– Kakvim gorivom, gospodine?
Skelen bez reči pokaza kojim.
– Slikama? – upita s nevericom najamnik. – Crtežima?
– Tako je – frknu Sova. – Što gledate tako? Umetnost je umrla!
Ramovi su otišli u cepke, a slike u trake. Dobro isušeno drvo i platno zasićeno firnajzom odmah su planuli, oživeli u jarkom plamenu.
Boreas Mun je posmatrao. Već je bio potpuno odlučan.
*
Huknulo je, blesnulo, kolumna iza koje je u poslednjem trenutku uspeo da skoči, raspala se. Trup se slomio, kapitel ukrašen akantusom grunuo je o parket, zdrobivši mozaik od terakote. Ka njima je uz fijuk poletela kuglasta munja. Jenefer ju je odbila, gestikulirajući i uzvikujući zaklinjalice.
Vilgeforc je išao ka njima, njegov plašt je lepršao kao krila zmaja.
– Jenefer me ne čudi – govorio je, idući. – Ona je žena, evolutivno niže biće, upravljana hormonalnim haosom. Međutim, ti, Geralte, nisi samo muškarac razuman po prirodi, već i mutant, otporan na emocije.
Mahnuo je rukom. Huknulo je, blesnulo. Munja se odbila od štit koji je Jenefer stvorila činima.
– Mimo tvog razuma – Vilgeforc je nastavio dalje, prelivajući vatru iz dlana u dlan – u jednoj stvari iskazuješ začuđujuću i glupu konsekventnost: neprestano hoćeš da veslaš uzvodno i pišaš uz vetar. To je moralo rđavo da se okonča. Znaj, da si se danas ovde, u zamku Stiga, ispišao uz uragan.
*
Negde na donjim spratovima ključala je borba, neko je grozno urlao, kukao, zavijao od bola. Nešto je tamo gorelo, Ciri je udahnula dim i vonj paljevine, osetila je nalet toplog vazduha.
Nešto je huknulo sa takvom silinom da su zadrhtali stubovi koji podupiru svod, a sa zidova se osipao malter.
Ciri je obazrivo provirila iza ugla. Hodnik je bio prazan. Brzo i tiho je pošla njime, sa leve i sa desne strane stajali su redovi kipova postavljenih u niše. Već je nekada videla te kipove.
U snovima.
Izašla je iz hodnika. I naletela je pravo na čoveka sa kopljem. Skočila je unazad, spremna za salto i eskivažu. I tada je shvatila da to nije čovek, već seda, mršava i pogrbljena žena. I da to nije koplje, već metla.
– Zatvorena je ovde negde – nakašlja se Ciri – čarobnica crne kose. Gde?
Žena sa metlom je dugo ćutala, mrdajući usta kao da je nešto žvakala.
– A otkuda ja to znam, golubice? – promrmlja najzad. – Pa ja ovde samo čistim.
– Ništa, samo čistim za njima i čistim – ponovi, uopšte ne gledajući u Ciri. – A oni ništa, samo stalno prljaju. Pogledaj sama, golubice.
Ciri pogleda. Na parketu se videla cikcakasto razmazana pruga krvi. Traka se protezala nekoliko koraka i završavala kraj leša zgrčenog ispred zida. Napred su ležala još dva leša, jedan sklupčan, drugi gotovo nepristojno raskrečen. Pored njih su stajali samostreli.
– Stalno prljaju – žena je uzela kofu i krpu, klekla i latila se ribanja. – Prljavština, ništa više, samo prljavština, stalno prljavština. A ti čisti i čisti. Da li će ikada doći kraj tome?
– Ne – Ciri reče oporo. – Nikada. Takav je ovaj svet.
Žena je prestala da riba. Ali glavu nije dizala.
– Ja čistim – reče. – Ništa više. Ali tebi, golubice, kazaću da treba da ideš pravo, pa onda levo.
– Hvala.
Žena spusti glavu niže i nastavi ribanje.
*
Bila je sama. Sama i zalutala u haos od hodnika.
– Gđice Jeneeefeeeer!
Do tada je čuvala tišinu, plašeći se da ne navuče sebi na vrat Vilgeforcove ljude. Ali sada...
– Jeeneeeefeeer!
Učinilo joj se da je nešto čula. Da, sigurno jeste!
Utrčala je u galeriju, a odatle u veliku dvoranu, među skladne stubove. Do njenih nozdrva ponovo je dopro smrad paljevine.
