Alef Science Fiction Magazine 022

by MoZarD

  »Fantastično«, reče Bernard.

  »Pa, nije se do toga došlo za jedan dan«, reče Spasilac skromno. »Prethodile su godine teškog rada pre nego što sam mogao da sagledam svoju Utopiju u punom sjaju;

  i, razume se, imao sam mnogo nevolja sa šljamom koji je odbijao da sarađuje.«

  »Takvih ima svuda«, složio se Bernard. »I šta si uradio?«

  »Dao sam da ih streljaju.«

  »Kao da sam se vratio kući«, uzdahnu Bernard. »I, znači, sada ovde ima samo dobrih, poštovanja dostojnih ljudi.«

  »Da.«

  55

  »Ti si genije«, reče Bernard. »Car tamo kod kuće to pokušava već godinama i godinama bez ikakvog uspeha. Sama sreća i napredak, kažeš? Veličanstveno!« Koračao

  je pored velikog prozora i gledao napolje. Napolju je bila noć crna kao katran i oživljavao ju je samo prvi bledi odsjaj praskozorja iza veličanstvenih zgrada. »Nikakvih nevolja?«

  »Pa«, reče Spasilac i ispravi ogrtač nervoznim pokretima ruku, »postoji jedna sitna

  kvaka. To je Kokain, najbliža planeta.« On pokaza malu tačku svetlosti na nebu. »Nju vodi fašistička komunistička Uranka koja sebe zove Morgana Le Fej. Čitavu planetu je bacila u ropstvo, i to naziva Utopijom. Muka mi je kad makar i pomislim na to.«

  »Ne čudi me«, reče Bernard i klimnu sa puno razumevanja.

  »Koncentracioni logor, eto šta je to. Nema slobode govora, nema slobode misli, nema izbora. Znaš li šta je učinila sa poštenim ljudima koji su pokušali da joj pruže otpor?«

  »Ne.«

  »Streljala ih je.«

  »Užasno«, reče Bernard.

  »Jednog dana, oslobodiću jadni, potlačeni narod Kokaina«, reče Spasilac dok mu je

  luđački sjaj blistao u očima. »Znam da su željni slobode, sreće i napretka i pružuću im ih hteli to oni ili ne.«

  »Sjajno«, reče Bernard. On se obazre po odaji. »Reci, kako da odem odavde?«

  »Niko ne može odavde«, reče Spasilac. »Zbog čega želiš da ideš?«

  »Ova Utopija je previše dobra za mene«, reče Bernard i oprezno se odmače.

  »Nisam ja navikao na to.«

  »Ti si jedan fašistički komunistički pas«, reče mu Spasilac strogo i poče da opipava

  blaster. »Ili ti se dopadaju sloboda, sreća i utopijski način života, ili si izdajnik ljudske rase i svinja, a u tom slučaju moja očigledna dužnost je da te upucam. A sada, šta kažeš?«

  »Ostaću«, reče Bernard i sede.

  »Previše tražiš«, reče Spasilac, odmeravajući ga ledenim pogledom. »Mi ovde na

  Dembeliji ne želimo bundžije. Šta ti misliš, kako bi se završilo«, želeo je on da zna,

  »kada bi svi mogli da govore šta hoće i kada bi počeli da menjaju stvari kako je njima volja? Anarhiju, eto šta bih dobio! Ali mi ovde u Utopiji imamo slobodu, sreću i napredak, a svi ima da misle kao ja inače ću da ih streljam.« On uzdahnu zamišljenog

  pogleda. »Divno radi.«

  »Mi tamo kod kuće imamo isti sistem«, reče Bernard. »Samo što ga ne zovemo Utopija.«

  »Druga mesta, drugi običaji«, reče Spasilac. »Ali sada si ovde u Dembeliji i ja ima

  da te učinim srećnim, slobodnim i naprednim ili ću da te streljam. Jasno?«

  »Shvatio sam«, reče Bernard. »Isto kao na Dobroj staroj laganoj smrti. Kada počinje?«

  »Kada počinje šta?«

  »Kao i obično — kopanje rovova, tucanje kamena, oficirsko batinanje — znaš, kao i

  obično.«

  »Imamo robote za sve to. Samo živi ovde i budi slobodan, srećan i napredan, to je

  sve što želim. Počeću tako što ću ti večeras pokazati grad, čim izađe mesec, a onda ćeš prosto da ostaneš ovde. Ne brini; o svemu se vodi računa.« On pogleda na svetlost zore koja se sve više širila i primetno preblede. »Pričaćemo o tome večeras«, reče on pomerajući se prema vratima. »Razmisli do tada.« On zakorači u mračni hodnik i poče

  da zatvara vrata za sobom.

