Vatreno Krštenje

by Andrzej Sapkowski

  – Nije teško pogoditi – Geralt je nerado odlučio da najzad odgovori na Nevenovo pitanje. – Konjanici su Nilfgardijci.

  – A pešadinci?

  – Pešadinci nisu Nilfgardijci.

  – Konjanici su regularna konjica iz Verdena – rekla je Milva, dotada sumorna i sumnjivo ćutljiva. – Na atilama imaju našivene šahovnice. A ti u selu su bruganski najamnici, vojničine! Po barjaku se raspoznaju.

  U suštini, razrahaćeni još jednim uspehom, landsknehti su poboli iznad šanca zeleni barjak s belim sidrišnim krstom. Geralt je pažljivo gledao, ali ranije taj barjak nije zapazio, branioci su ga podigli tek sada. Očito se negde na početku bitke zagubio.

  – Hoćemo li još dugo ovde sedeti? – upita Neven.

  – Eto ti ga sad – progunđa Milva – zapitkuje. Osvrni se oko sebe. Vidi da li ti je dupe još uvek na mestu.

  Neven nije morao da se obazire ni da se okreće. Čitav vidokrug bio je prugast od stubova dima. Najgušće se dimilo na severu i zapadu, tamo gde je neka vojska potpalila šume. Dimilo se i na jugu, tamo kuda su krenuli dok im put nije preprečila bitka. Ali za tih sat vremena, koliko su proveli na brežuljku, dim je počeo da se diže i na istoku.

  – Pri svem tom – nastavi streličarka malo zatim, gledajući u Geralta – mene, vešče, uistinu zanima šta ti se sada mota po glavi. Iza nas je Nilfgard i prašuma u plamenu, a šta je pred nama, to sam promišljaš. Šta to, ubo, kuješ?

  – Nisam promenio planove. Sačekaću da prođe ova makljaža i krećem na jug. Na Jarugu.

  – Kanda si s uma sišao? – iskrevelji se Milva. – Pa vidiš valjda šta se dešava. Golim okom se vidi da to nije kojekakvo potucanje obesnih bandi, već rat pravi da ne mož’ biti praviji. Nilfgard i Verden butum udaraju. Na jugu su već sigurno prešli Jarugu, jamačno i čitavu Brugu, a možda je i Soden u plamenu...

  – Moram da stignem do Jaruge.

  – Divno. A potom?

  – Naći ću čamac, otploviću nizvodno, pokušaću da se dokopam ušća. Pa onda na brod... Odatle, dovraga, mora da plove neki brodovi...

  – U Nilfgard? – frknu. – Ne menjaš planove?

  – Ne moraš da me pratiš.

  – Doista ne moram. I slava bogovima, jer ja smrt ne tražim. Da je se bojim – pa i ne bojim je se, samo moram da ti kažem: kad im daš da te ubiju, to i nije neka umetnost.

  – Znam – mirno odgovori veštac. – Izvežban sam. Ne bih odlazio onamo da ne moram. Ali moram, zato i idem. Ništa me neće zadržati.

  – Oho – odmeri ga Milva. – Kakav glas! Kao da neko nožem drlja po starom loncu. Kad bi te sada car Emhir čuo, jamačno bi gaće od straha napunio. Hod’te amo, hod’te, straže moje, odredi moje i čete carske, zlo i naopako, eno vešca, tek što nije, već u Nilfgard uplovljava, krunu će mi oteti, života me lišiti! Propali smo!

  – Prestani, Milva.

  – Ma nije nego! Vreme je da ti neko najzad istinu u oči saspe. Tako me guba do pasa a živina od pasa pojela ako sam ikada većeg tutumraka videla! Emhiru si navro curu da otimaš? Zar caricu izabranicu? Onu koju je kraljevima oteo? U Emhira su ljute kanžde – što ćape ne puštaju. Ni kraljevi nisu kadri da se mere s njim, a ti mu za vrat kidišeš?

  Nije odgovorio.

  – U Nilfgard si se nameračio – ponovi Milva, sažaljivo odmahujući glavom. – Sa carem da vojuješ, nevestu mu preotmeš? A je l’ ti palo na pamet šta može da se desi? Kad u dvore dospeš, pa tu Ciri zatekneš gde svilu prede i na svili sedi, a na njoj kadifa i žeženo zlato, šta ćeš da joj kažeš? Za me, mila, pođi ti, carske dvore ostavi, čatrljicu od blata ima mi da sklepamo, drač da vršemo i o gloginjama živimo. Pogledaj se samo na šta ličiš – odrpanac ćopavi. Pa i taj vrskaput i cipele od drijada si na poklon dobio, od nekog ranjenika u Brokilonu, od pokojnog vilenjaka si ih nasledio. Znaš li šta će da bude kad te tvoja gospa ugleda? U oči će ti pljunuti, izružiti te i ispsovati, sluge će dozvati, napolje te izbaciti i pse na tebe napujdati.