Bonhart se kao duh pomolio iz niše i udario je pesnicom u lice. Zanela se, a on skoči na nju kao jastreb, zgrabi je za grlo i nadlakticom prignječi uza zid. Ciri pogleda u njegove riblje oči i oseti kako joj srce silazi dole, do abdomena.
– Ne bih te pronašao da nisi vikala – izbrekta. – Ali vikala si, i to čežnjivo! To si za mnom tako čeznula? Voljena?
Neprestano je pritiskajući uza zid, gurnuo je ruku u njenu kosu. Ciri je počela da trza glavom. Lovac iskezi zube. Prešao je dlanom po njenom ramenu, stisnuo grudi, brutalno je ščepao za medunožje. Potom ju je pustio, gurnuo, a ona je skliznula niz zid.
Bacio joj je mač pred noge. Njenu Lastavicu. A ona je momentalno znala šta on želi.
– Radije bih u areni – procedi on. – Kao kruna, kao finale mnogih lepih predstava. Veštica protiv Lea Bonharta! Eh, ljudi bi platili da vide tako nešto! Hajde! Diži železo i vadi ga iz korica.
Poslušala je. Ali nije izvukla oštricu iz korica, samo je prebacila pojas preko leđa tako da joj balčak bude nadohvat ruke.
Bonhart se povukao za jedan korak.
– Mislio sam – kaza – da će mi biti dovoljno ako zarađujem oči tim intervencijama koje priprema za tebe Vilgeforc. Pogrešio sam. Ja moram da osetim kako tvoj život teče po mojoj oštrici. Serem se na čini i čarobnjake, na predodređenje, na proročanstvo, na sudbinu sveta, serem se na drevnu i na mlađu krv. Šta meni znače sva ta proročanstva i magija? Šta ja imam od njih? Ništa! Ništa se ne može uporediti sa zadovoljstvom...
Zastao je. Videla je kako je stisnuo usta, kako su mu zlokobno blesnule oči.
– Pustiću ti krv iz žila, veštice – zasikta. – A posle, pre no se ohladiš, proslavićemo venčanje. Ti si moja. I umrećeš kao moja. Vadi oružje.
Razlegao se dalek huk, zamak se zatresao.
– Vilgeforc – pojasni Bonhart, skamenjenog lica – tamo pravi kašu od tvojih veščevskih spasilaca. Hajde, devojko, vadi mač.
Moram da pobegnem, pomisli ona ukočena od straha, da pobegnem na druga mesta, u druga vremena, bilo kuda dalje od njega, bilo kuda. Osećala je stid: kako to da bežim? Da ostavim njima na milost i nemilost Jenefer i Geralta? Ali razum je došaptavao: mrtva im baš neću biti od pomoći...
Koncentrisala se, stiskajući pesnice uz slepoočnice. Bonhart je odmah shvatio šta se sprema i bacio se ka njoj. Ali bilo je prekasno. U Cirinim ušima je zašumelo, nešto je blesnulo. Uspelo je, pomisli trijumfalno.
Smesta je shvatila da je trijumf bio preran. Shvatila je to, čuvši besnu dreku i psovke. Za fijasko je sigurno bila kriva zla, neprijateljska aura tog mesta. Prenela se, ali ne daleko. Čak ni van vidokruga, već na suprotan kraj galerije. Nedaleko od Bonharta. Ali van dosega njegovih ruku i njegovog mača. Barem privremeno.
Praćena njegovim urlikom, Ciri se okrenula i pobegla.
*
Protrčala je dugim i širokim hodnikom, praćena mrtvim pogledima kanefora od alabastera koje su podupirale arkadu. Skrenula je jednom, pa drugi put. Htela je da zbuni i izgubi Bonharta, a osim toga, uputila se ka odjecima borbe. Tamo gde je trajala borba bili su njeni prijatelji.
Upala je u veliku okruglu prostoriju, nasred koje je stajala rezbarija na mermernom postolju, koja je predstavljala ženu pokrivenog lica, najverovatnije boginju. Iz prostorije su vodila dva hodnika, oba dosta uska. Izabrala je nasumice. Očito je loše izabrala.
– Devojka! – viknu jedan od bandita. – Imamo je!
Bilo ih je previše da bi rizikovala borbu, čak i u uskom hodniku. A Bonhart je sigurno već bio blizu. Ciri se okrenula i dala u beg. Upala je u dvoranu sa mermernom boginjom. I obamrla.
