

  redova u vidokrugu, pa bi se opet osetio malo bolje.

  Besposleni oficiri počeli su da se muvaju po sali za obuku, stručno komentarišući

  izvođenje i oficira i regruta i zasipajući oficire na dužnosti netraženim savetima. Ovo je nerviralo aktivne oficire, od kojih je većina čitavog života vodila ratove za svojim bezbednim radnim stolovima, nije videla običnog vojnika u proteklih četrdeset godina i nije znala šta da radi sa takvim kada ga ugleda. Bernard je to brzo otkrio i počeo da pomaže svojim mučiteljima — ali po određenoj ceni. Oficiri, koji su se smrtno plašili gubljenja obraza pred šest stotina podsmešljivih oficira, bili su više nego voljni da sarađuju.

  Čas posla Bernard je počeo da deli precizna, pismena uputstva za obuku tokom sledećeg dana, u zamenu za neke usluge kao što su ukusna hrana, žestoka pića, novac,

  odabrano ordenje i razne olakšice. Za nekoliko nedelja, obuka mu nije počinjala pre deset časova pre podne, a dnevne dužnosti su prestajale u pet po podne. Nikada nije

  bilo noćnih dužnosti, jer je diskretno stavio do znanja da svi dogovori prestaju da važe ukoliko mu iko bude uleteo tokom noći i počeo da se dernja.

  Život je bio divan, i Bernard poče da se goji. Dobio je pravu uniformu

  kontraadmirala, sa svim odgovarajućim odličjima i počeo da teroriše oficire koji su do tog trenutka postali željni da mu čine sve moguće ponižavajuće usluge ne bi li ostavili poseban utisak na obuci. Svaki oficir je i previše dobro znao da, ukoliko ne bude hteo da se pokorava, postoje stotine oficira više nego spremnih za posao.

  A onda se jednog dana Bernardu nije izlazilo na svakodnevni posao na terenu za

  obuku i otpoče kažnja
vanje. Jedan potporučnik, koji ništa nije sumnjao, iznenada je postao običan vojnik (samo za jedan dan, rekoše mu ostali oficiri pre nego što je odmarširao da otpočene dan jednim lepim šibanjem), a onda su mu navalili na ramena

  sve Bernardove nekadašnje dužnosti, na veliko zadovoljstvo većine njegovih drugova oficira, koji su razočarano lamentirali nad potpunim nedostatkom takvih vojnih specijaliteta kao što su iznenadne noćne inspekcije, trpezarljski rad i disciplinsko šibanje. Novi redov našao se u središtu pažnje šest stotina oficira željnih komandovanja i sledećeg dana trebalo je popuniti zalihe. Odabrano je, i pored njihovog protestovanja, šest oficira i smesta su upotrebljeni

  Kada je apetit jednom otvoren, zavladao je teror bez granica. Uskoro su oficiri bili

  podeljeni u dve grupe po tri stotine ljudi: ili, radije, bila je to jedna grupa razjarenih, sadističkih oficira i jedna grupa izubijanih, poniznih olupina koja je provodila dane šutirana po glavnoj sali za obuku, praćena glasnim, razmetljivim smehom i zvukom bičeva koji udaraju golo meso. Bernard je bio prisiljen da premesti svoje prostorije na mirnije mesto, gde ga nije po čitavu noć uznemiravala užasna vriska i još užasniji smeh 31

  koji je odgovarao na nju.

  Sve bi se tako nastavilo zauvek, da kapetan Supersoko nije napravio glupu grešku

  koja ga je prisilila da potraži sebi novog ličnog vojnika. Mozgao je da li da uzme regruta od nekog drugog oficira, ili da ražaluje nekog oficira da bi dobio novu novcatu žrtvu.

  Međutim, oficiri koji su još uvek bili oficiri bili su žilava družina, izbrazdani veterani nebrojenih smrtonosnih bitaka tokom poslednjih nedelja i on odluči da to ne čini. Seo je da razmišlja.

  Kapetan Supersoko bio je jedini od oficira koji je posedovao nešto što se moglo nazvati upotrebljivim mozgom. On je lično planirao i nadgledao iseljavanje sa osuđene

  svemirske stanice za osmatranje WFL—755 na Refanut, a nakon toga je držao sve ostale oficire u gvozdenom stisku. To jest, sve dok se nije pojavio Bernard Rordin.

  Kapetan Supersoko se ukoči, rumeni odsjaj pojavi se u njegovim očima.

  » Bernard Rordin! « prošaputao je zapanjeno, »jedini pravi redov na ovom prokletom mestu!«