Lastavičja Kula

by Andrzej Sapkowski

  – Idemo – Skelen obuzda sivonju, koji se vrpoljio na strmini. – Dole!

  Sišli su niz padinu, oprezno, zauzdavajući besne konje. Probili su se kroz crno, ogoljeno, smrznuto žbunje, koje je blokiralo pristup jezeru.

  Bonhartov mrkov pažljivo je kročio na led, bučno lomeći suvu trsku koja je štrčala iz staklenog pokrivača. Led je zatreštao, ispod konjskih kopita rastrčale su se zvezdaste duge strele naprsnuća.

  – Nazad! – Bonhart trgnu vođice i vrati zabrektalog konja na obalu.

  – Siđite s konja! Led je tanak!

  – Samo uz obalu, uz trsku – oceni Dakre Silifant udarivši potpeticom u ledenu naslagu. – Ali i ovde ima pola cola. Izdržaće konje, nema straha...

  Reči su prigušile psovke i rzanje. Skelenov sivonja se okliznuo, seo na zadnjicu, a noge su se raširile ispod njega. Skelen ga je udario mamuzama, opet opsovao, ovaj put je psovku pratio oštar huk leda koji puca. Sivonja je počeo da se rita prednjim nogama, a zadnje su se trzale lomeći led i komešajući tamnu vodu pod njima. Sova je skočio sa sedla, cimnuo vođice, ali se okliznuo i stropoštao celom dužinom, nekim čudom ne sletevši pod potkovice sopstvenog konja. Dva Gemerijca sišla su s konja i pomogla mu da ustane, Ola Haršejm i Bert Brigden su izvukli sivonju na obalu.

  – Silazite s konja, momci – ponovi Bonhart očiju upiljenih u maglu koja je pokrivala jezero. – Ne moramo da rizikujemo. Gonićemo devojku pešice. I ona je sjahala, isto ide peške.

  – Pravo zboriš – potvrdi Boreas Mun pokazujući na jezero. – Vidi se.

  Tik uz samu obalu, pod granama, ledena naslaga je bila glatka i poluprozirna kao tamno staklo flaše, ispod nje se videla trska i mrke vodene trave. Dalje na sredini, led je pokrivao tanani sloj mokrog snega. A na njemu, koliko je magla dozvoljavala da se vidi, crneli su se tragovi stopa.

  – Imamo je! – viknu žustro Rjens, bacajući vođice na granu. – Nije tako bistra kao što je izgledala! Krenula je po ledu, sredinom jezera. Da je izabrala neku od obala, šumu, ne bi bilo lako da je stignemo!

  – Sredinom jezera... – zamišljeno ponovi Bonhart. – Upravo preko sredine jezera vodi najkraći i najjednostavniji put do te navodno magične kule o kojoj je govorio Vilgeforc. Ona zna za to. Mune? Koliko je ispred nas?

  Boreas Mun, koji je već bio na jezeru, klekao je nad otiskom čizme, sagnuo se nisko, pogledao.

  – Pola časa – oceni. – Ne više. Postaje toplije, a trag se nije razmrljao, vidi se svaki ekser u đonu.

  – Jezero – promrmlja Bonhart, uzalud se trudeći da se probije pogledom kroz maglu – prostire se ka severu više od pet milja. Tako je kazao Vilgeforc. Ako je devojka u prednosti za pola sata, znači da je ispred nas za milju.

  – Na klizavom ledu? – odmahnu glavom Mun. – Nema šanse. Šest-sedam staja uvrh glave.

  – Još bolje! Napred marš!

  – Marš – ponovi Sova. – Na led i marš, oštro!

  Marširali su brekćući. Blizina žrtve ih je uzbuđivala, punila euforijom kao narkotik.

  – Neće nam umaći!

  – Samo da ne izgubimo trag...

  – I samo da nas ne nasamari u ovoj magli... Belo je kao u mleku... Vidljivost je manja od dvadeset koraka, k vragu...

  – Opipavajte nogama – viknu Rjens. – Brže, brže! Dok je sneg na ledu, idemo po tragovima...

  – Tragovi su sveži – zamrmlja iznenada Boreas Mun, zaustavivši se i sagnuvši se. – Sveži... Vidi se svaki utisnut ekser... Tu je pred nama... Tu pred nama! Zašto je ne vidimo?

  – I zašto je ne čujemo? – zapita se Ola Haršejm. – Naši koraci tutnje na ledu, sneg škripi! Zašto je onda ne čujemo?

