Alef Science Fiction Magazine 021

by MoZarD

  Foks se isceri preko parčeta kolača sa trešnjama.

  »Valjda smo se složili da ti Auriganci više nisu socijalisti utopisti?«

  Bilo je od velike pomoći, razmišljao je Grgori, što je u mogućnosti da otprilike zamisli kako taj vanzemaljski oblik života izgleda. Imao je sreće da naiđe na onu knjigu o zmijama, jer ona ne samo da mu je dala predstavu o tome kako Auriganci mogu da tolikom brzinom svare svoj plen — »po‐put neke supe ili čorbe« — nego i, po svoj prilici, nagovestila mu je i kako izgledaju. Da bi živeli u svemirskom brodu, verovatno su morali da budu dosta mali, a izgledalo je i da su poluakvatični. Sve je to pomoglo da se složi slika neobičnog stvorenja: koža možda pokrivena krljuštima kao kod riba, velika stopala sa opnama kao kod žaba, nizak stas i telo kao bure, i mala glava sa dva velika zmijska zuba u vilici. Nije bilo sumnje da nevidljivost krije zaista ružnog patuljka.

  Dok mu je ova sablasna slika prolazila mislima, Gregori je sa Brusom Foksom pripremao zamku. Na sreću, Grendon se nije usprotivio njihovom dolasku na farmu; Nensin razgovor sa njim očigledno je pomogao. A bio je doživeo još jedan šok. Tog jutra pet kokošaka se, skoro pred njegovim očima, pretvorilo u gomilice perja i kože, pa je zato bio namrgođen i ravnodušan prema svemu što se posle dešavalo. Sada je radio na

  udaljenoj njivi, pa je dvojici mladića bilo omogućeno da svoj plan neometano sprovedu u delo — mada povremeno zabrinuto pogledajući ka jezercu — dok je uznemirena Nensi posmatrala sa prozora kuće.

  Sa njom je bio njen snažni mladi pas mešanac od osam meseci Džip, koga su Gregori i Brus bili doveli. Grendon je nabavio dva opasna psa od udaljenog komšije. Ovi ljuti psi snažnih čeljusti bili su vezani dugim lancima koji su išli po žici, što im je omogućavalo da patroliraju od konjskog pojila kraj jezerca, pa pored zapadne strane kuće, skoro do brestova i mosta koji je vodio ka zapadnom polju. Oštro su lajali skoro neprestano i izgledalo je da izazivaju opštu pometnju među ostalim životinjama koje su se tog prepodneva sve uznemireno oglašavale.

  Nensi je bila rekla kako će imati teškoća sa psima, jer odbijaju da jedu hranu koju

  može da im da. Nadala se da će pristati kada dovoljno ogladne.

  Grendon je bio stavio veliku dasku pored ulaza u farmu i na njoj napisao upozorenje svima da se drže podalje.

  Naoružani vilama, dvojica mladića izneli su džakove brašna iz mlina i postavili ih na strateški važna mesta po dvorištu, sve do kapije. Gregori je otišao do štale i izveo jedno od teladi na ularu, ispred samih zuba pobesnelih pasa — samo se nadao da će i prema

  Aurigancima pokazati isto neprijateljstvo kao prema ljudima. Dok je vukao tele preko dvorišta, pojavi se Grabi.

  »Bolje se drži podalje od nas, Grabi«, reče Gregori.

  »Pokušavamo da uhvatimo u zamku jednog od duhova.«

  »Ako ja u'vatim jednoga, ja ću da ga zadavim, i to smesta.«

  »Vile su bolje oružje. Ovi duhovi su jako opasni izbliza.«

  34

  »Snažan sam ja momak, kažem ti! Zadavio bi' jednog!«

  Da to dokaže, Grabi je zavrnuo svoj prugasti, ofucani rukav još više, i pokazao Gregoriju i Foksu ogromne mišiće. Istovremeno je zatresao svojom velikom glavom i isplazio jezik, valjda da pokaže kako izgleda davljenje.

  »Ruka ti je stvarno snažna«, složi se Gregori. »Slušaj, Grabi, imamo bolju ideju.

  Izbošćemo ovog duha nasmrt vilama. Ako hoćeš da se pridružiš, bolje uzmi jedne iz štale.«

  Grabi ga pogleda istovremeno prepredenog i stidljivog izraza lica i počeša se po grlu.

  »Ja bolje davim, momak. Uvek sam 'teo da zadavim nekog.«

  »A što to, Grabi?«

  Radnik spusti glas.

