Alef Science Fiction Magazine 022

by MoZarD

  »Oh«, reče Bernard ravnodušno.

  »U stvari, stari momče, baš sam išao kući kada sam vas video kako se vrtite na samoj granici zone gravitacionog pada. Jednu milju bliže i počeli biste da padate sa ogromnim ubrzanjem prema gravitacionom središtu Ridove planete. Razume se«, reče

  on sa zubatim osmehom, »bili biste zdrobljeni davno pre nego što biste se makar i približili središtu. Otprilike, tri hiljade i šest stotina milja pre središta, da budemo tačniji.

  Kopčaš?« On se srdačno nasmeja i munu Bernarda laktom, »tri‐i‐šeststo središta! Nije

  loše, ha?« On se gotovo presamiti od smeha. Bernard ga je gledao a onda se posluži šampanjcem iz čaše svoga domaćina.«

  »Kada ćemo biti tamo?« pitao je.

  Frenk Rid umuknu i sede. »Spuštamo se«, reče on i zagleda se iznebuha u praznu

  čašu. »Osim ukoliko su dvojica mojih odanih sluga, Barni O'Ši i Pomp uspeli da ustrele jedan drugog, u šta sumnjam. Toliko su neprecizni u gađanju da mi je prosto muka od

  toga.«

  On se naglo podiže i zagladi kadifeno odelo. »Idemo gore da ih pogledamo. Te životinje nikad ništa ne rade ako im se bič ne vije iznad leđa. Igra, pesma i piće — samo na to misle.« On se lecnu kada se brod zatrese pod iznenadnim naletom topovske vatre. »Zaboravio sam okršaj«, promrmlja on kada je ispred Bernarda pošao iz sobe.

  Na palubi sretoše veselog, razdraganog Barnija O'Šija, koji trkom pođe prema njima, pognut pod baražom vatre iz automata. Izgledao je kao brat blizanac Volfa Larsena ili starog Gvozdena i u trenutku se zaustavio kada je ugledao Bernarda.

  Neprijatni osmeh izobliči njegove ružne crte lica. On podiže svoj laki automat i nanišani u Bernarda, nesvestan da Frenk Rid stoji odmah pored njega.

  »Stani tamo, ti...! Ti propalico belošvetška!« dreknu on, »il' še špremi da ti šlomim

  vrat k'o grančicu! Arrah! Jest, i da ti kažem da še ne šme u Monitor bež dozvole od moj gospodar Frenk Rid, dugo da mi poživi!«

  Pripremio se da puca, a onda otkri da mu je oružje upereno u njegovog voljenog

  gospodara i poče nekontrolisano da se trese.

  »Voljno«, reče Frenk Rid sa pokroviteljskim osmehom. »Posle ćemo da raspravimo

  ovaj incident.«

  46

  »Fala, gospodaru!« zajeca Barni O'Ši. Njegove oči skočiše nazad na Bernarda, a automat ponovo poskoči u položaj za pucanje.

  »Hoop!« dreknu on, poskakujući pred Bernardom. »Šamo trenutak, gošpodaru!

  Išoša mu, da malo dignemo dževu! Samo jednu reć i ima da ga nema, uh, što će to da

  bude zabava!«

  »Slušaj, ti idiote!« zaurla Frenk Rid, »taj čovek mi je prijatelj!«

  »To on kaže, gospodaru!« zaurla Barni O'Ši. »Arrah, gospodaru, dajte da iščupam

  glavu propalici!«

  »Umukni!« vrisnu Frenk Rid, gotovo van sebe od sramote. »Hoćeš da ispadnem

  budala? Nazad, svinjo jedna! Nazad! «

  »Samo da iščupam glavu propalici pa šam spreman da umrem šrećan!« preklinjao

  je Barni O'Ši i dizao oružje manijačkpm snagom.

  »Ne!« zaurla njegov voljeni gospodar. On šutnu rasplakanog slugu u cevanicu, a onda se izvinjavajući okrete Bernardu. »Vidite kako je to«, uzdahnu on. »Ovih dana potpuno je nemoguće naći dobre, pouzdane sluge. Kao džentlmen, siguran sam da ćete

  shvatiti i zaboraviti ovaj neprijatni incident.«

  »Svakako«, reče Bernard, koji se pitao da li da smesta skoči preko ograde ili da čeka da se Monitor prvo spusti.