  Milva je govorila sve glasnije, pred kraj je skoro vrištala. Ne samo od jarosti nego i zato da bi nadglasala buku koja je postajala sve jača. Odozdo je zagrmelo na desetine, možda stotine grla. Na bruganske landsknehte počeo je još jedan napad. Ali ovog puta s dve strane istovremeno. Odeveni u modre tunike sa šahovnicama, Verdenci su galopirali po nasipu, a iza jezera, udarajući u flankirajući položaj branitelja, iskoči snažan odred konjice s crnim ogrtačima.

  – Nilfgard – kratko reče Milva.

  Ovog puta pešadija iz Bruge nije imala nikakve šanse. Konjica se probila kroz zapreke i u tren oka mačevima raskomadala branitelje. Barjak sa krstom je pao. Deo pešaka bacio je oružje i predao se, deo se trudio da pobegne u pravcu šume. Ali iz pravca šume napadao je treći odred, horda nejednako uniformisanih lako naoružanih jahača.

  – Skoja’taeli – reče Milva i ustade. – Shvataš li sad, vešče? Dopire li ti do mozga šta se događa? Nilfgard, Verden i Veverice na gomili. Rat. Kao u Edirnu pre mesec dana.

  – To je desant – zavrte glavom Geralt. – Pljačkaški pohod. Samo konjica, nema pešadije.

  – Pešadija osvaja utvrđenja i redute. Šta misliš, od čega je onaj dim? Iz sušnice?

  Odozdo, iz seoceta, dopirali su divlji, užasni krici begunaca koje su stizali i sekli odredi Veverica. S krovova kućeraka suktali su dim i plamenovi. Jak vetar osušio je slamene krovove posle jutarnjeg pljuska, požar se munjevito širio.

  – Eto – promrsi Milva – odoše s dimom i ves i les. A samo što su ga posle rata obnovili. Dve godine u znoju lica svoga postavljali su kosturove kuća, a sad će sve da izgori za samo nekoliko časaka. Pouku iz toga treba izvući!

  – Kakvu? – strogo upita Geralt.

  Nije odgovorila. Dim se dizao visoko, dosezao je urvinu, štipao je oči koje su suzile. Iz vatre su odjekivali krici. Neven je najednom ubledeo kao krpa.

  Zarobljenici su saterani u gomilu, oko njih je napravljen obruč. Na naredbu viteza sa šlemom s crnom perjanicom, konjanici su počeli da ih seku i probadaju nenaoružane. One koji su padali gazili su konjima. Obruč se stezao. Krici koji su dopirali do urvine više nisu ličili na ljudske glasove.

  – I mi treba da idemo na jug? – upita pesnik, upadljivo gledajući vešca. – Kroz ove požare? Onamo odakle ide najezda ovih koljača?

  – Čini mi se – Geralt je odugovlačio s odgovorom – da nemamo drugog izbora.

  – Imamo – rekla je Milva. – Mogu da vas odvedem kroz šume na Sovine brežuljke i ponovo u Kejen Trejs. U Brokilon.

  – Kroz šume u plamenu? Kroz isturene jedinice od kojih smo se jedva sklonili?

  – To je sigurnije nego put na jug. Do Kejen Trejsa je samo četrnaest milja, a ja znam puteve.

  Veštac je gledao u dolinu, u selo koje je nestajalo u požaru. Nilfgardijci su već svršili sa zarobljenicima, konjica se formirala u kolonu za marš. Šarolika horda Skoja’taela krenula je drumom koji vodi na istok.

  – Ja se ne vraćam – odvrati odlučno Geralt. – Ali Nevena odvedi u Brokilon.

  – Ne! – pobuni se pesnik, mada još nije povratio normalnu boju lica, – Idem s tobom.

  Milva mahnu rukom, podiže tulac i luk, učini korak prema konjima, odjednom se okrete.

  – Dođavola! – zareža. – Predugo sam i suviše često vilenjake spasavala od propasti. Ajak! Ne mogu ja da gledam kako neko gine! Odvešću vas do Jaruge, lude glave. Ali ne južnim, nego istočnim putem.

