by MoZarD
Deset minuta kasnije, Bernarda je grubo probudilo užasno lupanje po vratima.
Zateturao se, navukao uniformu brigadnog generala i otvorio vrata. Hodnik je bio pun
oficira koji su mu se neprijatno kezili. Kapetan Supersoko zakorači napred, u obema fino manikiranim rukama držao je po jedan dobro uglačan blaster.
»Jeste li dobro spavali , vojniče Rordin?« Pitao je ljubazno.
»Jesam, sve dok vi dripci niste došli i probudili me«, promumla Bernard, svestan
zloslutno promenjene atmosfere.
Kapetan Supersoko šutnu vrata i progura se pored Bernarda u sobu. »Razlog zbog
kojeg pitam«, rekao je prijateljski, »je taj što se nadam da si spavao stvarno dobro i uživao tokom ovih nedelja, jer više nećeš imati nijedan srećan trenutak u čitavom svom beskorisnom životu. Držite ga, momci!« On skoči unatrag kada se tri tuceta pobesnelih
oficira okomilo na Bernarda, njihovi užasni, izbrazdani prsti bili su savijeni poput kandži.
Bernard nestade pod čoporom koji je urlao, njegovi krici pobune zagušeni su pod tonama i tonama osvetoljubivog oficirskog mesa.
»Dobro, dobro!« vikao je kapetan Supersoko i prilježno šutirao razgalamljenu i zadihanu gomilu. »Nemojte unapred da potrošite čitavu zabavu! Ostavite malo i za vaše
drugove! Ruke sebi!« On poče da kidiše na oficire drškama svojih blastera.
Oficiri pokraj vrata, čije se samopouzdanje povratilo nakon poniženja koja su upućivali svojim žrtvama‐sadruzima oficirima tokom poslednjih nedelja, počeše da mrmljaju između sebe.
»Misliš li da možeš da nam naređuješ kao da smo redovi?«
»Previše se osilio, sve vreme vam to pričam.«
»Ovaj put je stvarno prevršila dara meru!«
»Upamtite, momci, on je najobičniji vašljivi kapetan.«
»Zar je pravo da nam jedan kapetan naređuje?«
Oni počeše da prilaze, željno se poigravajući svojim oružjem, oznake njihovog čina
svetlucale su u zastrašujućem jedinstvu.
»Čujte, narode«, dreknu kapetan Supersoko i poče da se povlači. »Samo sam
savetovao, shvatate? Nemojte da učinite nešto što ćete posle zažaliti. Dajte da to raspravimo kao razumni ljudi i oficiri — dajte da...«
Njegov molećivi glas izgubio se pod ritmičnim zvukom teških oficirskih čizama koje
su marširale u sobu. Bernard ispuza ispod mase oficira koji su se besomučno borili i otrča niz hodnik.
Gnevni krici otpočeše pre nego što je izmakao stotinu jardi, ali do tog trenutka već je stekao dobro preimućstvo. Strah mu je dao nadljudsku snagu; on zaokrenu iza ugla i baci se naglavce u gravitacioni tunel dobrih pet minuta pre nego što su se na vidiku pojavili prvi zadihani progonitelji. Deset minuta kasnije bio je beznadežno izgubljen u 32
lavirintima unutrašnjosti, Refanuta, najvećeg broda za duge plovidbe u istoriji.
Išao je naviše gravitacionim tunelima, naniže kliznim putevima, napred pokretnim
pločnicima i prenosnicima materije i nazad kružnim tunelima i transportnim saonicama
sa motorom na pogrešnom kraju. Proveo je dane po salama punim odjeka i mašinskim
odeljenjima u koje niko nije zašao stotinama godina, po uredskim blokovima
ispunjenim hiljadama i hiljadama identičnih uredskih radnih stolova za kojima su sedele hiljade i hiljade identičnih sekretarica koje su kucale milione identičnih dopisa koji su ušli u krug po birokratskoj mašineriji, ponovo se čitali, kucali i potpisivali kako su godine prolazile.
