– Bacaj se! Iza balustrade!
Bacili su se, krijući se, kako je ko mogao, iza spiralnih stubaca sa izrezbarenim listićima. Ali nije im to prošlo tek tako. Veštac je čuo kada je Angulema vrisnula, video je kako se hvata za ruku, za rukav koji je momentalno bio natopljen krviju.
– Angulema!
– Ne! Prošlo je kroz meso! – devojka odviknu samo blago drhtavim glasom, potvrđujući ono što je znao. Da je strela raskomadala kost, Angulema bi se onesvestila od šoka.
Strelci sa galerije gađali su bez pauze, vikali, dozivajući pojačanje. Nekoliko ih je otrčalo na stranu, kako bi udarali po njima iz oštrijeg ugla. Geralt opsova, proceni razdaljinu koja ih je delila od arkade. Nije to izgledalo baš najbolje. Ali ako bi ostali tu gde jesu, to bi značilo smrt.
– Skačemo! – dreknu. – Pazite! Kahire, pomozi Angulemi!
– Rasturiće nas!
– Skačemo! Moramo!
– Ne! – viknu Milva, ustajući sa lukom u šaci.
Ispravila se i stala u streličarsku pozu, kao pravi kip, mermerna amazonka sa lukom. Strelci na galeriji urliknuše.
Milva je pustila tetivu.
Jedan od strelaca polete unazad, zalupi leđima o zid, a na zidu procveta krvava prskotina koja je podsećala na velikog oktopoda. Iz galerije se razgrme krik, rik gneva, zlobe i groze.
– Tako mi Velikog Sunca... – zaječa Kahir. Geralt mu stisnu rame.
– Skačemo! Pomozi Angulemi!
Strelci sa galerije usmeriše ceo odstrel ka Milvi. Streličarka nije ni trepnula, mada se oko nje prašilo od maltera, letele su prskotine mermera i okresine sa šipki strela koje su se kršile okolo. Spokojno je pustila tetivu. Ponovo urlik, drugi strelac se stropoštao kao krpena lutka, isprskavši kompanjone krvlju i mozgom.
– Sad! – zaurla Geralt, videvši kako stražari beže sa galerije, kako padaju na pod, skrivajući se od preciznih strela. Gađala su još samo trojica najodvažnijih.
Vrh strele razbio se o stub, zasipajući Milvu prahom maltera. Streličarka dunu u vlasi koje su joj padale na lice i zategnu luk.
– Milva! – Geralt, Angulema i Kahir domogli su se arkade. – Pusti to! Beži!
– Još samo jednom – kaza streličarka sa perom strele u uglu usta.
Tetiva zaškripa. Jedan od one trojice odvažnih zajauka, previ se preko balustrade i strovali se dole, na pločice dvorišta. Čim su to videli ostali, odmah ih je napustila odvažnost. Zalegli su na parket i pripili se uz njega. Oni koji su pritekli u pomoć nisu se žurili da izađu na galeriju i izlože se Milvinom odstrelu.
Sa jednim izuzetkom.
Milva ga je odmah procenila. Nizak, vitak, preplanuo. Sa uglačanim štitnikom na levoj podlaktici, sa streličarskom rukavicom na desnoj ruci. Videla je kako podmeće skladan, kompozitan luk sa isprofilisanim, izrezbarenim rukohvatom, kako ga glatko napinje. Videla je kako tetiva u punoj nategnutosti precrtava njegovo preplanulo lice, videla je kako crvenoperi kraj dodiruje njegovo lice. Videla je da dobro nišani.
Podmetnula je luk, glatko ga napela, ciljajući još tokom napinjanja. Tetiva joj je dodirnula lice, pero na zadnjem kraju ugla ustiju.
*
– Snažno, snažno, Maro. Skroz do lica. Zavrći tetivu prstima kako ti strela ne bi ispala iz sedišta. Šaka skroz do obraza. Nišani! Oba oka otvorena! Sad zadrži dah. Gađaj!
Tetiva, uprkos vunenom štitniku, bolno zagrize levu nadlakticu.
Otac je hteo nešto da kaže, ali ga je spopao kašalj. Težak, suv, bolan kašalj. Sve gore kašlje, pomisli Mara Baring, spuštajući luk. Sve gore i sve češće. Juče se raskašljao kada je uzimao na nišan srndaća. Zbog toga smo za ručak imali samo kuvanu lobodu. Ja mrzim kuvanu lobodu. Mrzim glad. I bedu.
