Vatreno Krštenje

by Andrzej Sapkowski

  – Nema sumnje – potvrdi Zoltan. – Pri svem tom, takve banalnosti znaju da nas razvedre. Lakše je srcu kad nekom sudbina nešto podari nego da stalno otima. Sad smo kvit s tim ženama. Vodili smo ih,a vodili, i na kraju ih dovedosmo, zdravo đaci! Hajdemo, šta ćemo mi ovde?

  Veštac je u trenu poželeo da predloži da još pričekaju, jer je računao da će neka od tih žena naći za shodno, da će poželeti da makar rečju izrazi zahvalnost, blagodarnost patuljku. Pa ipak, predomislio se kad je video da ništa na to ne ukazuje. Obradovane susretom, žene ih uopšte više nisu primećivale.

  – Šta čekaš? – Zoltan ga pronicljivo pogleda. – Da te cvećem obaspu? Da te medom nahrane? Hajdemo, nemamo mi šta ovde da tražimo.

  – Potpuno si u pravu.

  Nisu odmakli daleko kada ih je zaustavio piskutavi glasić. Stigla ih je pegava devojčica s pletenicama. Bila je zadihana, a u rukama je držala poveći buket poljskog cveća.

  – Hvala vam – zapiskutala je – što ste brinuli o meni, bratu i mami. Što ste bili tako dobri prema nama. Ubrala sam cveće za vas.

  – Hvala ti – rekao je Zoltan Čivaj.

  – Dobri ste – dodade devojčica, stavljajući u usta kraj pletenice. – Ja uopšte ne verujem u ono što je govorila strina. Vi uopšte niste gnusni kepeci ilegalci. Ti nisi sedo kopile iz pakla poniklo, a ti, čika Nevene, uopšte nisi kreštavi ćuran. Strina je neistinu govorila. A ti, teta Marija, nisi nikakva vrtirepka s lukom, nego si samo teta Marija i ja tebe volim. Za tebe sam ubrala najlepše cvetove.

  – Hvala ti – reče Milva malo izmenjenim glasom.

  – Svi ti zahvaljujemo – ponovio je Zoltan. – Hej, Parsifale, gnusni kepecu ilegalče, dadni deder detetu na rastanku neki suvenir, nešto za uspomenu. Imaš li u džepu neki suvišni kamen?

  – Imam. Uzmi, devojčice. To je silikat aluminijuma i berilijuma, popularno nazvan...

  – Smaragd – dovrši patuljak. – Ne zaluđuj dete, ionako neće zapamtiti.

  – Kako je lep! Zelenkast! Mnogo, mnogo vam hvala!

  – Igraj se u zdravlju.

  – I nemoj da ga izgubiš – promrmlja Neven. – Jer taj kamenčić vredi koliko i mali majur.

  – Ma ajde – Zoltan zadenu na kalpak različak koji je dobio od devojčice. – Kamen kô kamen, šta tu ima da se priča. U zdravlju ostaj, devojčice. A mi hajdemo, sešćemo negde pored plićaka, sačekaćemo Brija, Jazona Vardu i ostale. Svakog časa mogu da naiđu. Čudo da ih tako dugo ne vidim. Zaboravio sam, dovraga, da im oduzmem karte. Kladim se da sede negde i da cepaju briškulu!

  – Trebalo bi konje nakarmiti i napojiti – reče Milva. – Hajdemo do reke.

  – Možda se i za nas nađe neko toplo jelo – dodade Neven. – Parsifale, osvrni se po logoru i upotrebi svoj nos. Ješćemo tamo gde najukusnije kuvaju.

  Na njihovo blago iznenađenje, pristup reci bio je ograđen, čuvali su ga seljaci, pa su za vodopoj tražili po groš za konja. Milvu i Zoltana razbesneše njihove šale, ali Geralt, koji je gledao da izbegne skandale i publicitet, umirio ih je, a Neven je izvadio novčiće koje je iščeprkao iz džepova.

  Uskoro se tu našao i Parsifal Šutenbah, sumoran i besan.

  – Jesi našao nešto da prezalogajimo?

  Gnom istrese sline i obrisa prste u runo ovce koja je prolazila tuda.

  – Našao sam. Ali ne znam hoće li nam biti dovoljno. Ovde za sve traže da se plati, a cene su im budi bog s nama. Brašno i geršla po kruna za funtu. Tanjir tanke supe dva nobla. Lončić čikova upecanih u Hotli košta koliko i funta dimljenog lososa u Dilingenu.

  – A pića{47}?

  – Merica ovsa za talir.

