Vatreno Krštenje

by Andrzej Sapkowski

  – Da li je to povod zbog kojeg sam ja ovde pozvana? – upita Asire var Anahid. – Ne poklanjam mnogo pažnje politici, ali znam da carska vojska u ratu odnosi prevagu nad vašim vojskama. Sem gospođe Frančeske i gospođe De Tankarvil, koja dolazi iz neutralnog kraljevstva, sve dame predstavljaju kraljevstva koja su neprijateljska Nilfgardskom carstvu. Kako treba da razumem reči o magijskoj solidarnosti? Kao podstrek za izdaju? Žao mi je, ali ne vidim sebe u takvoj ulozi.

  Pošto je završila svoj govor, Asire se nagnu, kao da dodiruje nešto što je bilo izvan dometa projekcije. Tris se činilo da čuje mjaukanje.

  – Ona ima još i mačku – šapnula je Keira Mec. – Kladim se, crnu...

  – Tiše – prosikta Filipa. – Draga Frančeska, poštovana Asire. Naša inicijativa treba da bude apsolutno apolitična, to je njena osnovna pretpostavka. Nećemo se rukovoditi interesima rasa, kraljevstava, kraljeva i imperatora, već dobrom magije i njenom budućnošću.

  – Kad se već rukovodimo dobrom magije – Sabrina Glevisig osmehnu se podrugljivo – valjda nećemo zaboraviti dobrobit čarobnica? Ta znamo kako čarobnjake tretiraju u Nilfgardu. Mi ćemo ovde apolitično da razgovaramo, a kad Nilfgard pobedi i kad dospemo pod carsku vlast, sve ćemo izgledati kao...

  Tris se nespokojno pomače, Filipa jedva čujno uzdahnu. Keira obori glavu, Šila se pretvarala da namešta krzneni okovratnik. Frančeska se ugrize za usnu. Lice Asire var Anahid nije zadrhtalo, ali ga je oblila blaga rumen.

  – Sve će nas dočekati kukavna sudbina, to sam htela da kažem – brzo dovrši Sabrina. – Filipa, Tris i ja, sve tri smo bile na brdu Soden. Emhir će se obračunati s nama zbog tamošnjeg poraza, zbog Taneda, zbog sveukupne naše delatnosti. Ali to je samo jedno upozorenje koje budi u meni deklarisana apolitičnost ovog konventa. Da li učestvovanje u njemu mora istodobno da znači i odustajanje od aktivne i političke službe koju trenutno obavljamo kod svojih kraljeva? Da li, isto tako, treba da u toj službi ostanemo i da služimo dvama gospodarima: magiji i vlasti?

  – Kad mi neko kaže da je apolitičan – reče nasmejana Frančeska – ja ga onda uvek pitam na koju politiku konkretno misli.

  – A ja znam da sigurno ne misli na onu koju vodi – rekla je Asire var Anahid, gledajući u Filipu.

  – Ja sam apolitična – podiže glavu Margarita Lo Antij. – I moja škola je apolitična. Imam na umu sve tipove, sve rodove i vrste politike koje postoje!

  – Drage dame – javi se Šila, koja je već duže ćutala. – Ne zaboravite da ste dominantan pol. Ne ponašajte se, dakle, kao devojčice koje se otimaju za stolom oko poslužavnika sa slatkišima. Princip koji predlaže Filipa je jasan. Barem meni, a svejednako teško bih mogla da vas držim za manje bistre od mene. Izvan ove sale budite ko god hoćete, služite kome god i ćemu god hoćete, verne koliko god hoćete. Ali kad se konvent okupi, bavićemo se isključivo magijom i njenom budućnošću.

  – Tako sam to i zamislila – potvrdi Filipa Ejlhart. – Znam da ima mnogo problema, da postoje sumnje i nejasnoće. Obradićemo ih prilikom narednog susreta, u kojem ćemo sve učestvovati, ali ne u vidu projekcije ili iluzije, već lično. Prisustvo neće biti prihvaćeno kao formalni čin pristupanja konventu, već kao gest dobre volje. O tome da li će takav konvent uopšte nastati odlučićemo zajednički. Sve zajedno. Ravnopravno.

  – Sve? – ponovi Šila, – Vidim ovde prazne stolice, kladim se da nisu postavljene slučajno.