  »Uvek sam 'teo da vidim koliko bi to bilo teško. Ja sam snažan, znaš. Ojač'o sam

  kao momak dok sam ovde davio — ali nikad ljude, znaš, samo stoku.«

  Uzmakavši korak unazad, Gregori reče.

  »Ovaj put, Grabi, koristićemo vile.«

  Da to razreši, Gregori ode u štalu, uze vile, pa se vrati i gurnu ih Grabiju u ruke.

  »Hajdemo onda«, reče Foks.

  Svi su bili spremni da počnu. Foks i Grabi čučnuli su u kanal sa obe strane kapije, s

  »oružjem« na gotovs. Gregori je ispraznio jednu vreću brašna na zemlju tik pred kapijom, tako da je svako ko izlazi sa farme morao da prođe kroz njega. A onda je poveo tele ka jezercu.

  Ono je uznemireno mukalo, a većina stoke u blizini kao da mu je odgovarala. Pilići i kokoške rastrčali su se po dvorištu pod bledim suncem kao da su pomahnitali. Gregori je osetio kako mu znoj lije niz leda, mada mu je koža bila hladna od napetosti.

  Pljesnuvši ga po leđima, on gurnu tele u vodu jezera. Stajalo je tamo nevoljno dok ga nije izveo ponovo i polako preveo preko dvorišta, pored vetrenjače i ambara sa njegove desne strane, kraj zapuštene cvetne bašte gospode Grendon sa leve, pa prema kapiji,

  gde su njegovi saveznici čekali. Uprkos svoj svojoj odlučnosti da to ne čini, nije mogao a da se ne osvrće ka sivkastoj površini jezerca da vidi da li išta ide za njim. Proveo je tele kroz kapiju i zastao. Nikakvi tragovi, osim njegovih i telećih, nisu se videli u rasutom brašnu.

  »Pokušaj ponovo«, posavetova ga Foks. »Možda oni tamo dole dremaju.«

  Gregori je opet ponovio ceo postupak, pa onda i treći i četvrti put, uvek popravljajući površinu brašna pošto bi prošao kroz nju. Svaki put video je Nensi kako ga bespomoćno gleda iz kuće. Svaki put osećao je malo više mučnine zbog napetosti.

  A ipak, kad se to desilo, bio je iznenađen. Bio je proveo tele kroz kapiju po peti put kada se Foksov povik pridruži horu životinjskih glasova. Na površini jezerca nije bilo talasa, tako da Auriganac mora da je došao iz neke zlotvorske potrage za plenom po farmi — tragovi njegovih žabljih stopala iznenada su se pojavili na brašnu.

  Kriknuvši od uzbuđenja, Gregori baci ular na kome je vodio tele, i odskoči u stranu.

  Dohvativši jednu otvorenu vreću brašna koja je stajala kraj stuba kapije, on je prosu pred priliku koja je prilazila.

  Brašnena bomba eksplodirala je po celom Aurigancu. Sada se pokazaše njegovi obrisi u belom. Protiv svoje volje, Gregori je vrisnuo od užasnog straha kada se grozota ukazala u uskovitlanoj belini. Veličina ovog groznog stvorenja bila je naročito zastrašujuća: daleko od svakog ljudskog oblika, ono je bilo isuviše veliko za zemaljske 35

  prilike — visoko deset, možda dvanaest stopa! Nepobedivo, i stravično brzo, ono jurnu na Gregorija, zamahujući bezbrojnim rukama ka njemu.

  Idućeg jutra, doktor Kraučorn sa svojim svilenim šeširom pojavio se kraj Gregorijeve postelje, zahvalio gospodi Fen za toplu vodu, i previo ranu na Gregorijevoj nozi.

  »Imajući sve u vidu, lako ste se izvukli«, reče starac. »Ali, ako hoćete da poslušate moj savet, gospodine Rols, prestaćete da posećujete Grendonovu farmu. To je zlo mesto i ništa vas dobro tamo ne čeka.«

  Gregori klimnu glavom. Nije ispričao doktoru ništa osim da je Grendon pritrčao i

  ustrelio ga u nogu; što je bilo tačno, ali veći deo priče bio je izostavljen.

  »Kada ću opet moći da ustanem, doktore?«

  »Oh, mlado tkivo brzo zarasta, inače bi grobari bili bogati a lekari sirotinja. Za nekoliko dana biće opet sve u redu. Ali ja ću opet doći da vas obiđem sutra, a dotle morate da ležite na leđima i da ne pomerate tu nogu.«

  »Razumem.«

  Doktorovo lice poprimi surov izraz.

