Gospodarica Jezera

by Andrzej Sapkowski

  – Ciri! Stoj!

  Ni same nisu primetile kada su se našle nasred uličica punih razbežane i vrišteće rulje. Jenefer u prolazu opazi tela u slivnicima, videla je leševe obešene za noge na stubovima i gredama. Videla je patuljka na zemlji, kojeg su šutirali i tukli motkama, videla je drugog, kojeg su masakrirali grlićima slomljenih flaša. Čula je riku mučitelja, krike i zavijanje mučenih. Videla je kako se oko žene bačene kroz prozor zbija gomila, kako su zasvetlucale podizane i spuštane šipke.

  Masa se zgušnjavala, rika je rasla. Čarobnicama se činilo da se distanca između njih i Ciri smanjila. Naredna prepreka na Kelpinom putu bila je grupica dezorijentisanih helebardara, prema kojima se vrana kobila ponela kao prema ogradi i preskočila ih, oborivši jednom pljosnatu kapelinu. Ostali su čak posedali od straha.

  U punom galopu upadoše na trg. Tu se crnelo od ljudi. I dima. Jenefer shvati da se Ciri, nesumnjivo vođena proročkom vizijom, ustremila ka samom jezgru, samom centru događaja. U samu vatru požara, tamo gde je besnelo ubijanje.

  Zato što je na ulici u koju je skrenula kipela borba. Patuljci i vilenjaci zagriženo su branili improvizovanu barikadu, branili su izgubljenu poziciju, padajući i ginući pod navalom gromke rulje koja se sjurila na njih. Ciri urliknu, priljubi se uz konjski vrat. Kelpi se vinu i prelete nad barikadom ne kao konj, već velika crna ptica.

  Jenefer ulete u masu i zari konja, prevrnuvši nekoliko osoba. Svukli su je sa sedla pre nego što je stigla da vrisne. Nečim je dobila po leđima, u krsta, u potiljak. Pade na kolena i spazi zaraslog tipa sa obućarskom pregačom kako se priprema da je šutne.

  Jenefer je bilo preko glave tih koji šutiraju.

  Iz njenih razmaknutih prstiju opali modra i siktava vatra, kao bič opali po licima, torzoima i rukama ljudi koji su je optočili. Zasmrde na paljeno meso, rika i jecaji od bola uzneše se na časak iznad opšteg meteža i haosa.

  – Veštica! Vilenjačka veštica! Čarobnica!

  Sledeći tip skoči ka njoj sa uzdignutom sekirom. Jenefer ga pogodi vatrom pravo u lice, očne jabučice mu pukoše, zakipeše i uz šištanje se izliše na obraze.

  Malo se raščistilo. Neko je uhvati za rame, trgnula se, spremna da pali, ali to je bilaTris.

  – Bežimo odavde... Jena... Be... žimo...

  Već sam čula da govori takvim glasom, prolete kroz Jeneferine misli. Usnama koje su kao od drveta, koje neće ovlažiti ni kapljica pljuvačke. Usnama koje parališe strah, koje potresa panika.

  Čula sam je kako govori takvim glasom. Na brdu kod Sodena.

  Kada je umirala od straha.

  Sada takođe umire od straha. Do kraja života će umirati od straha. Jer onaj ko jednom ne slomi u sebi kukavičluk, umiraće od straha do sudnjeg dana.

  Prsti koje je Tris zarila u njen rukav bili su kao od čelika, Jenefer se oslobodi njihovog stiska sa velikim naporom.

  – Ako hoćeš, onda beži! – kriknu. – Sakrij se iza kecelje svoje Lože! Ja imam šta da branim! Ja Ciri neću ostaviti samu! Niti Geralta! Gubi se, goljo! Sklanjajte se s puta, ako vam je koža mila!

  Gomila, koja ju je ograđivala od konja, ustuknu pred munjama iz njenih očiju i ruku. Jenefer trgnu glavom, razbarušivši crne lokne. Izgledala je kao otelotvorena furija, kao anđeo uništenja, anđeo uništenja sa ognjenim mačem koji nosi kaznu.

  – M’rš, gubite se kući, seljačine! – dreknu, šibajući rulju plamenim bičem. – M’rš! Inače ću vas žigosati vatrom kao marvu!

  – To je samo jedna veštica, ljudi! – razleže se iz mase zvučan i metalan glas. – Jedna pokvarena vilenjačka gatara!

  – Sama je! Druga je pobegla! Hej, dečurlijo, po kamenje!

  – Smrt neljudima! Na čarobnicu!

  – Udri!

