– Tvoji banditi – glas kralja Demavenda je bio smiren, ali na njegovom licu se poznavalo koliko ga napora košta čuvanje smirenosti. – Tvoji razbojnici, koji su upali u moje kraljevstvo sa razbojničkom bandom, ubijali, maltretirali i porobljavali. Moja gospodo! Okupili smo se ovde i savetujemo se nedelju dana, savetujemo se kako treba da izgleda buduća slika sveta. Tako mi bogova, da li to treba da bude slika zločina i otimačine? Da li treba da se nastavi banditski status quo{106}. Da li oteto dobro treba da ostane u rukama lupeža i pljačkaša?
Henselt zgrabi mapu sa stola, pocepao je žustrim pokretom i baci ka Demavendu. Kralj Edirna nije se ni maknuo.
– Moja vojska – ishropta Henselt, a njegovo lice pridobi boju dobrog, starog vina – osvojila je Marhiju od Nilfgardijaca. Tvoje kraljevstvo dostojno žaljenja već tada nije postojalo, Demavenda. Kazaću i ovo: da nije bilo moje vojske, ne bi imao nijedno kraljevstvo danas. Hteo bih da te vidim kako bez moje pomoći teraš Crne preko Jaruge i Dol Angre. Prema tome, neće biti mnogo preterivanja u tvrdnji da si kralj zahvaljujući mojoj milosti. Ali ovde se svršava moja blagonaklonost! Rekao sam, neću dati ni pedalj svoje zemlje. Neću dozvoliti smanjivanje mog kraljevstva.
– Ni ja mog! – Demavend ustade. – Onda se nećemo dogovoriti!
– Gospodo – reče iznenada pomirljivo Cirus Hemelfart, hijerarh Novigrada, koji je dremkao do tada. – Siguran sam da je moguć nekakav kompromis...
– Carstvo Nilfgarda – progovori ponovo Šilard Fic-Esterlen, koji voli da se ubacuje s neba pa u rebra – neće prihvatiti nikakav dogovor koji bi bio štetan po vilenjačku zemlju u Dol Blatani. Ukoliko je potrebno, ponovo ću gospodi pročitati sadržaj memoranduma...
Henselt, Foltest i Dajkstra frknuše, ali Demavend pogleda u carskog ambasadora smireno i gotovo dobronamerno.
– Radi sveopšteg dobra – izjavi – i radi mira, priznaću autonomiju Dol Blatane. Ali ne kao kraljevstva, već kao kneževine. Uslov je da mi kneginja Enid an Gleana izrazi podaničku vernost i obaveže se na i zjednačavanje ljudi i vilenjaka u pravima i privilegijama. Spreman sam na to, kao što sam kazao, pro publico bono{107} .
– Eto – reče Meve – reči istinskog kralja.
– Salus publica lex suprema est – kaza hijerarh Hemelfart, koji je već duže tražio priliku da se i on istakne poznavanjem diplomatskog žargona.
– Dodaću ipak – nastavi Demavend, gledajući nadutog Henselta – da koncesija u pogledu Dol Blatane nije presedan. To je samo narušavanje integriteta mojih zemalja, sa kojim se slažem. Nikakvu drugu podelu niti prisvajanje neću priznati. Kedvenska armija, koja je prodrla u moje granice kao agresor i osvajač, mora u roku od nedelju dana da napusti bespravno okupirane karaule i zamkove Gornjeg Edirna. To je uslov mog daljeg učestvovanja u debati. A budući da verba volant{108}, moj sekretar će priložiti protokolu zvaničan demarš u vezi sa time.
– Henselte? – Foltest iščekujući pogleda bradonju.
– Nikada! – zariča kralj Kedvena, prevrćući stolicu i skačući poput šimpanze koju je ubo stršljen. – Nikada neću predati Marhiju! Samo preko mene mrtvog! Ne dam! Ništa me neće primorati na to! Nikakva sila! Nikakva, majku mu, sila!
A kako bi dokazao da se i on školovao i da nije tikva bez korena, zaurlao je:
– Non possumus{109}!
*
– Daću ja njemu non possumus, stara budala! – frknu Sabrina Glevisig u odaji sprat više. – Nemojte se brinuti, primoraću tog tupoglavca da prizna revindikativna trebovanja u pogledu Gornjeg Edirna. Kedvenska vojska će izaći odatle u narednih deset dana. To je očigledna stvar. Nema spora. Ako bi neka od vas sumnjala u to, imam pravo da se osećam uvređeno.