  – Koliko? – dreknu patuljak. – Koliko?

  – Koliko, koliko – zareža Milva. – Konje pitaj koliko. Pašće kad im naredimo da travu brste! Uostalom, ovde trave i nema.

  Sa očiglednim činjenicama nije imalo o čemu da se diskutuje. Nije pomoglo ni oštro cenkanje sa seljakom koji je ovsom raspolagao. Seljak je uzeo Nevenu ostatak groša, progutao je uz to i nekoliko Zoltanovih psovki koje ga uopšte nisu uzrujale. Ali konji su rado porinuli njuške u džakove sa obrokom.

  – Proklete derikože! – dreknu patuljak, oslobađajući se besa lupanjem toljage u točkove kola koja su prolazila. – Čudo da ti daju da dišeš za džabe, što ne traže pola groša za udisaj! Ili petaka za iskenjano gomilče!

  – Više fiziološke potrebe – potpuno ozbiljno izjavi Regis – imaju svoju cenu. Vidite ovu ceradu raširenu na motkama? I seljaka koji stoji pored nje? Špekuliše čarima sopstvene ćerke. Ugovara cenu. Upravo sam video kako prihvata piletinu.

  – Zlo se piše vašoj rasi, ljudi – sumorno će Zoltan Čivaj. – Svako razumno biće na ovom svetu, kad padne u bedu, siromaštvo i nesreću, obično se sjati kod svojih saplemenika, da bi teško vreme lakše prebrodilo, jer jedni druge pomažu. A među vama, ljudima, svako samo gleda kako će na tuđoj nesreći da zaradi. Kad je glad, onda se hrana ne deli, nego se proždire onaj ko je najslabiji. Takvo muftarenje vučji je zakon, oni dopuštaju najzdravijim i najjačim jedinkama da prežive. Ali među vama koji imate razum takva selekcija obično omogućava da preživi i dominira najveći šljam. Zaključke i prognoze izvucite sami.

  Neven se silovito usprotivi, prebacujući patuljcima da su oni još veće gulikože i još veći materijalisti, ali su ga Zoltan i Parsifal zaglušili, istovremeno i gromko usnama podražavajući zvuk prdeža, što je u obe rase važilo za znak krajnjeg omalovažavanja argumenata sopernika u diskusiji. Kraj svađe označilo je naglo pojavljivanje grupe seljaka koju je predvodio poznati im lovac na vampire, starac s filcanom kapicom.

  – Mi povodom Klompe – reče jedan od seijaka.

  – Ne kupujemo – zarežaše u isti glas patuljak i gnom.

  – Radi se o onom što ste mu glavu razbili – brzo objasni drugi seljak. – Mi smo bili naumili da ga ženimo.

  – Nemam ništa protiv njega – gnevno će Zoltan. – Želim mu sve najbolje na novom životnom putu. Zdravlja, sreće, uspeha.

  – I mnoštvo Klompica – dodade Neven.

  – Čujte, gospodo – reče seljak. – Vama je do šurke, a kako mislite da mi sada njega ženimo? Kad je on, pošto ste mu mozak razbili, načisto pobrljavio, dan od noći ne razlikuje.

  – Sad, baš toliko loše nije – obrecnu se Milva, gledajući u zemlju. – Rekla bih da mu je već bolje. Mnogo mu je bolje nego jutros.

  – Ne znam ja kako je Klompa bio jutros – odvrati seljak. – Ali sam zato video kako je stajao pred rukunicom uspravno postavljenom i raspredao joj da je krasna devojka. Pih, šta tu ima da se priča. Ukratko rečeno: platićete krvninu.

  – Šta?

  – Kad vitez vojnika ubije, ima krvninu da plati. Tako u zakonu piše.

  – Ja nisam vitez! – dreknu Milva.

  – To prvo – podrža je Neven. – A drugo, to je bio nesrećan slučaj. Treće, Klompa je živ i nema govora o krvnini, već u najboljem slučaju o obeštećenju, to jest degeneku. A četvrto – mi novca nemamo.

  – Onda konje dajte.

  – Ma nemoj! – Milva neprijateljski začkilji očima. – Ti si se, čivčijo, kanda razbesneo. Pazi samo da nisi prekardašio.

  – U materrrinu! – zakrešta Feldmaršal Gajdaš.

  – Gle, ptica je rekla suštinu – otegnuto će Zoltan Čivaj, lupkajući sekiricom zadenutom za pojas. – Znajte, zemljodelci, da ni ja nemam najbolje mišljenje o majkama onih kojima je samo zarada na pameti, čak i na račun razbijene glave svog zavičajca. Odlazite, ljudi. Ako odete iz ovih stopa, obećavam vam da vas neću goniti.