Prošao je kroz odeljenje za zabavu i pojavio se za kratko u tri tuceta jeftinih filmova B produkcije pre nego što je uspeo da se iščupa odatle: uleteo je u transportnu administraciju, a tamo su ga dočekali dobrodošlicom kao pravog heroja, zato što je bio prvo ljudsko biće koje je tuda prošlo otkako je javni saobraćaj doživeo kolaps pre dve stotine godina. Prošao je kroz tuce ministarstava vlade i najmanje pet nezavisnih država koje su bile u neprekidnom ratu između sebe tokom poslednjih pet stotina godina.
Na kratko je nastupio kao general u Golumiji i vodio je pobedonosni napad na njenog suseda Volumiju, gde je postao car na tačno jedan dan, pre nego što je njegov
voljeni narod otkrio da je igrao ulogu zloglasnog, odvratnog pokvarenjaka u filmu Seksualni demon ide prema pramcu, nakon čega je žurno pobegao u pravcu u kojem je otišao i zloglasni seksualni demon.
Četrdeset i osam dana punih događaja nakon bega od mahnitih oficira, iscrpljeni,
brkati čovek obučen u pohabanu uniformu volumijskog cara isteturao se iz
jednosmernog prenosnika materije i elegantno skljokao na sve četiri u ogromnoj prostoriji punoj konzola sa indikatorima, treptavih svetiljki i sedokosih oficira, pokrivenoj monumentalnom providnom kupolom kroz koju su milioni milijardi zvezda
obasjavali njegovu bedu.
»Vode!« zakreštao je. »Vode! Umirem!«
Prijateljske ruke dograbiše ga i posadiše u predivno meku fotelju. Pohlepno je pio
vodu koju su mu dali, a zatim se sumnjičavao obazro po ogromnoj prostoriji.
»Šta je ovo?« pitao je. »Gde sam? Ko sam? Ko ste vi?« Digao je pogled prema prijateljskoj osobi nad sobom, a onda mu vilica pade zazvonivši. Bila je to devojka, sva u svili i trakama, medene kože i dojki, koja mu se smešila, i to se smešila kao ljudskom biću. Nasmešio joj se glupavo, boreći se protiv neodoljive želje da je siluje na licu mesta. A onda je primetio oficire i naučnike od kojih je vrvelo oko njega i ohladio se.
»Ćao svima«, rekao je turobno.
Jedan sedokosi oficir sa likom dobrog deke probi se kroz gomilu koja je zamorila,
zračeći prijateljstvom u svim pravcima. »Kako je napolju?« Pitao je znatiželjno. »Život se i dalje nastavlja na dobrom Refanutu? Moral je i dalje visok kao i uvek? Da li narod još uvek voli svog kapetana? Ovih dana nemamo mnogo kontakata sa brodom«, dodao
je stidljivo.
Bernard je piljio u njega zakrvavljenim očima. »Ko si ti?« pitao je.
»Ja sam kapetan«, reče oficir i uputi mu blistavi osmeh.
»Oh, Bože«, zaječa Bernard i zatvori oči.
»Dragi dečko, ne bi trebalo da me tako zoveš«, osmehnuo se kapetan. »Stvarno ne
bi trebalo«. On pročisti grlo. »Iako sam ja zaista, u stvari, čuo da me neki ljudi tamo dole tako zovu. Slatki su, svi zajedno, zar ne? Tako nevini... sujeverni, razume se, i ja ne mogu dozvoliti da se to nastavi, aspolutno ne dolazi u obzir, ali je, svejedno, prilično lepo od njih, zar ne?«
»Misle li oni da si ti Bog?« upita Bernard zbunjeno.
»Da, tako mi kažu«, složio se kapetan. »Razume se, ne ohrabrujem to, ali ipak —
mogli bi se ponašati i mnogo gore, zar ne«?
»Pa ne znam«, promumla Bernard. »Nikada se nisam mnogo bavio verskim
33
pitanjima.«
»Trebalo bi«, reče mu kapetan. »Razmisli malo o tome dok ja obavim svoje
dužnosti na nebesima.« On ode, a Bernard željno poče da se osvrće za onom devojkom
divnih oblina. Nije je bilo, a mesto joj je zauzeo glavonja u belom mantilu sa puno zuba i bez mišića. »Ko si ti?« Uputa on nespretno.