  Prvi kamen zviznuo ju je pored uha. Drugi ju je odalamio u rame tako da se zanela. Treći je pogodi pravo u lice. Bol je najpre užareno eksplodirao u očima, potom je sve obavio crnim somotom.

  *

  Ona se probudi i zastenja od bola. Obe podlaktice i zglobovi kidaše se od bola. Instinktivno segnu i opipa debele slojeve zavoja. Zastenja opet, muklo, očajnički. Od tuge što to nije san. I od tuge što nije uspelo.

  – Nije uspelo – kaza Tisaja de Friz, sedeći kraj kreveta.

  Jenefer je bila žedna. Žudela je da joj neko makar navlaži usne pokrivene lepljivim talogom. Ali nije tražila. Ponos joj nije dozvoljavao.

  – Nije uspelo – ponovi Tisaja de Friz. – Ali ne zato što se nisi potrudila. Zasekla si dobro i duboko. Zato sam sada tu pored tebe. Da je to bila samo predstava, da je to bila glupa, neozbiljna demonstracija, prema tebi bih osećala isključivo prezir. Ali zasekla si duboko. Ozbiljno.

  Jenefer je tupo gledala u tavanicu.

  – Pozabaviću se tobom, devojko. Zato što sigurno vredi. Moraće da se poradi na tebi, oj, moraće. Ne samo da ću morati da ti ispravim kičmeni stub i lopaticu već i da ti izlečim ruke. Režući vene, ispresecala si tetivu. A čarobničine ruke važni su instrumenti, Jenefer.

  Vlaga na ustima. Voda.

  – Živećeš – Tisajin glas je bio razuman, ozbiljan, surov čak. – Još nije došlo tvoje vreme. Kada dođe, setićeš se ovog dana.

  Jenefer pohotno posisa vlagu sa prutića obavijenog mokrim zavojem.

  – Pozabaviću se tobom – ponovi Tisaja de Friz, delikatno joj dodirujući kosu. – A sada... Same smo ovde. Bez svedoka. Niko neće videti, a ja nikome neću kazati. Plači, devojko. Isplači se. Isplači se poslednji put. Posle više nećeš smeti da plačeš. Nema gnusnijeg prizora od čarobnice koja plače.

  *

  Došla je svesti, nakašljala se, ispljunula krv. Neko ju je vukao po zemlji, bila je to Tris, prepoznala ju je po mirisu parfema. Nedaleko od njih, po kaldrmi su zvonila potkovana kopita, vibrirala je dreka. Jenefer ugleda jahača pod punim oklopom, u belom ogrtaču sa crvenim ševronom, kako sa visine kopljaničkog sedla bičem tuče po masi. Kamenje koje je rulja bacala nemoćno se odbijalo o oklop i šlem. Konj je rzao, gurao se, ritao.

  Jenefer oseti da mesto gornje usne ima veliki krompir. Najmanje jedan prednji zub bio joj je slomljen ili izbijen, bolno je sakatio jezik.

  -Tris... – promrmlja. – Teleportuj nas odavde!

  – Ne, Jenefer – Trisin glas je bio vrlo spokojan. I vrlo hladan.

  – Ubiće nas...

  – Ne, Jenefer. Ja neću pobeći. Neću se sakriti ispod kecelje Lože. I ne bojim se, neću se onesvestiti od straha kao kod Sodena. Ja ću to prelomiti u sebi. Ja sam već prelomila!

  Nedaleko od početka ulice, na uglu oronulih zidova, penjala se velika gomila komposta, đubriva i otpadaka. Bila je to džinovska gomila. Može se reći – brdo.

  Masi je najzad pošlo za rukom da pritisne i onesposobi viteza i njegovog konja. Svališe ga na zemlju sa strašnim hukom, a rulja zagmiza po njemu kao hrpa buva, prekriše ga pokretnim slojem.

  Tris, izvukavši Jenefer, stade na vrh hrpe smeća i podiže ruke uvis. Povika zaklinjalicu, a to učini sa istinskim gnevom. Tako prodorno da se masa stišala na delić sekunde.

  – Ubiće nas – Jenefer pljunu krv. – Sto posto...

  – Pomozi mi – Tris na časak prekinu inkantaciju. – Pomozi mi, Jenefer. Bacićemo na njih Alzurov grom...

  I ubićemo petoro, pomisli Jenefer. Nakon čega će nas ostali rastrgnuti. Ali dobro, Tris, kako hoćeš. Ako ti ne bežiš, nećeš videti ni kako ja bežim.

  Uključi se u inkantaciju. Sada udvoje povikivaše.