  Zvuk udaljenog puškaranja se vrati i poče brzo da im se približava. Pojavi se tamnoputi čovek u robovskoj odeći i sa automatom, trčao je pognut preko palube i pri

  tom pucao. Bernard i Frenk Rid baciše se dole dok paljba nije prestala, a onda digoše

  pogled.

  »O bože, pa to je Pomp«, promrmlja Frenk Rid. »Ponovo je zapodeo puškaranje sa

  Barnijem, razume se. Ti ljudi me dovode do ludila!« On ustade, čisteći prašinu sa odela.

  »Klipane!« Dreknu on. »Zašto tako pucaš po palubi mog divnog novog Električnog vazdušnog monitora? Oštetio si pločice! Izgrebao si divne, blistave bakarne nosače!

  Gotovo si me ubio! I zbog čega ne skidaš kapu kada razgovaraš sa pretpostavljenima!«

  Barni O'Ši, koji ugleda priliku da se izvadi, poskoči, dograbi Pompovu kapu i baci je

  na brodski pod.

  »Škidaj kapu«, dreknu on, »ili še spremi da ti otfikarim glavurdu! Jesi l' zaboravio

  lepo ponašanje, črnjo?«

  »Nemoj mi nadevaš imena, Irac!« Dreknu Pomp i dograbi automat. »I nemoj se ponašaš familijarno sa takim gospodinom!« Njegov prst pritisnu obarač, a Frenk Rid i Bernard kao jedan legoše na pod, praćeni praštanjem neprekidne pucnjave dva

  automata.

  »Da li je na ovom brodu uvek tako?« upita Bernard kada rafal paljbe iz automata

  prođe na nekoliko inča iznad njegove glave.

  »Uglavnom«, uzdahnu Frenk Rid. »To su vam dva veseljaka.«

  »To ti kažeš«, progunđa Bernard. On diže pogled i otkri da su dva veseljaka tako

  izbušila jedan drugoga da se planeta koja im se sve brže približavala mogla videti kroz njih. Još uvek su pucali jedan na drugoga kada im kolena popustiše, a onda se lagano

  spustiše na blistavi pod od mahagonija, sada klizav od krvi.

  »Gle, šta su uradili«, reče on i uspuza se na noge. »Pobili su se, glupa kopilad.«

  »Uvek se tako završi«, reče Frenk Rid. »A sada treba ponovo ići u Ridovgrad do banaka organa.« On se zagleda u dva užasno iskasapljena lesa i namrgodi se nezadovoljno. »Izgleda da su ovaj put napravili baš dobar posao. Moraćemo da menjamo većinu organa.« On pijunu prema njima, iznenada besan. »Pa od čega misle

  da sam napravljen? Od zlata? Zar misle da mogu sebi da priuštim da svaki put kupujem

  nove organe kada rasture jedan drugoga pucnjavom u parčiće? Pluća, bubrezi, srca, slezine, utrobe, sve je uništeno! Ovo će me koštati čitavo bogatstvo!« On iskrivi lice prema okrvavljenim telima i mrgodno ode do iskrzane bakarne ograde. Bernard se pope do njega, primetivši da se sada nalaze iznad grada srednje veličine; naglo su se 47

  spuštali.

  »Hoćeš da kažeš da im naprosto kupiš nove organe i zakrpiš ih svaki put kad ubiju

  jedan drugoga?« pitao je u neverici.

  »A šta da radim? Takvu dvojicu odanih i poslušnih drugova ne bih nigde našao.«

  Frenk Rid se neraspoloženo zagleda u grad koji im se približavao. »Ali ponekad se pitam da li je sve to vredno truda. Vladine banke organa zabranile su mi pristup još pre mnogo godina. Kažu da ja sam trošim više organa od čitavog Ridovgrada. To otežava održavanje te dvojice ništarija u životu, verujte mi.«

  »Pa, kako onda to radiš?« pitao je Bernard, užasna sumnja dizala je svoju gadnu

  glavu u njegovom umu.

  »Imam svoju vezu«, reče Frenk Rid. »Doktora Pretorijusa. Prenosim mu svoje

  narudžbe, a on mi za dan ili dva isporuči robu. Nikada ga nisam pitao gde nabavlja organe, iako imamo svoje pretpostavke. Vratio je pogled, na srećne i nasmejane prijatelje, čije su izbrazdane ruke još uvek pokušavale da ispale poslednji metak. »Imam osećaj da će tokom sledećih dan ili dva u Ridovgradu nestati mnogo ljudi.«

  »Šokantno«, reče Bernard, koji se rodio i živeo pod vladavinom zloglasnog

  Braskelora XXII, i koga ništa nije moglo šokirati.

