Gospodarica Jezera

by Andrzej Sapkowski

  – Bih.

  – Njemu su – Melfi dovrši trijumfalno – bili potrebni konji i uniforme, hteo je ovde negde da ih zdipi. Jer je umislio da ide u vojničkoj uniformi u razbojništvo!

  – Neka ga đavo nosi.

  – Što pre! – bačvar se blago zatetura, stade uza zid i raskopča pantalone. – Žao mi je samo što su Grabulja i Milton, glupe seljačke tintare, dali da ih smuti, pošli su za Štukom, tako da će i njih đavo da odnese. Ma, neka se teraju u majčinu, šupljoglavci jedni! A kako je kod tebe, Jare?

  – U pogledu?

  – Jesu te rasporedili negde komesari? – Melfi pusti mlaz na okrečen zid. – Pitam, jer ja sam već regrutovan. Treba da idem kroz Mariborsku kapiju na južni kraj grada. A kuda ti moraš?

  – Isto na južni.

  – Ha – bačvar poskoči nekoliko puta, otrese, zakopča pantalone. – Znači, možda ćemo zajedno ratovati?

  – Sumnjam – Jare ga pogleda superiorno. – Mene su raspodelili u skladu sa mojim kvalifikacijama! U ŽJP.

  – Naravno – Melfi štucnu i podrignu na njega svojom užasnom mešavinom. – Ti si učenjak! Takve mudrijaše sigurno uzimaju za neke važne stvari, ne za bilo kakve. Deder, šta da se radi? U međuvremenu, malo ćemo još zajedno tumarati. Zajednički nam je ionako put na južni kraj grada.

  – Tako ispada.

  – Onda haj’mo.

  – Haj’mo.

  *

  – To sigurno nije ovde – Jare proceni, gledajući logorski krug na kom je prašinu dizala četa odrpanaca sa dugim palicama na leđima. Kako je primetio momak, svaki odrpanac je na desnoj nozi imao pričvršćen snopić sena, a na levoj svežanj slame.

  – Verovatno smo pogrešili, Melfi.

  – Slama! Seno! – iz logora se čulo urlanje gefrajtera koji je dirigovao odrpancima. – Slama! Seno! Ravnaj, majku li vam vašu!

  – Iznad šatora se vijori barjak – kaza Melfi. – Pogledaj sam, Jare. Isti ljiljani što si o njima pričao na putu. Ima barjak? Ima. Ima vojska? Ima. Dakle, to je tu. Dobro smo pogodili.

  – Možda ti. Ja sigurno nisam.

  – A eno, kraj plota stoji nekakav šarža. Njega ćemo pitati.

  Zatim je krenulo kao po loju.

  – Novi? – prodra se vodnik. – Sa vrbovke? Daj papire! Zašto, majku mu, stojite jedan pored drugog? Napred marš! Ne staj, majku mu! Nalevo krug! Nazad, majku mu, nadesno! Trčećim korakom! Nazad, majku mu! Slušaj i zapamti! Najpre, majku mu, kod provijant-majstora! Pokupite oružje! Verižnjaču, čizme, koplje, majku mu, šlem i sablju! Zatim na strojevu obuku! Da ste spremni do prozivke, majku mu, u sumrak! Maaaaaarš!

  -Trenutak – Jare se nesigurno osvrnu. – Zato što sam ja negde drugo ipak raspoređen...

  – Ipaaaaaaaaaaaaaaak?!

  – Izvinjavam se, gospodine oficire – Jare pocrvene. – Samo hoću da izbegnem eventualnu grešku... Budući da je gos’n komesar jasno... Jasno govorio o raspodeli u ŽJP, pa ja...

  – Kod kuće si, dečko – vodnik prasnu u smeh, pomalo razoružan tim “oficire”. – Ovo je upravo tvoja raspodela. Dobro došao u Žalosnu Jebenu Pešadiju.

  *

  – A zašto – ponovi Roko Hildebrant – i zbog čega moramo da vam plaćamo danak? Mi smo sve što je trebalo već platili.

  – Eh, gledajte ga, hobit mudrijaš – Štuka, zavaljen u sedlu ukradenog konja, iskezi se ka kamaradima. – Već je platio! I mašta da je to sve! Isti-istijat kao ona ćurka što mašta o nedelji, a u subotu joj odsekoše glavu!

  Okultih, Klaprot, Milton i Grabulja saglasno se zacerekaše. Šala je svakako bila prvoklasna. A zabava je imala izgleda da bude još prvoklasnija.