  Masa je neko vreme zurila u njih, ali ubrzo se osvestiše. Oko čarobnica ponovo zafijukaše kamenice. Odmah pored Trisine slepoočnice prolete bačena motka. Tris nije ni trepnula.

  Ovo uopšte ne deluje, pomisli Jenefer, naše čini uopšte ne deluju. Nema šanse da izgovorimo nešto tako komplikovano kao što je Alzurov grom. Alzur je, kako tvrde, imao glas kao zvono i dikciju oratora. A mi pištimo i mumlamo, brkamo reči i melodiju...

  Bila je gotova da prekine zapev, da koncentriše ostatke snage na neku drugu zaklinjalicu, sposobnu da ih obe teleportuje, ili da počasti jurišnu rulju – makar samo na delić sekunde – nečim nelagodnim. Ali ispostavilo se da nema pot
rebe.

  Nebo naglo potamne, iznad grada se uskomešale oblaci. Postalo je đavolski mračno. Duvao je hladan vetar.

  – Jej – zastenja Jenefer. – Čini se da smo zakuvale.

  *

  – Merigoldina Razarajuća Gradobitina – ponovi Nimue. – U suštini, taj naziv se ilegalno upotrebljava, čini nikada nisu bile registrovane, jer nakon Tris Merigold niko nije uspeo da ih ponovi. Iz prozaičnih razloga. Tris je tada imala osakaćena usta i govorila je nejasno. Svrh toga, zlobnici tvrde da je zaplitala jezikom od straha.

  – U to je – Kondviramurs napući usne – zaista teško poverovati, ne nedostaje primera junaštva i odvažnosti cenjene Tris, neke hronike je čak nazivaju Neustrašivom. Ali ja sam htela da pitam nešto drugo. Jedna od verzija legendi glasi da Tris nije bila sama na Rivijskom brdu. Da je tamo sa njom bila Jenefer.

  Nimue je posmatrala akvarele koji su predstavljali crna, strma, kao nož oštra brda na pozadini osvetljenih, mrkih oblaka. Na vrhu brda videla se skladna silueta žene raširenih ruku i razbarušene kose.

  Iz magle koja je prekrivala površinu vode dopro je ritmični topot vesala lađe Kralja Pecaroša.

  – Ako je ma ko bio tamo sa Tris – kaza Gospodarica Jezera – onda se nije sačuvao u umetnikovoj viziji.

  *

  – Oj, napravilo se – ponovi Jenefer. – Pazi, Tris!

  Iz crnog oblaka koji se kovitlao iznad Rivije istog časa prolomi se grad, uglaste ledene loptice veličine kokošjeg jajeta. Tukle su toliko moćno da su hučno razvaljivale krovove kuća. Tukle su tako gusto da je ceo trg odmah prekrio sloj grada. Rulja se uskovitlala, ljudi su padali zaklanjujući glave, puzali jedni preko drugih, bežali prevrćući se, gurali u kapijama i pod doksatima, grčili uza zidove. Nije to svima uspevalo. Neki su ostajali, ležali kao ribe na ledu, koji je krv gusto farbala.

  Grad se survavao tako da se magični štit tresao i pretio pucanjem, štit koji je Jenefer u gotovo poslednjem trenutku začarala nad njihovim glavama. Sa drugim zaklinjalicama nije ni pokušavala. Znala je da to što su napravile neće moći da se zadrži, da su slučajno razbudile stihiju koja mora da se istutnji, da su oslobodile silu koja mora da usahne. I uskoro će usahnuti.

  Barem se ona tako nadala.

  Sevnu, ubrzo huknu grom, otegnuto, sa treskom. Zatrese se zemlja. Grad je lupao po krovovima i kaldrmi, naokolo su leteli komadići rasprskanih zrnaca grada.

  Nebo malo posvetli. Blesnu sunce, zrak koji se probijao kroz oblak opali grad kao kandžija. Iz Trisinog grla pomoli se nešto, niti jauk, niti ridanje.

  Grad je i dalje padao, tukao, pokrivao trg debelim slojem ledenih kuglica sjajnih kao brilijanti. Ali zrnca su padala sve ređe i slabije. Jenefer je to primetila po promeni odjeka lupnjave o magični štit. A zatim je grad prestao. Odjednom. Kao nožem presečen. Na trg upadoše naoružani, potkovana kopita zatopotaše na ledu. Rulja je ričala i bežala, šibana nagajkama, bijena drškama kopalja i balčacima mača.

  – Bravo, Tris – ishripta Jenefer. – Ne znam šta je to bilo... Ali dobro ti je išlo.