  – Nećete da platite – onda neka vam viša vlast presudi.

  Patuljak zaškrguta zubima i već posegnu za oružjem kad ga Geralt uhvati za lakat.

  – Mirno. Kako bi hteo da rešiš taj problem? Da ih poubijaš?

  – A što bih ih odmah ubijao? Dovoljno je da ih pošteno osakatim.

  – Dosta više, dovraga – prosikta veštac, a zatim se okrenu seljaku. – A ko je vršilac te više vlasti koju pominjete?

  – Starešina u našem taboru, Hektor Labs, primićur iz spaljenog sela Breza.
<
br />   – Vodite nas onda k njemu. Sporazumećemo se nekako.

  – On je sada zauzet – saopšti seljak. – Sudi veštici.

  – Gle, vidite onu gungulu prokaj javora? Uhvatili su vešticu koja je s upirom imala urotu.

  – Opet vampir! – Neven raširi ruke. – Čujete? Opet oni po svome. Ako po groblju ne kopaju, onda za vešticama, za upirovim družbenicama jurcaju. Ljudi, a možda biste umesto što orete, sejete i žanjete mogli vešci da postanete?

  – Samo vi šegu terajte, samo se vi sprdajte– reče seljak. – Sveštenik je ovde, a sveštenik je sigurniji nego veštac. Sveštenik je rekao da vampir s vešticom skupa rabotu posluje. Veštica upira priziva i žrtve mu pokazuje, a vid svima pomračuje da bi obnevideli.

  – I pokazalo se da je u stvari tako – dodade drugi. – Među nama je bila veštica izdajnica. Ali sveštenik je njene čari proniknuo i sad ćemo da je spalimo.

  –A i kako bi drugačije – promrmlja veštac. – Pa dobro, da bacimo pogled na taj vaš sud. I da popričamo s gospodinom starešinom o nezgodi koja je zadesila nesretnog Klompu. Da razmotrimo nekakvu nadoknadu. Je l’ tako Parsifale? Kladim se da će se još neki kamičak naći u nekom od tvojih džepova. Vodite nas, ljudi.

  Povorka je krenula u pravcu razgranatog jasena pod kojim se crnelo od usplahirenih ljudi. Držeći se malo sa strane, veštac je pokušavao da zapodene razgovor s jednim seljakom koji je spolja delovao relativno pristojno.

  – Kakva je to veštica što su je zarobili? Stvarno je praktikovala magiju?

  – Eh, gospodine – promrsi seljak – otkud ja znam. Ta cura je neka protuva, tuđa. Po mom mišljenju, nije baš umno zdrava. Izrasla, a svejednako s mališanima se igra, i sama kao kakav malac, nit romori nit govori. Ama ko će ga znati, svi kažu da je s upirom beščasluke činila i bajala.

  – Svi sem nje same – tiho reče Regis, koji je išao pored vešca. – Jer kanda ona nit romori nit govori ako je nešto pitaš. Tako mi se čini.

  Za dublje isleđivanje nije bilo vremena, jer su već bili pod javorom. Propustili su ih kroz gomilu, istina – ne bez Zoltanove pomoći i njegove jasenove toljage.

  Devojku od oko šesnaest godina vezali su za lotre kola natovarenih vrećama, široko su joj razmaknuli ruke. Devojka je nožnim prstima jedva dodirivala zemlju. Priđoše, svukoše s nje ćenarku i otkriše mršave ruke, na što je vezana žrtva reagovala prevrtanjem očiju i glupavom mešavinom kikotanja i jecanja.

  U blizini je raspaljena vatra. Neko je svojski raspirivao gorenje uglja, neko drugi kleštima je uzimao potkovice i brižljivo ih stavljao u žar. Nad celom bulumentom uznosio se sveštenikov krik.

  – Podla veštice! Bezbožnice! Priznaj istinu! Pogledajte je, ljudi, pijana je od nekakvih đavoljih trava! Pogledajte je! Veštičarenje joj je na licu ispisano!

  Sveštenik je bio mršav, lice mu je bilo suvo i tamno kao dimljena riba. Crna odora visila je na njemu kao na ofingeru. Na vratu mu je svetlucao simbol svetinje. Geralt nije mogao da prepozna koje je to božanstvo; uostalom, nije se u to baš razumeo. Slabo ga se ticao panteon, koji se u poslednje vreme umnožavao. Sveštenik je ipak, bez sumnje, pripadao nekoj novijoj verskoj sekti. Starije sekte bavile su se praktičnijim stvarima od hvatanja devojaka, njihovog vezivanja za kola i pujdanja zatucane rulje protiv njih.