Filipa Ejlhart i Šila de Tankarvil izraziše svoje pohvale klimanjem glava. Asire var Anahid se zahvali osmehom.
– Ostalo nam je za danas – kaza Sabrina – da rešimo problem Dol Blatane. Sadržaj memoranduma cara Emhira znamo. Kraljevi dole još nisu uspeli da prodiskutuju o tom problemu, ali već su signalizirali svoje opcije. Stav je takođe zauzeo, rekla bih, najzainteresovaniji. Kralj Demavend.
– Stav Demavende – reče Šila de Tankarvil, obavijajući vrat boom od srebrnih lisica – nosi karakteristike dalekosežnog kompromisa. To je pozitivan stav, promišljen i izvagan. Šilard Fic-Esterlen će biti u velikom problemu, želeći da argumentuje u pravcu većih koncesija. Ne znam da li će hteti.
– Hoće – potvrdi spokojno Asire var Anahid. – Zato što ima takve instrukcije iz Nilfgarda. Invociraće ad referendum i podnosiće note. Prepiraće se barem jedan dan. Nakon isteka tog vremena, počeće sa ustupcima.
– Normalno – preseče je Sabrina Glevisig. – Normalno je i to da će se konačno negde sresti, nešto će usaglasiti. Međutim, nećemo to čekati, sada ćemo ustanoviti šta ćemo im definitivno dozvoliti. Frančeska! Progovori! Ipak se radi o tvojoj zemlji!
– Upravo zbog toga – osmehnu se Margeta iz Dolina. – Upravo zbog toga ćutim, Sabrina.
– Savladaj ponos – reče ozbiljno Margarita Lo Antij. – Moramo znati šta možemo dozvoliti kraljevima.
Frančeska Findaber se osmehnu još lepše.
– Radi mira i pro bono publico – reče – slažem se sa propozicijom kralja Demavenda. Drage devojke, od ovog časa možete da prestanete da me titulišete sa najsvetlija, dovoljno će biti prosto “presvetla”.
– Vilenjačke šale – iskrevelji se Sabrina – uopšte mi nisu smešne, sigurno zato što ih ne razumem. Šta je sa drugim uslovima Demavenda?
Frančeska zaleprša trepavicama.
– Slažem se sa reemigracijom ljudskih naseljenika i povraćajem njihovog imetka – reče ozbiljno. – Garantujem ravnopravnost svih rasa...
– Ama zaboga, Enid – zasmeja se Filipa Ejlhart. – Nemoj sa svime da se slažeš! Postavi neke uslove!
– Postaviću – vilenjakinja se naglo uozbilji. – Ne pristajem na podaničko poklonjenje. Želim Dol Blatanu kao alodijum{110} . Neću nikakve vazalne obaveze, osim obećanja lojalnosti i da neću delati na štetu sizerena.
– Demavend neće pristati – Filipa proceni kratko. – Neće odustati od prihoda i renti koje mu je davala Dolina Cvetova.
– U vezi s time – Frančeska podiže obrve – spremna sam na dvostrane pregovore, uverena sam u postizanje konsenzusa. Aludijum ne primorava na plaćanje, ali plaćanje svakako ne zabranjuje, niti isključuje.
– A šta sa fideikomisom{111}? – Filipa Ejlhart nije odustajala. – Šta sa primogeniturom{112}? Pristajući na alodijum, Foltest će hteti garanciju nedeljivosti kneževine.
– Foltesta su – osmehnu se ponovo Frančeska – zbilja mogle zavarati moja koža i figura, ali ti me čudiš, Filipa. Već je daleko, vrlo daleko iza mene životno doba u kojem je bilo moguće da zatrudnim. Što se tiče primogeniture i fideikomisa, Demavenda se ne treba plašiti. Ja ću biti ultimus familiae{113} loze vladara Dot Blatane. No uprkos razlici u godinama koja je naizgled pogodna za Demavenda, problem nasleđivanja posle mene razmatraćemo sa njegovim unucima, a ne sa njim. Uveravam vas da u vezi sa tim neće biti spornih tačaka.
– Sa tim neće – složi se Asire var Anahid, gledajući u oči vilenjačku čarobnicu. – A šta sa pitanjem borbenih komandi Veverica? Šta sa vilenjacima koji su se borili na strani carstva? Ukoliko se ne varam, radi se o većini tvojih podanika, gđice Frančeska?