  Roko primeti nametljive, lepljive poglede bandita, osvrnu se. Na pragu kolibe stajala je Inkarvilija Hildebrant, njegova žena, kao i Aloe i Jasmin, obe njegove kćerke.

  Štuka i njegovi kompanjoni gledali su u hobitkinje, pohotno se osmehujući. Da, nesumnjivo, zabava je imala izglede da bude izvrsna.

  Živoj ogradi sa druge strane puta približi se Hildebrantova sestričina, Impacijencija Vanderbek, odmila zvana Impi. Bila je to odista lepa devojka. Osmesi bandita postali su još pohotniji i nasrtljiviji.

  – De, kepecu – požuri ga Štuka. – Daj novac kraljevskoj vojsci, daj hranu, daj konje, izvedi krave iz obora. Nećemo stajati ovde do zalaska sunca. Moramo danas da obiđemo još nekoliko sela.

  – Zašto moramo da platimo i damo? – glas Roka Hildebranta je blago drhtao, ali u njemu su neprestano odzvanjali odlučnost i tvrdoglavost. – Kažete da je to za vojsku, da je za našu odbranu. A pitam ja vas, šta će nas od gladi odbraniti? Mi smo već platili i zimište, i dodatak, i glavarinu, i zemljarinu, i stočninu, i žitninu, i đavo zna šta još! Malo li je što četvoricu iz ovog sela, uključujući i mog vlastitog sina, zaprege vode u vojne tabore! I nije niko drugi do moj šurak, Milo Vanderbek, zvani Rasti, poljski hirurg, važna persona u armiji. Znači da smo mi sa kamatom ispunili svoj lanski kontingent... Pa zašto onda sad da platimo? Za šta i za koga? Zbog čega?

  Štuka je otegnuto gledao u hobitovu ženu, Inkarviliju Hildebrant iz kuće Bibervelt. U njegove bucmaste kćerke Aloe i Jasmin. U poput lutkice prekrasnu Impi Vanderbek, obučenu u zelenu haljinicu. U Sama Hofmejera i njegovog dedu, starčića Holofernesa. U baku Petuniju, koja je motikom besomučno kopala leju. U ostale hobite iz naselja, uglavnom žene i tinejdžere koji su bojažljivo pogledali iz kuća i iza plotova.

  – Pitaš zašto? – zasikta, nagnuvši se u sedlu i bacivši pogled u preneražene hobitove oči. – Reći ću ti zašto. Zato što si šugav, tuđ hobit i probisvet, onaj ko tebe, nečoveka ogavnog, odere, taj će bogove obradovati. Ko tebe, nečoveka, dopeče, taj čini valjano i pateriotsko delo. A i zato što me vuče želja da ovo tvoje neljudsko gnezdo pustim s dimom. Zato što imam merak da iskaram te tvoje patuljčice. I zato što je nas pet kršnih delija, a vas šaka dežmekastih bednika. Znaš li sad zašto?

  – Sada već znam – reče polako Roko Hildebrant. – Nosite se odavde, Veliki Ljudi. Nosite se, nitkovi. Ništa vam nećemo dati.

  Štuka se ispravi i segnu po sablju koja je visila kraj sedla.

  – Tuci! – dreknu. – Pobijte ih!

  Toliko brzim pokretom da ga ni pogled nije mogao uhvatiti, Roko Hildebrant se sagnu do kolica, izvuče samostrel sakriven pod rogozom, poturi kundak uz obraz i opali Štuki strelu pravo u usta razjapljena u vrisku. Inkarvilija Hildebrant mahnu rukom ulevo, kroz vazduh se zakovitla srp, precizno i žestoko pogodivši u Miltonovo grlo. Sin kmeta stade brizgati krvlju i prevrnu se naglavačke preko konjske zadnjice, komično mašući nogama. Urlajući, Grabulja se strovali pod konjska kopita, a iz njegovog stomaka štrčale su baštenske makaze deke Holofernesa, zabijene sve do drvenog rukohvata. Ljudeskara Klaprot potegnu močugu na starca, ali skvičeći neljudski skliznu sa sedla, pogođen pravo u oko probadačem za rasađivanje koji je bacila Impi Vanderbek. Okultih okrenu konja kako bi pobegao, ali baka Petunija doskoči do njega i zabode mu zupce motike u butinu. Okultih zariča, pade, noga mu se uveza u stremen, a uplašen konj ga stade vući preko plota, preko oštrih pritki. Razbojnik je ričao i urlao, a za njim, poput dveju vučica, jurnuše baka Petunija sa motikom i Impi sa zakrivljenim nožem za kalemljenje drveća. Deda Holofernes glasno išmrknu nos.