  – Od najranijih početaka istorije žena je žarište svekolikog zla! Oruđe Haosa, saučesnica zavere protiv sveta i ljudskog roda. Žena se vazda za telesnom pohotom povodi! Zato tako rado služi demonima, da bi mogla da zadovolji svoju nenasitnu požudu i svoje protivprirodne žudnje.

  – Odmah ćemo saznati više o ženama – promrmlja Regis. – To je fobija, u čistom, kliničkom obliku. Bogougodni muž mora da često sanja vaginu dentata.

  – Mogu da se kladim da je još gore – odvrati mrmljanjem Neven. – Dajem glavu da on čak i na javi neprekidno mašta o običnoj, bezuboj. Pa mu je neizbačeno seme udarilo u glavu.

  – A devojka ometena u razvoju za to će da plati.

  – Ako neko ne zaustavi tog pobudalelog mračnjaka – zareža Milva.

  Neven značajno i s nadom pogleda vešca, ali Geralt izbegnu njegov pogled.

  – A čega su naši današnji porazi i nesreće plod ako ne ženskog bajanja? – i dalje je urlao sveštenik. – Ta ko je drugi do kraljeve čarobnice izdao na ostrvu Taned, atentat na kralja Redanje su skovale! Niko drugi do vilenjačka veštica iz Dol Blatane huška na nas Veverice! Vidite sada do kakvog zla je dovelo zavereništvo sa čarobnicama! Tolerisanje njihovih prljavih rabota! Zatvaranje očiju na njihovu samovolju, njihovu drsku gordost, njihovo bogatstvo! A ko je tome kriv? Kraljevi! Uobraženi vladari odrekli su se bogova, odstranili su sveštenike, preuzeli njihova nadleštva i mesta u savetima, a mrske čarobnice zasuli počastima i zlatom! I eto kakvim je to plodom urodilo!

  – Aha! Dakle, ovde leži skriveni vampir – reče Neven. – Pogrešio si, Regise. Ovde je reč o politici, a ne o vagini.

  – I o novcu – dodade Zoltan Čivaj.

  – Zaista vam kažem – urlao je sveštenik – pre nego što stupimo u borbu s Nilfgardom, da očistimo najpre sopstvenu kuću! Belim gvožđem taj čir sažežimo! Vatrenim krštenjem ga očistimo! Ne dopustimo da živi onoj koja petlja s vradžbinama!

  – Ne dopustimo! Na lomaču s njom!

  Devojka vezana za kola histerično se nasmejala, kolutajući očima.

  – Ček’, ček’, polako – progovori užasno visoki sumorni seljak koji je do tada ćutao. Oko njega se okupila grupica isto tako ćutljivih muškaraca i nekoliko namrgođenih žena. – Dosad, bogme, samo to kreštanje čusmo. Da krešti može svako, pa i vrana. Od tebe, bogougodniče, kanda nešto više od običnog kreštanja možemo da čujemo.

  – Mene i moju reč bi degradirao, starosto Labse? Svešteničku reč?

  – Ništa ja ne bih vegetirao – grmalj otpljunu na zemlju i povuče suknene čakšire. – Ta cura je siroče i protuva, niko i ništa za mene. Ako se pokaže da je s upirom urotu imala, drž’te je, ubijte je. Ali doklen sam ja u selu glavešina, dotle će se kažnjavati samo oni koji su krivi. Ako ćete da kaznite, dokaz o krivici na sunce!

  – E pa, sad ćete da vidite! – viknu sveštenik, dajući znak svojim slugama, onima koji su nedavno stavljali potkovice u vatru. – Dokaz na sunce! Tebi, Labse, i svim prisutnim!

  Sluge iznesoše iza kola osmuđeni kotlić s drškom i postaviše ga na zemlju.

  – Evo dokaza! – riknu sveštenik i šutnu kotlić, koji se prevrnu. Na zemlju pljusnu retka tečnost, ostavljajući na pesku tragove šargarepe, trake neprepoznatljive trave i nekoliko sitnih kostiju.

  – Veštica je kuvala magičnu konkokciju{48}! Eliksir pomoću kog je u vazduhu letela! Svome ljubavniku vampiru, da bi s njim opštila i nova zločinstva kovala! Znam ja čarobnjačke stvari i načine, znam ja od čega je taj dekokt! Veštica je živog mačka skuvala!

  Gomila se stresla od groze.