  – Konvent treba da broji dvanaest čarobnica. Želela bih da vam kandidatkinju za jedno od tih praznih mesta predloži i predstavi na sledećem sastanku gospođa Asire. U carstvu Nilfgarda naći će se sigurno još jedna dostojna čarobnica. Popunjavanje drugog mesta ostavljam tebi, Frančeska, da se kao jedina čistokrvna vilenjakinja ne bi osećala usamljeno. Treće...

  Enid an Gleana podiže glavu.

  – Molim za dva mesta. Imam dve kandidature.

  – Da li neka od vas ima nešto protiv te molbe? Ako ne, i ja se slažem. Danas je peti dan avgusta, peti dan po mladini. Sastaćemo se ponovo drugog dana posle punog meseca, drage sosedetaljke, za četrnaest dana.

  – Samo malo – prekide Šila de Tankarvil. – Jedno mesto i dalje ostaje prazno. Ko će biti dvanaesta čarobnica?

  – Upravo to će biti prvi problem kojim će se pozabaviti loža – Filipa se tajanstveno osmehnu. – Za dve nedelje reći ću vam ko treba da sedi na dvanaestoj stolici. A zatim ćemo se zajedno dogovoriti kako da učinimo da ta osoba tu i sedne. Iznenadiće vas moja kandidatura i ta osoba. Jer to nije obična osoba, poštovane sosedetaljke. To je Smrt ili Život, Destrukcija ili Preporod, Red ili Haos. Zavisi kako na to gledamo.

  *

  Čitavo selo sjatilo se na plotove da gleda prolazak bande. Tuzik je izašao zajedno s drugima. Imao je posla, ali nije mogao da izdrži. U poslednje vreme mnogo se govorilo o Pacovima. Kružila je čak glasina da su sve pohvatali i obesili. Glasina je ipak bila lažna, a potvrda toga je upravo demonstrativno i lagano paradirala pred čitavim selom.

  – Besprizorne hulje – šapnu neko iza Tuzikovih leđa, a bio je to šapat pun divljenja. – Smelo krstare nasred sela...

  – Nacifrani ko u svatove da su pošli...

  – A tek konji kakvi su im! Ni kod Nilfgardijaca nećeš takve videti!

  – Poharani, dabogme! Pacovi svima konje otimaju. Konja je danas svuda lako prodati. Ali najbolje sebi ostavljaju.

  – Onaj spreda, gledajte, to je Giselher. Harambaša nji’ov. A pokoške, na riđuši, ona vilenjakinja... Zovu je Iskra...

  Iza plota iskoči džukac, neobuzdano stade da laje, vrzmajući se već udno prednjih kopita Iskrine kobile. Vilenjakinja zamahnu bujnom grivom tamne kose, okrete konja, nagnu se i ošinu psa korbačem. Džukac zacvile i triput se obrnu u mestu, a Iskra ga zapljunu. Tuzik promrsi psovku stisnutih zuba.

  Oni koji su stajali postrance i dalje su šaptali, diskretno jedni drugima pokazujući Pacove, čiji su konji stupali u pravilnom četvorotaktu kroz selo. Tuzik je slušao jer je morao. Znao je govorkanja i priče ništa gore od drugih, bez truda je pretpostavljao da je onaj razbarušene kose boje slame što mu je sezala do ramena, onaj koji je grickao jabuku, Kajli, da je plećati Ase, a onaj u vezenom polukožuhu Rif.

  Defile su zatvarale dve devojke koje su jahale sa strane i držale se za ruke. Viša, koja je sedela na doratu, bila je ošišana kao tifusarka, kaftančić joj je bio raskopčan, čipkana bluzica blistala je ispod njega besprekornom belinom, ogrlica, narukvice i minđuše slale su zaslepljujuće reflekse.

  – Ostrižena je Mistle... – čuo je Tuzik. – Nakinđurena, obistom kao julska{17} jelka...

  – Vele da je ubila više ljudi nego što joj je leta...

  – A ona druga? Na pegavom riđanu? Ona s mačem na leđima?

  – Zovu je Falka. Od ove godine je s Pacovima. Bogves cvećka, isto tako, vele...

  Bogves cvećka, kako je ocenio Tuzik, nije bila mnogo starija od njegove ćerke Milenke. Pepeljasta kosa mlađane razbojnice u pramenovima je ispadala ispod somotske beretke na kojoj se nadmeno uvijao stručak fazanovog perja. Na vratu joj je plamtela svilena marama boje maka, zavezana u čudnovatu mašnu.