  Ceo sukob – od urlika Štuke do šmrkanja dede Holofernesa – manje-više je trajao koliko i izgovaranje rečenice: “Hobiti su nesumnjivo brzi i precizno bacaju projektile svakojake vrste.”

  Roko je seo na stepenice kolibe. Pored je čučnula njegova žena, Inkarvilija Hildebrant iz kuće Bibervelt. Njihove kćeri, Aloe i Jasmin, krenuše da pomognu Samu Hofmejeru da ubije ranjene i odere ubijene.

  Impi se vratila, u zelenoj haljinici sa rukavima okrvavljenim do lakata. I baka Petunija se vraćala, išla je sporo, brekćući, podupirući se ukrvavljenom motikom i držeći se za krsta. Ah, stari naša baka, stari, pomisli Hildebrant.

  – Gde da zakopamo razbojnike, gos’n Roko? – upita Sam Hofmejer.

  Roko Hildebrant obujmi rukom ženina leđa i pogleda u nebo.

  – U brezovom gaju – kaza. – Pokraj onih prethodnih.
/>
  Senzacionalan doživljaj gospodina Malkoma Gatrija iz Bremora snažno je odjeknuo na stranicama mnogih novina, čak mu je i londonski Daily Mail posvetio nekoliko redova u rubrici Bizarre. Ali budući da ipak mali broj naših čitalaca čita novine koje se izdaju južno od Tveda, a ako i čitaju, onda su to ozbiljnije novine nego što je Daily Mail, podsetićemo kako je to bilo. Desetog marta tekuće godine, gospodin Malkom Gatri pošao je sa udicom na Loh Glaskarnoh. Tamo je gospodin Gatri naleteo na mladu devojku sa ružnim ožiljkom na licu (sic!), koja se pomaljala iz magle i ništavila (sic!) i jahala na vranoj kobili u društvu belog jednoroga (sic!). Devojka se obratila zapanjenom gospodinu Gatriju na jeziku koji je gospodin Gatri bio ljubazan da oceni kao, citiramo: “možda francuski ili neki drugi dijalekat sa kontinenta”. Budući da gospodin Gatri ne vlada francuskim niti bilo kojim drugim dijalektom sa kontinenta, do konverzacije nije došlo. Devojka i životinja koja joj je pravila društvo su iščezli, ponovo citiramo gospodina Gatrija, “kao san kakav zlatan”.

  Naš komentar: san gospodina Gatrija bio je nesumnjivo jednako zlatne boje kao i viski single malt, koji je gospodin Gatri, kako smo saznali, navikao da pije često i u količinama koje objašnjavaju priviđanja belih jednoroga, belih miševa i stvorova iz jezera. A pitanje koje želimo da postavimo glasi: šta je gospodin Gatri nameravao da radi sa udicom na Loh Glaskarnohu četiri dana pred kraj lovostaja?

  Inverness Weekly, 18. mart 1906. godine

  Sedmo poglavlje

  Zajedno sa nadolazećim vetrom, nebo je tamnelo sa zapadne strane, oblaci koji su doplivavali u talasima redom su gasili sazvežđa. Ugasio se Zmaj, ugasila se Zimska deva, Sedam koza, Krčag. Ugasilo se Oko, koje sija najjače i najduže.

  Nebesa duž horizonta obasja kratkotrajna svetlost munje. Grom se prevali sa gluvim tutnjanjem. Vejavica se munjevito osnaži, bacala je u oči prašinu i suvo lišće.

  Jednorog zarza, posla mentalni signal. Ciri je odmah shvatila šta je hteo da kaže.

  Nemamo vremena za gubljenje. Jedina naša nada je u brzom begu. Na pravo mesto, u pravo vreme. Požurimo, Zvezdooka.

  Ja sam Gospodarica Svetova, podsećala se. Ja sam Drevna krv, imam vlast nad vremenom i nad prostorom.

  Ja sam od krvi Lare Doren.

  Ihvarakvas zarza, pojuri. Kelpi se nadoveza otegnutim frktanjem. Ciri navuče rukavice.

  – Spremna sam – kaza.

  Šum u ušima. Blesak i svetlost. A zatim tama.

  *

  Voda u jezeru i predvečernja tišina nosili su psovke Kralja Pecaroša, koji je na svojoj lađi cimao i vukao uzicu, pokušavajući da oslobodi varalicu zakačenu na dnu. Muklo huknu ispušteno veslo.

