Alef Science Fiction Magazine 021

by MoZarD

  Koliko je mogao da ustanovi, više nisu izlazili iz jezerca; bar nisu izazivali više 12

  nikakve gužve. Mladi diplomac posebno je zbog toga žalio, pošto je, primivši reči svog prijatelja srcu, želeo da dokaže koliko je prosvećen i dobronameran prema ovom čudnom obliku života. Posle nekoliko dana, počeo je da veruje da Auriganci mora da su otišli isto toliko neočekivano kao što su došli. A onda ga je jedan manji događaj uverio u suprotno; te iste večeri, u svojoj udobnoj sobi nad pekarom, opisao ga je u svom pismu prijatelju u Vuster Parku u Sariju.

  Dragi gospodine Vels,

  Moram da zamolim za izvinjenje što nisam pisao ranije, zbog toga što nije bilo novosti u vezi s događajima na Grendonovoj farmi.

  Tek danas, Auriganci su se opet pojavili! — ako je »pojavili« reč odista pogodna

  za nevidljiva stvorenja.

  Nensi Grendon i ja bili smo u voćnjaku i hranili kokoške. Još uvek ima dosta snega i svuda je prilično belo. Dok je živina trčala ka Nensinoj kofi, primetio sam da se nešto pomerilo malo dalje u voćnjaku — video sam samo malo snega kako pada sa jabukove grane, ali pokret mi je privukao pažnju, a onda sam video kako nam se sneg, koji kao u nekom slapu pada sa grana, približava sa drveta na drvo. Tamo je trava prilično visoka i ubrzo sam primetio kako se vlati razmiču u stranu pod uticajem neke nepoznate sile! Obratio sam Nensi pažnju na ovaj fenomen. Pomeranje u travi zaustavilo se samo na nekoliko koraka od nas.

  Nensi se bila uplašila, ali ja sam bio rešen da se pokažem više kao Britanac nego što sam ranije. Shodno tome, iskoračio sam i rekao: »Ko ste vi? Šta hoćete? Mi smo vam prijatelji ako ste i vi nama.«

  Nikakvog odgovora nije bilo. Opet sam zakoračio napred, i sad se trava ponovo

  ulegla te sam mogao da vidim, po načinu na koji je bila pritisnuta, da to stvorenje mora da ima velika stopala. Po pomeranju trave mogao sam da vidim da trči. Povikao sam ka njemu i takođe potrčao. Prošlo je pokraj kuće, onda po zamrzlom blatu dvorišta i tu sam mu izgubio trag. Ali instinkt me je poveo napred, pored ambara prema jezercu.

  I odista, tamo sam video kako se hladna, blatnjava voda podiže i spušta, kao da

  pokriva neko telo koje je u nju tiho uronilo. Komadići razbijenog leda bili su gurnuti u stranu, pokrenuti od centra u stranu, i mogao sam da vidim kuda je čudnovato biće išlo. Malo komešanja i mali vrtlog, i ono nestade, a ne sumnjam da je zaronilo ka tajanstvenoj zvezdanoj lađi.

  Ova stvorenja — ljudi — ne znam kako da ih zovem — mora da su akvatična: možda žive u kanalima Crvene planete. Ali zamislite, gospodine — nevidljivo čove‐

  čanstvo! Sam pojam je skoro isto toliko čudan i fantastičan kao nešto iz vašeg romana

  »Vremeplov«

  Molim vas, napišite mi šta mislite o tome, i imajte vere u moj zdrav razum i taćnost izveštavanja!

  Vaš u prijateljstvu

  GREGORI ROLS

  Ono što nije pomenuo bilo je kako se posle toga Nensi privila uz njega u toplini dnevne sobe, i poverila mu da se plaši. A on je prezreo i samu pomisao da bi ta bića mogla da budu neprijateljski raspoložena, i video je divljenje u njenim očima, i pomislio kako je ona, konačno, jako lepa devojka i, možda, vredna suočavanja sa besom ta dva

  toliko različita čoveka: Edvarda Rolsa, njegovog oca, i Berta Neklenda, radnika na farmi.

  13

  U tom času, ušla je gospođa Grendon, i dvoje mladih brzo se razdvojiše. Gospođa

  Grendon kretala se sporije. Novi život u njoj sada je porastao, a ona se ponašala kako tome priliči. Da je ne bi uznemiravali, nisu joj rekli ništa o tome šta su videli. A nije ni bilo vremena za razgovor, jer su farmer i njegova dva radnika utrapali u kuhinju, izuli se i tražili da ručaju.

