Lastavičja Kula

by Andrzej Sapkowski

  Podigao je na vešca i Milvu blistave oči.

  – Ja sam kukavica – reče kratko. – Ako ne budem morao, ne želim da preživim ono što sam onda preživeo na trajektu i mostu. Nikad. Zbog toga vas molim da me isključite iz borbene grupe koja ide u Belhaven.

  – S tog trajekta i mosta – odazvala se oporo Milva – izvukao si me na leđima, kada mi je slabost oduzela noge. Da je tamo umesto tebe bila neka kukavica, onda bi me ostavio i pobegao. Ali tamo nije bilo nikakve kukavice. To si bio ti, Regise.

  – Dobro rečeno, tetka – reče s uverenjem Angulema. – Ne razumem baš o čemu je reč, ali dobro rečeno.

  – Nisam ti ja nikakva tetka! – Milvine oči blesnuše zloslutno. – Pazi, mala! Ako me još jednom tako nazoveš, videćeš!

  – Šta ću videti?

  – Mir! – zareža oštro veštac. – Dosta s tim, Angulema! Kako vidim, sve vas treba dovesti u red. Završilo se vreme putovanja naslepo, ka horizontu, ako i ima nešto tamo iza horizonta. Došlo je vreme za konkretna dela. Vreme za prerezivanje grla. Zato što napokon imamo kome da ih prerežemo. Oni koji dosad nisu razumeli neka shvate – napokon imamo nadohvat ruke konkretnog neprijatelja. Poluvilenjaka koji želi našu smrt, a i agent je nama neprijateljskih sila. Zahvaljujući Angulemi, mi smo upozoreni, a upozoreni znači naoružani, kako glasi poslovica. Moram da uhvatim tog poluvilenjaka i iscedim iz njega po čijoj naredbi dela. Da li si najzad razumeo, Nevene?

  – Čini se – reče mirno pesnik – da razumem više i bolje nego ti. Bez ikakvog hvatanja i ceđenja, slutim da taj tajanstveni vilenjak dela po Dajkstrinoj naredbi, koga si pred mojim očima obogaljio na Tanedu, slomivši mu skočni zglob. Dajkstra, po izveštaju maršala Visegerda, nas nesumnjivo smatra nilfgardskim špijunima. A nakon našeg bega iz korpusa lirijskih partizana, kraljica Meve je sigurno dopisala nekoliko tačaka na listu naših zločina...

  – Greška, Nevene – ubaci tiho Regis. – To nije Dajkstra. A ni Visegerd. A ni Meve.

  – Pa ko onda?

  – Svaki sud i zaključak bio bi preran.

  – Slažem se – procedi hladno veštac. – Zbog toga stvar treba ispitati na mestu. A zaključke izbaciti iz glave.

  – A ja – nije odustajao Neven – i dalje smatram da je ta ideja glupa i rizična. Dobro je da smo upozoreni na zasedu i da znamo za nju. Ako znamo, zaobići ćemo je u širokom luku. Neka nas taj vilenjak ili poluvilenjak čeka do mile volje, a mi ćemo da požurimo svojim putem...

  – Ne – prekinu veštac. – Kraj diskusije, dragi moji. Kraj anarhije. Došlo je vreme da naša... banda... konačno ima predvodnika.

  Svi, ne isključujući Angulemu, gledali su ga u tišini punoj iščekivanja.

  – Ja, Angulema i Milva – reče – idemo u Belhaven. Kahir, Regis i Neven skreću u Dolinu Sansretur i idu u Tusen.

  – Ne – reče brzo Neven, jače stiskajući svoj tubus. – Nema šanse. Ja ne mogu.

  – Začepi. Nema rasprave. Ovo je naređenje vođe bande! Idete u Tusen, ti, Regis i Kahir. Tamo ćete nas čekati.

  – Tusen je za mene smrt – reče trubadur bez emfaze. – Kada me prepoznaju u Bokleru u zamku, gotov sam. Moram vam otkriti...

  – Ne moraš – prekinu ga grubo veštac. – Prekasno je. Mogao si da se povučeš, nisi hteo. Ostao si u družini da bi spasao Ciri. Zar ne?

  – Tako je.

  – Stoga ćeš poći s Regisom i Kahirom Dolinom Sansretur. Sačekaćete nas u planinama, ali nećete odmah preći granice Tusena. Ali ako... Ako bude neophodno, morate preći granicu. U Tusenu su navodno druidi, oni iz Ked Dua, Regisovi prijatelji. Ako bude neophodno, dobićete od druida informacije, i krenite po Ciri... sami.

