Alef Science Fiction Magazine 022

by MoZarD

  — Znam, znam. Ali šta sam ja tu kriv? Pa recite sami.

  — Sluzava čudovišta — gunđala je Mardž. — Sigurno zamišljaju da su nekakvi bogovi kad tako naređuju. Sluzavi bogovi.

  Čarli joj priđe.

  — Dobro, onda... — On neodlučno podiže ruku, kao da želi skinuti šešir. A onda

  nespretno stavi ruke na njena gola ramena i naže se ka njoj.

  Mardž se tako napela da joj se koža na vratu naježila. Usne im se sretoše.

  Kapetan Harm je razdraženo blesnuo šarenom mrljom.

  — Ne osećam nikakvo povišenje temperature.

  Na temenu mu se izdigao dugačak izrastaj — organ, kojim je osećao toplotu — i

  zadrhtao.

  — Ne osećam ni ja — zbunjeno je rekao Botaks. — Ali učinili smo sve kao što piše.

  Možda bi trebalo da još malo sačekamo... Gledajte! Nešto se dešava.

  Čarli je nesvesno spustio ruku na glatki goli Mardžin struk. I ona kao da se za trenutak privila uz njega, ali se odmah odmakla, savlađujući otpor polja sila, koje ju je i dalje sputavalo.

  — Pustite me — rekla je prigušeno, jer joj je Čarli pritisnuo usta svojima. I odjednom, Mardž ga ugrize. Čarli odskoči, bolno uzviknuvši, podiže ruku do usne, a kad ju je spustio, na prstima mu ostade krv.

  — Što ste to uradili? — upitao je žalosno.

  — Dogovorili smo se da se samo malo cmoknemo. A vi ste počeli da me pipate.

  Šta ste vi; neki siledžija? Gospode, gde sam ja to dospela. Siledžija i sluzava čudovišta.

  Kapetan Harm je brzo zamigao plavim i žutim;

  — Je li sad gotovo? Koliko još moramo čekati?

  108

  — Ja mislim da se to mora desiti odmah. U celom svemiru, kad nastane čas pupanja, pupoljak se pojavljuje odmah. Ne treba tu mnogo čekati.

  — Uh, kad pomislim ha odvratne običaje ovih stvorenja, čini mi se, da neću više

  nikad poželeti pupanje. Dajte da što brže završimo sa tim.

  — Samo još malo, kapetane.

  Ali vreme je prolazilo, boja kapetanovih odseva postajala je sve više narandzasta,

  što je značilo da je sve nestrpljiviji, a Botaksova šarena mrlja je gotovo sasvim potamnela.

  Naposletku, Botaks nesigurno upita:

  — Oprostite, madam, kad mislite da pustite pupoljak?

  — Molim?

  — Kada ćete da rodite dete?

  — Ja već imam dete.

  — Ne, nego sad.

  — Ma šta vam je. Ja neću drugo dete.

  — Šta, šta? — umešao se kapetan. — Šta je rekla?

  — Izgleda da ona ne želi da se razmnožava — rekao je Botaks.

  Kapetanov govorni organ zablešta.

  — Znate šta, istraživaču? Vi niste normalni, vaše ideje su perverzne. Sa ovim stvorenjima ništa se nije desilo. Nema nikakvog sadejstvovanja između njih, i neće biti nikakvog razmnožavanja. Siguran sam da su to dve različite vrste, i neću više da slušam vaše glupe šale.

  — Ali, kapetane... — počeo je Botaks.

  — Dosta! — odsekao je kapetan. — Uopšte više neću da vas slušam! Muka mi je

  od svega što ste mi ovde napričali o pupanju, trošeći moje dragoceno vreme. Prohtelo

  vam se slave, senzacije, ali ja ću se već pobrinuti da je ne dobijete. Dajte ovom stvorenju njegovu kožu i onda ih oboje vratite odakle ste ih uzeli. A troškove zaustavljanja vremena ovog puta ću odbiti od vaše plate.

  — Ali, kapetane...

  — Ne odgovarajte mi! Vratite ih na isto mesto i u isto vreme. Ne želim, da se ovoj

  planeti nešto desi. — On odmeri Botaksa ljutitim pogledom. — Jedna vrsta — dve forme, grudi, poljupci, sadejstvovanje, tandara‐mandara... Vi ste diletant, istraživaču, vi ste budala, vi niste normalni. Psihopata!

