by MoZarD
monotonija života bila je čak i gora nego na Dobroj staroj laganoj smrti.
Mozak nije bio bog zna kakvo društvo. Uglavnom je bio povučen u sebe, što mu je
bilo lako da izvede, jer je samo trebalo da isključi svoje elektronske oči i uši pa da prekine sve veze za spoljašnjim svetom. On je ležao na polici u maloj prostoriji i lagano pulsirao u svojoj glasitnoj kutiji ne obraćajući nimalo pažnje na Bernardovo gunđanje i pokušaje da zapodene razgovor.
Ponekad bi Grog ili Oto sišli i odneli Mozak da izmisli za njih zrake smrti ili pogon
brži od svetlosti u roku od pet sekundi, a nakon tih seansi Mozak je obično držao pred Bernardom dvočasovni monolog koji se, uglavnom, sastojao od psovki i senilnih prisećanja na mladost, kada je sve bilo bolje nego sada. Ponekad, kada bi Mozak napravio veliki naučni proboj, kao što je, na primer, bilo izmišljanje petodimenzionalnog pogona ili usavršene garote, bio bi nagrađen čašicom devedesetšestoprocentnog
Starog punjača. Sipali bi mu ga u hranljivi rastvor i učinili u potpunosti nepodnošljivim tokom pet ili šest sati, nakon čega bi zapao u pijani san i probudio se sledećeg dana odvratno raspoložen. I od pijanstva i mamurluka postajao je izuzetno govorljiv, i u tim prilikama bilo je očigledno da mu se drugovi po oružju gade u istoj meri koliko i sve ostalo osim njega lično. Naročito je Efdžej Grozni bio redovna meta njegove neobuzdane mržnje.
»On je pravi pravcati tvor«, zavrskao je jedne noći kada se vratio naliven do vrha
ventila za upumpavanje jer je napravio neki ogavni izum. »Mrzim ga. Da li me čuješ?
Mrzim ga!«
»Naravno«, reče Bernard ravnodušno. »A zašto?«
»Zato što je konjska guzica«, reče Mozak. »Eto zašto. Pomagao sam kopilana, pružio mu utočište i školovao ga, a šta on radi? Šutne me dole sa jednim šupljoglavcem.
Ja izvlačim deblji kraj dok on uživa život. Zar to nazivaš pravdom?«
»Ne«, promrmlja Bernard sanjivo. »Čuj — već je prošlo četiri izjutra. Hoće li ti smetati ako ja sad malo odvojim dremku?«
»A ona njegova tupava cura«, režao je Mozak. »Verovatno ju je našao u nekoj javnoj kući, u to mogu da se kladim, i smesta ju je dovukao na Kometu. Bili smo dobri
drugari pre nego što se pojavila ona, sa svojim blesavim šarenim zavesama i kolonijalnim nameštajem. Jesi li video kontrolnu sobu broda? Da ne poveruješ!
Dovoljno plastičnog cveća, zavesa i čilima da ti se smuči. Šta će nam uopšte devojke? Ta opajdara nema ništa osim dva king sajz vimena i glave s vakuumom. Da se ja nešto pitam na ovom drndavom brodu, šutnuo bih je kroz vazdušnu komoru ovog istog časa
— to bi je naučilo lekciju!«
»Auh, ućuti!« promrmlja Bernard.
»Da sam ja mlad i sposoban čovek«, gunđao je Mozak, »Ja bih...«
»Da, ali nisi, i zato umukni!«
Mozak glasno štucnu i zatim utonu u tišinu, izgubljen u mislima. Bernard je gotovo
uspeo da odluta u zasluženi san, kada se odvratni mehanički glas vrati i ponovo ga silom odvuče do turobne okoline. »Čuj«, rekao je. »Zašto ti ne izlemaš tog samozvanog heroja i frkneš mačku kroz vazdušnu komoru?«
»Ne mogu«, reče Bernard. »I neću. Umukni i pusti me da spavam.« .
»Mogao bih da te naučim trik ili dva.«
»Učini da postanem jak kao gorila«, promrmlja Bernard, »Pa ću da uradim to za tebe. A sad me pusti da spavam, inače ima da ti napravim kratak spoj na ventilima za
upumpavanje!« On se okrete na svom ledenom ležaju i zaspa. Mozak ućuta, a krupni,
svetlucavi mehuri dizali su se u njegovom hranljivom rastvoru dok su mu se, kvarne misli oblikovale u testastim moždanim vijugama.