  – Kako to sami? Ti predviđaš...

  – Ne predviđam, uzimam u obzir mogućnost. Takozvani: za svaki slučaj. Krajnost, ako više voliš. Možda sve prođe dobro i nećemo morati da se pokazujemo u Tusenu. Ali u slučaju... Važno je to da u Tusen ne krene za vama nilfgardska potera.

  – Neće krenuti – dobaci Angulema. – Čudno je to, ali Nilfgard poštuje rubež Tusena. Ja sam se takođe jednom tamo sakrila od potere. Ali tamošnji vitezovi nisu bolji od Crnih! Fini, ljubazni, ali hitri s kopljem i mačem. A granicama patroliraju bez prestanka. Sebe nazivaju: lutalice. Jašu sami, po dvoje ili troje. I iskorenjuju lopovluk. Znači: nas. Vešče, jedna stvar u tim tvojim planovima treba da se promeni.

  – Šta?

  – Ako treba da krenemo u Belhaven i uplašimo Slavuja, poći ćete sa mnom ti i gos’n Kahir. A s njima neka ide tetka.

  – A zbog čega? – Geralt gestom umiri Milvu.

  – Za taj posao su potrebni momci. Što se žestiš, tetka? Ja znam šta pričam! Ako dođe do nečega, možda će trebati da se dela više zastrašivanjem nego snagom. A niko iz Slavujeve bande neće se uplašiti trojke u kojoj na jednog momka idu dve žene.

  – Poći će s nama Milva. – Geralt stisnu prste na nadlaktici ozbiljno razbesnele streličarke. – Milva, a ne Kahir. S Kahirom ne želim da idem.

  – Zašto? – upitaše gotovo istovremeno Angulema i Kahir.

  – Upravo tako – reče polako Regis. – Zašto?

  – Zato što nemam poverenja u njega – izjavi kratko veštac.

  Tišina koja je zavladala bila je neprijatna, teška, gotovo lepljiva. Iz pravca šume, u kojoj je logorovao trgovački karavan i grupa drugih putnika, dopirali su povišeni glasovi, krici i pesma.

  – Objasni – reče najzad Kahir.

  – Neko nas je izdao – reče oporo veštac. – Posle razgovora s prefektom i Angulemine izjave, u to nema sumnje. A kada se dobro razmisli, dolazi se do zaključka da je izdajnik među nama. A da bi se pogodilo ko je on, uopšte ne treba dugo razmišljati.

  – Kako mi se čini, ti si – namršti obrve Kahir – dozvolio sebi da sugerišeš da sam ja taj izdajnik?

  – Ne krijem – veščev glas je bio hladan – da me je spopala takva misao, razume se. Mnogo stvari ukazuje na to. Mnogo stvari bi to razjasnilo. Veoma mnogo.

  – Geralte – reče Neven. – Da ti ne odlaziš malčice predaleko?

  – Neka govori – napući usne Kahir. – Neka govori. Neka se ne ustručava.

  – Pitali smo se – Geralt pređe pogledom po licima kompanjona – kako je moglo doći do izmišljene greške u računu. Znate o čemu govorim. O tome što nas je petoro, a ne četvoro. Mislili smo da je neko jednostavno pogrešio: tajanstveni poluvilenjak, razbojnik Slavuj ili Angulema. A ako odbacimo verziju greške? Onda se nameće sledeća verzija: družina broji pet osoba, a Slavuj treba da ubije samo četiri. Znači da je peta saveznik atentatora. Neko ko ih stalno informiše o koracima družine. Od početka, od trenutka kada se, nakon pojedene slavne riblje čorbe, formirala družina, primivši u svoje redove Nilfgardijca. Nilfgardijca koji mora da uhvati Ciri, mora da je preda caru Emhiru, jer od toga zavisi njegov život i dalja karijera.

  – Znači, ipak nisam pogrešio – reče polako Kahir. – Ipak sam izdajnik. Podao, dvoličan izdajica?

  – Geralte – odazva se ponovo Regis. – Oprosti na iskrenosti, ali tvoja teorija je šuplja kao staro rešeto. A tvoja misao, već sam ti to rekao, rđava je.

  – Jesam izdajnik – ponovi Kahir kao da nije čuo vampirove reči. – Međutim, koliko shvatam, nema nikakvih dokaza za moju izdaju, postoje samo mutne indicije i veščeve pretpostavke. Koliko sam shvatio, na mene će pasti teret dokazivanja moje nevinosti. Ja ću morati da dokažem da nisam konj. Zar ne?