  Nije vredelo svađati se s njim, i Botaks, sav se tresući od uvređenosti, ode da prebaci zarobljenike natrag, na Zemlju.

  Mardž i Čarli su se ponovo našli na peronu, smeteno se osvrćući okolo. Već se smrkavalo, i izdaleka se začuo tihi štropot — dolazio je voz.

  Mardž neodlučno upita:

  — Da li se ovo zaista desilo, mister?

  Čarli je klimnuo glavom.

  — I ja se svega sećam.

  — Ne smemo nikome govoriti o ovome... — rekla je Mardž.

  — Sigurno. Mislili bi da smo ludi. Nego, znate šta?

  — Hm... Šta? — Sumnjičavo je upitala Mardž.

  — Vidite, ja razumem kako ste se osećali. Ali nisam ja tome kriv:

  — Ne brinite. Znam. — Mardž je zamišljeno spustila pogled. Voz je bio sve bliže.

  109

  — Hteo sam vam reći da ste zaista zgodni. Zbunio sam se, pa nisam to rekao tada.

  Mardž se osmehnula.

  — U redu je.

  — Možda da odemo nekud i popijemo nešto? Moja žena me joш ne čeka da se vratim...

  — Pa, može... I moj Ed je otputovao na nedelju dana, a malog sam odvela kod mame, tako da nemam nikog kod kuće... — rekla je Mardž.

  — Onda, idemo. Mi smo sad, može se reći, poznanici...

  — Pa, jeste — nasmejala se Mardž.

  Voz je ušao u stanicu, ali oni su već silazili uzanim stepenicama sa perona na ulicu.

  Prvo su popili nešto, onda je Čarli morao da je otprati do kuće, jer je već pao mrak,

  a kad su se našli pred njenim vratima, Mardž nije mogla a da ga ne pozove unutra —

  samo malo, naravno.

  U to vreme je uvređeni Botaks, vrativši se na brod, pokušavao poslednji put da dokaže da je bio u pravu. Dok je Harm pripremao brod za let, on je žurno uključio videoekran, ne bi li još jednom video svoje ispitanike. Fokusirao je aparat na Čarlija i Mardž u sobi. Toplotni izraštaj mu se podigao, a šarena mrlja nad očima je zasjala pravim duginim bojama.

  — Kapetane Harm! Kapetane! Dođite da vidite šta sad rade!

  Ali tog časa brod se istrgao iz zaustavljenog vremena.

  110

  111

  — Niti ću zaboraviti onaj monolog »Rosencrantz razgovora s Anđelom«, u kome se neki londonski lihvar iz XVI veka uzalud trudi, u času smrti, da okaje svoje grehe, i ne sluteći da je tajno opravdanje njegovog života to što je jednu svoju stranku (koju je video jedan jedini put u životu i koju je zaboravio) nadahnuo da stvori lik Shylocka.

  Horhe Luis Borhes

  (»Deutsches requiem«)

  Kada je zbog preopterećenja došlo do eksplozije u pogonskom delu kosmičkog broda MISAO, kapetan Džon Valter Cerović (Čukununuk jugoslovenskog radnika na

  privremenom radu u SAD) stigao je da pomisli samo jednu stvar:

  — E, jebiga.

  Mada je kapetan bio apsolutno pribran u tom trenutku, za neke dublje misli zbilja

  nije bilo vremena: MISAO, brod koji je prvi u istoriji trebalo da leti brzinom Gotovo Tolikom Kao Brzina Svetlosti (GTKBS) koristeći se za svoj pogon i privlačnom snagom i

  defektima prostora oko singularnih tačaka u strukturi svemira — MISAO se upravo sunovraćala ka jednoj crnoj jami inače poznatoj u astronomskim atlasima pod imenom

  Prava rupetina. Poenta je bila u tome da MISAO pod određenim, pažljivo proračunatim

  uglom, dospe u pažljivo proračunatu daljinu od singulariteta — dovoljno bezbedno izvan Svarcšildovog rastojanja — i da sezatim tangencijalno odbije o lokalno zakrivljenje prostora, dobijajući pri tom dodatno ubrzanje. Ali, kako reče brodski tehničar Hajnrih Kure: »Nekaj tu nije štimalo«. (inače, opšteprihvaćena fraza među astronautima kad stvari podu nizbrdo). Izgleda da upadni ugao ipak nije bio toliko dobro proračunat —

  motori nisu izdržali napor ispravljanja putanje u poslednjem trenutku — i MISAO se sad sunovraćala sve brže i brže, kao da Cerović Rupetinu želi da pogodi posred srede.