  »Razumete, a hoćete li da pokušate? Upozoravam vas, ako i jedan korak napravite

  tom nogom, pomodreće i otpašće.« On polako klimnu glavom da to naglasi, a bore njegovog lica toliko se produbiše da bi neko, ko je upoznat sa čudnim svojstvima njegove fizionomije, bio sklon da to oceni kao smešak.

  »Valjda smem da napišem pismo, doktore?«

  »Valjda, mladiću.«

  Ćim je doktor Kraučorn otišao, Gregori uze pero i hartiju i uputi nekoliko hitnih redaka Nensi. Napisao joj je kako je veoma mnogo voli i ne može da podnese pomisao

  da ona ostaje na farmi; da neće
moći da dođe kod nje još nekoliko dana zbog rane na

  nozi; i da ona mora odmah da dojaše na Heti sa torbom sa stvarima i da odsedne u

  »Putniku«, gde ima izvrsna soba za koju će on da plati. I, ako mu je uopšte do njega, da mora odmah da sprovede ovaj jednostavan plan još tog dana, pa da mu se javi iz krčme, kad se tamo smesti. Dosta zadovoljno, Gregori je pismo pročitao dvaput, potpisao ga i dodao da je ljubi, pa pozvao gospođu Fen uz pomoć malog zvonca koje je ona bila pripremila u tu svrhu.

  Rekao joj je da je dostava ovog pisma stvar izuzetne hitnosti. On će ga poveriti Tomiju, pekarevom šegrtu, da ga još tog jutra odnese, pošto raznese hleb, i daće mu šiling za trud. Gospođa Fen nije bila baš oduševljena time, ali ju je, uz malo laskanja, ubedio da to kaže Tomiju; izašla je iz spavaće sobe noseći i pismo i šiling u ruci.

  Gregori smesta započe drugo pismo, ovaj put gospodinu H. Dž. Velsu. Bilo je prošlo

  neko vreme od kada mu je poslednji put pisao, pa je morao da sačini poduži izveštaj; ali konačno je došao i do događaja od prethodnog dana.

  Toliko užasnut sam bio izgledom Auriganca, »pisao je«, da sam stajao na mestu,

  ne mogući da se pomerim, dok je brašno letelo oko nas. A kako sada mogu da prenesem vama — koji ste, možda, osoba najviše zainteresovana za ovako važnu temu na svim britanskim ostrvima — kako je čudovište izgledalo ocrtano u belom?

  Moji utisci su, naravno, i šturi i neodređeni, ali glavna teškoća je to što nema ničega na Zemlji sa čim bih mogao da uporedim ovo nakazno stvorenje!

  Izgledalo je, valjda, najviše kao neka užasna guska, ali vrat mora da se zamisli debeo skoro kao telo — odista, bilo je skoro celo samo telo, ili sam vrat, kako ga već gledate. A na kraju ovog vrata nije bilo glave, već stravični niz različitih ruku, gnezdo 36

  vijugavih bičeva, antena i pipaka, baš kao da se neki oktopod zamrsio sa meduzom svoje veličine, sa još nekoliko kraka morskih zvezda i pipaka. Da li ovo zvuči apsurdno? Mogu samo da vam se zakunem da je, dok je jurilo ka meni, možda više

  nego dvaput više od mene, meni izgledalo skoro previše užasavajuće da ga ljudske oči gledaju — a ipak ga nisam video, već samo brašno koje se po njemu polepilo!«

  Ovaj odvratni prizor bio bi poslednji što su moje oči ikad videle da nije bilo Grabija, prostog radnika na farmi, koga sam imao priliku da pomenem ranije.

  Dok sam ja bacao brašno, Grabi je povikao i pojurio napred, bacivši vile. Skočio

  je na to stvorenje kada je ono krenulo na mene. Ovo je upropastilo naš plan da on i Brus Foks vilama ubiju čudovište. Umesto toga, on ga je dograbio visoko koliko god je mogao i počeo da ga steže punom snagom svojih moćnih mišića. Kakav stravičan sukob! Kakvo jezivo nadmetanje!