Pred njom je stajao vitez sa velikim mačem, u crnom kaputu i sa šlemom ukrašenim krilima ptice grabljivice.
Grad je goreo. Čula je huk vatre, videla treperave plamenove, osećala je vrelinu požara. U ušima joj je brujalo rzanje konja, vrisak ubijanih... Krila crne ptice iznenada zalepršaše, pokrivajući sve... U pomoć!
Cintra, pomisli, dolazeći sebi. Ostrvo Taned. Čak me je i ovde stigao. On je demon. Opkolili su me demoni, košmari iz mojih snova. Iza mene je Bonhart, ispred mene on.
Čuli su se krici i topot lakeja koji su dotrčavali.
– Nećeš me dotaći!
Vitez ponovo zakorači, a Ciri sa čuđenjem primeti da se iza njegovog kaputa skriva svetlokosa devojka naoružana krivom sabljom. Devojka kao ris promače pokraj Ciri i udarcem sablje obori na parket jednog od lakeja. A crni vitez, čuda li, umesto da napadne Ciri, snažnim udarcem raspoluti drugog lakeja. Ostali se povukoše u hodnik.
Svetlokosa devojka se bacila ka vratima, ali nije stigla da ih zatvori. Iako je strašno vitlala sabljom i urlala, lakeji je odgurnuše od portala. , Ciri je opazila kako ju je jedan ubo sulicom, videla je kako devojka pada na kolena. Skočila je, od uha zamahnuvši Lastavicom, a sa druge strane, zastrašujuće sekući dugim mačem, pritrča Crni Vitez. Svetlokosa devojka, i dalje na kolenima, izvuče iz pojasa sekiricu i baci je, pogodivši jednog od dripaca pravo u lice. Zatim se domogla vrata i tresnula ih, a vitez spusti zasun.
– Uf – reče devojka. – Hrast i gvožđe! Potrajaće dok se probiju kroz to!
– Neće traćiti vreme, potražiće drugi put – proceni razumno Crni Vitez, potom se naglo natmuri, videvši devojčinu nogavicu natopljenu krvlju. Devojka odmahnu rukom da to nije ništa.
– Gubimo se odavde – vitez skinu šlem i pogleda u Ciri. – Ja sam Kahir Maur Difrin, sin Kelaha. Došao sam ovde zajedno sa Geraltom. Tebe da spasemo, Ciri. Znam da to zvuči neverovatno.
– Viđala sam i neverovatnije – progunđa Ciri. – Dalek si put prešao... Kahire... Gde je Geralt?
Gledao ju je. Sećala se njegovih očiju iz Taneda. Tamnoplave i meke kao atlas. Lepe.
– Spasava čarobnicu – odgovori. – Onu...
– Jenefer. Haj’mo.
– Tako je! – kaza svetlokosa, improvizujući zavoj na butini. – Treba izgaziti još nekoliko guzica! Za tetku!
– Haj’mo – ponovi virez.
Ali bilo je prekasno.
– Bežite – šapnu Ciri, videvši ko dolazi hodnikom. – To je otelotvoreni đavo. Ali on želi samo mene... Vas neće juriti... Trčite... Pomozite Geraltu...
Kahir odmahnu glavom.
– Ciri – kaza prijatno. – Čudi me to što govoriš. Došao sam ovamo sa kraja sveta kako bih te pronašao, spasao i odbranio. A ti hoćeš da sada pobegnem?
– Ne znaš sa kime imaš posla.
Kahir povuče rukavice, skinu kaput i obavi ga oko leve ruke. Mahnu mačem i zavitla njime da je zafijukalo.
– Brzo ću saznati.
Bonhart, ugledavši trojku, zaustavi se. Ali samo na časak.
– Aha! – kaza. – Pomoć je stigla? Tvoji kompanjoni, veštice? Dobro. Dvoje manje-više. Nema nikakve razlike.
Ciri iznenada sinu ideja.
– Pozdravi se sa životom, Bonharte! – vrisnu. – Ovo je tvoj kraj! Udario tuk na luk!
Možda je preterala, ulovio je trik u njenom glasu. Zastao je, pogledao s podozrenjem.
– Veštac? Zaista?
Kahir zavrte mačem, stavši u pozu. Bonhart nije ni trepnuo.