  Ono što je kapetanu intuitivno odmah bilo jasno, a što ćemo za neupućene

  rastumačiti, bilo je da imaju i previše dobro ubrzanje, tako da neće biti nikakvih prelaznih efekata kao u »Kapiji
« Frederika Pola. MISAO ima da bude rastrgnuta u čeljustima gravitacije, ne do atoma, nego do kvarkova (ili do još sitnijih sitnica ako uopšte postoje). Za neke bi možda bilo utešno saznanje da će u istoriju ući kao prvi ljudi koji su crnu jamu videli iznutra — ali kapetan Cerović nije bio mnogo zagrejan tom idejom.

  Misao koja je počela da se formira u kapetanovoj glavi, ali nikad dovršena zbog sveopšteg raspadanja, bila je; »Au, ala je crno!«

  *

  * *

  Osvestio se u belom ništavilu.

  Nije bio načisto s tim da li ovo zaista vidi oko sebe, ili je belina samo u njegovoj glavi; tim »očima« nije mogao da sagleda ni ruke ni ostatak svog tela, samo diskretno

  osvetljenu belinu.

  No, bio je svestan najvećeg dela svojih uspomena, znao je kako se zove, sećao se

  svega do eksplozije — i zaključio da je ovo ipak neka varijanta svesnog stanja.

  Uputio je okolini misao — telepatski ekvivalent onoga: »Hej, ima li koga?«

  Odgovor je, međutim, iznenadio čak i njega u ovakvom stanju.

  — O, zdravo, momak. Probudio si se?

  — Gde sam? Šta je sa mnom? Jesam li živ? Ili je ovo zagrobni život?

  — Polako, sine, nemoj da se nerviraš. Vrlo je teško održati te na jednom mestu,

  znaš? Suviše je sitno, čak se i ja teško snalazim.

  Kapetan Cerović učini mentalni ekvivalent dubokom uzdisaju, i opuštanju mišića.

  112

  Priseti se da, umesto da odbroji do deset, može kroz padeže da menja ime svog tehničara, što je i ranije činio kad je bio ljut.

  — Da probamo ovako — obrati se on Glasu: —Onaj pad niko nije mogao preživeti,

  tačno?

  — Uglavnom tačno.

  — Moja posada, moj GTKBS brod — sve je to rastureno u atome?

  — I u još sitnije delove.

  — Dovde je logično. Pa kako ja onda razgovaram s tobom, ko god da si?

  — Pravo pitanje. Vidiš, sinko, tvoj um uspeo sam da u poslednjem momentu

  spasem manje‐više neoštećen i sad ga čuvam u izvesnom, hm, polju sila. Dakle, misaoni

  ekvivalent tebe samog, sve ono što je bilo u tvom mozgu i tako to. Doduše, stvar je pipava i nestabilna i ne znam dokle će potrajati. Za one ostale jednostavno nisam mogao da učinim ništa.

  Da je imao glavu, kapetan bi sigurno stavio prst na čelo.

  — Ti si Bog? A ovo je raj?

  — Moglo bi se tako reći.

  — Ja sam raj zamišljao malo drukčije...

  Tog momenta beline pred njim nestade, a odozgo, pred njegovim duhovnim

  očima, celokupno vidno polje zaklonio je par prelepih, no monstruozno velikih ženskih

  sisa. Ako kažemo da su to bile dojke par excelance, samo s kraja nakraj horizonta, i koje su otprilike visile iznad posmatrača, još nismo dovoljno rekli.

  Ekvivalent užasnutog mentalnog vriska ote se kapetanu. Istog momenta sise

  nestadoše.

  — Oh... Ah... Uh... Ne... — jecao je kapetan, vraćajući se iz šoka.