Stari Baring udahnu vazduh, škripavo hropćući.
– Pedalj od centra je otišla tvoja strela, devojko! Ceo pedalj! A rekao sam ti da se ne treseš toliko, da ne spuštaš tetivu! A ti skačeš, kao da ti se puž zavukao među guzove. I previše dugo nišaniš. Gađaš izmorenom rukom! Samo uništavaš strele!
– Ali pogodila sam! I uopšte nije pedalj, samo pola pedlja od centra.
– Ne prepiri se! Dabome, bogovi su me kaznili, poslavši mi devojčuru šeprtlju umesto sina.
– Nisam šeprtlja!
– Sad ćemo da vidimo. Gađaj još jednom. Ali seti se onoga što sam kazao. Moraš da stojiš kao da si ukopana u zemlju. Nišani i gađaj brzo. Šta se kreveljiš?
– Zato što me opanjkavate.
– Moje očinsko pravo. Gađaj.
Napela je luk, naduvena i nadomak plača. Primetio je to.
– Volim te, Maro – reče gluvo. – Imaj to uvek na umu.
Pustila je tetivu, čim je kraj strele dodirnuo njena usta.
– Dobro – reče otac. Dobro je, kćeri.
I užasno se raskašlja, hriptavo.
*
Preplanuli strelac sa galerije na mestu je poginuo. Milvina strela pogodila ga je ispod levog pazuha i ušla duboko, više od polovine strele se zarilo, zdrobivši rebra i probivši pluća i srce.
Crvenopera strela preplanulog strelca, ispaljena delić sekunde ranije, pogodila je Milvu nisko u stomak i izašla pozadi, skršivši joj karlicu, razvalivši creva i arterije. Streličarka je pala na parket kao da je bila udarena ovnom za razbijanje zidova.
Geralt i Kahir dreknuše u jedan glas. Ne obazirući se na to što su se strelci sa galerije, čim su videli Milvin pad, ponovo latili lukova, oni su iskočili iz portika koji ih je štitio, zgrabili streličarku i odvukli je, bez obzira na kišu strela. Jedna od strela zazvonila je na Kahirovom šlemu. Druga – Geralt bi dao glavu – pročešljala mu je kosu.
Milva je za sobom ostavljala široku i blistavu traku krvi. Na mestu na koje su je položili, u tren oka, na parketu je porasla ogromna bara. Kahir je psovao, a ruke su mu se tresle. Geralt je osetio kako ga obuzima očajanje. I gnev.
– Tetka! – zaurla Angulema. – Tetka, nemoj da umreeeeš!
Marija Baring je otvorila usta i zastrašujuće se nakašljala, ispljunuvši krv na bradu.
– I ja tebe volim, tatice – reče sasvim razgovetno.
I umre.
*
Ćelavi pomoćnici nisu mogli da izađu na kraj sa Ciri koja se drala, u pomoć su im pritekli lakeji. Jedan, koga je valjano šutnula, odskočio je, sagnuo se i pao na kolena, oberučke stiskajući međunožje i spazmatično grabeći vazduh.
Ali to je samo razgnevilo ostale. Ciri je dobila pesnicom u vrat, a otvorenom šakom u lice. Obalili su je, neko ju je solidno šutnuo u butinu, a neko joj je seo na listove. Jedan od ćelavih pomoćnika, mlad tip zlobnih zeleno-zlatnih očiju kleknuo joj je na grudi, zabio joj prste u kosu i snažno je udario. Ciri je urliknula.
Pomoćnik je takođe urliknuo. I izbuljio oči. Ciri je videla kako mu je iz obrijane glave u potocima šiknula krv, prljajući beli mantil sablasnim dezenom.
U sledećoj sekundi, u laboratoriji se razbuktao pakao.
Zatutnji isprevrtan nameštaj. Prodoran tresak i krekanje razbijenog stakla slili su se sa paklenim zavijanjem ljudi. Dekokti, filtari, eliksiri, ekstrakti i druge magične supstance, koje su se razlile po stolovima i podu, mešali su se i vezivali, neki su pri kontaktu šištali i izbacivali klupka žutog dima. Prostoriju je momentalno ispunio nagrizajući smrad.
