Vatreno Krštenje

by Andrzej Sapkowski

  Strojken klimnu glavom, proguta pljuvačku.

  – Uzmi konja, špijune, i nosi se iz mojih šuma.

  *

  – Znači, dželatu su te u tom sanduku vozili – promrmlja Milva. – Sad mi je jasno, mada ne baš sve. I zbog čega ti sada, umesto da se sakriješ negde, za vešcem ideš? On je na tebe žestoko ogorčen... Dvaput ti je život spasao...

  – Tri puta.

  – Dva puta sam videla. Mada nisi ti taj koji je vešcu kosti izlomio, kao što sam isprva mislila, ne znam nije li opasno da mu opet pod mač srljaš. Mnogo tih vaših smutnji ja ne razumem, ali mene si spasao i neka dobrota ti se vidi u očima... Kazaću ti, Kahire, kratko: čim se veštac seti onih koji su njegovu Ciri u Nilfgard kidnapovali, onda zubima škrguće, da sve pršti i varniči. Ako bi ga tad pljunuo, pljuvačka bi zacvrčala.

  – Ciri – ponovi Kahir. – Lepo je zove.

  – Nisi znao?

  – Ne. Oko mene su je uvek nazivali Cirila, ili Lavić iz Cintre... A kad je bila sa mnom... Jer jednom je bila sa mnom... Ni reč jednu nije progovorila. Mada sam joj spasao život.

  – Ðavo će sve to pohvatati – zavrtela je glavom Milva. – Zamršene su te vaše sudbine, Kahire, zapletene i zapetljane. Nije to za moju pamet.

  – A kako se ti zoveš? – upita je odjednom.

  – Milva... Marija Baring. Ali zovi me Milva.

  – Veštac se namerio u pogrešnom pravcu, Milva – reče Kahir malo potom. – Ciri nije u Nilfgardu. Nije u Nilfgard kidnapovana. Ako je uopšte i kidnapovana.

  – Kako sad pa to?

  – Duga je to priča.

  *

  – Nebesa, otvorite se! – dok je stajala na pragu, Fringila je pognute glave začuđeno posmatrala prijateljicu. – Šta si to uradila s kosom, Asire?

  – Oprala sam je – suvo odvrati Asire var Anahid. – I frizirala. Molim te, uđi i sedi. Silazi s fotelje, Merlin! Pis!

  Čarobnica sede na mesto koje joj nerado oslobodi crna mačka, ne prestajući da posmatra frizuru svoje prijateljice.

  – Prestani da se iščuđavaš – Asire dotače rukom bujne i sjajne uvojke. – Rešila sam da se malo promenim. Uostalom, ugledala sam se na tebe.

  – Mene su – zakikota se Fringila – uvek smatrali za čudakinju i buntovnicu. Ali kad tebe budu videli na akademiji ili na dvoru...

  – Na dvoru se ne pojavljujem – preseče Asire. – A na akademiji će morati da se priviknu. Ta ovo je trinaesti vek. Krajnje je vreme da odbacimo predrasude da briga o spoljašnjem izgledu svedoči o čarobničinoj lakomislenosti i plitkoumnosti.

  – I nokti takođe – Fringila blago zažmirka svojim zelenim očima, kojima ništa nije moglo da promakne. – Ne prepoznajem te, draga moja.

  – Jednostavna magična formula – hladno odvrati čarobnica – bila bi ti dovoljna da zaključiš da sam to ja, a ne nekakav doplgenger. Baci čaroliju, ako moraš. A onda pređi na ono za šta sam te pitala.

  Fringila Vigo pomazi mačku, koja joj se otirala o list na nozi, prela i istezala se uvis, pretvarajući da je to gest naklonosti a ne zabašurena sugestija crnokosoj čarobnici da ustane iz fotelje.

  – Tebe je pak – reče ona, ne podižući glavu – molio za uslugu senešal Kelah ep Grufid, zar ne?

  – Istina je – potvrdi tiše Asire – Kelah me je posetio, očajan, molio me je za pomoć, da se zauzmem za njega, da spasem njegovog sina, koga je Emhir naredio da uhvate, izvrgnu mučenju i pogube. Kome da se obrati ako ne svojoj rođaki? Maur, Kelahova supruga, Kahirova majka, moja je sestričina, najmlađa ćerka moje rođene sestre. I pored toga ništa mu nisam obećala. Jer ništa u vezi s tim ne mogu da učinim. Nedavno su se odigrale stvari koje mi ne dopuštaju da skrećem pažnju na sebe. Objasniću ti, ali pošto čujem informacije za koje sam te zamolila da mi ih daš.