  – I tamo gore šume.

  – Provešću vas kroz vatru. Navikla sam.

  – Ne moraš to da radiš, Milva.

  – Naravno da ne moram. Onda, uzjahujmo! Krećemo već jednom!

  *

  Nisu daleko odmakli. Konji su se jedva probijali kroz gustiš i zarasle stazice, a nisu se usuđivali da koriste puteve – odasvud je do njih dopirala tutnjava i zveka približavanja vojske. Sumrak ih je iznenadio sred ožbunjenih jaruga, zaustavili su se da konače. Nije padala kiša, nebo je bilo svetlo od mesečine.

  Našli su relativno suvo mesto, seli su, umotavši se u japundže i ćultare. Milva je ispitivala okolinu. Čim se udaljila, Neven je dao odu
ška svojoj dugo sputavanoj radoznalosti koju je u njemu budila brokilonska streličarka.

  – Devojka kao košuta – mrmljao je. – Ti baš imaš sreće da srećeš takve, Geralte. Vižljasta i zgodna, hoda kao da pleše. Bedra su joj malo preuska za moj ukus, a ramena malčice preširoka, ali je ženstvena, ženstvena... Te dve jabučice spreda, oho-ho... Košulja samo što joj ne pukne...

  – Ućuti, Nevene.

  – Na putu – i dalje je maštao pesnik – desilo mi se da je slučajno dodirnem. Butina, kažem ti, kao od mermera. Da vidiš, nije tebi bilo dosadno tih mesec dana u Brokilonu...

  Milva, koja se upravo vratila iz obilaska okoline, čula je teatralni šapat i primetila poglede.

  – O meni pričaš, pesniče? U šta si se to zagledao čim sam leđa okrenula? Ptica mi se posrala na leđa?

  – I dalje ne možemo da se načudimo tvom streljačkom umeću – isceri zube Neven. – Na takmičenju u streljaštvu malo bi se našlo tvojih konkurenata.

  – Pričam ti priču.

  – Čitao sam – Neven značajno ždraknu u Geralta – da najbolje streličarke možeš naći među Zerikankama, u stepskim plemenima. Neke, navodno, sebi odseku levu dojku da im ne bi smetala u natezanju luka. Kažu da grudi predstavljaju prepreku za tetivu.

  – Mora da je to neki pesnik izmislio – frknu Milva. – Sedne i baljezgarije piskara, pero u nošu umače, a gluperde mu veruju. Šta to treba da znači, da gađaju sisama? Tetiva se primiče licu, telo postaviš bočno, evo ovako. Ništa tetivi ne stoji na putu. Kakva budalaština je to o sečenju sisa, zamisao neke dokone glave kojoj su samo ženske sise na pameti.

  – Hvala ti za pohvalne reči o pesnicima i poeziji. I za obuku iz streljaštva. Dobra arma, luk. Znate šta? Mislim da će se upravo u tom pravcu razviti vojna veština. U ratovima u budućnosti ljudi će se boriti na daljinu. Biće pronađeno tako dalekodometno oružje da će protivnici moći da se ubijaju međusobno a da pritom jedni druge ne vide uopšte.

  – Koješta – kratko oceni Milva. – Luk je dobra stvar, a vojevanje je kad đida na đidu kidiše na udaljenosti dužine mača, pa jak slabog ščepa, glavu mu razbuca. Tako je vazda bilo a tako će i biti. Pa kad njima dođe kraj, onda je i vojevanju kraj. A video si i kako se vojuje. U onom selu ispod nasipa. Eh, šta tu ima da se priča. Idem malo da obiđem. Konji ržu, kao da neki vučić okolo ide...

  – Kao košuta – Neven je otprati pogledom. – Hm... A ako se ipak vratimo u selo pored brane koje je pomenula, i ono što ti je rekla kad smo sedeli kraj utrine... Zar ne misliš da je ipak bila malo u pravu?

  – U kom smislu?

  – U pogledu... Ciri – blago zamuca pesnik. – Naša lepa i brzometna devojana, čini se, ne razume odnos između tebe i Ciri; ona misli, kako mi se čini, da nameravaš da budeš konkurent nilfgardskom caru za njenu ruku. Da je to pravi motiv tvog pohoda u Nilfgard.

  – U tom smislu, dakle, nimalo nije u pravu. A u kom onda jeste?