»Pronašao sam!« izjavio je Mozak nekoliko dana kasnije, kada se vratio iz brodske laboratorije nakon što je uspešno izumeo novo nepobedivo oružje za velikog Ef‐džeja 37
Groznog. Lebdeo je na minijaturnom antigravitacionom klizaču, a boca odurne,
braonkaste, mehurave tečnosti nesigurno je balansirala na njegovom vrhu. »Eureka!
Potegni jedan gutljaj, molim te!«
Bernard uze bocu i sumnjičavo je omirisa. Onda oseti silovit nagon na povraćanje.
»Šta je to?« Jeknu on. »Pokušavaš da me ubiješ?«
»Moj poslednji pronalazak«,,reče Mozak. »Od toga ćeš postati jak kao bik i
pokvaren kao četni narednik. A ima i vitamina. Popij.«
Bernard ponovo omirisa i oseti kako stomak pokušava da mu se prevrne naglavce
u odgovor na isparenja. »Šta je to?«
»Ne bi ti se dopalo da znaš, stari druže. Čitao sam o tome nekada u jednoj staroj
knjizi — nešto što se zvalo dr Džekil i mister Hajd. Iznosi na videlo sve tvoje loše osobine.« On odmeri Bernarda sa očiglednim zadovoljstvom. »Ti imaš gomilu loših osobina, stari momče. Popij, pa da vidim kakav si stvarno.«
»Ti si lud«, reče Bernard. »Zbog čega sam ne piješ, kada si već toliko željan?«
»Možda i hoću, kasnije. Pazi ovamo, stari momče.« Mozak dolebde bliže, podarivši
mu pogled izbliza na nezdravi, naduveni mozak koji se bućkao po svom akvarijumu. »Za
nekoliko dana Kometa će na kratko sleteii na planetu Arkonidu. Znaš li zašto?«
»Da pljačka, otima i siluje kao i obično, pretpostavljam«, promumla Bernard bez mnogo zanimanja. »Šta me briga?«
»Možda će onako, uzgred, i biti mrvica pljačkanja, otimačine i silovanja«, složio se
Mozak, »ali ovog puta je glavni razlog spuštanja da tebe prodaju.«
»Oh, moj Bože!« uzdahnu Bernard.
»A znaš li šta će Arkonidani da urade sa tobom? Poješće te. Šta kažeš na to, stari
druže?«
Zato je, pomisli Bernard, poslednjih nedelju dana dobijao poštene obroke.
Potisnuo je divljački poriv da se zakopa duboko u pod i upitao: »Pa šta?«
»To znači da ti je ovo poslednja šansa, stari prijatelju. Gucni, pa idemo gore da im
kažemo reč ili dve.«
»Možda lažeš,« reče Bernard sumnjičavo.
»Časna pionirska reč«, reče Mozak. »A sada, budi dobar dečko i popij svoju medicinu.«
Bernard odmeri bocu sa dubokim nepoverenjem. Odvratna isparenja golicala su
mu čulo ukusa; stomak mu se uzburkao poput olujnog mora na samu pomisao da se njegova unutrašnjost ukalja odurnom tečnošću.
Ali, sa druge strane, završiti pojeden i nije bila sudbina koja bi se iščekivala sa naročitim oduševljenjem. On uzdahnu.
»Daj mi to ovamo«, rekao je.
Tečnost je imala ukus još gori od mirisa. On oseti kako jezik pokušava da mu pobegne od napitka koji mu se približavao a zatim, pošto mu nije uspelo da utekne, on
se zgrči u neprepoznatljivu sirovu, drhtavu masu izmučenog mesa kada se tečnost sručila pokraj njega i zaklokotala niz Bernardovo grlo koje se silovito bunilo. Ona tresnu u njegov stomak poput buldožera i smesta poče sveopšti napad na njegov krvni sistem.
Stvari počeše da se dešavaju. Došlo je do prefinjenih hemijskih promena, koje su sledile druge, ne toliko prefinjene, što je dovelo do naglog propadanja određenih kiselina i isto tako rapidne izgradnje novih.