Usred dima, kroz suze izazvane paljevinom, Ciri je sa grozom primetila kako se po laboratoriji, izvanrednom hitrinom, vrzma crn oblik koji ju je podsećao na ogromnog slepog miša. Videla je kako se slepi miš u letu zakačinje o ljude, videla je kako zakačeni padaju sa vriskom. Pred njenim očima nešto je podiglo lakeja dok je pokušavao da pobegne, i bacilo ga na sto, gde se ritao, brizgao krv i kreštao okružen retortama, alembicima, epruvetama i erlenmajerima.
Prolivene mešavine prsnule su na lampu. Zašištalo je, zasmrdelo, a u laboratoriji iznenada eksplodira vatra. Usplamteli talas rasterao je dim. Ciri je stisnula zube da ne bi kriknula.
Na gvozdenoj fotelji, onoj predviđenoj za nju, sedeo je vitak, prosed muškarac odeven u elegantnu crninu. Muškarac je spokojno grizao i sisao vrat obrijanog pomoćnika, prebačenog preko njegovih kole
na. Pomoćnik je tanko poskvikivao i konvulzivno drhtao, a njegove ispružene noge i ruke ritmično su poskakivale.
Mrtvačkomodri plamenovi plesali su po limenoj površini stola. Retorte i erlenmajeri su hučno eksplodirali, jedni za drugima.
Vampir istrže zašiljene očnjake sa žrtvinog vrata i upilji u Ciri oči, crne kao gagati.
– Bivaju prilike – reče objašnjavajući, oblizujući krv sa usana – kada jednostavno ne možeš da se ne napiješ.
– Bez straha – osmehnu se, videvši joj izraz lica. – Ne plaši se, Ciri. Drago mi je da sam te pronašao. Zovem se Emjel Regis. Ja sam, premda će ti to možda zvučati čudno, drug vešca Geralta. Došao sam ovamo zajedno sa njim da te spasemo.
U zapaljenu laboratoriju upade naoružani najamnik. Geraltov drug okrenu glavu ka njemu, zasikta i iskezi očnjake. Najamnik preneraženo zaurla. Urlanje se dugo stišavalo u daljini.
Emjel Regis zbaci sa kolena pomoćnikovo nepokretno telo, meko kao krpa, ustade i protegnu se isto kao mačka.
– Ko bi pomislio – kaza. – Kakav kepec, a kakva izvrsna krv u njemu. To se zove: skrivene vrednosti. Dozvoli, Cirila, odvešću te kod Geralta.
– Ne – promumla Ciri.
– Ne moraš da se bojiš mene.
– Ne bojim se – usprotivi se, hrabro se boreći sa zubima, koji su se zaintačili da cvokoću. – Nije u tome stvar... Ali ovde negde je zarobljena Jenefer. Ja je moram što pre osloboditi. Bojim se da će Vilgeforc... Molim vas, gospodine...
– Emjel Regis.
– Upozorite, dobri gospodine, Geralta da je ovde Vilgeforc. On je čarobnjak. Neka Geralt bude na oprezu.
*
– Moraš da budeš na oprezu – ponovi Regis, gledajući u Milvino telo. – Zato što je Vilgeforc snažan vrač. A ona oslobađa Jenefer.
Geralt opsova.
– Hajde! – kriknu, kako bi krikom u kompanjonima probudio pali duh. – Idemo!
– Idemo – Angulema ustade, obrisa suze. – Idemo! Majku mu, vreme je da izgazimo nekoliko guzica!
– Osećam u sebi – zasiča vampir, košmarno se osmehujući – takvu snagu da bih verovatno mogao da razbucam ceo ovaj zamak.
Veštac ga pogleda s podozrenjem.
– Baš toliko neće biti potrebno – reče. – Ali probijte se na gornji sprat i malo napravite frku, kako biste skrenuli pažnju sa mene. Ja ću probati da pronađem Ciri. Nije dobro, nije dobro, vampiru, što si je ostavio samu.
– Zahtevala je – objasni smireno Regis. – Tonom i stavom koji isključuje diskusiju. Priznajem, iznenadila me je.
– Znam. Idite na gornje spratove. Držite se! Ja ću probati da je pronađem. Nju ili Jenefer.
*
Pronašao ju je, i to veoma brzo.
Naleteo je na njih slučajno, sasvim neočekivano, istrčavajući iza zavoja hodnika. Video ju je. A od tog prizora adrenalin ga je ubo u žile na vrhovima dlana.
Nekoliko dripaca je hodnikom vuklo Jenefer. Čarobnjakinja je bila raščupana i okovana lancima, što joj nije smetalo da se trza, rita i psuje kao lučki nosač.