  – Bez patetike, Nilfgardijče – planu Geralt stojeći pored Kahira i udarajući ga pogledom. – Da imam dokaz za tvoju krivicu, ne bih traćio vreme na priču, već bih te rasporio po podbratku kao haringu! Znaš princip cui bono? Onda mi odgovori: ko osim tebe ima i najmanji razlog da izda? Ko bi osim tebe dobio bilo šta za izdaju?

  Iz pravca logora trgovačkog karavana razlegao se glasan i otegnut tresak. Na crnom nebu zvezdasto je eksplodirala crveno-zlatna raketa, vatromet koji se raspršio kao roj zlatnih pčela i pao poput šarene kiše.

  – Nisam konj – reče mladi Nilfgardijac zvučnim, moćnim glasom. – Nažalost, to ne mogu da dokažem. Mogu da uradim nešto drugo. Ono što mi pri
liči, što moram da uradim kada me vređaju i nipodaštavaju, kada se kalja moja čast i blati moje dostojanstvo.

  Njegov pokret je bio brz kao munja, ali bez obzira na to, ne bi iznenadio vešca da nije njegovog bolnog kolena, koje komplikuje pokrete. Ipak, Geralt nije uspeo da eskivira, a pesnica u jahačkoj rukavici tresnula ga je posred njuške takvom snagom da je poleteo unazad i pao pravo u vatru, podižući prašinu iskrica. Skočio je, ali opet presporo zbog bola u kolenu. Kahir je već bio pored njega. Ovog puta veštac nije uspeo ni da se zakloni, pesnica ga je lupila u bok glave, a u očima su mu zasijali šareni vatrometi, lepši i od onih koje su ispaljivali trgovci. Geralt je vulgarno opsovao i bacio se na Kahira, obavio ga rukama i svalio na zemlju, zakotrljali su se po šljunku, udarajući se međusobno pesnicama.

  Sve to se dešavalo pod avetnim i neprirodnim svetlom veštačke vatre koja je prskala po nebu.

  – Prestanite! – vrištao je Neven. – Prestanite, prokleti idioti.

  Kahir je vešto izbio Geraltu zemlju ispod nogu i, dok je ovaj pokušavao da ustane, udario ga u zube. I ponovio je tako da je zazvonilo. Geralt se okrenuo, napregnuo i šutnuo ga, nije pogodio međicu, ali je pogodio butinu. Iznova su pali, prevrtali se, kotrljali lomeći jedan drugoga gde su stizali, oslepljeni udarcima i prašinom i peskom u očima.

  Iznenada su se razdvojili, zakotrljali na suprotne strane, sklupčavši se i čuvajući glavu od fijukavih udaraca.

  Milva je skinula s bedara debeli kožni pojas, uhvatila ga je za kopču i obavila oko korena šake, a potom je dohvatila ratnike i počela da ih lema iz sve snage, ne žaleći ni ruke, ni remene. Pojas je fijukao i uz opori tresak padao na ruke, leđa i ramena, čas na Kahirove, čas na Geraltove. Kada su se razdvojili, Milva je skakala od jednog do drugog kao zrikavac, i dalje ih šamarajući pravedno, tako da nijedan ne dobije manje, a ni više od onog drugog.

  – Vi glupani glupavi! – vrisnu, s treskom udarivši Geraita preko leđa. – Vi budale budalaste! Naučiću vas ja pameti, obojicu!

  – Još? – vrisnu glasnije pritiskajući Kahira po rukama, kojima je sakrio glavu. – Prošlo vas je? Smirili ste se?

  – Jesmo! – zaječa veštac. – Dosta!

  – Dosta! – ponovi sklupčani Kahir. – Dovoljno je!

  – Dovoljno je – reče vampir. – Zaista je već dovoljno, Milva.

  Streličarka je disala teško, obrisa čelo pojasom oko pesnice.

  – Bravo – odazva se Angulema. – Bravo, tetka.

  Milva se okrenu na petama i iz sve snage je šljusnu pojasom preko leđa. Angulema je zajecala, sela i rasplakala se.

  – Rekla sam – brektala je Milva – da me ne zoveš tako. Rekla sam!

  – Ništa se nije desilo! – Neven pomalo rastresenim glasom umiri trgovce i putnike koji su dotrčali sa susednih ognjišta. – Mali prijateljski nesporazum. Prijateljska kavga. Već je sprečena!