  – Zato što klepećete gubicama – preseče ih iznenada Rjens. – Dalje, marš!

  Boreas Mun skinu kapu i protrlja njome oznojeno čelo.

  – Ona je tamo, u magli – reče tiho. – Negde tamo, u magli... Ali ne znam gde... Ne znam odakle će udariti... Kao onda... U Dun Dâreu... U Saovinsku noć...

  Drhtavom rukom poče da izvlači mač iz kanija. Sova priskoči do njega, uhvati ga za ramena i jako trgnu.

  – Začepi brnjicu, stara budalo – zasikta.

  Međutim, bilo je prekasno. Strah je prešao na ostale. Takođe su izvukli mačeve, instinktivno stali tako da im iza leđa bude neko od kompanjona.

  – Ona nije avet! – viknu glasno Rjens. – Nije čak ni čarobnica! A nas je desetorica! U Dun Dâreu su bila četvorica i svi su bili pijani!

  – Raširimo se – reče iznenada Bonhart – levo i desno, zajedno u liniji. Ali tako da se ne gubimo jedni drugima iz vida.

  – Zar i ti? – iskrivi se Rjens. – I ti se plašiš, Bonharte? Mislio sam da si razumniji.

  – Raširite se u liniju – ponovi zanemarivši čarobnjaka. – Čuvajte rastojanje. Ja se vraćam po konja.

  – Šta?

  Bonhart iznova nije udostojio Rjensa odgovora.

  Rjens je opsovao, ali Sova mu je brzo stavio ruku na rame.

  – Pusti – viknu – neka ide. A mi ne časimo časa! Ljudi, u liniju! Bert i Stigvard levo! Ola desno...

  – Čemu to, Skelene?

  – Ako idemo u gomili – promumla Boreas Mun – lakše ćemo slomiti led nego ako se raširimo u liniju. Osim toga, ako krenemo na taj način, manji je rizik da će nam devojka pobeći negde u stranu.

  – U stranu? – frknu Rjens. – Na koji način? Imamo tragove pred sobom kao na dlanu. Devojka ide. pravo kao strela, ako bi pokušala za korak da skrene, trag bi to pokazao!

  – Dosta priče! – prekinu ih Sova gledajući pozadi, u maglu u kojoj je iščezao Bonhart. – Napred!

  Pošli su.

  – Postaje toplije – šapnu Boreas Mun. – Led se topi na vrhu, stvara se sloj vode...

  – Magla postaje gušća...

  – Ali tragovi se i dalje vide – ustvrdi Dakre Silifant. – Osim toga, čini mi se da devojka ide sporije. Gubi snagu.

  – Kao i mi – Rjens skinu kapu i obrisa se njome.

  – Tiho – Silifant se iznenada zaustavi. – Jeste li čuli? Šta je to bilo?

  – Ja ništa nisam čuo.

  – A ja... Kao neku škripu... Škripa na ledu... Ali nije odande – Boreas Mun pokaza u maglu u kojoj su nestajali tragovi. – Kao da je sleva, sa strane...

  – I ja sam čuo – potvrdi Sova nemirno pogledajući naokolo. – Ali sada je utihlo. Majku mu, ne sviđa mi se to. Ne sviđa mi se to!

  – Tragovi! – ponovi Rjens, tmurno naglašavajući. – I dalje vidimo njene tragove! Nemate oči? Ona ide pravo kao strela! Da je skrenula makar za korak, makar za pola koraka, poznali bismo to po tragovima! Napred, brže, začas ćemo je imati! Kunem se, začas ćemo videti...

  Stao je. Boreas Mun uzdahnu toliko da mu je zasviralo u plućima. Sova opsova.

  Deset koraka ispred njih, odmah ispred granice vidljivosti koju je obeležavalo gusto mleko magle, tragovi su se završavali. Nestali su.

  – Sto mu gromova!

  – Šta je?

  – Je li odletela ili šta?

  – Ne – odmahnu glavom Boreas Mun. – Nije odletela. Još gore.

  Rjens opsova, vulgarno pokazujući linije utisnute u ledenim naslagama.

  – Klizaljke – viknu stiskajući mahinalno pesnice. – Imala je klizaljke i obula ih je... Sada će leteti po ledu kao vetar... Nećemo je uhvatiti! Gde se, vrat dabogda polomio, denuo Bonhart? Nećemo uhvatiti devojku bez konja.

  Boreas Mun se nakašlja glasno i uzdahnu. Skelen polako raskopča kožuh nameštajući ukoso redenik sa orionima preko grudi.