  Fringila Vigo krišom odahnu s olakšanjem. Bojala se da će prijateljica ipak poželeti da se angažuje u tu spletku s Kelahovim sinom Kahirom, spletku koja je mirisala na gubilište. I da će je zamoliti za pomoć koju ona ne bi mogla da odbije.

  – Polovinom jula meseca – počela je – čitav dvor okupljen u Lok Grimu imao je prilike da se divi petnaestogodišnjoj devojčici, navodno princezi Cintre, koju je, uostalom, Emhir za vreme audijencije neprekidno titulisao kao kraljicu i tretirao je tako milostivo da su se raširile čak i glasine o njegovom brzom sklapanju braka.

  – Čula sam – Asire pogladi mačku, mrzovoljnu što joj je Frangila zauzela mesto, i koja je sada pokušavala da izvrši aneksiju njene fotelje. – I dalje se govori o tom nesumnjivo političkom brakosočetaniju.

  – Mada ispotiha i ne tako često. Jer Cintrijku su odveli u Darn Rovan. U Darn Rovanu, kao što znaš, češće drže državne zatvorenike – kandidatkinje za caricu ređe.

  Asire nije komentarisala. Čekala je strpljivo, posmatrajući svoje nedavno lakirane nokte.

  – Nesumnjivo se sećaš – nastavi Fringila Vigo – kako nas je sve pre tri godine okupio Emhir i naredio nam da lociramo mesto boravka izvesne osobe. Na teritoriji Severnih kraljevstava. Nesumnjivo pamtiš kako je bio besan pošto nam nije uspelo. Albriha, koji je objasnio da je s takve razdaljine nemoguće sondiranje, a očitavanje na ekranu da i ne pominjemo, izgrdio je na pasja kola. A sad slušaj: nedelju dana posle čuvene audijencije u Lok Grimu, kad je proslavljana pobeda izvojevana kod Alderzberga, Emhir je u dvorskoj sali video Albriha i mene. I počastvovao nas blagoizvolevši da s nama razgovara. Smisao njegovog iskaza, malo trivijalizujući, bio je sledeći: ,,Vi ste džabalebaroši, indolentni lenjivci. Vaši mađioničarski trikovi staju me čitavo bogatstvo, a koristi od njih nema nikakve! Zadatak s kojim nije izašla na kraj čitava vaša, žaljenja dostojna, akademija, običan astrolog obavio je za četiri dana.“

  Asire var Anahid frknu s omalovažavanjem, ne prestajući da miluje mačku.

  – Brzo i lako sam saznala – nastavila je Fringila Vigo – da taj astrolog čudotvorac nije bio niko drugi do proslavljeni Ksartizijus.

  – Tada su tragali za tom devojkom iz Cintre, kandidatkinjom za caricu. Ksartizijus ju je pronašao. I onda? Jesu li ga postavili za državnog sekretara? Za šefa neizvodljivih poslova?

  – Nisu. Bacili su ga u tamnicu već posle nedelju dana.

  – Bojim se da ne razumem kakve to ima veze sa Kelahovim sinom Kahirom.

  – Strpi se malo. Dozvoli mi da idem po redu, to je neophodno.

  – Oprosti. Da čujem dalje.

  – Sećaš se šta nam je dao Emhir kad smo pre tri godine kretali u potragu?

  – Pramen kose.

  – Tako je – Fringila posegnu rukom u mošnju. – Evo ovaj pramen svetle kose šestogodisnje devojčice. Sačuvala sam ga. A treba da znaš da brigu o cintrijskoj princezi izolovanoj u Darn Rovanu vodi Stela Kongreve, grofica od Lidertala. U više navrata Stela mi je dugovala zahvalnost, zato sam bez problema dobila drugi pramen kose. Evo ovaj. Nešto je tamnija, ali kosa s vremenom potamni. Ipak, i pored svega, ti pramenovi pripadaju potpuno različitim osobama. Ispitala sam, u to nema nikakve sumnje.

  – Gotovo da sam isto to slutila – priznala je Asire var Anahid – čim sam čula da je Cintrijka izolovana u Darn Rovanu. Astrolog ili se na račun toga našalio, ili je dopustio da ga uvuku u zaveru koja ima za cilj da Emhiru isporuči pogrešnu osobu. Zaveru koja će Kahira ep Kelaha koštati glave. Hvala ti, Fringila, sve je jasno.