– Čarobnica uživa u mlađima nego što sam mislio – zasikta. – Pogledaj, junače, ovamo.
Raskopčao je košulju. U njegovoj pesnici blesnuše srebrni medaljoni. Mačka, grifon i vuk.
– Ako si zacelo veštac – zaškrguta zubima – onda znaj da će tvoj vlastiti vračarski amulet za tili čas krasiti moju kolekciju. Ako nisi veštac, bićeš leš pre nego što stigneš da trepneš. Stoga bi bilo pametno da mi se makneš sa puta i otperjaš bogu iza tregera. Ja želim tu devojčuru, a prema tebi ne osećam jarost.
– Jak si na rečima – Kahir reče smireno, vitlajući oštricom. – Proverićemo da li si u još nečemu. Angulema, Ciri. Bežite!
– Kahire...
– Trčite – ispravi se – Geraltu u pomoć.
Otrčaše. Ciri je pridržavala Angulemu, koja je šepala.
– Sam si to hteo – Bonhart namršti blede oči i zakorači, obrćući mač.
– Sâm sam to hteo? – gluvo ponovi Kahir Maur Difrin ep Kelah. – Ne. To hoće sudbina!
Skočiše jedan na drugog, brzo se sudariše, okružiše divljinom svetlucanja oštrica. Hodnik se napuni zveketom gvožđa, od kojeg je, činilo se, drhtala i ljuljala se mermerna rezbarija.
– Nisi loš – frknu Bonhart, kad su se razdvojili. – Nisi loš, junače. Ali nisi ti nikakav veštac, mala zmija me je slagala. Gotov si. Spremaj se za smrt.
– Jak si na rečima.
Kahir udahnu duboko. Okršaj ga je uverio da protiv ribljookog nema nikakve šanse. Tip je za njega bio prebrz i prejak. Jedina šansa je bila da požuri da stigne Ciri. I očigledno se nervirao.
Bonhart ga je ponovo napao. Kahir je parirao udarac, zgrbio se, skočio, zgrabio protivnika za pojas, zabio u zid i šutnuo kolenom u međunožje. Bonhart ga ščepa za lice i moćno odalami vrhom mača u glavu, jednom, drugi put, treći put. Treći udarac odbaci Kahira. Ugledao je blesak oštrice. Parirao refleksno.
Previše sporo.
*
Postojala je strogo poštovana tradicija kod roda Difrina. Nad telom palog rođaka, položenim u oružarnicu zamka, svi muškarci iz roda obavljali su celodnevnu i celonoćnu vigiliju{96}. Okupljene u udaljenom krilu zamka, kako ne bi smetale muškarcima, dekoncentrisale ih i narušavale njihova razmišljanja, žene su jecale, ridale i gubile svest. Povrativši svest, počinjale bi da jecaju i ponovo gube svest. I da capo{97}.
Ridanja i suze čak i u žena, vikovarskih plemkinja, bilo je nerado viđena netaktičnost i sramota. Ali kod Difrina je bila takva a ne druga tradicija, i niko je nije menjao. Niti je nameravao da je menja.
Desetogodišnji Kahir, najmlađi brat Ailila, koji je pao u Nazairu i upravo ležao u oružarnici zamka, u duhu običaja i tradicije još uvek nije bio smatran muškarcem. Nisu ga pustili u društvo muškaraca okupljeno nad otvorenim kovčegom, nisu mu dozvolili da sedi i ćuti zajedno sa dedom Grufidom, ocem Kelom, bratom Deranom, kao i celom gomilom ujaka, stričeva i rođaka. Razume se, nije mu bilo dozvoljeno ni da rida i pada u nesvest zajedno sa bakom, majkom, trima sestrama, kao i celom gomilom strina, ujna i rođaka. Zajedno sa ostatkom maloletnih rođaka, pristiglih u Darn Difre na egzekvije{98}, pogreb i triznu{99}. Kahir se ludirao i šegačio po zidovima. I pesnicama se tukao sa onima koji su smatrali da su njihovi očevi i starija braća bili najhrabriji od svih muškaraca u borbama za Nazair, a ne Ailil ep Kela.
– Kahire! Dođi kod mene, sinčiću!
Na klaustru je stajala Maur, Kahirova majka, i njena sestra, tetka Kinead var Anahid. Majčino lice je bilo crveno i toliko naduveno od plača da se Kahir prestrašio. Potreslo ga je što, čak i od tako prelepe žene kao što je njegova majka, plač može da načini takvu rugobu. Čvrsto je rešio da neće nikada plakati, ama baš nikad.