  – Stani malo, ne padaj u vatru. Već pogledaj istini u oči. Uzeo si Ciri u svoje okrilje i smatraš da si njen staratelj. Ali ona nije obična devojka. Ona je kraljevsko dete, Geralte. Ma šta tu ima da se priča, suđeni su joj presto, dvor, kruna. Ne znam da li baš nilfgardska. Ne znam da li je Emhir za nju najbolji muž.

  – Pa i ne znaš.

  – A ti znaš?

  – Očito želiš da nešto zaključiš – rekao je Geralt. – Ali nemoj da se mučiš, znam ja tvoje zaključke. Da nema smisla spasavati Ciri od sudbine koja joj je suđena od dana rođenja. Jer je spasena Ciri spremna da dozove sluge i izbaci nas napolje. Da nam je zato bolje da odustanemo. Nije li tako?

  Neven zausti da kaže nešto, ali mu Geralt ne dade da dođe do reči.

  – Devojku – glas mu se sada sve više menjao – nije oteo ni zmaj ni zli čarobnjak, nisu je odveli pirati da bismo je otkupili. Ona ne sedi u kuli, u tamnici, ni u kavezu, ne more je glađu i ne mrcvare je. Baš naprotiv. Na damastu spava, iz srebrnog posuđa jede, u svilu i kadifu odenuta, cakli se od zlata, gledaj samo kako će da je krunišu. Ukratko, srećna je. A kojekakav veštac, koji joj je zlehudom sudbom na put stao, uskopistio se da tu sreću satre, pokvari, probušenim, od nekakvog vilenjaka nasleđenim cipelama pogazi. Je l’ tako?

  – Nisam tako mislio – progunđa Neven.

  – Nije tebi to govorio – začu se Milva koja se odjednom pomolila iz mraka, nakratko nećkala, pa sela pored vešca. – To je on meni uputio. Moje su mu reči tako zaparale uho. U nastupu ljutnje to sam govorila, nisam mislila... Oprosti mi, Geralte. Znam kako je kad ti neko u živu ranu kandžu zarije... Hajde, ne ljuti se. Neću više. Opraštaš mi? Zar treba da ti temenam u znak izvinjenja?

  Ne čekajući odgovor ni odobrenje, zagrli ga čvrsto oko vrata i poljubi u obraz. Snažno joj je stegnuo ruku.

  – Primakni se – nakašlja se. – I ti, Nevene. Zajedno... biće nam toplije.

  Dugo su ćutali. Po nebu obasjanom rumeni plovili su oblaci, zaklanjajući treperenje zvezda.

  – Hoću nešto da vam ispričam – reče najzad Geralt. – Ali obećajte da se nećete smejati.

  – Pričaj.

  – Čudne sam snove imao u Brokilonu. Najpre sam mislio da su to priviđenja. Nešto u mojoj glavi. Vidite, na Tanedu su me zdravo odalamili po glavi. Ali od pre nekoliko dana sanjam isti san. Uvek isti san.

  Neven i Milva su ćutali.

  – Ciri – nastavi malo zatim – ne spava u dvorcu pod brokatnim baldahinom. Jaše kroz neko prašnjavo selo... Seljaci na nju prstom pokazuju. Nekim je nepoznatim imenom dozivaju. Psi je ujedaju. Ona nije sama. Tamo su i drugi. Kratko ošišana devojka, ona drži Ciri za ruku... Ciri joj se osmehuje. Ne dopada mi se taj osmeh. Ne dopada mi se njena jaka šminka... A najmanje mi se dopada to što njenim tragom ide smrt.

  – Pa gde je onda ta devojka? – promrsi Milva, privijajući se uz njega kao mačka. – Nije u Nilfgardu?

  – Ne znam – s mukom reče veštac. – Ali taj isti san sanjao sam već nekoliko puta. Stvar je u tome što ja u takve snove ne verujem.

  – Glup si onda. Ja verujem.

  – Ne znam – ponovi Geralt. – Ali osećam. Ispred nje je vatra, a iza nje smrt. Moram da požurim.

  *

  U zoru je počela kiša. Ne kao prethodnog dana, kad je oluju pratio jak ali kratkotrajan pljusak. Nebo je posivelo i prekrilo se olovnim talogom. Počelo je da rominja; sitno, ujednačeno i dosadno je sipilo.

  Išli su na istok. Milva je vodila. Kad joj je Geralt skrenuo pažnju na to da je Jaruga na jugu, streličarka je zabrundala i podsetila ga da je ona vodič i da zna šta radi. Nije više progovarao. Najzad, važno je bilo to što su išli. Pravac nije bio toliko važan.