  – To nije sve – zavrte glavom crnokosa čarobnica. – Prvo, nije Ksartizijus našao Cintrijku, nije je on odveo u Lok Grim. Astrolog je počeo sa horoskopima i astromantijom odmah pošto je Emhir shvatio da su mu doveli lažnu princezu i pošto je počeo intenzivno da traži pravu. A u tamnicu je stara budala otišla zbog obične greške u veštini ili prepredenjaštvu. Koliko sam uspela da otkrijem, odredio je mesto boravka tražene osobe u radijusu od sto milja. A pokazalo se da je taj teren pustinja, divlja pustoš negde čak iza masiva Tir Tohair, iza izvora Velde. Stefan Skelen, koga su tamo poslali, pronašao je samo škorpione i supove.

  – Ne bih očekivala više od tog Ksartizijusa. Ali na Kahirovu sudbinu to neće uticati. Emhir je plahovit, ali nikog ne osuđuje na mučenje i na smrt tek tako, bezosnov
ano. Neko, kao što si sama rekla, učinio je da u Lok Grim dospe lažna princeza umesto prave. Neko je pronašao dvojnicu. Dakle, zavera je postojala, a Kahir je u nju bio umešan. Ne isključujem da je to bilo nesvesno. Da su njega samo iskoristili.

  – Da je to tako bilo, onda bi ga iskoristili do kraja. On bi lično dovezao Emhiru dvojnika. A Kahir je nestao netragom. Zašto? Pa njegov nestanak mora da je izazvao sumnje. Da li je mogao da očekuje da će Emhir prepoznati prevaru na prvi pogled? Jer ju je prepoznao. Uvek bi je prepoznao, pošto je imao...

  – Pramen kose – prekide Asire. – Pramen kose šestogodišnje devojčice. Fringila, tu devojčicu Emhir ne traži tri godine, već mnogo duže. Izgleda da je Kahir dopustio da ga uvuku u nešto gadno, u nešto što je počelo dok je on još uvek jahao na štapu koji podražava konja. Hm... Ostavi mi te pramenove kose. Želela bih da oba pomno osmotrim.

  Fringila Vigo sporo odmahnu glavom, namršti zelene oči.

  – Ostaviću ti ih, ali budi oprezna, Asire. Ne uplići se u gadne stvari. Jer to može da privuče pažnju na tebe. A na početku razgovora si pomenula da ti to ne ide naruku. I obećala si da ćeš otkriti razloge.

  Asire var Anahid ustade, priđe prozoru, zagleda se u tornjeve i pinakle koji su sijali na svetlosti zalazećeg sunca Nilfgarda, carske prestonice zvane Grad Zlatnih Kula.

  – Jednom si rekla, a ja sam zapamtila – rekla je Asire, ne osvrćući se – da magija ne treba da bude podeljena nikakvim granicama. Da dobro magije treba da bude najviše dobro, dobro koje stoji iznad svih vrsta podela. Da bi bilo dobro da postoji neka vrsta tajne organizacije... Nešto kao konvent ili loža...

  – Spremna sam – prekide višeminutno ćutanje Fringila Vigo, nilfgardska čarobnica. – Odlučna sam i spremna sam da pristupim. Hvala za ukazano poverenje i priznanje. Kada i gde će se održati okupljanje te lože, prijateljice moja, puna zagonetki i tajni?

  Asire var Anahid, nilfgardska čarobnica, okrete se. Na njenim usnama titrala je senka osmeha.

  – Uskoro – rekla je. – Uskoro ću ti sve objasniti. Ali pre toga, da ne zaboravim... Daj mi adresu te tvoje modistkinje, Fringila.

  *

  – Nikakve vatre – šapnula je Milva, zagledana u tamnu obalu iza reke koja je sijala na mesečini – ni žive duše tamo nema, vidim. U logoru je bilo oko dvesta izbeglica. Zar niko nije živu glavu izvukao?

  – Ako su carski vojnici imali prevagu, onda su sve oterali u ropstvo – odvrati šapatom Kahir. – A ako su pobedili vaši, onda su ih odveli i otišli.

  Približiše se obali, trsci koja je obrastala močvaru. Milva je nagazila na nešto i odskočila; ugušila je krik videvši ukočenu ruku koja se pomaljala iz blata, pokrivena pijavicama.