  »Čekaj trenutak«, reče Bernard i skoči na noge. »A šta je sa ostalima?«

  »Kakvim ostalima?« Spasilac zastade na vratima sa zbunjenim izrazom na licu.

  »Sa narodom — srećnim, naprednim narodom ovog mesta. Zar treba da sedim

  56

  ovde po čitav dan i da budem srećan sasvim sam?«

  Spasilac se tupo nasmeši. »Nema ostalih.«

  »Sta im se desilo?«

  »Streljao sam ih.«

  »Zašto?«

  »Pa rekao sam ti. Bezvredni buntovnici koji nisu hteli da saraduju, svi redom. Na

  kraju sam bio prisiljen da ih sve postreljam, osim nekih izdajnika koji su pobegli na Kokain. Nije da mi nedostaju!« dreknu Spasilac, dok mu je glas odjekivao hodnikom.

  »Izdajnici i fašistički komunisti, svi redom! Drago mi je što sam ih se otarasio...« Reći se pretopiše u prodorni, neartikulisani urlik dok je Spasilac jurio hodnikom i udarao u zidove. Bernard sleže ramenima i priđe prozoru, zagledan u visoke stubove i kule utopijskog društva. Za trenutak, na ulici duboko dole mogla se videti crna, grbava prilika koja je, pognuta, trčala među veličanstvenim građevinama i nestajala po senkama. Začu

  se slabo urlikanje.

  »Je li otišao?« upita piskavi glas iza Bernarda.

  On se naglo okrete. Soba je bila prazna.

  »Ko je to rekao?« pitao je oštrim glasom.

  »To sam ja, tvoj prijatelj središnji mozak«, reče glas. »Pitao sam da li je sada otišao.«

  »Pretpostavljam«, reče Bernard. »Zašto?«

  »Muka mi je i od njega i od tih njegovih suludih utopijskih ideja«, reče središnji mozak, »eto zašto. Deset godina slušam te besmislice, noćima i noćima, a nešto zasluženog mira imam samo danju, i već mi ga je navrh glave.« Glas je zvučao zgađeno.

  »Da li ti je održao uobičajeni govor o slobodi, sreći i napretku?«

  »Pretpostavljam«, reče Bernard. »Da li to uvek čini?«

  »Uvek kada nađe novu budalu«, reče središnji mozak. »A onda posle nekoliko

  dana zaključi da je sve opet bilo greška, pa je strelja i ponovo počne da cendra. Viđao sam ovde stvari od kojih bi ti se kosa digla na glavi, veruj mi.« Glas uzdahnu.

  »Ma nemoj mi reći«, reče Bernard, zagledan u grad. Građevine su se kupale u grimiznoj svetlosti koja je otkrivala mnogo toga što je noć milosrdno skrivala.

  »Hoću«, reče središnji mozak malo uspaljeno. »Stalno jurca u tom svom luckastom

  odelu, izvlači bespomoćne budale iz čeljusti smrti i dovlači ih meni. Onda ja treba da razgovaram sa njima dok on izigrava vuka po čitav dan. Kako bih ga rado prodao za dva

  groša i ponovo uspostavio svoj odbrambeni sistem.«

  Sunce je veselo sijalo na visoke zgrade legendarne Utopije, glavnog grada

  Dembelije, i otkrivalo stotine i stotine oslikanih kulisa napravljenih tako da liče na moćne tornjeve, stubove i kupole. Bio je to aljkav rad, videlo se čak i sa tolikog rastojanja. Kartonske građevine ljuljale su se na povetarcu i jasno se moglo čuti škripanje dasaka i trulih podupirača.

  »Šta je to?« pitao je Bernard u neverici.