Dvostruka spirala DNK zgužva se kao da ju je neko šutnuo u rebra i poče da se preraspoređuje u neprepoznatljive, ali očigledno izopačene oblike. Krv je besnela plamteći kroz njegove arterije, uništavajući krvne sudove i manje vene na putu ka srcu koje ništa nije sumnjalo. Tetive i mišićno tkivo zaječaše pod napadom i reorganizovaše se prema mahnitim singalima izubijanih nerava. Crvena i bela krvna zrnca umirala su na milijarde, da bi im mesto zauzela nova, sasvim određeno zloslutnog oblika i smesta se
dala na posao. Čitavo telo bilo je luda kuća.
38
Bernard je najpre osetio promenu kao težak pritisak unutar lobanje, koji se uskoro
raširio, dok ga čitavo telo nije bolelo od užasnog unutrašnjeg pritiska. Crveni plamenovi zaigraše mu pred očima i mračna rika ispuni mu uši. Osetio j
e kako mu se ruke produžuju, noge postaju kraće, a vunasta dlaka izbi mu po čitavom telu. Čučnuo je, obuhvaćen bolom, kada odvratne slike uplivaše u njegovo vidno polje: slike divnog klanja, pljačkanja, ubijanja i silovanja. Njegove poderane rite iscepaše se u parčad kada su se pojavili novi, napeti mišići. A onda je iznenada sve bilo gotovo. On se lagano ispravi i obazre po mračnoj prostoriji. Činilo se da se ništa nije izmenilo.
»Kako se osećaš?« pitao je Mozak sa bezbednog položaja izvan vrata.
Bernard pogleda mašinu, neprijatan osmeh obrazova se na njegovim debelim,
životinjskim usnama. »Ništa«, zagroktao je. »Baš ništa. Sve si uprskao!«
»Trebalo bi da se vidiš!« Uzviknu Mozak zadivljeno.
»Gadiš mi se!« Zareza Bernard. On koraknu napred, tresnu kolenom čelični
ormarić i bez imalo napora razbi ga u paramparčad. »Osećam se kao i obično«, promumla on između radosnih poklika kada je rascepio čelični zid koji mu je iz nekog
razloga zasmetao.
»Fan‐ta‐sti‐čno!« uzdahnu Mozak.
Bernard prepolovi krevet i izađe u hodnik, a Mozak ga je pratio na bezbednom rastojanju i pevao hvalospeve visokim, prodornim glasom. Bernard je ostavio Bernarda
Rordina, redova
E‐1, negde iza sebe u sumraku svog krvlju podlivenog uma. Onaj što je izlazio, užasnih ruku zakrivljenih kao u gorile, bio je Razbijač Maligan, Strah i trepet svemirskih puteva, a njegove duboko usađene oči blistale su jezivim sjajem dok se približavao kontrolnoj sobi Komete.
9.
Razbijač Maligan postroji ljude duž zida, cereći se na Groga koji je ležao u uglu i držao se za svoju razbijenu grudnu ploču.
»Okej«, dreknuo je. »Ja sam Razbijač Maligan, strah i trepet svemirskih puteva i vi
ima da mi se pokoravate bez pitanja, inače ću da vas rastrgnem golim rukama!« Piljio je u njih ispod čupavih, sastavljenih obrva i pokazao jezivo izbrazdane šake koje su pre dva minuta skršile super‐ojačani čelik Grogove grudne ploče kao da je ljuska od jajeta. »Ima li pitanja?«
Preteći ih je odmeravao, ali oni su mudro ćutali. »Okej«, rekao im je. »Samo tako
nastavite, pa ima da budemo prijatelji. Gde je Džoana?«
Izbaciše pred ostale Džoanu, koja je vrištala u ludačkom strahu.
»Sjajno«, rekao joj je. »Volim vatrene devojke.« On se okrete ostalima. »Sad slušajte ovo. Džoana i ja imamo privatni razgovor dole u spremištu. U međuvremenu,
moj pomoćnik, ovaj ovde Mozak, pobrinuće se za vas. Jesi li čuo, Mozak?«
»Da, ser!« reče Mozak veselo. »Mogu li odmah da počnem da ih izbacujem kroz
vazdušnu komoru?«
»Učini to«, reče Razbijač Maligan mračno, »pa ćeš da im se pridružiš za dva minuta. Potrebni su mi da se staraju o brodu za mene — bar za sada.« On im se podrugljivo isceri i ode, vukući Džoanu za sobom.