  – To je samo leš – promrmija Kahir, držeći je za ruku. – Naš. Derlanjac.

  – Ko?

  – Sedma derlanjska konjička brigada. Srebrni škorpion na rukavu.

  – Za ime bogova - trgnu se naglo devojka, stežući luk u oznojenoj ruci. – Čuo si taj glas? Šta je to bilo?

  – Vuk.

  – Ili gul... Ili drugi osuđenik. Tamo, u logoru, takođe mora da mnogo leševa leži... Dovraga, neću noću da idem na onu obalu!

  – Sačekaćemo do zore... Milva? Šta to ovde tako čudno...

  – Regis... – streličarka priguši vrisak, njušeći miris pelena, žalfije, korijandera i anisa. – To si ti, Regise?

  – Ja- travar se bešumno promoli iz mraka. – Brinuo sam za tebe. Vidim da nisi sama.

  – Dobro vidiš – Milva pusti Kahirovu ruku, koja je već isukivala mač. – Ja nisam sama, a ni on više nije sam. Ali duga je to priča, što bi neki rekli. Regise, šta je bilo sa vešcem? S Nevenom? Sa ostalima? Znaš li šta se s njima dogodilo?

  – Znam. Imate li konje?

  – Imamo. Sakrili smo ih u vrbaku...

  – Onda da krenemo na jug, Hotlinim tokom. Bez odugovlačenja. Pre ponoći moramo biti kod Jermerije.

  – Šta je sa vešcem i s pesnikom, jesu li živi?

  – Živi su. Ali su ih muke snašle.

  – Kakve muke?

  – Duga je to priča.

  *

  Neven zastenja, upinjući se da se okrene i zauzme makar malo udobniji položaj. Pa ipak, bio je to neizvodljiv zadatak za nekog ko je ležao na gomili iverice i piljevine i bio sputan konopcima kao šunka spremna za dimnjenje.

  – Nisu nas na licu mesta obesili – zastenjao je. – Zbog toga možemo da se nadamo, u tome je sva naša nada...

  – Ajde prestani – veštac je ležao mirno, gledajući u mesec vidljiv kroz rupu na krovu šupe za drva. – Znaš zašto nas Visegerd nije odmah obesio? Zato što treba da budemo javno pogubljeni, u zoru, kad čitav korpus bude spreman za pokret. U propagandne svrhe.

  Neven ućuta. Geralt je čuo kako uzbuđeno dahće.

  – Ti još imaš šanse da se izvučeš – rekao je da bi ga umirio. – Visegerd želi da sprovede osvetu na meni, ti s tim nemaš ništa. Tvoj poznanik grof izvući će te iz škripca, videćeš.

  – Malo sutra – odvrati bard, na veščevo čuđenje, potpuno mirno i razborito. – Nema šanse! Ne ponašaj se prema meni kao prema detetu. Prvo, u propagandne svrhe uvek su bolja dva obešenika nego jedan. Drugo, za svedoka lične osvete nema poštede. Ne, brate, omastićemo mi konopac obojica, i te kako!

  – Prestani, Nevene. Lezi s mirom i smišljaj ujdurme.

  – Kakve ujdurme, dođavola?

  – Bilo kakve.

  Pesnikovo nagvaždanje smetalo je vešcu da se koncentriše, a razmišljao je intenzivno. Mogao je očekivati da svakog trenutka u drvenu šupu upadnu temerski obaveštajci, kojih je, nesumnjivo, bilo u Visegerdovom korpusu. Špijuni bi zasigurno poželeli da ga ispitaju o raznim detaljima u vezi s događajima u Garstangu na ostrvu Taned. Geralt, istina, nije znao nikakve detalje, ali je ipak znao da će, pre nego što mu agenti poveruju, već biti veoma, veoma bolestan. Sve njegove nade svodile su na to da Visegerd, zaslepljen mržnjom, nije razglasio vest o tome da su ga uhvatili. Obaveštajci bi mogli da požele da otmu zarobljenike iz kandži razbesnelog maršala, da ih odvedu u vrhovnu komandu. Tačnije, da u vrhovnu komandu odvedu ono što od zarobljenika ostane posle prvog dela saslušavanja.

  Pesnik je, u međuvremenu, smislio ujdurmu.

  – Geralte, treba da se pravimo da nešto mnogo važno znamo! Da smo zaista špijuni ili nešto u tom stilu. Tada...

  – Nevene, imaj milosti.