  Nimue se nestrpljivo nakašlja, Kondviramurs se okrenu od prozora i ponovo se nagnu nad bakropisima. Naročito joj je jedan od kartona prikivao pogled. Devojka razbarušene kose jaše na propetoj vranoj kobili.

  Pored je beli jednorog, takođe propet, njegova griva je razbarušena isto kao devojčina kosa.

  – Na taj jedan fragment legende – prokomentarisala je polaznica – istoričari nikada nisu imali pretenzije, jednoglasno ga prihvativši za izmišljotinu i bajkovit ukras, a donekle i za delirijsku metaforu. A slikarima i grafičarima se, za inat, ova epizoda dopadala. Evo, pogledajte: kakva sličica, Ciri i jednorog. Šta ovde imamo? Ciri i jednorog na litici na morskoj plaži. A ovde, pogledajte: Ciri i jednorog u krajoliku kao iz narkotičnog transa, noću, ispod dva meseca.

  Nimue je ćutala.

  – Jednom rečju – Kondviramurs baci kartone na sto – svuda su Ciri i jednorog. Ciri i jednorog u lavirintu svetova. Ciri i jednorog u bezdanu vremena...

  – Ciri i jednorog – prekinu je Nimue, gledajući kroz prozor, u lađu i Kralja Pecaroša, koji se vrzmao po njoj. – Ciri i jednorog se pomaljaju iz ništavila kao utvare, vise iznad površine vode nekog od jezera... A možda je to uvek jedno te isto jezero, jezero koje sapinje vremena i mesta kao kopča, stalno drugo, a opet uvek jedno isto?

  – Šta?

  – Utvare – Nimue nije gledala u nju. – Koje su pristigle iz drugih razmera, drugih ravni, drugih mesta, drugih vremena. Priviđenja koja menjaju nečiji život. Menjaju i svoj život, svoju sudbinu... Ne znajući to. Za njih je to jednostavno... naredno mesto. Ne to mesto, ne to vreme... Ponovo, po ko zna koji put po redu, ne to mesto, ne to vreme...

  – Nimue – Kondviramurs je prekinu sa usiljenim osmehom. – Ja sam ovde snevačica, podsećam, ja sam ovde vešta u snenim vizijama i oneiroskopiji. A ti kao grom iz vedra neba počinješ da proričeš. Kao da si to o čemu govoriš videla... u snu.

  Kralju Pecarošu, sudeći po žustrom pojačavanju glasa i psovkama, nije pošlo za rukom da otkači varalicu, uzica se pokidala. Nimue je ćutala, posmatrajući grafiku. Ciri i jednoroga.

  – To o čemu govorim – kaza konačno, vrlo smireno – faktički sam videla u snu. Videla sam to u snu mnogo puta. I jednom na javi.

  *

  Kao što je poznato, put od Čluhova do Malborka može u određenim uslovima trajati čak pet dana. A pošto su pisma čluhovskog komtura Vinrihu fon Kniprodu, velikom majstoru reda, neizostavno morala dospeti do adresata ne kasnije od praznika Duhova, vitez Henrik fon Švelborn nije odugovlačio i krenuo je dan nakon nedelje Exaudi Domine, kako bi mogao da putuje spokojno i bez ikakvog rizika da zakasni. Langsam, aber sicher{68}. Ovakav pristup viteza veoma se dopao njegovoj eskorti, koju je činila šestorka konjičkih strelaca, predvođena Hasom Plankom, sinom pekara iz Kelna. Samostrelci i Plank bili su više nego naviknuti na takve proglašene vitezove koji su psovali, urlali, požurivali i naređivali vratolomno galopiranje, a kasnije, kada ionako ne bi stigli na vreme, celu krivicu su svaljivali na bedne knehte, lažući na način neprimeren vitezu, povrh toga – vitezu reda.

  Bilo je toplo, mada oblačno. S vremena na vreme je rominjalo, doline je prekrivala magla. Brda obrasla bujnim zelenilom podsećala su viteza Henrika na njegovu rodnu Tiringiju, na majku i činjenicu da više od mesec dana nije imao ženu. Samostrelci koji su jahali u pozadini pevali su baladu Valtera fon der Fogelvajdea. Haso Plank je dremao u sedlu.

  Wer gute Fraue Liebe hat

  Der schämt sich aller Missetat...{69}

  Put je proticao mirno i, ko zna, možda bi bio miran i do kraja da oko podneva vitez Henrik nije naniže od puta spazio svetlucavo jezero. A budući da je sutradan bio petak i valjalo se pobrinuti za posnu hranu, vitez naredi da siđu do vode i potraže neku ribolovačku baraku.