  Veštac dodirnu jezikom klimav zub, pljunu krv koja mu je tekla iz rasečene usne. Osetio je kako mu na leđima i rarnenima već rastu kvrge, kako otiče – verovatno do veličine karfiola – uho udareno remenom. Pored njega, Kahir se tromo dizao sa zemlje, pipajući se po obrazu. Na njegovoj otkrivenoj nadlaktici pred očima su izrastale i oticale crvene pruge.

  Na zemlju je pala kiša koja je smrdela na sumpor, pepeo iz poslednjeg vatrometa.

  Angulema je žalosno plakala držeći se za leđa. Milva je bacila pojas i nakon trena dvoumljenja prišla joj, obuhvatila je i zagrlila bez reči.

  – Predlažem – odazva se hladnim glasom vampir – da pružite jedna drugoj ruku. Predlažem da se nikada više ne vraćamo na ovu stvar.

  Neočekivano je zaduvao i zašumeo vetar s planina, u kojem su, činilo se, brujala neka avetna zavijanja, krici i žalopojke. Hitri oblaci preuzeli su fantastične oblike. Srp meseca postao je crven poput krvi.

  *

  Besan hor i šušanj legnjeva probudio ih je pred zoru.

  Krenuli su pred izlazak sunca, koje je kasnije zaslepljujućom vatrom zapalilo sneg na vrhovima planina. Krenuli su mnogo pre no što je sunce stiglo da se prikaže iza vrhova. Uostalom, pre nego što se prikazalo, nebo su pokrili oblaci.

  Kretali su se kroz šume, a put je vodio sve više i više, što se moglo prirnetiti po promeni sastava drveća. Hrastovi i grabovi su se završili iznenada, ušli su u mrak bukvika zastrt opalim lišćem, mirisom plesni, paučinom i gljivama. Gljiva je bilo u izobilju. Vlažan kraj leta uistinu je obrodio jesenjim gljivama. Oplata bukvika mestimično je nestajala pod šeširima rudnjača, mlečnica i muhara.

  Bukvik je bio tih, izgledalo je da je većina ptica pevačica odletela u tople krajeve. Samo su natopljene vrane krakale na rubovima rastinja.

  Posle toga su se okončali bukvici, pojavile su se smrče. Zamirisalo je na smolu.

  Sve češće su naliazili na gola brda i uzvišenja, među kojima ih je sustizao vetar. Reka Nevi penila se na pragovima i kaskadama, njena voda – uprkos kiši – postala je kristalno prozračna.

  Na horizontu se uznosila Gorgona. Sve bliže.

  Sa šiljatih rubova snažne planine spuštale su se ogromne ledenice i sneg, zbog čega je Gorgona uvek izgledala kao da je opasana belim maramama. Vrh Ðavolje planine, poput glave i vrata tajanstvene neveste, neprestano su obavijali velovi oblaka. Ponekad je Gorgona kao plesačica treskala svojom belom haljinicom – prizor je bio divan, ali nosio je smrt – s vrletnih zidina planine, lavine su čistile sve na svome putu, sve do odrona u podnožju i dalje ka dnu, padinama, do najviše smrčine krošnje nad prevojem Teodula, preko dolina Neve i Sansretur, preko crnih okica planinskih jezera.

  Sunce, koje je uprkos svemu uspelo da se probije kroz oblake, vrlo brzo je zašlo – jednostavno se sakrilo iza planina na zapadu, potpaljujući ih purpurno-zlatnim sjajem.

  Prenoćili su. Sunce je izašlo.

  Došlo je vreme da se razdvoje.

  *

  Pažljivo je obavio glavu svilenom Milvinom maramom. Stavio je Regisov šešir. Još jednom je proverio položaj sihila na leđima i oba stileta u kanijama.

  Pored njega, Kahir je oštrio svoj dugi nilfgardski mač. Angulema je opasala čelo vunenim zavojem, gurnula u kanije lovački nož, poklon od Milve. Streličarka i Regis odsedlavali su im konje. Vampir je dao Angulemi svog vranca, a on je prešao na magarca Drakula.

  Bili su spremni. Samo je još jedna stvar trebalo da se obavi.

  – Hodite ovamo, svi.

  Prišli su.

  – Kahire, Kelahov sine – poče Geralt, trudeći se da ne bude patetičan. – Uvredio sam te nečuvenim podozrevanjem i ponašao sam se podlo prema tebi. Stoga se izvinjavam, pred svima, i spuštam glavu. Izvinjavam se i molim te da mi oprostiš. I vas ostale molim za oproštaj, jer je bilo podlo da vas teram da to slušate i gledate.