  Sred tih seljaka nagrnulih ispred svojih kućeraka najednom zavlada uzbuđenje. Jer Giselher, koji je jahao na čelu bande, zaustavio je konja i nehajno bacio zveckavu kesu pod noge babe Mikitke, na štap oslonjene.

  – Neka te bogovi čuvaju, sinko milostivi – zacvili baba Mikitka. – Zdrav mi budi, dobročinitelju naš, neka bi ti...

  Biserni Iskrin smeh zaglušio je staričino mumlanje. Vilenjakinja kočoperno premetnu desnu nogu iznad oblučja sedla, poseže za jandžikom i energično sipnu u svetinu šaku novčića. Rif i Ase pođoše za njenim primerom, te je prava srebrna kiša padala po peskovitom putu. Kajli, koji se cerekao, hitnu ogrizak od jabuke međ masu uskovitlanu nad novcem.

  – Dobročinitelji!

  – Sokoli naši!

  – Neka bi vam sudbina bila blagodarna!

  Tuzik nije trčao za drugima, nije pao na kolena da bi iščeprkao novčić iz peska i govnave prašine. Stajao je i dalje ispod plota, gledajući devojke koje su sporo prolazile por
ed njega. Mlađa, ona s pepeljastom kosom, zapazila je njegov pogled i izraz lica. Pustila je ruku ošišanoj, obola konja i nasrnula na njega, pribijajući ga uz plot i malne ga okrznuvši stremenom. Ugledao je njene zelene oči i zadrhtao. Toliko je u njima bilo zla i hladne mržnje.

  – Pusti, Falka – povika ostrižena. – Izlišno je.

  Zelenooka razbojnica zadovoljila se time što je Tuzika pribila uz ogradu, pa je odjahala za Pacovima, čak se i ne osvrnuvši.

  – Dobročinitelji!

  – Sokolići!

  Tuzik otpljunu.

  U suton, u selo su upali Crni, jezoviti konjanici iz luke kod Fen Aspre. Tutnjale su potkovice, rzali su konji, štektalo je oružje. Primićur i drugi ispitivani seljaci pričali su laži kao navijeni, navodeći poteru na lažni trag. Tuzika niko ni o čemu nije pitao. I dobro je što nije.

  Kad se vratio sa pašnjaka i pošao u baštu, začuo je glasove. Prepoznao je cvrkut bliznakinja kolara Zgarba, prelamanje falseta momaka iz susedstva. I Milenkin glas. Igraju se, pomislio je. Izašao je iza šupe za drva. I premro.

  – Milenka!

  Milenka, njegova jedina živa ćerka, njegovo oko u glavi, okačila je preko leđa štap na konopcu, što je predstavljalo mač. Raspustila je kosu, u vunenu kapicu zadenula je petlovo pero, oko vrata zamotala majčinu maramu. Zavezala ju je u čudnovatu, fantastičnu mašnu.

  Oči su joj bile zelene.

  Tuzik nikada dotad nije tukao ćerku, nije upotrebljavao očev kaiš.

  To je bio prvi put.

  *

  Na horizontu je blesnulo, zagrmelo. Vetar je tako šibao da je kao drljačom preorao površinu Vrpce. Biće oluje, pomisli Milva, a posle oluje biće lapavica. Zebe nisu grešile.

  Poterala je konja. Ako je htela da stigne vešca pre bure, morala je da žuri.

  Upoznao sam u životu mnogo vojnika. Poznavao sam maršale, generale, vojvode i hetmane, pobednike brojnih vojnih pohoda i bitaka. Slušao sam šta su pripovedali, čega su se sećali. Viđao sam ih pognute nad mapama, kako povlače na njima raznobojne crtice, prave planove, smišljaju strategije. U tom papirnom ratu sve je bilo u igri, sve je funkcionisalo, sve je bilo jasno i sve u standardnom poretku. Tako mora biti, objašnjavala su vojna lica. Vojska je pre svega poredak i red. Nema vojske bez reda i poretka.

  Tim čudnije je to što pravi rat – a nekoliko pravih ratova sam video – u smislu poretka i reda zapanjujuće podseća na požarom zahvaćen kupleraj.