  Bilo je vreme ručka nedelju dana kasnije, kada je Gregori ponovo bio na farmi, ponevši sa sobom neki članak o električnoj struji da ga iskoristi kao povod za posetu, tada je prvi put pomenuta smrdljiva rosa.

  Grabi ju je prvi pomenuo u Gregorijevom prisustvu. Grabi je, sa Bertom

  Neklendom, predstavljao svu silu radne snage Džozefa Grendona; ali, dok su Neklenda

  smatrali dovoljno pristojnim da može da stanuje u kući (imao je skromnu sobu u potkrovlju), Grabi je bio podoban samo da spava u maloj kamenoj kolibi dosta daleko

  od kuće. Njegova »kuća«, kako je on veličao svoju bednu kolibu, bila je ispod voćnjaka i blizu svinjca, čiji su stanari uljuljkivali Grabija u san svojim roktanjem.

  »Rek'o bi', takvu rosu nikad pre nismo videli, gos'n Grendone«, rekao je on, na način koji je Gregoriju kazivao kako ovaj to već mora da je jednom saopštio tog jutra; Grabi se nikad nije zaletao da kaže nešto novo.

  »Teško kao jesenja rosa«, reče farmer odlučno, kao da su se bili raspravljali o tome.

  Zavladala je tišina, prekidana samo opštim žvakanjem i Grabijevim posebnim

  srkanjem, dok su savladavali ogromne tanjire pune zečetine sa knedlama.

  »Nije to bila obična rosa, znam ja«, reče Grabi posle nekog vremena.

  »Smrdela je na otrovne pečurke«, reče Neklend. »Ili ustajalu barsku vodu«.

  Još mljackanja.

  »Ja sam čitao o neobičnim rosama i ranije«, reče Gregori društvu. »A čuje se i za

  čudne kiše, kad padaju žabe s neba. Ja sam čak čitao i o gradu sa živim žabama u komadima leda«.

  »Uvek ima nešto neverovatno o čemu si ti čitao, Gregori«, reče Nekland. »Ali mi

  slučajno pričamo o ovoj ovde rosi koja je pala baš na ovu farmu i to ovog jutra. A nije u njoj bilo ni žaba.«

  »Pa sad je više nema, i ne shvatam zašto se brinete zbog nje«, reče Nensi.

  »Nikad ranije nije bilo takve rose, gospođice Nensi«, reče Grabi.

  »Ja znam da sam veš morala ponovo da operem«, reče gospođa Grendon.

  »Ostavila sam ga napolju preko noći, i jutros je baš gadno smrdeo!«

  »Možda to ima neke veze sa jezercem«, reče Gregori. »Neko neobično isparenje.«

  Neklend prezrivo otpuhnu. Sa svog mesta u čelu stola, farmer pokaza viljuškom ka

  Gregoriju, prestavši na čas s jelom.

  »Vrlo je moguće da si tu u pravu. Jer da ti kažem nešto, ta rosa spustila se samo po našem imanju. U dvorištu s druge strane kapije put je bio suv. Suv k'o barut.«

  »Baš tako, gazda«, složi se Neklend. »I dok se po zapadnom polju cedila rosa, svojim sam očima vid'o kako paprat preko ograde uopšte nije mokra. A, čudne su to stvari!«

  »Kažite vi šta hoćete, mi nikad takvu rosu nismo imali«, reče Grabi. Izgledalo je kao da sažeto izražava mišljenje svih prisutnih.

  Iz dnevne se išlo u jednju manju sobu. Mada je zajedno sa dnevnom sobom delila

  masivni kamin — jer cela kuća bila je sagrađena oko ovog središnjeg dimnjaka od cigle i naslanjala se na njega — u manjoj sobi retko je paljena vatra. Bila je to najbolja soba.

  14

  Ovamo se Džozef Grendon povremeno povlačio da sređuje — sa nešto žestine i nelagodnosti — svoje knjigovodstvo. Inače je soba bila retko korišćena.