  Jezero je bilo veliko, čak je i ostrvo bilo na njemu. Niko nije znao njegov naziv, ali se zasigurno zvalo Sveto. U toj paganskoj zemlji – kao iz sprdnje – svako drugo jezero se zvalo Sveto.

  Potkovice su zaškripale na školjkama koje su prekrivale obalu. Iznad jezera je visila magla, ali svejedno se videlo da je tu pusto, nije bilo tragova ni lađe, ni mreže, ni žive duše. Moraćemo da potražimo negde drugde, pomisli Henrik fon Švelborn. A ako ne, šta se tu može. Poješćemo ono što imamo u vrećama, makar to bila i dimljena slanina, a u Malborku ćemo se ispovediti, kapelan će odrediti pokoru i biće oprošten greh.

  Već je hteo da izda naredbu kad u glavi ispod šlema nešto zašume, a Haso Plank zastrašivo viknu. Fon Švelborn pogleda i skameni se. I prekrsti.

  Ugledao je dva konja – jednog belog i jednog vranog. A nakon časka je preneraženo opazio da beli konj ima spiralno uvijen rog na ispupčenom čelu. Video je i da na vranom sedi devojka sive kose začešljane tako da prikriva obraz. Činilo se da grupno priviđenje ne dodiruje ni zemlju ni vodu – izgledalo je kao da visi iznad magle koja se vukla po površini jezera.

  Vrani konj zarza.

  – Uuups... – kaza sasvim izražajno devojka sive kose. – Ire, lokke, ire tedd! Squaess’me.

  – Sveta Ursulo, pokroviteljko – promumla Haso, bled kao krpa. Samostrelci zamreše otvorenih ustiju, čineći na sebi znak krsta.

  Fon Švelborn se takođe prekrstio, posle čega je drhtavom rukom izvukao mač iz kanija prikačenih za sedlo.

  – Heilige Maria, Mutter Gotes!{70} – viknu. – Steh mir bei!

  Vitez Henrik nije tog dana osramotio svoje odvažne pretke, Fon Švelbo
rne, uključujući i Ditriha fon Švelborna koji se smelo borio kod Damijete i kao jedan od malobrojnih nije pobegao kada su Saraceni bacili čini i pustili crnog demona na krstaše. Udarivši konja mamuzama i prisetivši se neustrašivog pretka, Henrik fon Švelborn jurnu ka aveti kroz školjke koje su se razbrizgavale pod kopitima.

  – Red i Sveti Ðorđe!

  Beli jednorog se propeo na veoma heraldičan način, crna kobila zaplesa, a devojka se prestraši – to se videlo na prvi pogled. Henrik fon Švelborn je jurišao. Ko zna kako bi se sve to okončalo da se sa jezera iznenada nije raspršila magla, a slika neobične grupe pukla, raspala se u raznorazne boje poput vitraža pogođenog kamenom. I sve je nestalo. Sve. Jednorog, crni konj, čudna devojka...

  Pastuv Henrika fon Švelborna pljuskajući uđe u jezero, zaustavi se, trgnu glavom, zarza i zaškripa zubima po žvalama.

  Teško ovladavši razljućenim konjem, Haso Plank se primače vitezu. Fon Švelborn je brektao i soptao, gotovo krkljao, a oči su mu bile iskolačene kao u posne ribe.

  – Tako mi moštiju Svete Ursule, Svete Kordule i svih jedanaest hiljada kelnskih devica mučenica... – izbrekta iz sebe Haso Plank. – Šta to bi, edler Herr Ritter{71} ? Čudo? Otkrovenje?

  – Teufelswerk{72}! – prostenja Fon Švelborn, tek sada pobledevši od straha i zvoneći zubima. – Schwarze Magie! Zauberey!{73} Prokleta, paganska i vražja rabota...

  – Bolje da idemo odavde, gospodine. Što pre... Nema mnogo do Pelplina, samo da se domognemo crkvenih zvona...

  Kraj same šume, na uzvišenju, vitez Henrik osvrnu se poslednji put. Vetar je oterao maglu, a na mestima koja nije zaklanjao zid šume ogledalasta površina jezera zamutila se i nabrazdala.

  Iznad vode je kružio veliki orao ribar.

  – Bezbožnička, paganska zemlja – progunđa Henrik fon Švelborn. – Mnogo, veoma mnogo rada, truda i znoja nas čeka, pre no što na kraju Red Nemačkog Doma{74} otera đavola odavde.