  Vazdušni monitor slete uz jak tresak usred prostranog dvorišta okruženog

  žućkastim zidovima od cigle. Bernard se uspentra preko ograde i nađe se na divno nepomičnoj zemlji. Frenk Rid ga je sledio, nakon što je dreknuo nekoliko naredbi Volfu Larsenu.

  »Pa, šta mislite o Ridovom dvorcu?« upita on.

  Bernard se obazre. Činilo mu se da nema nikakve razlike u odnosu na neki

  zatvorski blok. »Pa, ne znam. Kako da odem odavde?«

  »Kroz vrata, pretpostavljam. Ali ne bi vam se dopalo. S
vuda samo obični ljudi. U

  stvari, dobrog društva nema u čitavom gradu, osim mene. Ja sam jedini džentlmen na

  čitavoj planeti. Zbog toga mi je toliko drago što imam jednog džentlmena i oficira ovde u Ridovom dvorcu.« On prijateljski obgrli Bernarda. »Izvinite, ali koji ste tačno čin?«

  »Čin?« upita Bernard tupavo. »Ja sam običan vojnik.«

  »Volfe Larsenu!« dreknu Frenk Rid i skloni ruku. »Izbacuj dripčinu odavde!«

  11.

  Bernard slete uz bolno kršenje u jarak pokraj ulaza u kuhinju Ridovog dvorca, a sledila ga je usijana oluja psovki i pogrda. Dlakava pesnica mahnu na trenutak na vratima, a onda se vrata sa treskom zatvoriše i tišina zavlada kraj masivnih zidova dvorca. Bernard se klecavo podiže na noge, osećajući sve uboje i trzajući se od bola. Izmahnuo je pesnicom prema dvorcu, a smesta mu je odgovorilo vedro vrele vode koje ga je promašilo za koji inč. Žurno se sklonio iz blizine dvorca u mračnu, smrdljivu ulicu koja je gmizala između ruševnih, oronulih kuća koje su se naslanjale jedna na drugu, dozvoljavajući samo slabašnom, bolesnom dnevnom svetlu da se probije do tla posutog

  otpacima. Mračni ulazi mamili su ga sa obe strane, a požudna dreka orila se iz krčmi i pivnica, pomešana sa kricima bola i straha i izgubljenim jecajima žena i dece, što su sedeli po jarkovima kraj krčmi, čekajući svoje pijane muževe i očeve koji su unutra bili zauzeti propijanjem svojih nedeljnih plata. Padao je vlažan sneg, a ledeni vetar zavijao je ulicom. Bernard se čežnjivo zagleda u vrata najbliže krčme i opipa džepove ne bi li našao novca. Ništa. On uzdahnu, drhtureci u ritama uniforme.

  »Kako je, dobri čoveče?« upita ga glas iza leda. »Došlo loše vreme, ha?«

  Bernard se okrenu oko sebe, uzdignutih pesnica, i ugleda ljubazne, prijateljske oči

  postarijeg, pogurenog gospodina. Ovaj je na jednom naboranom oku imao monokl, a u

  čvornovatoj ruci držao je sjajni, posrebreni štap. Dijamanti i rubini blistali su mu sa prstiju, a preko trbuha visio mu je teški zlatni sat. Bernard se opusti.

  48

  »Ništa što ne bi ispravilo nešto novca i neka bolnica«, promrmlja on. »Ko si ti«?

  »Samo prijateljsko ljudsko biće«, reče starac, »i čim sam opazio drugo ljudsko biće

  u nevolji, prirodno je da sam požurio da obavim svoju dužnost džentlmena.« On se zamišljeno zagleda u Bernarda. »Jesi li ikada bio ozbiljno bolestan?« Imaš nekih naslednih oboljenja? Čireva? A upalu slepog creva? TBC? Venerične bolesti?«

  »Ne«, reče Bernard i odgurnu ruku starog gospodina kada ovaj pokuša da mu

  opipa mišiće. »Zašto pitaš?«

  »Sitna ljudska radoznalost«, reče ljubazni stari gospodin, napeto zagledan u

  Bernardove zube. »Pođimo unutra.«

  On povuče Bernarda u najbližu krčmu i zapovedničkim glasom naruči žestoko piće.