  Pribravši se, Brus je jurnuo napred i počeo da bode vilama. Njegov borbeni poklič trgao me je iz obamrlosti. Potrčao sam i dograbio Grabijeve vile i takođe jurnuo. Ovo čudo imalo je dovoljno ruku za sve nas! Razmahalo se, a ne sumnjam da je na krajevima nekoliko ruku imalo otrovne, kao igla oštre zube, jer sam video kako jedna ide ka meni otvorena kao zmijska usta. Ima li potrebe da naglašavam opasnost

  — naročito ako se setite da je dejstvo oblaka od brašna bilo samo delimično, pa je još nevidljivih ruku mlataralo oko nas!

  Spasio nas je što je Auriganac bio kukavica. Video sam kako ga Brus žestoko ubode i, tren kasnije, ja zabih svoje vile pravo kroz monstrumovu nogu. Odmah mu je bilo svega dosta. Grabi je pao na zemlju kad je čudovište počelo da se povlači. Kretalo se neverovatnom brzinom nazad ka jezercu. Mi smo pojurili za njim! A uz to su se čuli krici svih životinja na farmi.

  Kada je ušlo u vodu, obojica smo zavitlali vile na njega, ali ono je snažno zaplivalo i zatim zaronilo pod površinu, ostavljajući za sobom kružne talase i penušav trag brašna.

  Stajali smo za trenutak zureći u vodu, a onda smo obojica potrčali nazad ka Grabiju. Bio je mrtav. Ležao je na leđima i više čovek nije mogao da ga prepozna.

  Auriganac mora da ga je ujeo svojim otrovnim zubima čim ga je ovaj napao. Grabijeva koža bila je zategnuta i čudno je sijala. Dobio je tamnocrvenu boju. Sva njegova unutrašnjost bila je pretvorena u tečnost brzim otrovom Auriganca; izgledao je kao ogromna pokvarena švargla u ljudskom obliku.

  Po onome što je nekada bilo njegovo lice i po grlu i vratu bile su rane i iz njih se cedila njegova unutrašnjost, tako da se polako splasnjavao na svom ležaju od brašna i prašine. Možda pogled na čuvenu Meduzinu glavu, koji je pretvarao ljude u kamen,

  nije bio ništa gori od ovoga, jer obojica smo stajali tamo potpuno oduzeti. Tek nas je prasak puške farmera Grendona povratio u život.

  On je bio pretio da će pucati na mene. Sada, videvši kako mu rasipamo brašno i

  pomislivši da se spremamo da odemo sa teletom, pripucao je na nas. Nismo imali izbora nego da bežimo. Sa Grendonom se nije moglo razgovarati. Dobra Nensi istrčala je da ga zaustavi, ali je i Neklend jurio ka nama, dok je par krvožednih pasa lajao na svojim dokraja zategnutim lancima.

  Brus i ja bili smo dojahali na mojoj Dejzi. Bio sam je ostavio osedlanu. Izveo sam je iz štale brzim korakom, gurnuo Brusa u sedlo i baš sam hteo i ja da se popnem, kad puška ponovo opali i osetih oštar bol u nozi. Brus me je povukao u sedlo i odjahali smo, ja poluonesvešćen.

  37

  Evo sada ležim u postelji, a trebalo bi da ustanem za nekoliko dana. Na sreću, metak nije zakačio kost.

  I tako, vidite kako je farma sada mesto prokletih! Nekada sam mislio kako će možda čak postati novi raj, u kome će rasti hrana bogova za ljude kao bogove.

  Umesto toga — avaj! prvi susret između čovečanstva i bića iz drugog sveta pokazao se katastrofalnim, a raj postao bojno polje za rat svetova. Kakvu budućnost možemo da očekujemo, osim sumornu?

  Pre nego što završim ovaj predugi izveštaj, moram da odgovorim na jedno pitanje iz Vašeg pisma i da vam postavim drugo, ličnije nego ono koje ste vi meni uputili.

  Prvo, vi pitate da li su Auriganci potpuno nevidljivi i kažete, ako mogu da citiram vaše pismo, »bilo kakva promena u indeksu prelamanja očnog sočiva učinila bi viđenje nemogućim, ali bez takve promene oči bi se videle kao staklaste kuglice. A za viđenje je isto tako neophodno da postoji ljubićastocrveni pigment iza mrežnjače i neprozirna rožnjača. Kako onda vaši Auriganci vide?« Odgovor mora biti da se snalaze bez vida kakav mi znamo, jer mislim da prirodno održavaju kompletnu nevidljivost.