»Rukovodilac tehničke službe Rotvang«, reče čovek. »Drago mi je što smo se
upoznali.«
»Ne volim naučničke glavonje«, reče mu Bernard. »Nepouzdani. Previše misle.«
»Ja nikada ne mislim.«
»Ko onda vodi brigu o ovoj olupini? Onaj nikogović tamo preko?«
»Ne nazivaj kapetana nikogovićem. On je naš slavni vođa, čovek koji jednom
rukom ucrtava naše puteve kroz bezdane kosmosa, vođa koji...«
»Nemoj meni to da prodaješ«, podrugnu se Bernard. »Poznajem ja tupoglavca kad
ga vidim.«
Rukovalac tehničke službe Rotvang se opusti. »Okej«, rekao je prijateljski.
»Stvarno je magarčina. Ali to i nije mnogo bitno, jer se Refanutom ne može upravljati.
Čudo je da uopšte još drži vazduh.«
&
nbsp; »Pa, tamo dole mi je stvarno izgledao prilično neorganizovano«, priznao je
Bernard.
»Ta olupina nije imala pošten remont već šeststo, možda i sedamsto godina«, reče
Rotvang mračno.
»Zar tako?« pitao je Bernard.
»Tako. Štaviše, neće ga ni imati. I to je kraj, konac, kaput«
»Zašto?«
»Zato što više nema nijedne luke, eto zašto. Hriste, čitava Galaksija se vratila u varvarstvo. Ja sam se još nadao nečemu od astrodroma Maora od Etare, ali čujem da su
varvari pretvorili čitavu planetu u neku vrstu planete zatvora. Možeš li to da zamisliš?
Legendarni Maoro od Etare, zatvorska planeta!«
»Mogu«, zareza Bernard. »Dakle to je kraj, ha?«
Rukovodilac tehničke službe Rotvang turobno klimnu. »Gotovi smo. Goriva za
reaktor nestalo je pre pedeset godina, a roboti od tada ubacuju čitave sekcije broda u energetske konvertore, ne bi li ga održali u pokretu. Hrane ima sve manje, a za koju deceniju nećeš moći da dobiješ rezervne delove ni milom ni silom. Ne možemo čak ni
da trampimo robu za hranu i gorivo sa drugim planetarna, jer su sva skladišta ispražnjena i pretvorena u dodatni uredski prostor pre nekoliko stotina godina. To je kraj, stari momče.«
Kapetan se vratio, noseći veliku, vunastu, snežnobelu bradu.
»Šta misliš o mojoj bradi?« pitao je. »Baš impresivno, zar ne?«
»Razume se«, promrmlja Bernard.
»Pomislio sam da ću tako izgledati dostojanstvenije.«
»Oh, naravno«, reče Bernard.
»Prva klasa, ako shvataš šta hoću da kažem. Reci mi, na šta te podseća?«
»Ne znam«, reče Bernard. »Na starog klošara?«
»Nije mi baš to bilo na umu«, reče kapetan, a trag nestrpljenja uvukao se u njegov
dostojanstveni glas. »Mislio sam na nešto više... nebesko.«
»Mrtvi klošar, koji leti tamo negde?« predloži Bernard, primetivši velika papirna krila koja su štrcala sa kapetanovih lopatica.
»Zaključujem da baš i nisi neki religiozan tip«, reče kapetan uvređeno.
»Može biti.«
»Moji arhanđeli stvar vide na drugačiji način.«
»Ne bi me iznenadilo«, reče Bernard.
Kapetan ode od njega, bezuspešno pokušavajući da zaleprša krilima. Uspelo mu je
34
samo da ozbiljne zgrči ramena, a onda je mrzovoljno seo u ugao.
»Trebalo je da ga izbacimo iz vazdušne komore još pre mnogo nedelja«, reče rukovodilac tehničke službe Rotvang, »ali on jedini održava kontakt sa Efdžej fon Rodinom i njegovim Veselim spasiocima svetova, pa ne možemo da ga ubijemo dok nas
ne spasu sa ove olupine.«
»Efdžej fon Rodin?« pitao je Bernard. »Šta ti je to?«
»Neki ludak koji luta svemirom i spašava svakoga od opasnosti. Kapetan je pre nekoliko nedelja uspostavio kontakt sa njim putem subsvemirskog radija, a on odbija da razgovara sa bilo kime drugim. Obećao je da će da nas spase.«
»Sve milijarde sa Refanuta? Bre, to bih voleo da vidim!«
»Ja ne. Spašće samo nas odavde iz komandnog odeljenja. Čekali smo njega kada si
ti upao.« Rukovodilac tehničke službe Rotvang zlurado se iscerio. »Nadam se da ti se ovde dopada, jer ćete ti i kapetan da ostanete ovde, dok ćemo mi ostali biti spašeni.