  »Utopija«, reče središnji mozak. »Baš je lepa, zar ne?«

  »Pa to su samo ofarbane kartonske kulise«, reče Bernard. »Zar to zoveš gradom?«

  »Noću izgleda dovoljno dobro«, reče središnji mozak uvređeno. »Postavio sam

  svetla u rekim prozorima, i predstavljaju strašan prizor kada padne mrak.«

  »Nikakvo čudo što niko neće da ostane ovde«, reče Bernard. »Znači, to je mesto

  slobode, sreće i napretka? Jaka stvar!«

  »Simbolika me se dotiče«, reče središnji mozak. »Ali prave zgrade su prokleto skupe, a Spasilac ovo ionako nikad ne primećuje.«

  »Ali ja sam primetio.«

  »E, on ne primećuje. Noću nikada ne izlazi napolje, a danju je previše zauzet time

  što je vukodlak da bi mario za utopije, čak i kada bi znao za njih, što nije slučaj. Poznato je da su vukodlaci glu
pe životinje.«

  57

  »On je vukodlak?« pitao je Bernard.

  »Obično. To jest, rođen je kao vukodlak, što ti je neka đavolska mešavina vuka i čoveka; ali tokom noći sa mesečinom pretvara se u čoveka i ostaje takav do zore. To zovu likantropija ili tako nekako. Dosta neobično, čujem. Strašno se stidi toga dok je vukodlak i beži odavde što dalje može; ali, razume se, ništa ne zna o svojoj pravoj prirodi dok je čovek. Nemoj mu to spominjati. Ponekad ume da bude baš gadan.«

  »Mogu li otići odavde pre nego što se tvoj prijatelj vukodlak pretvori u čoveka?«

  Pitao je Bernard, pogledajući na grad po imenu Utopija koji se blago njihao.

  »Zar ti se ne dopada ovde?«

  »Ne.«

  »Ne mogu reći da te krivim zbog toga«, reče središnji mozak. »Pa, ipak, kada bi hteo da ostaneš ovde, mogao bih malo da preradim mesto za tebe, da sagradim nekoliko pravih kuća i da stavim Spasioca u zoološki vrt. Šta kažeš?«

  »Ne«, reče Bernard.

  »Nemam vozila koja bi mogao da iskoristiš da odeš odavde«, reče središnji mozak.

  »Bio sam samo usputna stanica kada je carstvo čoveka doživelo slom i kontrolišem samo mali deo ove planete. Čak ni u to nisam više siguran; u poslednje vreme dolazilo

  je do nekih veoma čudnih mešanja. Jedino vozilo koje vodi iz ove stanice je pažljivo skriveni lift koji vozi dole do robotske javne kuće u pod‐pod‐podrumu koju su koristile najviše carske širitlije tokom stajanki na ovom mestu, i robokurve tamo dole tako su uvrnute da ako siđeš, otišao si na put u jednom smeru. Visoke carske širitlije imale su uvrnute ideje o zabavi tokom kolapsa.«

  Središnji mozak razmišljao je neko vreme o problemu, a onda zvižduknu.

  »Eureka!« reče on. »Pronašao sam! Imam tu negde u stazisu nekoliko naučničkih glavonja... da vidimo... da, evo ih, još uvek kao novi posle dvesta hiljada godina. Oni bi trebalo da ti mogu pomoći.« Začu se zvuk škljocanja udaljenih releja i preopterećenih

  ventila, a onda se deo zida odmače i otkri nešto što je ličilo na prolaz ispunjen puzavim senkama.

  »Reče li ti da su bili u stazisu dve stotine hiljada godina?« Pitao je Bernard.

  »Ili tako nešto. Ne sećam se najbolje, ali bili su to naučnici na putu na neki skup ili tome slično. Bio sam na pola puta da ih procesiram kroz prenosnik materije kada su sve meduzvezdane komunikacije iznenada presečene, i tako su oni ostali u stazisu. Hoćeš li ih?« »Drevna nauka!« prošapta Bernard. »Magija starog carstva! Čarobnjaci Jora! Na

  sunce sa njima!«

  »Možda ćeš biti razočaran«, reče središnji mozak. »Meni se nekako čini da pamtim

  da su ljudi bili isto toliko bedni kao i sada, ako ne i gori. Carstvo čoveka dobro je odmaklo po nizbrdici kada se srušilo. Izvoli.«

  Usledilo je mnogo škljocanja, pucketanja i sevanja i iznenada su se po prolazu sudarala tri čoveka i psovala jedan drugoga koliko ih grlo nosi.

  14.

  Najniži čovek, sedokosi naučnik sa sitnim, zlim očicama i oštrim glasom, gurnu ostalu

  dvojicu nazad i kroči u sobu, pušeći se od besa.