Margeta iz Dolina prestade da se smeje. Baci pogled na Idu Emean, ali ćutljiva vilenjakinja sa Modrih planina izbegavala je njen pogled.
– Pro publico bono... – poče i stade. Asire, takođe vrlo ozbiljna, klimnu glavom u znak da razume.
– Šta učiniti – reče polako. – Sve ima svoju cenu. Kako se ispostavlja, mir takođe.
*
– Da, to je u svakom pogledu istina – ponovi zamišljeno hodočasnik, posmatrajući vilenjaka koji je sedeo spuštene glave. – Pregovori o miru su trgovina. Vašar. Da bi jedni mogli biti kupljeni, drugi moraju biti prodani. Takvim tokom ide svet. Stvar je u tome da ne kupiš nešto preskupo...
– I da se ne prodaš jeftino – dovrši vilenjak, ne podižući glavu.
*
&
nbsp; – Izdajnici! Ništavni gadovi!
– Kurvini sinovi!
– An’badraigh aen cuach!
– Nilfgardska pseta!
– Tišina – riknu Hamilkar Danza, udarivši oklopljenom pesnicom u balustradu klaustra. Strelci sa galerije nanišaniše samostrele u vilenjake zbijene u krkljanac.
– Mir! – riknu još glasnije Danza. – Dosta! Utišajte se, gospodo oficiri! Više dostojanstva!
– Imaš drskosti da govoriš o dostojanstvu, protuvo? – kriknu Konok de Reo. – Prolivali smo za vas krv, prokleti Dh’oin! Za vas, za vašeg cara, koji je prihvatio našu zakletvu na vernost! Tako nam uzvraćate? Predajete nas tim krvnicima sa Severa! Kao prestupnike! Kao zločince!
– Kazao sam, dosta! – Danza ponovo lupi pesnicom o balustradu, čak se i eho proneo. – Primite k znanju svršen čin, gospodo vilenjaci! Sporazumi sklopljeni u Cintri, koji su uslov sklapanja mira, nameću Carstvu obavezu da Nordlinzima predaju ratne zločince...
– Zločince? – kriknu Rirden. – Zločince? Ti prljavi Dh’oin!
– Ratne zločince – ponovi Danza, nimalo ne obraćajući pažnju na gungulu dole. – Oficire koji su optuženi za terorizam, ubistva civilnog stanovništva, lišavanje života i maltretiranje zarobljenika, masakriranje ranjenika u lazaretima...
– Vi kurvini sinovi! – dreknu Angus Bri Kri. – Ubijali smo zato što je bio rat!
– Ubijali smo po vašoj naredbi!
– Cuach’te aep arse, bloede Dh’oine!
– To je rešena stvar! – ponovi Danza. – Vaše uvrede i krici ništa ne menjaju. Molim vas da pojedinačno prilazite stražari, molim vas da ne pružate otpor tokom stavljanja okova.
– Trebalo je da ostanemo, dok su oni bežali preko Jaruge – zaškrguta zubima Rirden. – Trebalo je da ostanemo i tučemo se dalje u odredima. A mi, budaletine, gluperde, idioti, držali smo se vojničke zakletve! Tako nam i treba!
Isengrim Foltijarna, Gvozdeni Vuk, najslavniji, već gotovo legendarni komandir Veverica, sada carski pukovnik, skamenjenog lica strže sa rukava i naramenjaka srebrne munje brigade “Vrihed” i baci ih na ploče dvorišta. Drugi oficiri sledili su njegov primer. Gledajući to sa galerije, Hamilkar Danza namršti obrve.
– Demonstracija je neozbiljna – kaza on. – Sem toga, na vašem mestu se ne bih tako lakomisleno rešio carskih insignija. Osećam dužnost da vas obavestim da su vam, kao carskim oficirima, tokom pregovora oko uslova mira zagarantovani pravedni procesi, blage presude i skora amnestija...
Vilenjaci zbijeni u krkljanac prasnuše u jednodušan, gromoglasan smeh, koji je odzvanjao među zidinama.
– Takođe, skrećem vam pažnju – dodade smireno Hamilkar Danza – na činjenicu da Nordlinzima predajemo samo vas. Trideset dva oficira. Nećemo predati nijednog od oficira kojima ste komandovali. Nijednog.
Smeh u krkljancu utihnu, kao nožem presečen.