  Posle ručka, Grendon se, podrigujući, povukao u »najbolju sobu«, a Gregori za njim. Tu je farmer držao svoju skromnu zbirku knjiga, svoje Karlajle, Einzverte, Raskine i Litone, zajedno sa primerkom »Vremeplova« koji mu je Gregori bio poklonio za Božić,

  sa socijalistički nadahnutom posvetom. Ali soba se uglavnom odlikovala punjenim životinjama, nekima od njih u staklu, koje su tu stajale.

  Ovim životinjama očigledno je bila naneta gruba uvreda glupom greškom u

  taksidermiji, jer stajale su u položajima koji bi im za života bili nemogući, čak i pod pretpostavkom da su imale višak zglobova i poremećaja na koje su ukazivali njihovi posmrtni oblici. Medu njima su bila stvorenja slučajne sličnosti sa sovama, psima, lisicama, mačkama, kozama i teladi. Jedino su punjene ribe imale nešto više od daleke sličnosti sa svojim živim rođacima, a tako su stradale posle smrti da im je sva krljušt otpala kao lišće.

  Gregori je neodlučno posmatrao ova čudovišta u čijem je oblikovanju udeo ljudsker />
  ruke bilo očigledniji nego Božije. Bilo ih je toliko mnogo da su se neke proširile i na dnevnu sobu; u »najboljoj sobi« užasavalo je njihovo mnoštvo, koliko i nakaznost.

  Uprkos tome, videvši kako se Grendon sumorno mršti nad svojom knjigom, s namerom

  da ga razvedri, Gregori mu reče:

  »Trebalo bi da se više baviš taksidermijom.«

  »Ah«, reče on, ne dižući pogled.

  »Taj hobi bi ti prijao.«

  »Ah.« Sada je podigao pogled. »Ti si mlad i znaš samo dobru stranu života. Ništa ti

  ne znaš, Gregori, bez obzira na svu tvoju fakultetsku nauku. Ne znaš kako čovek polako gubi sposobnosti dok mu, kad dođe u moje godine, ne ostane samo upornost.«

  »To nije...«

  »Nikad više neću da prepariram životinje. Nemam vremena! Ja stvarno nemam

  vremena ni za šta osim ove stare farme.«

  »Ali to nije istina! Ti...«

  »Kažem da je istina, a ja ne pričam bez veze. Ja provodim vreme sa tobom, mogu

  čak da kažem da mi se sviđaš; ali, ti mi ne značiš ništa.« Gledao je pravo u Gregorija dok je govorio, a onda polako spustio pogled, sa nečim što je moglo da bude tuga. »Ni Mardžori mi sada ne znači ništa, mada je bilo drugačije pre nego što smo se venčali.

  Vidiš, ja imam ovu ovde farmu, i ja sam ta farma, i ona je ja.«

  Ponestalo mu je reči, a sitne sjajne oči prepariranih primeraka poredanih unaokolo

  nemo su zurile u njega.

  »Naravno da je to težak posao«, reče Gregori.

  »Ne razumeš ti. Niko ne razume. Ova zemlja ovde ne valja. Jalova je. Svake godine

  rađa manje i manje. U njoj nema više života nego u ovim životinjama ovde. To onda znači da sam i ja neplodan — iz godine u godinu imam sve manje.«

  On naglo ustade, ljut možda na sebe samog.

  »Bolje da ideš kući, Gregori.«

  »Džo, strašno mi je žao. Voleo bih da mogu da pomognem...«

  »Znam da misliš dobro. Idi ti sad kući, dok je noć još lepa.« Izvirio je u pusto dvorište. »Da se nadamo da neće i noćas da se spusti opet smrdljiva rosa.«

  Čudna rosa nije ponovo pala. Kao tema razgovora bila je ograničena, i čak i na farmi, gde ima malo novog za priču, bila je zaboravljena za nekoliko dana. Februar je prolazio, 15

  ni mnogo gori ni mnogo bolji od većine februara, i završio se jakim olujama s kišom.

  Mart je došao, donoseći zemlji hladnjikavo proleće. Stoka na farmi počela je da donosi na svet mlade. Donosila ih je u neverovatnim brojevima, kao da hoće da sruši sva farmerova ubeđenja u neplodnost njegove zemlje.

  »Nikad nisam video tako nešto!« Grendon reče Gregoriju. Niti je Gregori ikad video ćutljivog farmera toliko uzbuđenog. Farmer ga je uhvatio pod ruku i odveo u staju. Tamo je ležala koza, Triks. Uz njen bok gurala su se tri mala smeđe‐bela jareta, dok je četvrto stajalo u blizini, posrćući na svojim dugim i tankim nogama.