  – Nećemo morati da je jurimo – reče hladno. – Ona će juriti nas. Plašim se da nećemo dugo čekati.

  – Poludeo si?

  – Bonhart je to predvideo. Zbog toga se vratio po konja. Znao je da nas devojka uvlači u zamku. Pažnja! Naćulite uši na škripu klizaljki na ledu!

  Dakre Silifant poblede, videlo se to i pored obraza porumenelih od mraza.

  – Momci! – vrisnu. – Pažnja! Budite oprezni! U gomilu, u gomilu! Ne gubite se u magli!

  – Začepite! – riknu Sova. – Tišina! Apsolutna tišina, inače ne
ćemo čuti...

  Čuli su. S levog, najudaljenijeg kraja linije, iz magle, stigao je do njih kratak, isprekidan krik. I oštra, hrapava škripa klizaljki koja je dizala kosu poput prevlačenja gvožda preko stakla.

  – Berte! – vrisnu Sova. – Berte! Šta se desilo tamo?

  Čuli su nejasan krik, a na tren se iz magle promolio Bert Brigden, koji je trčao kao pomahnitao. Već blizu njih se okliznuo, pao i poleteo potrbuške po ledu.

  – Uhvatila je... Stigvarda – brektao je ustajući s naporom. – Posekla... u letu... Tako brzo... Jedva sam video... Čarobnica...

  Skelen opsova. Silifant i Mun, obojica s mačevima u rukama, osvrtali su se ustrelivši poglede u maglu.

  Škripa. Škripa. Škripa. Brzo. Ritmično. I sve jasnije. Sve jasnije...

  – Odakle se čuje? – zariča Boreas Mun osvrćući se i prolazeći oštricom mača kroz vazduh. – Odakle?

  -Tiho! – viknu Sova sa orionom u podignutoj ruci. – Možda zdesna! Da! Zdesna! Dolazi zdesna! Oprez!

  Dok je išao po desnom krilu, Gemerijac iznenada opsova, okrenu se i potrča naslepo u maglu, šljapkajući po otopljenom sloju leda. Nije stigao daleko, nije im čak umakao iz vidokruga. Čuli su oštru škripu klizaljki i ugledali mutnu, pokretnu senu. I blesak mača. Gemerijac zaječa. Videli su kako je pao, videli su široku baru krvi na ledu. Ranjenik se koprcao, zavijao, vrištao, ječao. Zatim je utihnuo i prestao da se pomera.

  Ali dok je ječao, zaglušio je škripu klizaljki koje su se približavale. Nisu očekivali da će se devojka tako brzo vratiti.

  Uletela je među njih, u sam centar. Olu Haršejma je posekla u preletu, nisko, ispod kolena, slomivši ga kao perorez. Obrnula se u pirueti, zasuvši Boreasa Muna mnoštvom oštrih komadića leda. Skelen je skočio unazad, okliznuo se i uhvatio za Rjensov rukav. Obojica su pala. Klizaljke su zaškripale pored njih, oštri ledeni komadići poleteli su im u lice. Jeđan od Gemerijaca je vrisnuo, vrisak se završio divljačkim kreštanjem. Sova je znao šta se desilo. Čuo je mnogo ljudi kojima su bili prerezani grkljani.

  Ola Haršejm je urlao koprcajući se na ledu.

  Škripa. Škripa. Škripa.

  Tišina.

  – Gos’n Stefane – procvili Dakre Silifant. – Gos’n Stefane... Ti si nam poslednja nada... Spasi nas... Ne daj da umakne...

  – Osakatila me je, kurvaaaaa! – drao se Ola Haršejm. – Pomozite, majku vam! Pomozite da ustaneeeem!

  – Bonharte! – vrisnu u magli Skelen. – Bonhaaaarte! Upomoooć! Gde si, kurvin sine? Bonhaaaarte!

  – Okružuje nas – brektao je Boreas Mun osvrćući se i prisluškujući. – Ide ukrug u magli... Udariće, a ne znamo odakle... Smrt! Ta devojka je smrt! Umrećemo ovde! Biće masakr kao u Dun Dâreu, u Saovinsku noć...

  – Držite se na gomili – zaječa Skelen. – Držite se u gomili, ona lovi usamljene... Kada vidite da dolazi, ne gubite pamet... Bacajte joj pod noge mačeve, kaiševe, torbe... Šta bilo, samo da je...