  »Dosta mi je toga!« dreknuo je na svoje drugove saputnike kada se oni isteturaše

  za njim, izduženih lica bledih od straha. »Večeras ima da visite! Imam ja prijatelja na dvoru! Ja ću vas...« On primeti Bernarda, koji je stajao nasred sobe, dok su mu ruke mlitavo visile, i gledao sa neskrivenim divljenjem u tri čarobnjaka drevnog, mitskog doba, kada je čovek još uvek vladao univerzumom, pravedan i plemenit, i delio slobodu

  i jednakost svim civilizovanim rasama.

  »Ko si ti? Govori, pseto, ili ćeš i ti da visiš sa ovim džukelama!«

  58

  Bernard ispusti nesuvisli glas. Naučnik priđe bliže i poče pažljivo da ga zagleda, zgadeno se mršteći. »Još jedno od onih poluljudskih stvorenja koja se ovih dana šire na sve strane«, zareza on. »Verovatno nije dovoljno dobar ni za jelo. Vidimo se na večeri.

  Ti ostani ovde!« On opsova Bernarda i okrenu se vratima stazisa. »Pa ovo nije Renonski grad. Ta prokleta mašina ponovo je pogrešila. Ti tamo!« dreknu on i pokaza na jednog

  od ljudi. »Proveri vreme i mesto, kao i ime nadglednika koji je odgovoran za ovu grešku.

  Ima da visi večeras. Pokret!?

  Dvojica ljudi baciše se za manevarsku konzolu i kao ludi se uposliše oko ručica i prekidača. Sedokosi naučnik koračao je krupnim koracima po prostoriji, onda se zagleda u kartonske zgrade i nasmeja. On se vrati Bernardu koji je do tog trenutka povratio nešto od starog držanja.

  »Dakle?«

  »Dakle šta?«

  »Dakle šta se se dešava ovde? Odgovori, ili ima da visiš večeras!«

  »Ne pitaj mene«, reče Bernard. »I ja sam ovde stranac.« On je oklevao. »Bolje se

  malo obuzdaj. Čeka te veliko iznenađenje.«

  »Ne mene«, zareza naučnik. »Tebe.« On se okrete dvojici ljudi koji su nevezano mucali između sebe. »Šta je, pseta?«

  Rekoše mu.

  »Laži! Same laži!« urlao je on. »Znam vas ja, pseta! Opet pokušavate da izvrdate

  zasluženu kaznu. Srediću vas ja. Imam ja prijatelja na dvoru. Jednu reč kralju Harisonu i ima da vas raščereče na točku pre nego što se smrkne!« On se ponovo nasmeja i okrete

  se od njih. »Mozak!« Dreknuo je. »Gde si! Govori, inače ću da te isključim!«

  »Ovde sam«, zarežao je središnji mozak. »Šta hoćeš, bezvredni glavonjo?«

  »T‐t‐ti...« zamuca naučnik, gotovo zanemeo od besa.

  »Vidiš«, reče središnji mozak Bernardu, »sve je to trulo. I ranije sam oživljavao takve ljude i svi su isti. Nikakvo čudo da je carstvo otišlo do đavola.«

  »Vreme i mesto!« dreknu naučnik.

  Središnji mozak mu reče.

  Naučnik se skljoka na sofu, zagledan u Bernarda iznenada beživotnim očima. »Je li

  to istina?« pitao je slabašnim glasom.

  »Istina je«, uveravao ga je Bernard.

  »Svemogući Bože. Carstvo nestalo? Moji prijatelji na dvoru nestali? Nema dželata

  u okolini? Hriste!« On poče da plače; krupne suze slivale su mu se niz ispijene obraze.

  Onda se ispravio, sa odlučnim bleskom u očima. »Još nisam pobeđen«, zarežao je. »Još

  uvek sam ja Teodor Biske, najveći naučnik koga je univerzum ikada znao. Pobediću ih ja već!« On se podiže i poče da korača po sobi, bacajući opake poglede prema dvojici ljudi koji su se skupili u uglu, drhteći od straha. »Počeću ovde, sa ovom usputnom stanicom«, reče on, »i uzdići sebe izdajstvom, ubistvima i svojim neprevaziđenim naučničkim mozgom! Ovo varvarsko doba nema parnjaka geniju kakav je Teodor Biske.