  Bernard se spusti na stolicu, nasloni laktove na grubo tesani sto i obazre se. Odaja je bila prostrana, mračna i nezamislivo prljava. Kameni zidovi bili su blatnjavi i prekrivala ih je plesan nezdravog izgleda; mušterije su zavređivale da se nađu u nekom filmu strave i ponašale su se na odgovarajući način. U trenutku kada su ušli, odvijale su se tri zasebne borbe noževima, ali su sada prestale, a učesnici su sedeli, ležali i puzali okolo, užagrenih očiju zagledani u pridošlice.

  »Ovo mi se ne dopada«, promrmlja Bernard kada je neka stara veštica spustila na

  sto dve boce sumnjivog izgleda i dve neoprane čaše. »Zbog čega se svi odmiču od nas?

  Zbog čega nas svi tako gledaju? I zašto oni ljudi u uglu sve vreme oštre noževe i smeju mi se?«

  »Ti ljudi nisu navikli na strance«, reče ljubazni stari gospodin i napuni Bernardovu

  čašu do vrha gustom, zelenkastom tečnošću. »Živeli, mladi čoveče!«

  Bernard ispi i zadrhta kada ga parni čekić pogodi iznutra po lobanji.

  »Šta je ovo?« siknu kroz stisnute zube. »Pokušavaš li ti da me otruješ?«

  »Razume se da ne!« reče stari gospodin uvredeno. »To bi ti oštetilo unutrašnje organe. Nikada ne trujem nikoga. Reci mi...« On se naže preko stola i odgurnu svoju netaknutu čašu. »Jesi li zdrav i čitav, fizički? Nema nikakvih povreda, koliko ti je poznato? Nikakvih bolesti?«

  Bernard ispi još jedan gutljaj tečnosti, lecnu se kada ga malj ponovo pogodi, i reče

  kroz usne koje su mu iznenada odrvenele: »Ne; zašto pitaš?«

  Dobri stari gospodin bio je zauzet zapisivanjem nečega u svoju beležnicu, tu i tamo

  zastajkujući da lizne vrh svog pera. »Pluća, OK«, promrmljao je. »Bubrezi OK, srce OK.«

  On diže pogled prema Bernardu. »A jetra?« pitao je. »OK?« On pogleda na Bernardovu

  čašu. »Bolje nemoj više to da piješ, mladi moj prijatelju, moglo bi da ti ošteti jetru. Uzmi ovu drugu bocu umesto toga — Mik Fin sa tri zvezdice. Brže deluje, a uopšte te ne pozleđuje.« On gurnu bocu prema njemu, i dalje pišući po notesu.

  Bernard zavrte glavom, svestan potmule grmljavine negde u njenoj pozadini.

  »Mogu li dobiti nešto za jelo?«

  »Ne sada«, reče stari gospodin. On diže pogled sa notesa i široko se nasmeši. »Ali

  mogu ti obećati da će tvoj stomak primiti hranu pre nego što se završi ova noć.« On se grohotom nasmeja i pokaza zaslepljujuće bele zube.

  Bernard diže pogled i vide da mu se sa leđa primiču dva čoveka širokih ramena sa

  sekirama i noževima u prljavim rukama.

  »Ne još«, reče stari gospodin i potera ih zamahom čvornovate ruke.

  »Ali, dok«, pobuni se nitkov koji je opasnije izgledao. »Rekao si da...«

  »Umukni, svinjo!« dreknu ljubazni starac i udari nitkova štapom preko lica.

  »Obraćaj mi se sa Vaše gospodstvo dr Imanuele Pretorijusu, honoris causa, a kada budem želeo da ti čujem glas, reći ću ti!« On ponovo udari nitkova i zatim je sa zlim odsjajem u reumatičnim očima gledao dok se ovaj teturao odatle. Onda se ponovo okrenu Bernardu. »A sada, mladiću«, preo je, »ako bi bio toliko ljubazan da otvoriš usta da bih mogao da ti dobro pogledam zube, bio bih ti vrlo zahva... šta?«

  Dreknuo je šta zbog toga što je stolica bila prazna. Samo su vrata kuhinje, koja su

  49

  se lagano ljuljala, ukazivala na to u kom je pravcu pobegao nesuđeni davalac organa.