  – Istresao sam na Kahira i na vas moj gnev, moju zlobu i moj žal, koji su proizašli iz toga što znam ko nas je izdao. Znam ko je izdao i uzeo Ciri koju mi želimo da spasemo. Uzrok mog gneva je to što je reč o osobi koja mi je nekada bila veoma bliska.

  – Gde smo, šta nameravamo, kuda idemo i kuda smo se uputili... sve to je otkriveno pomoću magije skeniranja, pronalaženja. Nije mnogo teško za majstora magije da uhvati i posmatra iz daljine preko dobro znane i bliske osobe s kojom je imala dugotrajan psihički kontakt i stvorenu matricu. Ali čarobnica i čarobnjak o kojima govorim napravili su grešku. Demaskirali su se. Pogrešili su brojeći članove družine, a ta greška ih je otkrila. Kaži im, Regise.

  – Geralt je možda u pravu – reče polako Regis. – Kao svaki vampir, ja sam nevidijiv za magijsku sondu vizije i skeniranja, odnosno za čini pronalaska. Vampir se može pratiti analitičkim činima, izbliza, međutim, nije moguće otkriti vampira na daljinu skenirajućim činima. Čini skeniranja neće pokazati vampira. Tamo gde je vampir, pronalazač će reći da nema nikoga. Samo čarobnjak je mogao tako da pogreši kada smo mi u pitanju: da skenira četvoro tamo gde je u suštini petoro, to jest četvoro ljudi i jedan vampir.

  – Iskoristićemo tu grešku čarobnjaka – nastavi opet veštac. – Ja, Kahir i Angulema idemo u Belhaven na razgovor s poluvilenjakom koji unajmljuje ubice na nas.
Nećemo pitati vilenjaka po čijoj naredbi dela, jer to već znamo. Pitaćemo ga gde se nalaze čarobnjaci po čijim naredbama dela. Kada saznamo gde je to, poći ćemo tamo i osvetićemo se.

  Svi su ćutali.

  – Prestali smo da računamo datume, zbog toga nismo primetili da je već dvadeset peti septembar. Pre dva dana bila je ravnodnevica. Ekvinocij. Da, upravo ta noć o kojoj mislite. Vidim vašu potištenost, vidim to što imate u očima. Primili ste tada signal, te sablasne noći kada su pored nas logorovali trgovci i hrabrili se špiritusom, pesmom i vatrometom. Sigurno ste imali manje jasno predosećanje nego Kahir i ja, ali svakako pretpostavljate. Sumnjate. I bojim se da su vaše sumnje opravdane.

  Zakrakaše vrane koje su preletale preko uzvišenja.

  – Sve ukazuje na to da Ciri više nije živa. Pre dve noći, na ekvinocij, preminula je. Negde daleko odavde, usamljena, sama među neprijateljima i tuđinima.

  – A nama je ostala samo osveta. Krvava i okrutna osveta, o kojoj će i za sto godina kružiti priče. Priče koje će uterivati ljudima strah u kosti. A onima koji budu poželeli da ponove takav zločin zadrhtaće ruka na pomisao o našoj osveti. Daćemo im primer jeze koji će ih odvratiti, metodom gos’n Fulka Artevelde, mudrog gos’n Fulka, koji zna kako treba s huljama i nitkovima. Primer jeze koji ćemo mi dati zaplašiće čak i njega!

  – Stoga da počnemo i neka nam pakao bude u pomoći! Kahire, Angulema, na konje. Idemo uzvodno Nevom ka Belhavenu. Nevene, Milva, Regise, vi krećete ka Sansreturu, ka granicama Tusena. Nećete zalutati, put će vam pokazati Gorgona. Doviđenja.

  *

  Ciri je mazila crnog mačka, koji se, po običaju svih mačaka sveta, vratio u kolibu na močvarama kada su slast slobode i parenje nadjačali hladnoća, glad i nevolje. Sada je ležao na kolenima devojke i gurao vrat pod njen dlan, a predenjem je iskazivao duboko zadovoljstvo.

  Ono što je devojka pričala mačka nimalo nije interesovalo.

  – To je bio jedini put kada sam sanjala Geralta – nastavi Ciri. – Od onog vremena, od rastanka na ostrvu Taned, od Galebove kule, nikad ga nisam videla u snu. Zbog toga sam mislila da nije živ. I iznenada je došao taj san, kakve sam imala i ranije, san o kakvima mi je pričala Jenefer da su proročki, prekognitivni, da pokazuju prošlost ili budućnost. To je bilo dan pred ekvinocij. U gradiću čijeg se imena ne sećam. U podrumu u koji me je zatvorio Bonhart, nakon što me je mučio i terao da mu priznam ko sam.