  Nije dovršio. Ovaj put nisu ni čuli škripu klizaljki. Dakre Silifant i Rjens su spasli živote bacivši se potrbuške na led. Boreas Mun je uspeo da odskoči, okliznuo se, pao i srušio Berta Brigdena. Kada je devojka proletala kraj njega, Skelen je zamahnuo i bacio orion. Pogodio je. Ali pogrešnu osobu. Ola Haršejm, kome je baš uspelo da se pridigne, grčeći se pade na okrvavljeni led, njegove široko izbuljene oči kao da su iskosa gledale u gvozdenu zvezdu koja mu je štrčala iz korena nosa.

  Poslednji Gemerijac baci mač i poče da rida u kratkim, isprekidanim grčevima. Skelen pritrča i iz sve snage ga udari u lice.

  – Dođi sebi! – zariča. – Dođi sebi, momče! To je samo jedna devojka! Samo jedna devojka!

  – Kao u Dun Dâreu, u Saovinsku noć... – reče tiho Boreas Mun. – Nećemo se izvući sa ovog leda, ovog jezera. Napregnite sluh! Napregnite sluh! Čućete kako će se na vas svaliti smrt.

  Skelen je podigao mač Gemerijca i pokušao da mu utisne oružje u ruku, ali bezuspešno. Potresan grčevima, Gemerijac, ga je posmatrao tupim pogledom. Sova baci mač i skoči ka Rjensu.

  – Uradi nešto, čarobnjače! – riknu ščepavši ga za ramena. Strah je duplirao njegovu snagu, iako je Rjens bio viši, teži i snažniji, podrhtavao je u Sovinom stisku kao krpena lutka. – Uradi nešto! Zovi svog moćnog Vilgeforca! Ili sam baci čini! Baci čini, vračaj, preklinji duhove, okupi demone! Uradi nešto, šta bilo, ti lažljivi ološu, đubre jedno! Uradi nešto, pre nego što nas ta avetinja sve poubija!

  Eho njegovog krika proneo se po šumovitim padinama. Pre no što je probrujao, zagrmele su klizaljke. Ridajući, Gemerijac pade na kolena i pokri lice šakama. Bert Brigden zaurla, zgrabi mač i poče da beži. Okliznuo se, pao i neko vreme bežao četvoronoške, kao pas.

  – Rjense!

  Čarobnjak opsova i podiže ruke. Dok je izgovarao čini, ruka mu je drhtala, glas takođe. Ali pošlo mu je za rukom. Istini za volju, ne sve.

  Tanka ognjena munja koja je kuljala iz njegovih prstiju preorala je led, pokrivač je pukao. Ali ne popreko kao što je trebalo da bi preprečilo devojci put. Pukao je uzduž. Sloj leda se rasprsnuo uz ogromnu tresku, zakuljala je i zatutnjala crna voda, a pukotina koja se brzo širila jurila je u pravcu zaprepašćenog Dakrea Silifanta.

  – Bežite! – vrisnu Skelen. – Bežiiii!

  Bilo je prekasno. Pukotina je projurila među Silifantove noge i značajno se raširila, led se rasprsnuo poput stakla, pukao je na velike komade. Dakre je izgubio ravnotežu, voda je ugušila njegov krik. Boreas Mun je upao u rupu, nestao je pod vodom Gemerijac, nestao je leš Ole Haršejma. Za njima je u crni ponor pljusnuo Rjens, a odmah posle njega Skelen, koji je uspeo da se u poslednjem trenutku uhvati za ivicu. A devojka se jako zaletela, preskočila preko provalije i spustila se tako da je rasprskala otopljeni sneg. Pojurila je za Brigdenom, koji je bežao. Sova, koji je visio na rubu provalije, ubrzo je začuo stravičan vrisak.

  Stigla ga je.

  – Gos’n... – stenjao je Boreas Mun, koji je na nepoznat način uspeo da se izvuče na ledu. – Dajte ruku... Gos’n koroneru...

  Nakon što ga je Mun izvukao, Skelen je pomodreo i počeo da se trese. Pod Silifantom, koji se trudio da izađe, led se odvalio. Dakre je ponovo nestao pod vodom. Ali odmah je izronio, kašljući i pljujući i nadljudskim trudom se popeo na led. Ispuzao je i pao, izmoren do krajnje granice. Pored njega, rasla je kaljuga.

  Boreas zaječa i zatvori oči. Skelen se tresao.

  – Spasi... Mun... Pomoć...

  Na ivici ledenog polja visio je Rjens, do pazuha u vodi. Mokra kosa mu je glatko prianjala uz glavu. Zubi su mu zvonili kao kastanjete, zvučalo je to kao avetna uvertira za neki infernalni danse macabre{32}.