Geralt nije dozvolio dripcima da se povrate od prepada. Udario je samo jedanput, samo jednog, kratkim udarcem iz lakta. Dripac je zacvileo kao pas i zaneo se, sa zveketom i hukom tresnuo glavom o oklop koji je stajao u niši i skliznuo niz njega razmazujući krv po limovima.
Ostali – bilo ih je trojica – pustiše Jenefer i odskočiše. Osim četvrtog, koji je zgrabio čarobnicu za kosu i naslonio joj nož na vrat, odmah iznad dvimeritnog okovratnika.
– Ne prilazi! – dreknu. – Zaklaću je! Ne šalim se!
– Ni ja – Geralt zavrte mačem i pogleda dripca u oči. Dripac nije izdržao. Pustio je Jenefer i priključio se kompanjonima. Svi su već imali oružje u rukama. Jedan je sa zidne panoplije strgao istorijsku ali strašnu helebardu. Pogrbljeni, svi su se dvoumili između napada i odbrane.
– Znala sam da ćeš doći – reče Jenefer, ponosno ustajući. – Pokaži, Geralte, ovim mangupima šta može veščev mač.
Visoko je uzdigla okovane ruke, napinjući lanac na okovima.
Geralt oberučke zgrabi sihil, blago nakrivi glavu i nanišani. I poseče. Tako brzo da niko nije primetio pokret oštrice.
Okovi zvučno padoše na parket. Neko od dripaca uzdahnu. Geralt snažnije stegnu rukohvat i premesti kažiprst na balčak.
– Stani mirno, Jen. Glavu malo u stranu, molim.
Čarobnica nije ni trepnula. Zvuk metala udarenog mačem bio je veoma slab.
Dvimeritni okovratnik pade kraj lanca. Na Jeneferinom vratu procveta jedna, samo jedna malecna kapljica.
Zasmejala se, trljajući koren šake. I okrenu se ka dripcima. Nijedan nije izdržao njen pogled.
Onaj sa helebardom oprezno, kao da se boji da ne zazveči, položi drevno oružje na parket.
– Sa ovakvima – promrmlja – Sova neka se bije sam. Meni je život mio.
– Nama su naredili – promrmlja drugi, povlačeći se. – Naredili su nam... Mi protiv svoje volje...
– Nikada nismo bili – treći obliza usne – teške ruke prema vama... Dok ste bili zarobljeni... Potvrdite to...
– Gubite se – kaza Jenefer. Oslobođena iz dvimeritnih okova, ispravljena, ponosno uzdignute glave, izgledala je kao titanka. Njena crna neuredna griva izgledala je kao da doseže do svoda.
Dripci kidnuše. Kradom i bez osvrtanja. Jenefer, smanjivši se do normalnih razmera, baci se Geraltu oko vrata.
– Znala sam da ćeš doći po mene – promumla, tražeći ustima njegova usta. – Da ćeš doći, makar se desilo ne znam šta.
– Hajdemo – reče on ubrzo, hvatajući dah. – Sada Ciri.
– Ciri – potvrdi. A za sekund joj se u očima raspali ljubičast žar koji budi grozu.
– I Vilgeforc.
*
Iza ugla iskoči dripac sa samostrelom, urliknu i opali, ciljajući u čarobnicu. Geralt skoči kao oparen, mahnu mačem, a strela, odbivši se o mač, prelete tik iznad glave samostrelca, toliko blizu da se samostrelac zgrčio. Nije uspeo da se odgrči, veštac je doskočio i rasporio ga kao šarana. Još napred u hodniku, stajala su druga dvojica, takođe su imali samostrele, takođe su gađali, ali su im se ruke previše tresle da bi mogli da pogode. U narednom trenutku, veštac je već bio kraj njih i obojica su umrla.
– Kuda, Jen?
Čarobnica se koncentrisala, sklopivši oči.
– Tuda. Uz ove stepenice.
– Sigurna si da je to dobar put?
– Da.
Razbojnici su ih napali odmah iza zavoja hodnika, nedaleko od ukrašenog arhivolta portala. Bilo ih je više od deset, a bili su naoružani kopljima, partizanama i korsekama. I oni su bili odlučni i svojeglavi. I pored toga je prošlo kao podmazano. Jenefer je jednog odmah pogodila u grudi, ispalivši vatrenu strelu iz dlana. Geralt se zavrteo u pirueti i uleteo među ostale, a patuljački sihil je žmirkao i siktao kao zmija. Kada su četvorica pala, ostali su pobegli, zveketom i topotom budeći eho u hodnicima.