  Neven, Pola veka poezije

  Drugo poglavlje

  Kristalno čista voda Vrpce prelivala se preko ivice raseline u blagom, oblom luku, u šumnom, penušavom slapu silazila je preko stena crnih kao oniks, lomila se preko njih i nestajala u belom vrtlogu iz kog se izlivala u prostrani tišak{18}, tako proziran da se video svaki kamičak na raznobojnom mozaiku dna, svaka zelena pletenica talasavog rastinja u strujanju vode.

  Obe obale bile su obrasle skramom troskota, sred kojih su se uvijali vodenkosovi, ponosno predstavljajući bele žaboe na podvratniku. Iznad troskota žbunovi su se presijavali u zelenoj, smeđoj i oker boji, u pozadini smreka koje su izgledale kao posute srebrom u prahu.

  – Obistom – uzdahnu Neven. – Ovde je prekrasno.

  Velika tamna losos pastrmka isprobavala je skok preko praga vodopada. Načas je lebdela u vazduhu, šireći peraja i zamahujući repom, zatim je tromo pala u uspenušane talasne klobuke.

  Smrknuto nebo na jugu presekla je račvasta traka munje, daleka grmljavina muklim ehom protutnjala je po zidu šume. Veščeva mrka kobila zacupka, trgnu glavom, iskezi zube, trudeći se da ispljune đem. Geralt oštro povuče uzde, kobila sitnim plesnim korakom krenu unazad, zveckajući potkovicama po kamenju.

  – Oho-ho! Jesi li je video, Nevene? Prokleta balerina! Pasja je rđa ne ubila, oslobodiću se ove životinjke prvom prilikom! Crkô dabogda ako je ne zamenim, makar za magarca!

  – Brzo predviđaš takvu priliku? – pesnik se počeša po vratu, koji ga je svrbeo od ujeda komaraca. – Netaknuta priroda ove doline, doduše, ispunjava nesravnjivim estetskim doživljajima, ali bih, promene radi, rado zavirio u nekakvu manje estetsku krčmu. Uskoro će se navršiti nedelju dana otkako se svejednako divim romantičnoj prirodi, pejzažima i udaljenim horizontima. Uželeo sam se enterijera. Naročito onih u kojima služe toplo jestije i hladno pivo.

  – Čeznućeš još neko vreme – reče veštac okrećući se u sedlu.

  – Možda će ti biti lakše ako ti kažem da je i meni malo počela da nedostaje civilizacija. Kao što znaš, dreždao sam u Brokilonu ravno trideset i šest dana. I noći – za vreme kojih mi je romantična priroda rashlađivala zadnjicu, puzala po leđima i taložila se na nosu... Ihaj! Prokletstvo! Hoćeš li konačno prestati da se duriš, prokleta kobilo?

  – Obadi je grizu. Ništarije, razjarene su i krvožedne kao pred buru. Na jugu sve češće grmi i seva.

  – Primetio sam – veštac pogleda u nebo, zaustavljajući razigranog konja. – I vetar je drugačiji. Odiše na more. Promena vremena, bez sumnje. Idemo. Obodi jače tog zadriglog kastrata, Nevene.

  – Moj parip se zove Pegaz.

  – A kako bi drugačije. Znaš šta, i moju vilenjačku kobilu takođe ćemo nekako nazvati. Hm...

  – Možda Ukljeva? – našali se trubadur.

  – Ukljeva – prihvati veštac. – Baš lepo.

  – Geralte?

  – Molim.

  – Da li si u životu imao konja a da se nije zvao Ukljeva?

  – Nisam – odvrati veštac malo razmislivši. – Nisam imao. Poteraj uštrojenog Pegaza, Nevene. Dalek je put pred nama.

  – Nego šta je... – progunđa pesnik. – Do Nilfgarda... Koliko ima milja, po tebi?

  – Mnogo.

  – Stići ćemo pre zime?

  – Prvo ćemo stići u Verden. Tamo ćemo prodiskutovati... o nekim stvarima.

  – Kojim? Nećeš me odvratiti, nećeš me se osloboditi. Pratiću te! Tako sam odlučio.

  – Videćemo. Rekoh, da stignemo mi prvo u Verden.

  – A do tamo je daleko? Poznaješ ove terene?

  – Poznajem. Sad smo pored vodopada Kejen Trejs, pred nama je mesto koje se zove Sedma milja. Oni brežuljci preko reke – to su Sovini brežuljci.