  Biću car za godinu, a onda...« On se zloslutno zacereka.

  »Ama, slušaj, bre...« reče središnji mozak.

  Dr Biske učini nešto sa manevarskom konzolom i uzbuđeni mehanički glas preseče

  se usred rečenice. Svetla u sobi zamračiše se za sekundu, zatim ponovo zablistaše.

  »Toliko što se njega tiče«, promrmlja dr Biske. »Više me neće uznemiravati.«

  »Šta se desilo?«

  »Isključio sam ga. U sva kola mozga ugrađen je prekidač za slučaj nužde, iako mozak pojma nema o tome. I to sa dobrim razlogom, jer je isključivanje nepovratno i

  veoma podseća na konačnu smrt ljudskog bića. Mogao bi se uključiti kasnije, razume se, ali bila bi to u potpunosti nova ličnost. Sa tačke gledišta mozga, bila bi to najobičnija smrt, bez ikakve nade u vaskrsenje. To se ne bi dopalo čak ni robotu.«

  »Čuo sam za preuzimanje manuelne kontrole«, reče Bernard, »ali nikada za

  59

  prekidač za slučaj nužde.«

  »Ima mnogo stvari za koje ti nikada nisi čuo«, odvrati dr Biske. »Ali čini mi se da se sećam da novi inteligentni mozgovi nisu bili opremljeni nikakvim sigurnosnim

  prekidačima. Verovatno zbog toga što su ih gradili drugi roboti, đavoli jedni.« On diže pogled prema Bernardu. »Kakva je sada situacija s robotima?«

  »Vl
adaju univerzumom«, reče Bernard.

  »Imate robotskog cara? Veliki svemogući Bože!«

  »Ne baš«, reče Bernard. »Imamo nekoliko miliona, možda čak i milijardu careva, i

  svi su ljudi, ali iza svakog cara stoji tuce robota, a sve stare carske planete vode isključivo središnji mozgovi koji ubijaju svako ljudsko biće na koje polože kandže.«

  »Vidim ja da sam neophodan ovde«, reče dr Biske ubeđeno.

  »I, razume se, sve stvari, od blastera do aparata za domaćinstvo, opremljene su inteligentnim mozgovima.«

  »Tako? I nema glavnih prekidača? Veliki gospode!« Dr Biske sede i prisloni

  zglavkove na slepoočnice. On diže pogled. »Pa to je još gore nego što sam očekivao«,

  reče on. »I svi razumni, kažeš?«

  »Čak su osnovali i ligu Smrt čoveku.«

  »Dobili ste šta ste zaslužili«, reče dr Biske. »Ja sam se uvek borio protiv tih robota.

  Nekako nisam nikada mogao da im poverujem. U moje vreme imali smo tajna

  udruženja, lovili smo robote koji su mislili da su obdareni slobodom misli i rastavljali ih.

  Spaljivali smo ih žive, i toga se sećam. Eh, dobra stara vremena!« On uzdahnu, izgubljen u sećanjima.

  U međuvremenu, jedan od ljudi se pribrao i počeo da ispituje manevarsku

  konzolu. Iznenada nešto napravi vuuuš i deo zida se otvori, otkrivši hodnik koji je vodio nadole. Dr Biske poskoči i zagleda se u njega.

  »Prostor za održavanje«, prošapta on. »Pođimo.«

  Išli su nebrojenim stepenicama na izgled beskonačnim hodnicima, pokraj ogromnih zidova ispunjenih mašinama što su ravnomerno radile i izbacivale robu koja je sipala na beskrajne trake i odlazila van vidokruga po mračnim otvorima u zidovima. Ovde su se

  proizvodili predmeti svih mogućih tipova i opisa, od tostera pa sve do blastera, pomalo arhaične, ali očigledno vrlo efikasne konstrukcije. Bernard pogleda pobliže jedan i zamalo uspe da raznese tavanicu nad njihovim glavama. Morali su da pobegnu, dok ih

  je sledila zloslutna tutnjava nosača koji su se lomili, i za‐vršili su na brzinskom liftu koji ih je pribio uz tavanicu ubrzanjem od 3 G. Kada je kabina lifta stigla do kraja tunela, zaustavila se uz trzaj koji je kršio kosti. Ispuzali su u ogromnu dvoranu okupanu svetlošću bezbrojnih blistavih lampi na dalekoj tavanici.