– Zapamti, sinko – zarida Maur, pribijajući dečaka uz skute tako snažno da mu je ponestalo vazduha. – Zapamti ovaj dan. Zapamti ko je lišio života tvog batu Ailila. To su učinili prokleti Nordlinzi. Tvoji neprijatelji, sinčiću. Moraš ih uvek mrzeti. Moraš mrzeti tu prokletu zločinačku naciju!
– Mrzeću ih, majko – obeća Kahir, pomalo začuđen. Kao prvo, njegov brat Ailil je pao u boju, časno, slavnom smrću na kojoj bi mu svako pozavideo, pa zašto onda roniti suze? Kao drugo, nije bila tajna da je baka Eviva, Maurina majka, vodila poreklo od Nordlinga. Tata je u gnevu više puta uspeo da nazove baku “vučicom sa Severa”. Razume se, iza njenih leđa.
Ali ako majka sada zapoveda...
– Mrzeću ih – strasno se zakleo. – Već ih mrzim! A kada budem velik i kada budem imao pravi mač, krenuću u rat i glave ću im poseći! Videćeš, majko!
Majka udahnu vazduh u pluća i poče da rida. Tetka Kanaed ju je pridržavala.
Kahir je stezao pesnice i tresao se od mržnje. Mržnje prema onima koji su uvredili njegovu majku i zbog kojih je tako poružnela.
*
Bonhartov udarac razvalio mu je slepoočnicu, obraz i usta. Kahir je ispustio mač i zateturao se, a lovac ga je iz poluokreta posekao između vrata i ključnice. Kahir se svali kraj stopa mermerne boginje, a njegova krv, poput paganske žrt
ve, isprska postolje kipa.
*
Huknulo je, pod se zatresao pod stopalima, iza zidne panoplije, uz lomljavu, pao je štit. Hodnikom se vukao i širio nagrizajući dim. Ciri je otrla lice. Svetlokosa devojka koju je pridržavala bila joj je teška kao mlinski kamen.
– Brže... Trčimo brže...
– Ja ne mogu brže – kaza devojka. I iznenada teško sede na parket. Ciri preneraženo primeti kako ispod nje, ispod njene natopljene nogavice, počinje da se izliva i nakuplja crvena bara.
Devojka je bila bleda kao leš.
Ciri se bacila na kolena pokraj nje, skinula devojci šal, zatim pojas i pokušala da napravi povesku. Ali rana je bila previše velika. I previše blizu prepona. Krv nije prestajala da teče.
Devojka je zgrabi za ruku. Prsti su joj bili hladni kao led.
– Ciri...
– Da.
– Ja sam Angulema. Nisam verovala... Nisam verovala da ćemo te pronaći. Ali pošla sam sa Geraltom... Za njim ne možeš da ne ideš. Znaš?
– Znam. On je takav.
– Pronašli smo te. I spasli. A Fringila nam se podsmevala... Reci mi...
– Ne govori ništa. Molim te.
– Reci... – Angulema je sve sporije i sa sve većim naporom pomicala usne. – Reci mi, ipak si ti kraljica... U Cintri... Bićemo u tvojoj milosti, zar ne? Načinićeš me... groficom? Reci. Ali nemoj lagati... Može? Reci!
– Ne govori ništa. Čuvaj snagu.
Angulema uzdahnu, naglo se savila ka napred i čelom se očešala o Cirino rame.
– Znala sam... – kazala je sasvim jasno. – Znala sam, majku mu, da je bordel u Tusenu bila bolja ideja za život.
Prošao je dug, vrlo dug trenutak pre no što je Ciri shvatila da u naručju drži mrtvu devojku.
*
Ugledala ga je kako dolazi praćen mrtvim pogledima kanefora od alabastera koje su podupirale arkadu. I odjednom je shvatila da je beg nemoguć, da od njega ne može da pobegne. Da će morati da mu se suprotstavi. Znala je to.
Ali i dalje ga se previše bojala.
Izvukla je oružje. Lastavičina oštrica tiho je pevušila. Znala je tu pesmu.
Povlačila se širokim hodnikom, a on je išao za njom, držeći mač obema rukama. Krv je tekla po oštrici, u teškim kapljicama kapala iz balčaka.
Gospodarica Jezera Page 36