  – A mi idemo na jug, obalom reke? Vrpca se uliva u Jarugu negde u okolini tvrđave Bodrog...

  – Poći ćemo na jug, ali onom obalom. Vrpca skreće ka zapadu, mi ćemo ići šumama. Želim da dospem do mesta koje se zove Drajšot, to jest Trougao. Tamo se spajaju granice Verdena, Bruge i Brokilona.

  – A odande?

  – Do Jaruge. I do ušća. Do Cintre.

  – A onda?

  – A onda ćemo videti. Ako je to uopšte moguće, nateraj svog gnusnog Pegaza da malo brže kasa.

  *

  Pljusak ih je stigao za vreme pohoda, na samoj sredini reke. Najpre se digao silovit vihor, snagom uragana razbašurivao je kosu i japundže, šibajući lice listovima i grančicama otpalim sa obalskog drveća. Vriskom i udarcima poterali su konje; penušajući vodu, krenuli su prema obali. Tada je vetar naglo utihnuo i ugledali su siv zid kiše koji je klizio ka njima. Površina Vrpce je pobelela i uzavrela, kao da je neko s neba hitnuo u reku milijardu olovnih zrna.

  Pre nego što su na obalu dospeli, grdno su se promočili. Brzo su se sakrili u šumu. Krošnje drveća iznad njihovih glava stvarale su gust, zeleni krov, koji ipak nije bio dovoljna zaštita od takvog pljuska. Kiša je brzo išibala i povila lišće, malo zatim u šumi je lilo skoro isto kao na otvorenom prostoru.

  Umotaše se japundžama, navukoše na glave kapuljače. Među drveće se spustio mrak, rasvetljavale su ga samo sve češće munje. Svaki čas je grmelo, otegnuto i zaglušujuće je štropotalo. Ukljeva se plašila, toptala je i cupkala. Pegaz je ostajao nepomućeno miran.

  – Geralte! – dreknu Neven, pokušavajući da nadviče naredni grom, koji je tutnjao po šumi kao gigantski voz. – Da negde stanemo! Da se negde sakrijemo!

  – Gde? – odvrati Geralt drekom. – Grabi napred.

  I grabili su.

  Posle nekog vremena kiša je naglo oslabila, vihor je ponovo zašumio u krošnjama
drveća, tresak grmljavine prestao je da svrdla uši. Izbili su na stazu sred gustog jovovog drveća. Zatim na proplanak. Na proplanku je rasla ogromna bukva, pod njenim granama na debeloj i širokoj šarenici pocrnelog lišća i bukovog žira stajale su tarnice u koje su bile upregnute dve mazge. Na kozliću je sedeo kočijaš i nišanio u njih samostrelom. Geralt opsova. Psovku zagluši grom.

  – Spusti samostrel, Kolda – reče niski čovek sa slamnatim šeširom, okrećući se od bukvinog stabla, skakućući na jednoj nozi i zakopčavajući pantalone. – Nisu to oni na koje čekamo. To su mušterije. Ne plaši klijente. Vremena nemamo napretek, ali da potrgujemo – to uvek stignemo!

  – Koji đavo? – promrmlja Neven Geraltu iza leđa.

  – Priđite bliže, gospodo vilenjaci – pozva čovek sa šeširom. – Ne plašite se, ja sam ovde domaći. N’ess a tearth! Va, Seidhe. Ceadmil! Ja sam pouzdan, razume vilenjak? Malo da trgujemo? Hajde, priđite ovde, ispod bukve, ovde ne pljušti tako na glavu.

  Geralt se nije čudio što su ih pobrkali. I on i Neven bili su umotani u sive vilenjačke japundže. On sam imao je na sebi gunj koji je dobio od drijada, sa popularnim floralnim motivom, sedeo je na konju s tipično vilenjačkom ormom{19} i prepoznatljivo dekorisanim dizginama. Lice mu je delimično zaklanjala kapuljača. Što se kicoša Nevena tiče, njega su i ranije uzimali za vilenjaka ili poluvilenjaka, pogotovo otkako je počeo da nosi kosu dugu do ramena, a koju je prigodno podvrgavao tretmanu ispravljanja.

  – Pazi – promrmlja Geralt pošto je sjahao. – Ti si vilenjak. Ne otvaraj usta bez potrebe.