  – Možemo da pokušamo i da potkupimo stražare. Sakrio sam nešto novca. Dublone{56}, ušiveni su u postavu čizme. Za crne dane... Pozvaćemo stražare...

  – A oni će ti oduzeti sve što imaš i još će te i dokrajčiti.

  Pesnik mrzovoljno progunđa nešto, ali ućuta. Iz dvorišta su dopirali pokliči, konjski topot i, što je najgore, miris vojničkog pasulja, za koji bi u tom trenutku Geralt dao sve kečige i sve tartufe na svetu. Stražari koji su stajali ispred šupe lenjo su razgovarali, cerekali su se, s vremena na vreme se otegnuto iskašljavajući i pljujući. Bili su to profesionalni vojnici, to se videlo po iznenađujućoj sposobnosti sporazumevanja pomoću rečenica sklopljenih isključivo od zamenica i uvredljivih psovki.

  – Geralte?

  – Šta je?

  – Pitam se šta se desilo sa Milvom... Sa Zoltanom, Parsifalom, Regisom... Nisi ih video?

  – Ne. Uopšte ne isključujem da su ih za vreme bitke ucmekali ili pregazili konjima. Tamo, u logoru, leš preko leša je ležao.

  – Ne verujem – odlučno izjavi Neven s nadom u glasu. – Ne verujem da su takvi prevejanci kao Zoltan i Parsifai... Ili Milva...

  – Prestani da se zavaravaš. Čak i ako su preživeli – neće nam pomoći.

  – Zašto?

  – Iz tri razloga. Prvo, imaju svoje brige. Drugo, ležimo vezani u šupi koja se nalazi u centru logora korpusa od nekoliko hiljada vojnika.

  – A treći razlog? Pominjao si tri razloga.

  – Treće – odvrati veštac umornim glasom – čašu čuda za ovaj mesec prelio je susret žene iz Kernova i njenog izgubljenog muža.

  *

  – Tamo – vidar je pokazivao tačkice pl
aminjanja logorskih vatri. – Tamo je utvrđenje Jermerija, aktuelni logor predstraže temerskih vojski koncentrisanih ispod tvrđave Majene.

  – Tamo su vešca i Nevena zarobili? – Milva se ispravi u uzengijama. – Auh, bogme gadno!... Tamo mora da je čopor naoružanog naroda, a straže svud naokolo. Neće biti lako tamo se prikrasti.

  – Nećete ni morati da se prikradate – odvrati Regis, koji je silazio s Pegaza. Kastrat je otegnuto zafrktao, okrenuo glavu, očito se gadio vidarevih biljnih mirisa koji su ga golicali u nosu.

  – Nećete morati da se prikradate – ponovio je. – Sam ću to da sredim, a vi sačekajte s konjima tamo gde se presijava reka, vidite li? Ispod najsvetlije zvezde Sedam koza. Tamo se Hotla uliva u Inu. Kad izvučem vešca iz nebranog grožđa, upraviću ga na onu stranu. Tamo ćete se sastati.

  – Mnogo je on nadmen – promrsi Kahir Milvi, kad su, sjahavši s konja, stajali već blizu jedno drugog. – Sam, bez ičije pomoći, on će njega iz nebranog grožđa da izvlači, jesi li čula? Ko je on?

  – Zbilja ne znam – odvrati Milva. – Da može da izvlači, u to verujem, juče je na moje oči izvukao rukom potkovicu iz užarenog ugljevlja.

  – Čarobnjak?

  – Ne – osporio je Regis, koji je dokazao da ima natprosečno osetljiv sluh. – Zar je, uostalom, toliko važno ko sam? Ni ja tebi nisam tražio lične podatke.

  – Ja sam Kahir Maur Difrin ep Kelah.

  – Zahvalan sam ti i zadivljen – u vidarevom glasu začuo se blagi podsmeh. – Skoro bez nilfgardskog akcenta u nilfgardskom prezimenu.

  – Nisam...

  – Dosta! – preseče Milva. – Nije vreme za koškanje i dangubljenje. Regise, veštac čeka da ga spaseš.

  – Ne pre ponoći – hladno će vidar, gledajući u mesec. – Imamo vremena za razgovor. Ko je ovaj čovek, Milva?

  – Ovaj čovek je – streličarka se, pomalo ljuta, zauzela za Kahira – mene spasao iz nevolje. Ovaj čovek će reći vešcu, kada se s njim bude sastao, da ide u pogrešnom pravcu. Ciri nije u Nilfgardu.