Ima da budeš divan arhanđeo.«
Bernard mu nije ništa odvratio, jednim delom zbog toga što nije mogao da smisli
dovoljno otrovan odgovor, a drugim delom jer su vrata koja su vodila prema spoljašnjem hodniku raznesena uz zaglušujući prasak. Kada je provirio iza fotelje i kada se dim dovoljno razišao da bi otkrio šta se dešava, video je da među zadimljenim ostacima masivnih vrata stoji neki čovek širokih ramena. U obe ruke imao je po blaster i jezivo se smešio svim ljudima u kontrolnoj sobi.
»To mora da je Efdžej fon Rodin!« prigušeno reče rukovodilac tehničke službe Rotvang. »Ehej! To sam ja, tvoj stari prijatelj dr Rotvang! Pođimo!« On ustade i podiže ruke u miroljubivom gestu, a onda smesta bi ustreljen.
»Oh, da«, promrmlja Bernard i povuče se još niže iza fotelje.
8.
Čovek širokih ramena kočoperno uđe u kontrolnu sobu; pletenice njegovih epoleta i medalje klatile su se i svetlucale u hladnoj, plavoj svetlosti nebeskih svetiljki, a u neposrednoj blizini sledili su ga raznorazni pratioci i telohranitelji. Telohranitelj, koji je išao ispred njega, priđe astrogatoru i stručno ga nokautira, nakon čega su sve pristune u sobi poređali pred zid, pokrivajući ih blasterima zlokobnog izgleda. Grupa koja je došla sa njim postrojila se duž suprotnog zida, a njeni pripadnici cerili su se neprijatno na zarobljenike i jedni na druge. Njihov vođa stade nasred prostorije, široko razmaknu noge u čizmama, isturi ramena, zataknu palčeve za pojas, opsova užasnu psovku iz dubokog svemira i upilji se u prestravljene zarobljenike.
»Ja sam Efdžej fon Rodin«, zakevta on, »isto tako poznat kao Efdžej Grozni i Pomor
Svemirskih Puteva. »Vi bagro radite šta vam kažem pa ću biti milosrdan, inače ima da
vas rastrgnem sopstvenim rukama!« On pretećim pokretom pokaza sitne, mlečnobele
ruke. Svi skupa zadrhtaše. »A ovo su moji drugari«, produži on i zakorači prema svojim Veselim spasiocima svetova koji mu se primakoše sa leđa.
»Ovo je Grog« — on pokaza deset stopa visokog robota sa dugim rukama gorile i
praznim pogledom u elektronskim očima — »a ovo je Oto« — slabić od devedeset funti
naoružan svim mogućim vrstama užasnog oružja — »a ovaj je Mozak« — on izmahnu
prema kockastom akvarijumu od jedne stope koji je besciljno lebdeo po vazduhu, a unutra se bućkala sivkasta hrpa moždane supstance. »Dama je moja verenica Džoana, i
svako ko je pipne biće provučen ispod kobilice broda bez svemirskog odela!« On pokaza
prema prelepoj, mada malo krupnijoj brineti odevenoj u tanani negliže popunjen ženstvenošću do pucanja. Na glavi je imala providni svemirski šlem, kao i ostali pripadnici pobedničke grupe ali za razliku od ostalih, na njoj nije bilo ni traga od svemirskog odela. Možda devojkama svemirska odela nisu potrebna. Sada kada je Bernard počeo da razmišlja o tome, bio je ubeđen da nikada nije ugledao nijednu 35
svemirsku heroinu odevenu u nešto drugo osim najminimalnijeg rublja.
U međuvremenu, Efdžej Grozni je marširao tamo‐amo po prostoriji i režao kroz stisnute zube. On zastade pred Bernardom, koji je uspaljeno piljio u Džoanu, očiju usijanih od neprikrivene pohote. »Ne dopada mi se tvoja faca«, zareza on. »Kako se zoveš?«
»Bernard Rordin«, reče Bernard.