– Da li je sve u redu, Jen?
– Ne može biti bolje.
Ispod arhivolta je stajao Vilgeforc.
– Pod utiskom sam – kazao je smireno i zvučno. – Zacelo sam pod utiskom, vešče. Naivan si i beznadežno glup, ali tehnikom stvarno možeš izazivati poštovanje.
– Tvoji razbojnici – Jenefer odgovori jednako smireno – upravo su uhvatili maglu, ostavljajući te u našoj milosti. Predaj mi Ciri i poklonićemo ti zdravlje.
– Znaš li, Jenefer – čarobnjak se iskrevelji – da je to danas već druga širokogruda ponuda? Hvala, hvala. A ovo je moj odgovor.
– Pazi! – Jenefer vrisnu, odskačući. Geralt isto odskoči. U pravi čas. Stub vatre, koji je izbijao iz čarobnjakovih ruku, promenio je mesto, gde su do maločas stajali, u crnu i šištavu gustu masu. Veštac obrisa s lica čađ i ostatke obrva. Video je da Vilgeforc ispruža ruku. Bacio se u stranu i pao na parket iza baze kolumne. Tako je huknulo da je zazvečalo u ušima, a ceo zamak se tresao iz temelja.
Huk je kao eho protutnjao po zamku, zidovi su se zatresli, zazvonili su lusteri. Sa lomljavom je pao veliki uljani
portret u ramu prevučenom pozlatom.
Najamnici, koji su dotrčali iz pravca vestibula, imali su u očima divlji strah. Stefan Skelen ih je ohladio pretećim pogledom, pozvao na red strogim izrazom lica i glasom.
– Šta je? Govorite!
– Gos’n koroneru... – ishripta jedan. – Tamo je užas! To su demoni i đavoli... Bez omaške tuku iz lukova... Šibaju strašno... Smrt je tamo... Na sve strane je crveno od krvi!
– Desetorica su pala... Možda više... A tamo... Čujete li?
Huknu ponovo, zamak se zatrese.
– Magija – progunđa Skelen. – Vilgeforc... Pa, videćemo. Uverićemo se ko će koga.
Dotrčao je sledeći najamnik. Bio je bled i oprašen malterom. Dugo nije mogao da izusti reč, a kada je konačno progovorio, letele su mu ruke i drhtao glas.
-Tamo... Tamo... Stvor... Gos’n koroneru... Kao veliki crni šišmiš... Na moje oči je ljudima glave otkidao... Samo je krv šikljala! A on je zviždao i smejao se... O, ovolike je imao zubine!
– Ostaćemo bez glava... – prošapta neko iza Sovinih leda.
– Gos’n koroneru – Boreas Mun je rešio da progovori. – To su aveti. Video sam... mladog grofa Kahira ep Kelaha. A on je ipak mrtav.
Skelen ga pogleda, ali ništa nije kazao.
– To nisu ljudi – zaječa neki od najamnika. – To su čarobnjaci i pakleni đavoli! Ljudska snaga neće izaći na kraj s takvima...
Sova prekrsti ruke na grudima i pređe smelim i vladarskim pogledom po najamnicima.
– Onda se nećemo – izjavi gromko i ubedljivo – mešati u taj konflikt paklenih sila! Neka se demoni bore sa demonima, čarobnjaci sa čarobnjacima, a aveti sa mrtvacima ustalim iz grobova. Nećemo im smetati! Mi ćemo ovde spokojno sačekati rezultat boja.
Ozariše se lica najamnika. Moral je osetno porastao.
– Te stepenice – nastavi Skelen moćnim glasom – jedini su put ka izlasku. Sačekaćemo ovde. Videćemo ko će pokušati da siđe niz njili.
Odozgo se razleže strašan huk, sa svoda se uz čujno šuštanje osipala štukatura. Zasmrdeli su sumpor i paljevina.
– Previše je mračno ovde – povika Sova, gromko i smelo, kako bi ojačao duh svojoj vojsci. – Brzo, zapalite šta možete! Baklje, lučeve! Moramo dobro videti ko će se pojaviti na tim stepenicama! Napunite nekim gorivom te gvozdene korpe!
Gospodarica Jezera Page 35