  »Četiri komada! Jesi ikad čuo da je koza okozila četiri jarete? Piši ti o ovome novinama u Londonu, Gregori! Ali samo da dođeš u svinjac.«

  Skičanje iz svinjaca bilo je glasnije nego obično. Dok su silazili stazom ka njima, Gregori pogleda ka četiri velika bresta, čiji su obrisi bili posuti zelenim, i pomisli kako primećuje nešto zlokobno u skičanju, nešto histerično, što je možda odgovaralo nečemu u Grendonovom ponašanju.

  Grendonove svinje bile su mešanci, pretežno velike crne. One su obično prasile desetak prasića. Sada nije bilo nijedne sa manje od četrnaest; oko jedne ogromne crne krmače guralo se osamnaest prasića. Buka je bila žestoka i, stojeći i gledajući kako tu vrvi od života. Gregori reče sebi da je bio lud što je zamišljao išta sablasno u tome; tako je malo znao o životu na farmi.

  »Naravno, oni neće svi preživeti«, reče farmer. »Krmače nemaju dovoljno sisa da

  hrane toliku prasad. Ali ovo je rekordni prirast! Mislim da treba da pišeš Noričkom glasniku o tome.«

  Grabi upade sa dva vedra hrane za svinje, sa velikim, okruglim licem zajapurenim

  kao da je u skladu sa svom plodnošću oko njega.

  »Nikad nisam vid'o tolike svinje. Treb'o bi da pišeš onim novinama tamo u Noriču

  o tome. Nikad nije bilo toliko mnogo svinja.«

  Gregori nije imao prilike da o ovome porazgovara sa Nensi. Ona i njena majka bile

  su se odvezle kolima u grad, jer je u Kotersolu bio pijačni dan. Pošto je ručao sa Grendonom i njegovim ljudima — gospođa Grendon ostavila im je hladan ručak —

  Gregori je sam otišao da pogleda unaokolo po farmi, još uvek sa dubokim i (rekao je sam sebi) nerazumnim osećanjem uznemirenosti.

  Bledo sunce ispunilo je popodne. Nije moglo da probije dovoljno duboko u vodu

  jezerca. Ali, dok je Gregori stajao pored konjskog valova, zagledan u prostranstvo vode, video je kako ona vrvi od mladih punoglavaca i žaba. Prišao je bliže. Ono što mu je izgledalo kao površina prilično ustajale vode bilo je puno sićušnih živih bića. Dok je posmatrao, jedna velika buba izronila je iz dubine i zgrabila punoglavca. Punoglavci su takođe bili hrana i dvema patkama koje su sa svojim mladima plivale uz trsku na suprotnoj strani jezerca. A koliko mladih su patke imale? Čitava vojska pačića paradirala je između trstika.

  Obišao je iza ambara i štala za krave, gde je zemlja bila močvarna, i preko mosta

  do iza radionice. Tamo su stajali plastovi sena, a iza njih pružala se divlja živa ograda.

  Idući, Gregori je tražio ptičja gnezda. U gomili drveta bilo je crvendaćevo gnezdo, u močvari livadske ševe, a u živici gnezda vrabaca i kosova. Sva su bila pretrpana jajima —

  suviše mnogo jaja. Za trenutak je stajao neodlučno, a onda pošao polako nazad putem

  kojim je došao. Nensi je stajala između dva plasta sena. Trgao se iznenađeno kada ju je ugledao. Pozvao ju je po imenu, ali ona je stajala ćutke, leđima okrenuta ka njemu.

  Začuđen, krenuo je napred i dotakao je po ramenu. Njena glava okrete se ukrug.

  16

  Video je njene duge zube, žutu krivinu kosti koja je nekad bila njen nos — ali to je bila ovčija glava koja je pala unazad sa štapa preko kojega je bio prebačen Nensin stari ogrtač. Ležala je na zemlji pokraj njenog šeširića, i on je zapanjeno zurio u nju, trudeći se da smiri snažno lupanje svog srca. A u tom trenutku, Neklend iskoči i zgrabi ga za ruku.

  »Ha! Ovo te je prepalo, junače moj, jel' da? Vid'o sam da se muvaš ovuda. Što se

  ne izgubiš odavde i nikad se ne vratiš? Upozorio sam te već, a neću da te upozoravam ponovo, jel' čuješ? Ostavi Nensi na miru, ti i tvoje knjige!«

  Gregori istrže ruku.