*
Vetar je duvao u ognjište, raznosio gomilu iskri, bacao dim u oči. Sa prevoja se ponovo razleglo zavijanje.
– Trgovali su svime – vilenjak prekinu ćutnju. – Sve je bilo na prodaju. Čast, vernost, plemićka reč, zakletva, svakodnevna pristojnost... To je jednostavno bila roba koja je bila vredna onoliko dugo koliko je za njom postojala potražnja i konjunktura. A kada nisu postojale, roba nije vredela ni pet para i završavala je u ćošku. Na smetlištu.
– Na smetlištu istorije – hodočasnik klimnu glavom. – U pravu ste, gos’n vilenjače. Tako je to izgledalo onda u Cintri. Sve je imalo svoju cenu. I bilo je vredno onoliko koliko se moglo dobiti zauzvrat. Svako jutro je počinjala berza. I kao i na pravoj berzi, svaki čas su se događale hose i bese{114}. I kao na pravoj berzi, teško je bilo odupreti se utisku da je neko vukao konce.
*
– Da li ja dobro čujem? – otegnuto upita Šilard Fic-Esterlen, tonom i facom dajući izraz neverice. – Da li me sluh vara?
Berengar Luvarden, specijalni carski izaslanik, nije zadao sebi truda da odgovori. Zavaljen u fotelji, i dalje je posmatrao talasanje vina u peharu koji je klatio.
Šilard se našepurio, nakon čega je nadenuo na lice masku prezira i uzvišenosti. Masku koja je govorila: “Ili lažeš, kučkin sine, ili hoćeš da mi se primakneš, da me staviš na probu. U oba slučaja, prozreo sam te.”
– Dakle, koliko sam razumeo – reče, protrljavši nos – nakon dalekosežnih ustupaka u vezi sa granicama, u vezi sa ratnim zarobljenicima i povraćajem plena, u vezi sa oficirima brigade “Vrihed” i odredima Skoja’taela, car mi naređuje da postignem sporazum i prihvatim nemoguće zahteve Nordlinga u pogledu repatrijacije naseljenika?
– Savršeno ste razumeli, barone – odgovori Berengar Luvarden, karakteristično otežući silabe. – Zbilja, divim se oštrini vašeg uma.
– Tako mi Velikog Sunca, gos’n Luvardene, da li se vi tamo, u prestonici, ponekad zamislite nad posledicama vaših odluka? Nordlinzi već sada šapuću da je naše kraljevstvo kolos na staklenim nogama! Već sada viču da su nas pobedili, pobili, prognali! Da li car shvata da dalji ustupci znače prihvatanje njihovih arogantnih i preteranih ultimatuma? Da li car razume da će oni to shvatiti kao ispoljavanje slabosti, što u budućnosti može imati žalosne posledice? Da li car, na kraju krajeva, razume kakva će sudbina zadesiti nekoliko hiljada naših naseljenika u Brugi i Liriji?
Berengar Luvarden prestade da klati pehar i upilji u Šilarda oči crne kao komadići uglja.
– Preneo sam vam, barone, carsku naredbu – procedi. – Kada je izvršite i vratite se u Nilfgard, izvolite sami upitati cara zašto je tako nerazuman. Možete mu takođe udeliti prekore. Izvičite se na njega. Odbrusite mu. Ali sami. Bez mog posredovanja.
Aha, pomisli Šilard. Sada znam. Ispred mene sedi novi Stefan Skelen. Sa njim treba isto kao i sa Skelenom.
Ali ipak je jasno da nije došao ovamo bez cilja. Naredbu je mogao doneti običan kurir.
– Šta ćeš – poče, naizgled slobodno, pa čak poverljivo. – Teško pobednicima! Ali carska naredba je jasna i konkretna, isto tako će biti i izvršena. Postaraću se i da to izgleda kao rezultat pregovora, a ne kao potpuna kapitulacija. Razumem se u to. Ja sam diplomata već trideset godina. I četiri generacije. Moj rod je jedna od značajnijih, bogatijih... i uticajnijih porodica.
– Znam, znam, kako drugačije – prekinu ga Luvarden s blagim smeškom. – Zbog toga sam ovde.
Šilard se blago nakloni. Čekao je strpljivo.