  Kako oni »vide« ja ne znam, ali, kakvo god čulo da koriste, vrlo je delotvorno. Kako se sporazumevaju ne znam — naš nije ispustio ni najslabiji zvuk kada sam mu probo nogu — ipak je očigledno da mora da se sporazumevaju vrlo efikasno. Možda su prvobitno pokušali da stupe u vezu s nama preko nekog tajanstvenog čula koje mi nemamo i da su, ne dobivši nikakav odgovor, pretpostavili da smo mi nemi kao naše životinje. Ako je tako, kakva nesreća!

  A sada moje lično pitanje. Znam, gospodine, da ste sve zauzetiji kako postajete

  slavniji; ali osećam da ono što se događa ovde, u udaljenom kraju Istočne Engleske, ima ogroman značaj za sve i budućnost. Ne biste li mogli da preuzmete na sebe da nas posetite ovde? Bilo bi vam udobno u jednoj od naše dve krčme, a putovanje železnicom ovamo je jednostavno, iako dosadno — od stanice u Hejamu dovde možete da dođete redovnom kočijom, a ima samo osam milja. Onda biste mogli sami

  da pogledate Grendonovu farmu, a možda i ova međuzvezdana bića takođe. Osećam

  da ste isto toliko zabavljeni koliko i zabrinuti izveštajima koje dobijate od dole potpisanog, ali kunem se da nijedna sitnica nije preterana. Recite da možete da dođete!

  Ako vam je potrebno ubeđivanje, pomislite koliko bih bio oduševljen:

  Vaš iskren obožavalac i prijatelj,

  GREGORl ROLS

  Pročitavši ovo dugo pismo i izbacivši dva suvišna prideva, Gregori se zavali, prilično zadovoljan. Imao je osećaj da je još uvek uključen u borbu, mada privremeno izbačen iz stroja.

  Ali kasno popodne donelo mu je uznemirujuće vesti. Tomi, pekarev šegrt, bio je otišao sve do Grendonove farme. A onda se setio ružnih pr
iča koje su u selu kružile o njoj i zastao, razmišljajući da li da produži. Neprirodna galama stoke čula se sa farme, pomešana sa zvucima čekića, i kada se tamo prišunjao i video farmera, crnog kao zemlja, kako gradi nešto veliko, nalik na vešala, u dvorištu, uplašio se i odjurio nazad, ne predavši pismo Nensi.

  Brus Foks došao je te večeri da vidi kako mu je prijatelj i Gregori je pokušao da ga 38

  ubedi da on odnese pismo. Ali Foks je uspeo da ga uveri da već ima nešto zakazano.

  Razgovarali su neko vreme, uglavnom prepričavajući grozote od prethodnog dana, i onda je Foks otišao.

  Gregori je ležao na krevetu, brinući o Nensi, dok mu gospođa Fen nije donela večeru na poslužavniku. Sada je bar bilo jasno zašto Auriganci nisu ulazili u kuću. Bili su isuviše veliki za to. Nensi je bila bezbedna sve dok je unutra — ukoliko je iko bio siguran na tom mestu osuđenom na propast.

  Te noći rano je zaspao. U ranim jutarnjim časovima, imao je noćnu moru. Bio je u

  nepoznatom gradu gde su sve zgrade bile nove, a ljudi obučeni u blistava odela. Na jednom trgu raslo je neko drvo. U snu je Gregori bio u naročitoj vezi za tim drvetom: on ga je hranio. Njegov posao bio je da gura prolaznike uz stablo. Ovo drvo bilo je balavo.

  Niz njegovu glatku koru slivale su se velike količine bala iz crvenih usana koje su kao lišće stajale po krošnji. Strašno je poraslo hraneći se ljudima. Kada bi bili bačeni na njega, oni su se utapali u drvo. Malo bala prsnulo je na Gregorija. Ali umesto da ga rastvore, one su učinile da se sve što on dotakne rastvori. Zagrlio je devojku koju voli, i kad su njegove usne pošle ka njenima, koža se sljuštila sa njenog lica.

  Probudio se očajno plačući i ošamućeno pipajući da nađe točkić gasne lampe.

  Doktor Kraučorn došao je kasno tog prepodneva i rekao Gregoriju da mora da leži mirno bar još tri dana, da mu se mišići na nozi oporave. Gregori je ležao u stanju izuzetnog nezadovoljstva sobom. Prisećajući se groznog sna, razmišljao je kako je bio strašno nemaran prema Nensi, devojci koju voli. Njegovo pismo njoj još uvek je ležalo kraj njegovog kreveta nedostavijeno. Pošto mu je gospođa Fen donela ručak, rešio je da vidi Nensi. Ostavljajući hranu, izvukao se iz postelje i polako obukao.