»Ne dopada mi se ni tvoje ime. Zašto ne drhtiš, puzavče?« On gurnu Bernarda u
rebra cevima oba blastera. »Govori!«
»Zato što se bojim«, reče Bernard.
Efdžej Grozni samozadovoljno se nasmeši. »Mene, ha?«
»Ne. Tvojih blastera.«
»Gadiš mi se«, zareza Efdžej Grozni. On se okrete ostalim neveselim
zarobljenicima i pokaza blastere dobro uvežbanim gestom. »Okej, na sunce s lovom.
Samo gotovinu, molim. Čekove ne primamo.
»Mislio sam da si ti Robin Hud svemirskih puteva«, progunda kapetan dok je posezao za novčanikom. »Uvek spreman da pobeđuješ tuđince, da sprečavaš
katastrofe, da činiš dobra dela. Zašto nam to radiš?«
»Ma nemoj da si šašav«, reče Efdžej Grozni dok je brojao novac. »Imaš li ti blagu
ideju pošto je danas gorivo za reaktor? A tek hrana? Hriste, trebalo bi da vidiš moje račune iz bakalnice — neverovatno! A da i ne pominjem tone visokokvalitetnog ulja koje Grog guta svake nedelje! Spašavanje univerzuma puno košta, a sada je na tebe red
da to platiš. Sledeći!« zaurlao je, i kolona zarobljenika pomerila se za jedan korak. On nabi džepove plenom i gurnu osiromašene zarobljenike svojim pratiocima, kojih ih opet
gurnuše u sigurnosnu vazdušnu komoru, a ova se otvori
i zatvori užasavajućom pravilnošću, izbacivši ih u vakuum napolju. Moglo se videti kako jezivo izobličena tela lebde napolju pokraj zakrivljenih glasitnih prozora.
»Više mi se dopada anonimnost«, progunda on. »Bez svedoka.«
On se osvrnu i ugleda Bernarda koji je stajao pred njim i tresao se od luđačkog straha. »Gde je tvoj novac? Na sunce s njim!«
»Nemam para«, reče Bernard i dokaza to.
»Zažalićeš ti zbog toga«, zarežao je Efdžej Grozni. »A računi u banci? Zlatne plombe?« On blasterom natera Bernarda da otvori usta i zagleda mu se u zube. Ništa.
»Progutao ih, verovatno.« On se okrete Grogu. »Ovog ćemo povesti sa sobom. Možda
ćemo moći negde da ga prodamo; ionako nije vredan blasterskog hica. Pazite ga, pa da
krenemo, momci. Čistimo se odavde.« On šutnu Bernarda prema robotu, koji ga bez po
muke podiže, gotovo ga zdrobivši pri tom, i ponese ga u hodnik i kroz iskrzanu rupu u
tavanici koja je vodila na brod plemenite družine Kometu. Iza njih, Efdžej Grozni poče blasterom da uništava manevarske konzole, smejući se manijačkim grohotom dok su metar dugačke iskre iskakale iz mašinerije.
U daljini zazvoniše alarmi i proradi sistem za gašenje požara koji prosu čitavu bujicu ledene vode na napadače. Manijački smeh se u trenutku prekide i Efdžej Grozni
se pojavi iza njih, dok je sa njega sve curilo, besan kao đavo. Iskrcana grupa vratila se na svoj brod u potpunom neredu. Bernard je bačen u mračan ugao, a Kometa je uzletela sa
Refanuta uz gromoglasnu riku, u susret novim slavnim poduhvatima u većnosti svemira.
Život na palubi Komete bio je veličanstveno jednostavan, gotovo kao na Dobroj staroj laganoj smrti: klonio si se svima sa puta i niko te nije uznemiravao, Bernard je prebivao u najdubljim ponorima spremišta, u mračnoj i maloj prostoriji koju je delio sa Mozgom, koga su smatrali naučničkim glavonjom, pa je zbog toga imao vrlo loš položaj na brodu.
Ponekad bi osetio kako se brod zatresao od krme do pramca, a ploče oplate zacvilele bi pod nepodnošljivim pritiskom; nagađao je da su upravo izvršena nova junačka dela, ali
izuzev toga ništa nije prekidalo monotoniju putovanja. Sve se više dosađivao, a 36