Pet minuta kasnije vratio se besan kao ris. »Ti tamo!« Dreknuo je na Mozak. »Rekao si da ćeš da napraviš da budem jak kao bik, je li?«
Mozak se prekide usred objašnjenja, od kojih se ledila krv, o svim užasnim stvarima koje će učiniti svojim drugovima po oružju čim mu Bernard ne bude na putu.
»Da, ser«, rekao je. »Pa?«
»Pa eto, nisam!« Razbijač Maligan zakorači u stranu kada Džoana prođe pored njega, smejući mu se uvredljivo.
39
»Sada shvatam zbog čega te zovu Razbijač Maligan!« rugala se ona. »Još bolje bi
bilo Razbijeni Maligan.« Ona mu isplazi jezik, podrugljivo se odsmehnu i vrati na svoje mesto pored zida.
»Srediću te zbog ovoga, ti smrdljiva mašino!« režao je i primicao se Mozgu.
»Ne možeš očekivati da imaš baš sve«, mrmljao je Mozak i povlačio se. »Razumeš,
u telu ima samo određeni iznos energije, i...«
»Poštedi me tih naučničkih šarenih laža«, progunđa gadljivo Bernard. »A sada, šta
smo ono počeli? Ima li lepih planetica u okolini? Tirana koje treba zbaciti? Potlačenih naroda koji čeznu da dođe plemeniti vitez i da im vrati demokratiju i slobodu? Nešto sam raspoložen za ubijanje, pljačku i otimačinu — sve u ime viših ciljeva, razume se.«
On uputi opak pogled Efdžej fon Rodinu, koji je stajao leđima oslonjen o
manevarsku konzolu i tresao se od straha. »Koja nam je planeta najbliža?«.
»Šeol IV.«
»Pa šta čekate?« dreknu mahnito Razbijač Maligen. »Mrdaj!«
I tako je počela saga o Razbijaču Maliganu, teroru svemirskih puteva, koji je uz svesrdnu pomoć svoje Vesele družine doneo haos u popriličan deo manje ili više civilizovanog univerzuma. Navedite ime buntovne planete koju zloglasni Rušitelji svetova nisu naučili lekciji, tiranina koji nije zbačen (dok bi njegovi napaćeni podanici smesta bili podvrgnuti postupku zbog kojeg bi počeli da žude za zlatnim prošlim danima); navedite pograničnu planetu koju mešanje Razbijača Maligana nije vratilo u razvoju za bar pet stotina godina, ili zemlju koja nije imala debele razloge da raznese svaki nepoznati brod koji im se pojavi na nebu. Efdžej fon Rodin je tokom deset godina neprekidnih zlodela postigao da ga se plaše širom pedeset planetarnih sistema.
Razbijač Maligan bio je dosta bolji. Za dve nedelje postigao je da ga se užasava čitava Galaksija. Dim je mračio neba preko kojih on prođe, a čitave planetarne populacije molile su se noćima kao što su se nekada u mračnoj i dalekoj prošlosti narodi legendarne Evrope molili da ih nebo poštedi Norvežana.
Veze između planeta potpuno su zamrle, jer se nijedan normalan kapetan
svemirskog broda nije usuđivao da se zaputi međuzvezdanim prostorom u kome je carevala Kometa; Zbog toga je propast još malo požurila, jer je Razbijač Maligan na svoj način doprineo opštem slomu galaktičke civilizacije. Bili su to srećni, slavni dani, kada su se heroji i udovice stvarali pritiskom na obarač i kada su oružari širom Galaksije blagosiljali ime Razbijača Maligana. Međutim...
»Ta stvar koju si zakuvao, izgleda, više ne radi tako dobro,« progunda Bernard, koji se iznenada preobratio u svoje staro kukavičko ja usred, do tog trenutka uspešnog pljačkaškog pohoda na jednu žestoko branjenu industrijsku planetu. Kao rezultat svega
toga, bio je prisiljen da pobegne, dok su za njim letele hidrogenske bombe, dezintegratorski zraci i ostale neprijatne stvari koje su ga podsećale na sopstvenu smrtnost. »Da li je ti to razvodnjavaš, limenko jedna?«
»Mislim da počinješ da stičeš naviku«, reče Mozak nesigurno. »Potrebne su ti sve
veće i veće doze, i...«
»Poštedi me tih naučničkih šarenih laža!« dreknu Bernard besno. »Razvodnjavaš tu stvar, eto šta se dešava. Mislio si da neću da primetim?« On omirisa zapenjenu tečnost. Više mu nije onako odvratno smrdela; naprotiv, ispuštala je prilično prijatan miris vanile. On otpi krupan gutljaj i podrignu. »Vidiš? Ništa se ne događa. Čak joj je i ukus dobar!«
»Pa, rekao sam ti da je ne koristiš sve vreme«, reče Mozak braneći se. »Rekoh ti da
ćeš steći naviku. Piješ tu stvar neprekidno već pune dve nedelje! Postao si imun!«
»Hoćeš da kažeš da ne mogu opet da se pretvorim u Razbijača Maligana?« reče Bernard u neverici.