  — Izvini, sinko. To sam pogrešno izvukao iz tvoje memorije, zamalo da te rasturim

  dokraja. Kaži, kakav raj želiš? Hoćeš oko sebe možda ono — kućica za lutke, stil Luj XIV i crni monolit posred sobe, kao Dejvid Boumen?

  — Ovaj, uh... dozvoli da razmislim malo. Za promenu, jel' mogu da vidim Tebe? To

  sam jako želeo kad sam bio mali.

  — Hmm, kako da kažem sine, za tvoje pojmove ja sam bestelesan. Možeš da me

  vidiš u kom god obliku hoćeš — samo, ti biraš oblik, ja dajem glas. Je l' po volji da govorim iz zapaljenog grma, kao Mojsiju?

  — Onda nemoj.

  — Važi, sine. Mogu li išta da učinim za tebe?

  Kapetan je razmišljao nekoliko trenutaka. Koliko bi dali, i više od života, najbriljantniji umovi Zemlje za ovakav razgovor. Konačna pitanja.

  — Znaš, Bože, još sam malo zbunjen... Jesi li stvarno stvorio Zemlju, pre toliko vremena?

  — Jesam, i ne samo nju.

  — Stvorio si i zvezde?

  — I crne jame, i prostornu zakrivljenost, i ograničenje na brzinu svetlosti u tom svemiru...

  — To znači, ima još svemira?

  — Tačno. Ja sam u jednom od njih.

  — Pa prosvetli me onda, jer na Zemlji su oduvek tvrdili da je Božja volja nedokučiva. Šta je smisao svega ovoga? Širenje mog svemira, uspon čoveka... Koji logični plan leži iza ovoga? Šta, u stvari nameravaš, kaži mi — to bi mi bila najveća satisfakcija.

  — Hm. Stvarno?

  113

  — Uveravam te.

  — Dakle, ja volim savršenstvo. Zašto prosto, kad može i komplikovano. Lepota je

  u složenosti, zapamti, kao kad vrlo složenu igru dovedeš dokraja. Taj uspon čoveka o kome govoriš — pa, on je logično doveo dotle da se čovek vine do zvezda...

  — To znam. I onda?

  — I onda je morao da se sretne sa idejom leta brzinama bliskim brzini svetlosti, i

  da dođe do tih crnih jama, kako to zoveš. Vidi, kad dođe do kolapsa materije iz tvog svemira u crnu jamu, ovde, u mom svemiru, to je jedna vrlo lepa erupcija konvertovane

  materije, vrlo lep vatromet na nebu, ako hoćeš.

  — Čekaj, moj brod je pao u jamu jer nešto nije valjalo. Ti si to morao znati kao sveznajući, zar ne?

  — Tačno.

  — Pa zašto onda, o Gospode? Zašto si dozvolio da se sjebemo u toj rupi? Zato što

  je to lep prizor na tvom nebu? Zbog vatrometa?.

  — Hteo sam da obrađujem devojku...

  114

  115

  Gorgonska istraživačka krstarica »Xandrilla IX« po stotinu i sedamdeseti put je oblijetala planet do kojeg je pristigla prije otprilike njegovih tridesetak obrtaja oko vlastite osi, predući oko njega orbitnu mrežu poput bezdušnog pauka koji je napokon

  dobio svoju žrtvu.

  Pa ipak, riješenje za osnovni problem još nije bilo nađeno. U komandnom centru

  vladalo je uzbuđenje, a lica okupljenih i dalje su, kao i prethodnih dana, izgledala zabrinuto.

  »Ako ovaj planet napustimo bez da smo nešto poduzeli, bit će to nepopravljivo i

  neoprostivo«, reče rezignirano kapetan. »Zar je moguće da ne možemo iznaći neki način?«

  »Iznašli smo ih već nekoliko«, usprotivi se savjetnik za sigurnost, vojno lice, veliki Moggon Kalhaas. »Ali ispostavilo se da se vi ne slažete ni s jednim od njih!«

  »Moggone Kalhaas«, odvrati oštro kapetan Haiam, »ja sam prvi koji bih ovdje upotrijebio neutronske zrake i sredio sve to za nekoliko sati, ali, do đavola, kako vam nije jasno da trenutno izumiranje života na ovom planetu ne bi dugo ostalo nezamijećeno?! Dajte da budemo ozbiljni!«