  Bernard se probijao kroz kuhinju koja je mogla da iskrsne samo u izopačenoj mašti vatrenog vegetarijanca. I točionica je bila prljava; ali kuhinja kao da se u celosti sastojala od prljavštine u različitim stepenima čvrstoće. Zidove je činila čvrsto nabijena prljavština, tečna prljavština vrila je po tiganjima i loncima, oživela prljavština odevena u natopljene rite išla je okolo i starala se o vatrama loženim prljavštinom i neizrecivom mesu koga je činila prljavština. On šutnu u stomak kuvara koji mu se približavao, saže se pred ubilačkim zamahom blistavog noža i istrča kroz trula vrata u zadnji prolaz, rasteravši grupu kradljivaca tela na sve strane oko jedne nekadašnje mušterije krčme.

  Otkrio je da još uvek drži čašu u ruci i pljusnu njen sadržaj u lice nitkovu nalik na

  gorilu, koji pade nauznak, vrišteći i grebući lice dok mu je zapenjena tečnost grizla lobanju. Nastavio je da trči dok nije stigao do zida koji je zatvarao prolaz, popeo se preko njega sleteo sa druge strane u prolaz koji je bio brat blizanac prethodnom. Trčao je dalje, neosetljiv na gnevne urlike koji su postepeno zamirali za njim, i najzad se zaustavio, bez daha i drhtav od straha i iscrpljenosti, pred malom prodavnicom sa tri zlatne lopte nad vratima. On utrča unutra. Zarđali robot ulagivacki mu se nasmeši iza tezge i pokaza svoje zarđale zupčanike.

  »Dobrodošli u trgovinu Kod Poštenog Joce«, zaškripa on. »Najbolju zalagaonicu u

  gradu. Samo recite šta, odmah ćemo kupiti ili prodati.« On se naže nad tezgom i natera Bernarda da otvori usta. »Nema zlatnih zuba. Nemaš sreće, prijatelju; plaćamo najveće

  cene za zlatne zube, a za vađenje sleduje samo nominalna cena. A sad, šta mogu da učinim za tebe?«

  »Ko si ti?« gadljivo reče Bernard
i povuče se pred robotovim grabljivim

  hvataljkama.

  »Dobrodošli u trgovinu Kod Poštenog Joce«, ponovi robot. »Najbolju zalagaonicu u

  gradu.« On naglo ućuta i poče bučno da premotava trake. »Možete me zvati Fagin. Šta

  imate na prodaju, cenjeni gospodine?«

  »Ništa«, reče Bernard. »Hoćeš li da kupiš polovnu uniformu admirala flote?«

  »Čuda univerzuma stoje vam na raspolaganju po sramotno niskim cenama«, reče

  mu robot strasno. »Pogledajte ovamo: paradragulji sa Skene III, neprevazidene lepote,

  svaki po samo pet kredita. On pokaza ogromnu kutiju ispunjenu do vrha raznobojnim

  kamenjem. »Ili možda lepo, sveže srce? Pravo iz tela, mein Herr.« On pokaza staklenu posudu sa srcem koje je lagano pulsiralo. »Hoćete li slatku devojku, gospodaru? Imam

  unutra divnu devicu koja žudi za vama. Samo dva kredita. Šta kažeš, druže stari?«

  »Ne«, reče Bernard.

  »Za tri kredita dodaću i bič«, reče Robot. On se zanjiha, izbljunu iz sebe dim i polomljene zupčanike. »Neophodan mi je remont«, objasnio je. »Primite moja

  najponiznija izvinjenja, gospodine«. On tri puta optrča tezgu, nesuvislo urlajući, a onda se ukopa u mestu. »Dobro došli u trgovinu Kod Poštenog Joce!« izbaci on i pljesnu Bernarda po leđima. »Hoćete da kupite pištolj, bič, sekiru, ne? Hoćete da prodate zube, uniformu, taštu? Plaćamo najviše cene za sve. Na sunce sa robom, stari momče!« On

  štucnu i naže se nad tezgom, smešeći mu se ohrabrujuće. Bernard uze kutiju sa paradraguljima i postavi je pred robota.

  »Koliko daješ za ove neprevaziđene dragulje?« pitao je.

  »Ofarbani granitni kamenčići«, reče robot. »Pravo, đubre, najgore koje sam ikad video. Imamo toga na sve strane. Dam ti jedan mikro‐kredit za čitavu kutiju, ako dodaš i uniformu priđe.«

  »Muka mi je od tebe«, zareža Bernard.

  »Muka ti je? Hoćeš novo srce, novu jetru, novi stomak? Imamo najbolje organe u

  gradu, koje isporučuju najpouzdaniji kradljivci tela, sa sertifikatom lično dr Imanuela Pretorija.« On zastade i otvori usta da bi ispustio veliki oblak crnog, smrdljivog dima.