»Tačno to. Razbijač Maligan je mrtav. Pukao si.« Mozak mu se podrugljivo isceri.
40
»Šta ćeš sada, nesposobnjakoviću?«
»Lažeš«, reče Bernard.
»Kamo sreće«, reče Mozak turobno. »To će značiti i moj kraj. Kada Efdžej fon Rodin čuje...« Mozak ne dovrši rečenicu, ali i to je delovalo podjednako dobro. Bernard je imao savršenu maštu i video je neizbežne posledice u veličanstvenim bojama. On poče da se preznojava.
»Šta da radim?« pitao je nesrećno.
»Skoči iz vazdušne komore«, predloži Mozak. »Ionako će da te izbace tamo čim Efdžej fon Rodin otkrije ovo.«
»Ali to će me ubiti!« pobuni se Bernard.
»Do trenutka kada Efdžej fon Rodin bude gotov sa tobom, bićeš srećan da umreš«,
reče Mozak. On uputi Be
rnardu zlokobni pogled. »I da raščistimo jednu stvar. Uvek sam
bio Efdžejov najbolji prijatelj i biću dobar sa njim šta god mu ti napričao. Sve ću mu objasniti.«
»Moraćeš da mu objašnjavaš mnogo toga«, reče Bernard. »Na primer, ono kada si
naterao Efdžeja da... «
»Svi znaju da si me ti naterao da tako postupam sa svojim starim drugom Efdžej
fon Rodinom«, reče Mozak. »Svi znaju da si sadista, nasilnik i bedna kukavica i da si me prisilio na sve te neprirodne činove.« Mozak se podiže u vazduh, jezivo mu se smejući.
»Sedi i smišljaj dobra objašnjenja, a ja odoh da pozovem stare drugare.«
Mozak je već bio na pola puta do vrata kada se Bernard seti da dela. On skoči, dohvati podrugljivu kutiju baš u trenutku kada je htela da napusti sobu i obori je na pod. Pokušao je da smrska kutiju čizmama, ali glasit je jači od svih poznatih metala u univerzumu i jedino je uspeo da izazove potmuli, teški bol u nožnim palcima. Držao je
pod sobom Mozak koji se mahnito koprcao i obazirao se po kabini. Razbijanje nije dolazilo u obzir, kao ni bilo koja vrsta fizičkog napada. Mozak je bio vrlo temeljit kada je smišljao potpuno neprobojno kućište za svoj bolesni mozak. Ali bili su tu otvori za hranu i viski.
Bernardov pogled pade na bocu koja se pušila i koja je u srećnijim danima mogla
da preobrazi Bernarda u najužasnije ljudsko prokletstvo. Kako se Bernardova otpornost
prema napitku razvijala, Mozak je bio prisiljen da ga pravi sve jačeg i jačeg ne bi li postigao željeni efekat. Sada je bio tako jak da je progrizao obično staklo u roku od dvadeset minuta. Ukoliko to ne ubije Mozak, ništa neće. On dograbi bocu i nagnu je u
otvor za hranu.
»Ne!« vrisnu Mozak histerično. »Ne! Ne! Neeeeeeee...«
Vrištanje zamre uz užasan, krkljavi zvuk kada zapenjena tečnost poteče u hranljivi
rastvor, a ovaj smesta promeni boju u ogavnu nijansu zelenkasto‐plavog. Mozak zadrhta i poče da se grči u njoj, izvijao se u nepodnošljivom bolu dok se ubrzano menjao u nešto neraspoznatljivo. Obrisi glasitnog kućišta počeše da podrhtavaju i nestaju i, praćeno neprekidnim kricima, ukaza se novo obličje, uzdrhtalo, pulsirajuće, lagano se smirujući poput pihtija koje očvršćavaju. Bernard zgađeno skrenu pogled.