  »Sve nam je tako kristalno jasno, a ipak ne možemo ništa«, opsuje astronavigator

  Xawa. »Prokletstvo! Riješenje valjda ni ne postoji!«

  »Uvijek mora postojati neko riješenje«, javi se sa svog mjesta Kremeh, I oficir palube. »Ne može to samo tako. Predlažem da još jednom pažljivo rezimiramo stvar i

  vidimo nismo li negdje neku mogućnost izgubili iz vida. Ne mogu povjerovati u to da baš ništa ne možemo učiniti!«

  »Onda pokušajte vi«, reče Kalhaas. »Ja stvarno ne znam što bi se još moglo reći, a

  da se ne ponovi ono što je već ponovljeno bar tri puta. Na mene ne računajte. Za mene

  ova diskusija postaje izlišna.«

  »Ni ljutnja ne vodi nikamo«, umiješa se umirujućim riječima iskusan stručnjak, planetolog Mayai. »Ni ja ne vidim neko riješenje koje bi odskakalo od onih dosad predloženih, ali svejedno, ništa ne možemo izgubiti. Svima nam je sve jasno: ovaj je planet opasan za budućnost Gorgone. Trenutno se nalazi u primitivnoj fazi, ali tok razvoja je takav da nedvojbeno pokazuje eksponencijalan razvoj sa neočekivano snažnim koeficijentom. Kako sada stvari stoje, ova vrsta — iako se sastoji od tri podvrste vrlo različite po baznoj inteligenciji — ima otvoren put prema Univerzumu, i to polako počinje shvaćati.« />
  »Kao da to već nismo čuli«, reče Kalhaas.

  »Polako Moggone«, umiri ga kapetan, »i ja bih da nije tako, ali, što možemo.

  Nastavite, Sabore Mayai!«

  »Ako sada ništa ne poduzmemo, za manje od tri stotine ovdašnjih godina, oni će

  dostići potrebnu razvijenost i, kao što vam je poznato, čim zadovolje Solenardov kriterij, postat će punopravni članovi Intergalaktičke Zajednice. Posljedice toga po našu ekonomsku moć i prevlast u ovom dijelu Svemira su nam svima vrlo dobro poznate i one nam nalažu da to spriječimo po svaku cijenu. Naravno, uništenje zaostalih planetarnih civilizacija od strane naprednijih najstrože je zabranjeno i svaki naš štetan utjecaj na ovaj planet, da se otkrije, bio bi teško kažnjen. Problem je, dakle, u tome, što učiniti da ovaj planet bude ometen u svom razvoju, po mogućnosti jednom i zauvijek, a

  da to nipošto ne bude dovedeno u vezu s našim dolaskom.«

  »S našim dolaskom?« brzo upita šef sigurnosti, Moggon Kalhaas. »Mislite li da su

  nas Intergalaktičke patrole opazile?«

  »Ne, ne bih rekao«, odvrati astronavigator Xawa, »iako ništa nije sigurno. No, i da

  nas nisu opazili, ako ustanove da se planet ne razvija prema uobičajenim normalama,

  istraživat će, a znate i sami da se s njima nije šaliti. Otkrili bi nas prije ili kasnije, a onda smo gotovi. Gorgona nije velika, a svi bi bili protiv nas.«

  116

  »To je točno«, reče kapetan Haiam, po činu jedan od sto Morona Gorgonske

  Svemirske flote. »I kad sve to slušam, i meni dolazi da povjerujem da nije moguće učiniti ništa.«

  »To je samo uvjetno točno«, reče Kremeh. »Ustvari, samo moramo biti lukaviji od

  njih, sve se uvijek svodi na to.«

  »Lako je reći«, odgovori kapetan. »Još nemamo ni najopćenitiju predodžbu o tome

  što bismo mogli učiniti, a vrijeme odmiče. Vrijeme i Gorgona. Koliko još smijemo ostati u ovom sistemu, Xawa?«

  »Još oko osam ovdašnjih obrtaja«, spremno odgovori astronavigator. »Izgubili smo

  mnogo vremena.«

  »Jeste li razmotrili mogućnost mutantnih radijacija?« uključi se u raspravu biolog