– Poteškoće u sporazumevanju – poče izaslanik, klateći pehar – nastupile su zato što vi, dragi barone, smatrate da se pobeda i osvajanje zasnivaju na besmislenom genocidu. Na tome da se tamo negde u okrvavljenu zemlju zabije drška barjaka i viče: “Dovde je moje, osvojio sam!” Slično mišljenje je, nažalost, dosta široko rasprostranjeno. Međutim, za mene, gospodine barone, kao i za ljude koji su mi dali punomoćje, pobeda i osvajanje se zasnivaju na krajnje drukčijim stvarima. Pobeda treba da izgleda ovako: pokoreni su primorani da kupuju dobra koja proizvode pobednici, čak to vrlo rado čine, zato što su dobra pobednika bolja i jeftinija. Valuta pobednika je jača od valute pokorenih i pokoreni imaju znatno veće poverenje u nju nego u svoju sopstvenu. Da li me razumete, gos’n barone Fic-Esterlene? Da li počinjete pomalo da razlikujete pobednike od pobeđenih? Da li shvatate kome je zaista teško?
Ambasador klimanjem glave potvrdi da shvata.
– Ali da bi se pobeda učvrstila i učinila pravosnažnom – mora biti sklopljen mir. Brzo i po svaku cenu. Ne tamo neko kačenje oružja o klin ili primirje, već mir. Tvorački kompromis. Sloga koja gradi. I ne uvodi ekonomske blokade, carinske retorzije i protekcionizam u trgovini.
Šilard i ovoga puta potvrdi klimanjem glave da zna o čemu je reč.
– Nismo bez razloga uništili njihovu poljoprivredu i industriju – Luvarden nastavi smirenim, otegnutim i ravnodušnim glasom. – Učinili smo to zato što bi u nedostatku sopstvene robe morali da kupuju našu. Ali preko neprijateljskih i zatvorenih granica naši trgovci i roba neće preći. I šta će se onda desiti? Reći ću vam šta će se desiti, dragi barone. Nastupiće kriza hiperprodukcije, zato što naše manufakture rade punom
parom, računajući na izvoz. Velike gubitke ponele bi i kompanije pomorske trgovine koje su uspostavljene u saradnji sa Novigradom i Kovirom. Vaša uticajna porodica, dragi barone, ima značajnog udela u tim kompanijama. A porodica, kao što vam je sigurno poznato, jeste osnovna društvena ćelija. Poznato vam je?
– Poznato mi je – Šilard Fic-Esterlen snizi glas, iako je odaja bila apsolutno bezbedna od prisluškivanja. – Razumem, shvatio sam. Ipak, hteo bih da budem siguran da izvršavam carevu naredbu... A ne nekakve... Korporacije...
– Carevi prolaze – procedi Luvarden. – A korporacije traju. I istrajavaju. Ali to je truizam. Razumem vaše strahove. Možete biti sigurni da izvršavate naredbu izdatu od strane cara, koja ima za cilj dobro i interes carstva. Ne poričem, izdata je kao rezultat saveta koje je caru udelila određena korporacija.
Izaslanik razmaknu sako i košulju, demonstrirajući zlatni medaljon na kojem je bila predstavljena zvezda unutar trougla opasana plamenovima.
– Divan ukras – Šilard osmehom i laganim naklonom potvrdi da je shvatio. – Svestan sam da je vrlo skupa... I elitna... Može li se negde kupiti?
– Ne – opovrgnu naglašeno Berengar Luvarden. – Nju treba zaslužiti.
*
– Ako gospoda i dame dozvole – glas Šilarda Fic-Esterlena pridobio je specifičan, poznat ton, koji je pokazivao da ono što će ambasador upravo reći smatra neizmerno važnim. – Ako gospoda i dame dozvole, pročitaću sadržaj poslate mi aide memoire Njegove imperatorske milosti Emhira var Emreisa, po milosti Velikog Sunca cara Nilfgarda...
– Oh, ne. Ne opet – zaškrguta zubima Demavend, a Dajkstra samo jauknu. Šilardovoj pažnji to nije promaklo, jer nije moglo da promakne.
– Nota je dugačka – priznade. – Stoga ću sažeto iziožiti, umesto da čitam. Njegova imperatorska milost izražava veliko zadovoljstvo tokom pregovora, a kao miroljubiv čovek, s radošću prihvata postignute kompromise i izmirenja. Njegova imperatorska milost želi dalji napredak u pregovorima i njihovo okončanje u obostranu korist...
Gospodarica Jezera Page 41