  – Imala sam šta da branim – ishripta Tris Merigold. Junakinja sa brda.

  – Uvek ima. Trčimo, Tris. Zato što ovo verovatno još nije kraj.

  *

  To je već bio kraj. Grad koji su čarobnice spustile na grad ohladio je vrele glave. Dovoljno da se vojska odvažila da udari i uspostavi red. Ranije su se vojnici bojali. Znali su šta im preti ako napadnu razjarenu gomilu, rulju opijenu krvlju i ubijanjem, koja se ne boji ničega i ni pred čim ne ustupa. Eksplozija stihije ipak je ukrotila okrutnu višeglavu zver, a jurišna vojska svršila sa ostatkom.

  Grad je zastrašujuće opustošio grad. I eto onog čoveka koji je maločas prebio patuljačku ženu uz pomoć ždrepčanika, a glavu njenog deteta smrskao o zid, sada je plakao, sada je lio suze i sline, gledajući u ono što je ostalo od njegove kuće.

  U Riviji zavlada spokoj. Da ne bi blizu dvesta izmasakriranih leševa i petnaestak spaljenih domaćinstava, moglo bi se pomisliti da se ništa nije dogodilo. U kvartu Brestovo, pored samog jezera Lok Eskalot, nad kojim je nebo zaplamtelo prekrasnim sjajem duge, žalosne vrbe divno su se odbijale o glatku ogledalastu površinu vode, ptice su nastavile svoj pev, mirisalo je na mokro lišće. Sve je ovde izgledalo idilično.

  Čak i veštac u lokvi krvi kraj kojeg je klečala Ciri.

  *

  Geralt je bio nesvestan i beo kao krpa. Ležao je nepomično, ali kada su stale iznad njega, počeo je kašljati, brektati i pljuvati krv. Počeo se tresti, drhtati toliko da ga Ciri nije mogla obuzdati. Jenefer kleknu pored njega. Tris je videla da joj ruke drhte. Iznenada se i sama osetila slabom kao dete, u očima joj se smrklo. Neko ju je pridržao, spasao od pada. Prepoznala je Nevena.

  – Uopšte ne deluje – čula je očajnički Cirin glas. – Tvoja magija ga uopšte ne leči, Jenefer.

  – Stigle smo... – Jenefer je s naporom pomicala usne. – Stigle smo prekasno.

  – Tvoja magija ne deluje – ponovi Ciri, kao da je ne čuje. – Šta vredi ona, cela ta vaša magija?

  U pravu si, Ciri, pomisli Tris, osetivši kako joj nešto steže grkljan. Umemo da prizivamo gradobitine, a ne umemo da oteramo smrt. Iako je naizgled ovo drugo lakše.

  – Poslali smo po lekara – reče hrapavo patuljak koji je stajao kraj Nevena. – Ali nešto ga ne vidim...

  – Prekasno je za lekara – kaza Tris, sama se čudeći smirenosti svog glasa. – On umire.

  Geralt zadrhta još jedanput, iskašlja krv, ukruti se i zamre. Neven, pridržavajući Tris, uzdahnu sa očajem, a patuljak opsova. Jenefer zajauka, lice joj se najednom izmeni, zgrči se i poružne.

  – Nema ništa žalosnije – kaza oštro Ciri – od čarobnice koja plače. Sama si me to učila. Ali ti si sada žalosna, zacelo žalosna, Jenefer. Ti i tvoja magija, koja ne služi ničemu.

  Jenefer nije odgovorila. Držala je oberučke bespomoćnu Geraltovu glavu, koja joj je klizila iz ruku, isprekidanim glasom ponavljajući zaklinjalice. Po njenim dlanovima, po obrazima i po veščevom čelu plesale su modre iskrice i pucketali plamičci. Tris je znala koliko energije oduzimaju takve zaklinjalice. Znala je i da te zaklinjalice tu ništa neće pomoći. Bila je više nego uverena da bi se pokazale nemoćnim čak i zaklinjalice specijalizovanih vidarki. Bilo je prekasno. Jeneferine čini samo su je iscrpljivale. Tris se čak divila što crnokosa čarobnica tako dugo to izdržava.

  Prestala je da se divi jer je Jenefer zaćutala usred naredne magične formule i strovalila se na kaldrmu kraj vešca.

  Jedan od patuljaka opet opsova. Drugi je stajao spuštene glave. Neven, neprestano držeći Tris, ušmrknu.