  Zaškripale su klizaljke. Boreas se nije pomakao. Čekao je. Skelen se tresao.

  Došla je. Polako. S njenog mača je kapala krv. Boreas je oblizao pljuvačku. Mada se do poslednje dlake nakvasio u ledenoj vodi, odjednom mu je postalo strašno vruće.

  Ali devojka nije gledala u njega. Gledala je kako se Rjens uzaludno trudi da izađe na led.

  – Pomozi... – Rjens nadjača škripu zuba. – Spasi...

  Devojka se ukočila i okrenula se na klizaljkama s tananom gracijom. Stajala je u laganom raskoraku, držeći mač oberučke, nisko, preko butina.

  – Spasi me... – zaskviča Rjens zarivajući u led drhtave prste. – Spasi... A reći ću ti... Gde je Jenefer... Kunem se...

  Devojka polako svuče šal s lica. I osmehnu se. Boreas Mun ugleda odvratan ožiljak i teško savlada vrisak.

  – Rjense – reče Ciri, i dalje nasmejana. – Ti si hteo da me naučiš šta je bol. Sećaš se? Tim prstima. Tim? Tim prstima kojima se sad držiš za led?

  Rjens odgovori, Boreas nije razumeo šta; čarobnjakovi zubi zvonili su i klepetali na način koji je onemogućavao artikulisan govor. Ciri se okrenu na klizaljkama i podiže ruku s mačem. Boreas stegnu zube uveren da će ubiti Rjensa, ali devojka je samo skupljala žestinu za polazak. Na ogromno zaprepašćenje tragača, ona je otišla, brzo, hitajući oštrim pokretima ramena. Nestala je u magli, na trenutak je utihnula ritmična škripa klizaljki.

  – Mun.
.. Iziziz... vuci... me... – prostenjao je Rjens, s bradom naslonjenom na rub leda. Izbacio je obe ruke na led, pokušavao da zarije nokte u njega, ali svi su mu već bili iščupani. Ispravio je prste i pokušao da se dlanovima i nadlakticama uspne na krvavi led. Boreas Mun ga je posmatrao i bio je siguran, užasno siguran...

  Škripu klizaljki su čuli u poslednjem trenutku. Devojka je doletala s neverovatnom brzinom, gotovo se maglila u očima. Nailazila je samom ivicom leda, prohujala je odmah kraj ruba rupe.

  Rjens zajeca. I zapljusnu se gustom, olovnom vodom. I nesta.

  Na ledu, na ravnom tragu klizaljke, ostala je krv. I prsti. Osam prstiju.

  Boreas Mun se ispovraćao na led.

  *

  Bonhart je galopirao rubom jezerske padine, jurio je kao sumanut, ne obraćajući pažnju na to da konj u svakom trenutku može da slomi noge na pukotinama posutim snegom. Ogoljene grane smrče šamarale su ga po licu, udarale po rukama, sipale za okovratnik ledenu prašinu.

  Jezero nije video, cela kotlina, kao uzavreli kotao čarobnica, bila je ispunjena maglom.

  Ali Bonhart je znao da je devojka tamo.

  Osećao je to.

  *

  Pod ledom, duboko, jato prugastih grgeča s radoznalošću je ispraćalo ka dnu jezera srebrnu, fascinirajuće treperavu kutijicu, koja je iskliznula iz džepa leša što pluta po bezdanu. Pre no što je kutijica pala na dno i podigla oblak mulja, najsmeliji grgeči pokušali su čak da je ćuškaju perajima. Ali iznenada su se razletili od straha.

  Kutijica je ispuštala čudne, uznemirujuće vibracije.

  – Rjense? Čuješ li me? Šta se desilo s vama? Zašto već dva dana ne odgovarate? Hoću izveštaj! Šta je s devojkom? Ne smete da dopustite da uđe u kulu! Čuješ li? Ne možete da dopustite da uđe u Lastavičju kulu... Rjense! Odgovori mi, dođavola! Rjense!

  Rjens, naravno, nije mogao da odgovori.

  *

  Kraj padine, obala je postala ravna. „Kraj jezera”, pomisli Bonhart, “na kraju sam. Zaobišao sam devojku. Gde je ona? I gde je ta prokleta kula?”

  Zastor magle odjednom je pukao, podigao se. I tada ju je video. Bila je odmah ispred njega, sedela je na svojoj vranoj kobili. „Čarobnica”, pomisli, „komunicira s tom životinjom. Poslala ju je na kraj jezera i naredila joj da čeka.