  – Strahota – zadrhta Neven. – Skuvati živo stvorenje? Beše mi žao cure, ali malo je predaleko otišla...

  – Začepi! – prosikta Milva.

  – Evo dokaza! – dreknu sveštenik, podižući koščicu iz bare koja se pušila. – Ovo je neoboriv dokaz! Mačja kost!

  – To je ptičja kost – hladno zaključi Zoltan Čivaj, mršteći se. – Kreja ili golub. Cura je tek malo supe sebi skuvala i to je sve!

  – Ćut, paganski podzemljaru – dreknu sveštenik. – Ne huli, jer će te bogovi osuditi rukama pobožnih ljudi! Tvrdim da je odvar od mačka!

  – Od mačka! Nesumnjivo od mačka! – zakreštaše seljaci oko sveštenika. – Cura je imala mačka! Crnog mačka! Svi su videli da je imala! Svuda je s njim lunjala! A gde je sada taj mačak? Nema ga! Skuvan je!

  – Skuvan! Skuvan za dekoktum!

  – Drugi nam dokaz ne treba! U vatru s vešticom! Al’ prvo je mukama izvrgnimo! Nek sve prizna!

  – U materrrinu! – zakrešta Feldmaršal Gajdaš.

  – Šteta tog mačka – odjednom glasno reče Parsifal Šutenbah. – Lep je bio, debeo. Krzno mu se sijalo kao antracit, oči behu kao dva kimofana{49}, brkovi dugi, a rep debeo kao razbojnička tolj
aga! Mačak kô upisan! Mora da je silu miševa slistio!

  Seljaci se utišaše.

  – A otkud vi to znate, gos’n gnome? – progunđa jedan. – Kako vi možete znati kako je taj mačak izgledao?

  Parsifal Šutenbah otrese sline, obrisa prste o nogavice.

  – Jer eno ga tamo – na kolima sedi. Vama iza leđa.

  Seljaci se okrenuše kô po komandi, zamrmljaše, gledajući mačka koji je sedeo na zavežljajima. A mačak je pak, ne hajući za opšte interesovanje koje je privukao na sebe, zadigao zadnju nogu uvis i usredsređeno lizao svoj tur.

  – I eto, pokazalo se – reče u mukloj tišini Zoltan Čivaj – da je vaš neoborivi dokaz mačku pod rep, bogougodni čoveče. Koji će drugi dokaz biti? Možda mačka? Bilo bi dobro da ih sparimo, pa da se razmnože, nijedan glodar ne bi prišao žitnici dokle strela dobacuje.

  Nekoliko seljaka je prasnulo, neki drugi, među njima starosta Hektor Labs, otvoreno su se zacerekali. Sveštenik je pomodreo.

  – Upamtiću te, hulniče! – zaurlao je, pokazujući prstom na patuljka. – Kobolde{50} bezbožni! Kreaturo mraka! Otkuda ti ovde? Ne šuruješ li i ti s vampirom? Čekaj dok kaznimo vešticu, pa ćemo onda tebe da preslišamo. Ali prvo da veštici sudimo! Već se potkovice žare u uglju, videćemo šta će grešnica da otkrije, gde će koža da joj zacvrči! Garantujem vam da će sama zločin bajanja da prizna; treba li vam drugog dokaza od priznanja?

  – Treba, jašta da treba – reče Hektor Labs. – Jer kad bi i vama raspaljene potkovice na pete pribili, verujem da biste priznali čak i da ste dovršili bezdelstvo s kobilom. Fuj! Vi ste božji čovek a tako pričate!

  – Tako je, ja sam božji čovek! – zaurla sveštenik, nadvikujući sve jače gunđanje gomile. – U božju pravdu verujem, u kaznu i osvetu! I u sud božji! Neka pred božji sud veštica stane! Sud božji...

  – Sjajna ideja – prekide ga glasno veštac, istupajući iz gomile.

  Sveštenik ga odmeri zluradim pogledom, seljaci prestaše da gunđaju, gledali su otvorenih usta.

  – Sud božji – nastavi Geralt u potpunoj tišini – to je potpuno sigurna i bezuslovno pravedna stvar. Ordalije su prihvatili i svetovni sudovi i one imaju svoja pravila. U slučaju da su optuženi žena, dete, starac ili hendikepirana osoba, dozvoljeno je da sudu pristupi branitelj. Istina, gospodine starešino Labse? Prijavljujem se za branitelja optužene. Ogradite bojište. Ko je siguran u to da je ova devojka kriva i ko se ne boji suda božjeg, neka dođe da se bori sa mnom.