  Odjednom je postalo vrlo hladno. Površina jezera zadimi se kao kotao čarobnica, prekri se oparom. Magla je brzo rasla, kovitlala se nad vodom, u talasima izlazila na kopno, ovijajući sve belim, gustim mlekom, u kojem su se stišavali i umirali zvuci, u kojem su nestajali oblici, forme se razmazivale.

  – A ja sam se – Ciri polako kaza, i dalje klečeći na okrvavljenoj kaldrmi – jednom odrekla svoje moći. Da se nisam odrekla, sada bih ga spasla. Izlečila bih ga, znam to. Ali prekasno je. Odrekla sam se i sada ništa ne mogu učiniti. Isto je kao da sam ga ja ubila.

  Tišinu je najpre prekinulo glasno Kelpino rzanje. Zatim prigušen Nevenov krik.

  Svi se skameniše.

  *

  Iz magle se pomoli beli jednorog, trčeći lagano, lepršavo i bešumno, graciozno uzdižući skladnu glavu. U tome nije bilo ničeg nesvakidašnjeg, svi su znali legende, a one su bile saglasne u tome da jednorozi trče lagano, okretno i bešumno, a glave uzdižu samo sa sebi svojstvenom gracioznošću. Ako je nešto bilo neobično, onda je to što je jednorog trčao po površini jezera, a voda se nije ni mreškala.

  Neven jauknu, ovog puta od zaprepašćenja. Tris oseti kako je obuzima uzbuđenje. Euforija.

  Jednorog zatopota kopitima po kamenju bulevara. Protrese grivu. Otegnuto i melodično zarza.

  – Ihvarakvase – kaza Ciri. – Nadala sam se da ćeš doći.

  Jednorog priđe, opet zarza, zagreba kopitom i silovito udari njime o kaldrmu. Pognu glavu. Rog koji je št
rčao iz njegovog isturenog čela najednom je sevnuo oštrim svetlom, bleskom i na tren rasterao maglu.

  Ciri dodirnu rog.

  Tris muklo kriknu, videvši kako se devojčine oči naglo raspaljuju mlečnim žarom, kako je celu opasuje plameni oreol. Ciri je nije čula, nije čula nikoga. Jednom rukom je neprestano držala rog jednoroga, drugu je usmerila u pravcu nepokretnog vešca. Iz njenih prstiju razleže se vrpca treperave svetlosti užarene poput lave.

  *

  Niko nije mogao da oceni koliko dugo je to trajalo. Zato što je bilo nerealno.

  Kao san.

  *

  Jednorog, gotovo se razmazujući u sve gušćoj magli, zarza, udari kopitom, nekoliko puta mahnu glavom i rogom, kao da je pokazivao na nešto. Tris pogleda. Ispod baldahina vrbovih grana, nad jezerom ugleda na vodi tamni oblik. Bila je to lađa.

  Jednorog pokaza rogom još jednom. I stade brzo nestajati u magli.

  – Kelpi – kaza Ciri. – Idi sa njim.

  Kelpi zabrekta. Zatrza glavom. Poslušno pođe za jednorogom. Potkovice su na tren zvonile po kaldrmi. Potom je zveket naglo prestao. Kao da je kobila odletela, iščezla, dematerijalizovala se.

  Lađa je bila uz samu obalu u trenucima kada se magla razilazila. Tris ju je sada precizno videla. Bila je to sklepana barka, nezgrapna i uglasta kao veliko svinjsko korito.

  – Pomozite mi – kaza Ciri. Glas joj je bio samouveren i odlučan. Isprva niko nije znao šta devojka ima na umu, kakvu pomoć očekuje. Neven je prvi ukapirao. Možda zato što je znao tu legendu, što je čitao nekada jednu od njenih poetizovanih verzija. Uze u naručje i dalje nesvesnu Jenefer. Začudio se kako je sitna i laka. Zakleo bi se da mu neko pomaže da je nosi. Zakleo bi se da oseća kraj svoje ruke Kahirova ramena. Krajičkom oka ulovio je treperenje plave Milvine pletenice. Kada je spuštao čarobnicu u lađu, zakleo bi se da je video Angulemine ruke kako pridržavaju bok broda.

  Patuljci su podigli vešca, Tris im je pomogla, pridržavajući mu glavu. Jarpen Zigrin je čak zažmirkao očima, pošto je na sekund video oba brata Dalberg. Zoltan Čivaj bi se zakleo da mu je Halev Straton pomagao da položi vešca u lađu. Tris Merigold bi dala glavu da oseća parfem Lite Nejd, zvane Koral. A na časak je kroz oparu videla svetle, žuto-zelene oči Koena iz Kaer Morhena.