  Jahali su u tišini, mokri, prozebli, zgrčeni na samarima. Držali su se šumskih puteva, promicali su među šumskim usecima, presecali su ceste. Zavlačili su se u gustiš kad čuju topot kopita konjice koja je išla putevima. U širokom luku zaobilazili su ratničku dreku i vrevu. Projahivali su pored sela zahvaćenih požarom, pored zgarišta koja su se dimila i žarila, prolazili su kroz naselja i naseobine od kojih su ostali samo crni kvadrati izgorele zemlje i oštar smrad paljevine namočene kišom. Zaplašivali su jata vrana koje su kljuvale po lešinama. Promicali su pored grupa i kolona seljaka pognutih pod teretom zavežljaja, koji su bežali od rata i požara, seljaka otupelih, koji bi na pitanja reagovali samo podizanjem bojažljivih, zbunjenih, nemih očiju, pogledom praznim usled muke i nesreće koja ih je snašla.

  Jahali su na istok, kroz vatru i dim, kroz slotu i maglu, a pred njihovim očima tkalo se platno sa scenama iz rata. Sa ratnim prizorima.

  Prizor u kome je na đermu, toj debeloj crnoj crti koja je štrčala u ruševinama spaljenog sela, visio goli leš. Glavom okrenutom nadole. Krv iz masakrirane međice i stomaka slivala mu se na grudi i lice, slivala se i visila kao ledenice niz kosu. Na leđima leša videla se runa Ard. Nožem urezana.

  – An’givare – reče Milva, zabacivši mokru kosu s vrata. – Ovde su bile Veverice.

  – Šta znači to angivare?

  – Denuncijant.

  Prizor konja, osedlanog čilaša pokrivenog crnim čultanom. K
onj nesigurno stupa po ivici bojnog polja, vijuga između gomile leševa i u zemlju zabijenih patrljaka kopalja, tiho i dirljivo njišti, vuče za sobom iznutrice iz rasporenog trbuha. Nisu mogli da dođu do njega – osim konja, po ograšju su kružili moroderi koji su gulili i pljačkali usmrćene.

  Prizor raspete devojke, blizu spaljenog seoskog imanja, gole, okrvavljene, zagledane u nebo staklenim očima.

  – Kažu da je rat muška stvar – zareža Milva. – A prema ženi nemaju milosti, moraju sebi da puste na volju. Junačine, do moga!

  – U pravu si. Ali to nećeš promeniti.

  – Već jesam. Pobegla sam od kuće. Nisam želela da metem po kućerku i ribam podove. I da čekam dok ne dođu, dok kuću ne potpale, a mene na pod obore i...

  Nije dovršila, poterala je konja.

  A kasnije je bio prizor sa smolarnicom. Tada je Neven ispovraćao sve što je tog dana pojeo, što će reći dvopek i polovinu suvog bakalara.

  U smolarnici su se Nilfgardijci – a možda i Skoja'taeli – razračunali sa jednim brojem zarobljenika. Koji je broj bio u pitanju, ni izdaleka se nije moglo utvrditi. Jer su u raspravi poslužili ne samo strele, mačevi i koplja već i u smolarnici pronađeni drvosečarski alat – sekire, maklje i testere za raspolućivanje.

  Bilo je i drugih prizora, ali Geralt, Neven i Milva više ih nisu pamtili. Izbacili su ih iz sećanja.

  Oguglali su.

  *

  Tokom sledeća dva dana nisu prešli ni dvadeset milja. I dalje je kišilo. Posle letnje suše, žedna zemlja već se sita napila vode, šumski putići pretvorili su se u blatnjava klizališta. Magle i izmaglice oduzele su im mogućnost da posmatraju dim požara, ali je smrad paljevine ukazivao na to da je vojska svejednako u blizini i da i dalje pali sve što vatra može da razgori.

  Izbeglice nisu videli. U šumi su bili sami. Barem su tako mislili.

  Geralt je prvi čuo rzanje konja koji je išao u stopu za njima. S kamenim izrazom na licu okrenuo je Ukljevu. Neven je zinuo, ali mu je Milva pokretom naredila da ćuti, izvadila je luk iz sagajdaka{23} pored sedla.

  Onaj ko je išao za njima pomolio se iz gustiša. Video je da ga čekaju i zaustavio je konja, riđeg ajgira. Stajali su tako u tišini koju je prekidao samo šum kiše.