  »Ti si ovo uradio, jesi li, klipane jedan glupavi! Čime se ti to igraš? Kako misliš da bi se dopalo Nensi ili njenoj majci da su videle šta si uradio? Šta misliš da ovo pokažem Grendonu? Jesi li ti poludeo, Neklende?«

  »Ne zovi me glupavim klipanom, jer ću glavu da ti razlupam! Dobro sam te prepao,

  krpelju bezobrazni, i upozoravam te da se držiš što dalje odavde.«

  »Ne dajem ja pet para za tvoja upozorenja. Na Grendonovima je da odluče da li ja

  dolazim ovamo ili ne, a ne na tebi. Ti gledaj svoja posla, a ja ću svoja. Ako opet pokušaš ovako nešto, biće tuče.«

  Neklend je izgledao manje ratoborno nego trenutak ranije. Ali dosta drsko reče:

  »Ne bojim se ja tebe.«

  »Onda ću ti možda dati razloga za to«, reče Gregori. Okrenuvši se u mestu, on se

  brzo udalji — sve vreme na oprezu da ga ovaj ne napadne od pozadi. Ali Neklend se odšunjao tiho, kao što se i pojavio.

  Prešavši dvorište, Gregori je otišao do štale i osedlao Dejzi. Popeo se u sedlo i odjahao, ne pozdravivši se ni sa kim.

  U jednom času pogledao je preko ramena. Farma se skupila, niska i tamna, na pustoj zemlji. Nebo je prevladavalo nad svim. Zemlja je izgledala samo kao traka kopna pred velikim uzburkanim okeanom vazduha i svetla i prostora i stvari nejasno određenih; a iz tog okeana došlo je... to nije znao, niti je znao kak
o da sazna, osim da čeka i vidi da li je čudna lađa iz mora svemira donela zlo ili blagoslov.

  Odjahavši u Kotersol, otišao je pravo na pijacu. Tamo je video kola Grendonbvih sa

  Nensinim malim konjem Hetijem, upregnutim u njih, kako stoje ispred piljarnice.

  Gospođa Grendon i Nensi su baš izlazile. Skočivši sa konja, Gregori povede Dejzi ka njima i požele im dobar dan.

  »Idemo da svratimo do moje prijateljice, gospođe Edvards, i njenih kćerki«, reče gospoda Grendon.

  »Gospođo Grendon, da li biste mi dozvolili da govorim sa Nensi nasamo, samo desetak minuta?«

  Gospođa Grendon bila se dobro umotala da se zaštiti od vetra; izgledala je monumentalno kad se okrenula kćerki razmišljajući šta da odgovori.

  »Kad već razgovaraš s njom na farmi, ne vidim zašto ne bi i ovde, ali neću nikakve

  skandale, Gregori, a sigurna sam i da ne znaš gde možete da odete da pričate nasamo.

  Hoću reći, ljudi su u Norfolku mnogo ukrućeniji nego što su bili u moje vreme, a ja neću nikakve tračeve. Zar to ne može da sačeka dok opet ne dođeš kod nas na farmu?

  »Ako biste bili toliko ljubazni, gospođo Grendon, bio bih veoma zahvalan ako bih

  mogao da razgovaram s njom u četiri oka sada. Moja gazdarica, gospoda Fen, ima malu

  sobu u prizemlju iza radnje, i znam da bi nas pustila da razgovaramo tamo. To bi bilo sasvim pristojno.«

  17

  »Do đavola s pristojnošću! Nek narod misli šta hoće, kažem ja.«Ipak, neko vreme

  je stajala i razmišljala. Nensi je stajala uz majku, pogleda uprtog u zemlju. Gregori ju je posmatrao kao da je iznova vidi. Ispod plavog, krznom opšivenog kaputa, imala je narančasto‐smeđu kariranu pamučnu haljinu; na glavi je nosila šeširić sa trakom ispod brade. Ten joj je bio čist i bez mane, koža čvrsta i delikatna, a njene tamne oči skrivene pod dugim trepavicama. Usne su joj bile pravilne, blede, jasno izražene, sa privlačnim rupicama u uglovima. Osetio se skoro kao lopov, kao da krade sliku njene lepote dok ga ona ne gleda.